Molim gospodu iz medija da omoguće rad. Ništa se ne menja, bićete u situaciji još mnogo puta da slikate ovu scenu, tako da ništa ne gubite, molim vas da omogućite rad.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, gospodine predsedniče, otvaram Prvu sednicu vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 217 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem. Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 185 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Niko nije prijavio odsustvo.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam na ovu sednicu, pored narodnih poslanika i predstavnika Vlade, pozvao i gospodina Borisa Tadića, predsednika Republike.
Saglasno članu 85. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu, u dogovoru sa predsednicima poslaničkih grupa, izuzetno sazvao za ponedeljak, 27. februar 2006. godine, u 12,00 časova, dakle mimo dana i vremena utvrđenog u stavu 1. pomenutog člana Poslovnika, zbog važnosti redovnog podnošenja izveštaja o toku razgovora o političkom rešenju budućeg statusa Kosova i Metohije, na osnovu tačke 9) Rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, koju je Narodna skupština donela 21. novembra 2005. godine.
Pre otvaranja jedinstvenog pretresa, obaveštenje o ostavci jednog narodnog poslanika.
Primili ste ostavku Đorđa Čukvasa na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije povodom razmatranja ove ostavke, sa predlogom da Narodna skupština, na osnovu člana 88. stav 1. tačka 2. i stavovi 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje prestanak mandata narodnom poslaniku Đorđu Čukvasu, danom podnošenja ostavke.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2. i stavovima 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat pre isteka vremena na koje je izabran narodnom poslaniku Đorđu Čukvasu, izabranom sa izborne liste Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, koja je sazvano na zahtev Vlade, saglasno članu 79. stav 3. Ustava Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Prvog vanrednog zasedanja sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite, za Prvo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, utvrđen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Izveštaj o toku razgovoru o političkom rešenju budućeg statusa Kosova i Metohije.
Rad prema dnevnom redu.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – IZVEŠTAJ O TOKU RAZGOVORA O POLITIČKOM REŠENjU BUDUĆEG STATUSA KOSOVA I METOHIJE
Primili ste Izveštaj koji je podnela Vlada.
Pre otvaranja pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme za raspravu iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama: SRS jedan sat, 36 minuta; DSS jedan sat, tri minuta, 36 sekundi; DS 43 minuta, 12 sekundi; G17 plus 37 minuta, 12 sekundi; SPS 26 minuta, 24 sekunde; Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 20 minuta, 24 sekunde; pet narodnih poslanika "Za evropsku Srbiju" šest minuta; poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, tri poslanika SPO-a i tri nezavisna poslanika, po pet minuta na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 160. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres.
Da li želi reč predsednik Republike, Boris Tadić? (Ne.) Hvala.
Da li želi reč predsednik Vlade, dr Vojislav Koštunica? (Da.) Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, u Rezoluciji o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, koju je podsećam Narodna skupština usvojila 21. novembra prošle godine, istaknuta je obaveza da Skupština bude redovno izveštavana o toku ovih razgovora. Tri meseca kasnije Skupština dobija prvi izveštaj. To je prilika da se protekli događaji podrobno razmotre i da se u ovom najvišem predstavničkom telu Srbije iznesu mišljenja poslanika o dosad obavljenom poslu, kao i o nastavku rada na, za Srbiju, najvažnijem državnom i nacionalnom pitanju.
Dozvolite da vas najpre sasvim kratko podsetim na najznačajnije političke događaje koji su obeležili protekli period ili koji su mu neposredno prethodili. Sadašnji ciklus događaja u vezi sa Kosovom i Metohijom započeo je izveštajem Kae Eidea Savetu bezbednosti UN o ispunjenosti standarda 24. oktobra prošle godine. Na osnovu tog izveštaja otvoren je proces u okviru kojeg bi trebalo doći do rešenja budućeg statusa Kosova i Metohije.
Potom je Kontakt grupa usvojila rukovodeće principe za razgovore, a generalni sekretar UN izneo je svoje preporuke za vođenje razgovora i imenovao specijalnog izaslanika. Naša Narodna skupština usvojila je Rezoluciju o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, posle čega je ubrzo formiran i pregovarački tim. On je na temelju skupštinske Rezolucije usvojio celovitu platformu i obrazovao delegaciju za prvi krug razgovora, koji su bili posvećeni decentralizaciji. Razgovori su obavljeni 20. i 21. februara, a biće nastavljeni u martu.
