Hvala vam, gospodine Milajiću, zbog preciznog navođenja podataka. Mislim da će svima pomoći u objašnjenju koje bih dao i svima će pomoći u efikasnosti rada, i nadam se u okviru onoga što smo rekli na početku, a to je da ni na jedan način ne povredimo ni mogućnost onih koji su zaslužni da nešto urade za državu, uradili su nešto za državu, a čitav niz nepravdi je već dovoljno nad njima možda učinjen, pa da ne bude da ih sada povredimo za ono što će tek doći. Ne znamo da li ćemo mi biti taj saziv koji će doneti ovakav zakon.
Da vam pojasnim nešto što može jako da zbuni ljude. Nije lično, naprosto čovek se nađe u nekim situacijama i tek onda vidi složenost, kao svako od nas, vidi koliko su situacije mnogo složenije.
Dva su ovlašćenja po Ustavu predsednika Republike. Jedno je da dodeljuje odlikovanja, kojih Srbija nema, i drugo je da vrši pomilovanja. Zakon reguliše teorijske situacije. Kada se kaže poslanik, ne misli se na gospođu Radetu i mene, kada piše zakonodavac ili na vas.
U praksi koju nisam želeo, pomilovao sam lice koje je bilo odlikovano. Potom, u jednoj nesreći je osuđeno za krivično delo. Znate šta smo sve prošli kao država, čovek je na kraju radio, čuvao je neku fabriku, koja niti se prodaje, potpuno napuštena, nema para, dodeljeno je jedno lice. Deca su prolazila, igrala se u toj fabrici, poginula su. Taj čovek je bio u zatvoru, teško krivično delo bezbednosti, stradala su deca.
S jedne strane, procedura je krajnje pojednostavljena, a sa druge strane krajnje složena. Dakle, upravnik zatvora je pisao, roditelji dece koja su stradala, jer je i njegova porodica, čoveka koji je toliko bio ranije zaslužan, takođe je zapala u siromaštvo. Svi su pisali. Ministar, Vrhovni savet odbrane, svi su se složili i tražili su da čovek bude pomilovan. Pošto sam u tom trenutku vršio ta ovlašćenja, to sam uradio.
On je bio odlikovan za ličnu hrabrost pri obavljanju službene dužnosti. Zamislite sutra nešto se desi i taj čovek, jer ono što ste vi rekli prebacuju se na ministre ovlašćenja, to je ono vanredno ratno stanje kada se prebacuje da bi nadležni mogli odmah da reaguju, ali isto tako se kaže da ne možete da pređete iz jednog stepena u drugi u odnosu na vreme. Mora da prođe određeno vreme i to lice spasi deset života. Formalno, onako kako ste vi izneli, znam da to nije bila vaša namera, vi ste logički postavili, formalno ne može da bude zaslužan.
Sa druge strane, da ne bi došlo do zloupotrebe, mora da se period koji je proveo u zatvoru, jer moguće da je taj koji ga je pomilovao pogrešio. Istorijski smo sve videli, sve smo videli na našim prostorima, dakle, da se naprosto stavi ta vrsta ograničenja da se ima vremena da se razmisli. Procedura se s jedne strane dodatno usložnjava ovim predlogom zakona, te mada formalno ste vi u pravu, to može krajnje jednostavno, ali nažalost u životu nije tako jednostavno.
Imam pismo. "Poštovani gospodine, da li je moguće da je Republiku Srbiju baš briga za zločin nezapamćen u svetu, da preko toga prelazi tako olako i da se niko nije setio da te ljude bar posthumno odlikuje. Znam da o tome formalno odlučuje gospodin Tadić, ali da li to neko može da mu predloži. Mislim da je moja molba opravdana i nimalo neosnovana s obzirom na okolnosti".
Neću da pominjem o kom je događaju reč da ne bismo nekoga povredili. Prosledio sam inicijativu, jer ovde ne postoji gospodin Tadić, gospodin Marković, postoje institucije.
Svi se zalažemo, jer ne znamo danas, sutra, prekosutra, znate šta, u političkom životu, pa ste se sukobljavali, neko kada lepi plakate pa ima sukob, pa se sukobi sa organom reda, sa policajcem. To ne znači da mi ne želimo da živimo u državi u kojoj, sa punim osećanjem sigurnosti, ako se nešto desi, hitno zovem policiju, srpsku policiju. Zakon se tako pravi. Vi kažete institucija, hoću da imam instituciju, hoću da se obratim toj instituciji.
To što priželjkujem da drugačije budu postavljene institucije, ili vi, to se rešava na drugi način i mnogo je komplikovano, ali hoćete da imate institucije, one su okvir sigurnosti, da se osećate bezbedno i sigurno, koliko god da različito mišljenje imate. Zbog ovakvih situacija, procedura za ovaj slučaj je ponizila osobu koja je ovo tražila. To hoću da vam kažem.
Prosledio sam inicijativu. Predsednik Republike je prosledio inicijativu i neko je onda pogrešio, zato što taj savezni zakon ne valja, to hoću da vam kažem, koji ste citirali, ne valja, jer nema sve ono što se predviđa ovde sada, šematizam, nema arhivu, ne prati se, nema toliko predradnji koje mogu da se obave u definisanju, dakle nema statute.
Nije u pitanju onaj statut, o kome mnogo bolje znaju gospodin Šarović ili gospođa Radeta jer su pravnici, pa kažete da imate statut u jednoj organizaciji. To su ti statuti kojima je definisana sva složenost, šta sve morate da ispunite, da bi bilo nesumnjivo i od strane onog ko dodeljuje i od strane onog ko prima odlikovanje.
Zato je to toliko osetljiva materija. Ovde je, u konkretnom slučaju, neko ko formalno može da dodeli pogrešio, medijski je istrčao u javnost, povredio je žrtve. Došlo je do svađe.
Osoba koja je ovo pisala danas kaže – da li je moguće da ni posle toliko godina država ne može makar da se zahvali za ono što je neko iz moje porodice uradio, profesionalno obavljajući svoju dužnost u interesu države. Oko takvih stvari se ne šalimo.
Govorim čime sam se rukovodio. Krajnje je dobronamerno to što ste rekli.
Vi ste mi skrenuli pažnju na to zašto general-major, odnosno rang diplomate. Zato što, kao što u sadašnjem Ustavu Srbije, nisam ga donosio, pretpostavljam ni vi, piše - oružanim snagama, u tom i tom slučaju; spoljnom politikom, u tom i tom slučaju.
Naravno, Ustav prenosi, i tada je postojala jedna, a sada postoji druga državna zajednica, pa je to regulisano zakonima. Ali, šta ako ne postoji?
Vi imate vrlo složenu proceduru predlaganja. Neće moći neko ko ima čin koji ja imam, da se slučajno nađe na tom mestu kancelara ordena, a da odlučuje o tome, jer je, kao što znate, godišnje ograničen broj odlikovanja koji može da se dodeli, i da odlučuje da li između ove vojne zasluge i one vojne zasluge, a ne razume se u vojsku.
Dakle, mora da ima autoritet. Vi znate da u vojsci autoritet daje hijerarhija čina. Zato se kaže u zakonu - to je čin general-majora, rang čina general-majora, odnosno diplomatski isto. Jer, kao što znate, ovde postoji procedura.
Da li biste dozvolili, inače to sada nemamo, pa zbog toga imamo primere, mislim da ih je neko pomenuo, sada imamo situaciju da naši građani, to ne postoji u ozbiljnim državama u svetu, primaju ordene ili medalje drugih država, a da o tome država ne zna ništa.
Država to mora da zna i mora, makar moralno, da da gest sa stanovišta kancelarije koja o svemu tome vodi računa.
Predviđeno je, na osnovu uporednih iskustava, da to bude ovakva vrsta kancelarije, ali da li je dobro ili ne, to je drugo pitanje, a da je onaj na čelu te službe, koja ima minimum četiri; kao što piše - Narodna skupština, po pravilu, ima pet potpredsednika; nismo izglasali da bude šest; nije dovoljno ni šest ponekad u stvarnosti.
Evo, gospodin Zankov je danas jedini prisutan potpredsednik i na njegova leđa se svalilo da mora ovoliko da vodi sednicu.
Vi kažete - minimum četiri, a da li će trebati 10, ne znamo šta život nosi. Zakon ne sme tim stvarima da se bavi. Toliko toga ima, a vi morate, kada nešto uspostavljate, ako imate samopoštovanje, za svoju državu, činite tako da država može da se poredi.
Šta ovde rade poslanici kada govore, ma po kom zakonu, kažu - što predlažete, kažu predlagaču zakona, ko god da je, ovo rešenje, što ne predložite kao sav normalan svet. Onda kažete, u ovoj zemlji je ovako, u onoj onako itd.
Ovde se vodilo računa, tradicija odlikovanja i ordena, govorim sada o evropskoj tradiciji, strogo je hijerarhijska. Da bi bilo moguće lako porediti, jer se ljudi međusobno sreću, i vi nosite, daće bog da i ovaj zakon bude usvojen, da zaslužite, ma ko od nas, orden.
Predviđeno je kada može da se nosi, vi onda znate da razgovarate sa licem istog ranga zasluga za svoju državu. Zbog toga su nazivi, redovi, stepeni isti, kako je uobičajeno. Otuda šematizam, otud potreba da se na ovaj način pojavljuje i objavljuje da biste vi imali jasno taj osećaj.
Konačno, jedna važna stvar, pošto smo svi zajedno uočili da je u prethodnom periodu bilo često zloupotreba, neko je skrenuo na to pažnju, ne sme da se dogodi, kada bude usvojen zakon o odlikovanjima, ovaj, u ovom predlogu, ili ma koji drugi, mora da predvidi sve ove situacije, način rešenja, složenost procedure da prođe.
To što se kaže ukazom, malopre ste rekli primer, to nije pri Kabinetu predsednika Republike. Ostavljene su, dakle, mogućnosti - uredbom Vlade, podzakonskim aktom. Naravno, mora da se imenuje ona funkcija, kao što se i sami slažete, koja je definisana u Ustavu.
Kao što ukaz sada o svakom zakonu potpisuje predsednik Republike. Procedura je jasna ako ne stigne da obavi.
Tako i ovde, na kraju se kaže - na predlog Vlade, na osnovu ovih statuta, na osnovu ordenskih saveta. Kroz vrlo složenu proceduru se stiže, a na kraju ukaz, naravno, onaj ko je poglavar ordena to daje. Naravno, zbog toga toliko stranih reči - samo zbog ovih poređenja.
Budući da ste vi odgovorno čitali član po član, videlo se da mnogi ili nisu stigli da uporede sva obrazloženja, razloge, znači, može da ostane nejasno, ova materija ne sme da izaziva nejasnoće.
Nisam se konsultovao sa šefovima poslaničkih grupa o detaljima iz dva razloga.
Prvi je, malopre sam rekao, jer sam pustio da se Skupština izjasni da li da to dođe na dnevni red. Ne ulazim u to nikada ko je kako glasao, većina ili manjina izjasnila se da dođe to na dnevni red time što je po hitnom postupku.
Time je izrazila spremnost da je hitno, da se mnogo kasni i da je važno. Sutra ćemo možda da se kajemo, ne možemo nekim ljudima ni da se zahvalimo, a koji su imali zasluge za narod. To boli. Ne do bog nekome da se nađe u toj koži; nagledao sam se ljudskih sudbina.
Drugi razlog je što je ovo materija, možda grešim, koja je do te mere vezana za, s jedne strane, iskustvo, a s druge strane, stroga pravila priznanja, tradicija od nekoliko stotina godina koja se menjala, u potpuno različitim istorijskim okolnostima.
Vi danas imate, na potpuno različitim nivoima, i u drugim državama, i njihovi ustavno-pravni okviri se razlikuju, pa imate federacije, konfederacije, republike, monarhije, a odlikovanja su u ovom smislu ujednačena - stepena, pa je to ono što je i malopre zbunjivalo.
Smatrao sam da kod takvih stvari nema potrebe da se politički konsultujemo, sem volje, kao što nikada neću da se konsultujem sa šefovima poslaničkih grupa oko naziva neke hemikalije, ili oko toga kako će majstor da popravi kola, to je isključivo stručna stvar. Ako imamo različita mišljenja, to ništa ne znači, te je pitanje volje.
Pošto ovde ima mnogo zbunjivanja, a to ne želim ni na jedan način, verujem i to je ono što sam na početku pričao, da je ova skupština sposobna, jer je legitimna, legalna, jer iza nje stoji daleko najveći broj građana, jer jedina ima mogućnost da preda ovlašćenja drugim nivoima vlasti, čak i onima koji se biraju na drugačiji način od samih poslanika, to sam na početku pokazao, ne sme ni na jedan način da padne senka nerazumevanja ili političkog marketinga ili neozbiljnosti. To nije ovo što ste vi govorili, vi ste govorili samo praktične stvari.
Zbog toga ovaj zakon molim da u ovom predlogu pogledamo svi još jednom, jer vidim da postoje situacije, kao što ste vi rekli, šta je povod za dodelu, sve je definisano, ili u obrazloženjima, ili na drugom mestu.
Da još jednom pogledamo i kada vi budete smatrali da treba, onda ćemo o tome odlučiti. Čovek može na različite načine da služi svojoj državi. Jedan od načina je tako što predlaže zakone ili podržava zakone, ili diskutuje, ili ih donosi.
Postoje i drugi načini, kada vi odlučite, stojim vam na raspolaganju, a neću dozvoliti da na ovu materiju, jer mislim da ni vi to ne želite, padne ma koja vrsta senke, brzopletosti, te povlačim ovaj zakon iz procedure, da bi država završila svoje druge poslove. Nadam se da ćemo se lako sresti oko ovog predloga vrlo brzo.
Hvala vam svima na odgovornosti.