Svi ovi dobro poznati događaji vraćaju nas na osnovno pitanje o ciljevima samih razgovora. Ne treba propustiti priliku da se svugde, a posebno na ovom mestu, ponovi naš osnovni cilj, a samim tim i razlog za ulaženje u političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije. Reč je zapravo o dva cilja koji su do te mere međusobno prožeti da zapravo predstavljaju jedan celovit cilj. To su opstanak Kosova i Metohije u Srbiji i opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Pošto su odlukom Saveta bezbednosti započeti razgovori o budućem statusu Kosmeta, Srbija je donela odluku da preuzme svoj deo odgovornosti u rešavanju statusnog pitanja, polazeći od temeljnih načela međunarodnog prava i demokratskih vrednosti savremenog sveta. Strpljivo i uporno koristimo svaku priliku da ukažemo čitavoj međunarodnoj zajednici da se stabilan mir i razvoj ovog regiona mogu postići samo putem prava i pravde, a ne jednostranim aktima nametanja ili još gore jednostranim aktima nasilja i otimačine.
Podnoseći danas ovaj izveštaj smatram da je izuzetno važno da se osvrnemo i ponovo pogledamo šta je ambasador Eide zapisao u svom izveštaju. Posebno treba imati u vidu da je Savet bezbednosti na osnovu tog dokumenta odlučio da započnu razgovori o budućem statusu Kosova i Metohije.
Podsećam da je tada, pre četiri meseca, Eide sliku multietničnosti, odnosno standarda ljudskih prava na Kosovu i Metohiji izrazio jednom teškom rečju. On je, naime, rekao da je stanje u pokrajini u tom pogledu mračno. S tim u vezi jasno je istakao da otvaranje razgovora o budućem statusu nikako ne bi smelo da znači napuštanje politike standarda u međunarodnoj zajednici, već da bi naprotiv trebalo da znači da pregovori pretpostavljaju čak pojačano nadgledanje ispunjenosti standarda, koji moraju pojačano i da se ostvaruju.
Ovaj stav deklarativno su prihvatili svi međunarodni činioci i jednako ga ponavljaju, kako u razgovorima sa nama, tako i u drugim prilikama. Naravno, poslednjih šest i po godina učinilo nas je s razlogom skeptičnim u pogledu obećavajućih poruka iz međunarodne zajednice i kao po nekoj zloj zakonitosti sudbina prazne reči počinje da obeležava i ove poslednje poruke u vezi sa standardima.
Od izveštaja ambasadora Eidea Savetu bezbednosti UN prošla su naime puna četiri meseca, a da niko ne bi mogao da ukaže ni najmanji napredak u ispunjavanju standarda. Umesto toga položaj srpske zajednice stagnira u postojećem užasnom stanju, a po mnogo čemu se i pogoršava. Širom Kosova i Metohije gde žive Srbi i dalje se dešavaju nekažnjeni akti nasilja, sa porukom koja je suštinski sadržana u svakom od njih i glasi: "Srbi treba da odu sa Kosova i Metohije".
Pred prošlu Skupštinu, na kojoj smo usvojili našu Rezoluciju, dogodio se vandalski čin rušenja krova na Bogorodici Ljeviškoj. Neposredno uoči ove skupštine dogodilo se masovno kamenovanje Srba, koji su za zadušnice hteli da posete grobove svojih najbližih.
Vidimo da etničkom nasilju, koje albanski ekstremisti sprovode protiv srpske zajednice, nema kraja. To najviše stoga što zaduženi predstavnici međunarodne zajednice jednostavno rečeno ne rade svoj posao. Uprkos sopstvenoj oceni da je stanje multietničnosti u pokrajini zapravo mračno, Eide je preporučio otpočinjanje razgovora o statusu. Time je i formalno napuštena politika standardi pre statusa.
Zato i mi danas ovde imamo puno pravo da postavimo neka sasvim jednostavna pitanja. Šta je na planu standarda uopšte učinjeno u prethodna četiri meseca? Da li je nešto urađeno makar na papiru, ako već ništa, ama baš ništa nije urađeno u realnom životu? Šta se desilo sa pojačanim nadgledanjem ispunjavanja standarda u Pokrajini? Ovo je zapravo jedno isto pitanje koje treba istovremeno uputiti na više adresa, i Marti Ahtisariju, i Kontakt grupi, i Jesenu Petersenu. Mi imamo pravo da tražimo odgovor na pitanje šta se to dobro desilo u Pokrajini u poslednja četiri meseca, a vrlo lako ćemo odgovoriti ako bi se neko usudio i da zapita šta se to rđavo desilo u Pokrajini u istom periodu.
Da postavim još jedno pitanje na koje sa punim pravom očekujemo odgovor: da li je uopšte neko odgovoran za sve zlo koje se evo ima punih šest godina nanosi Srbima i nealbancima na Kosovu i Metohiji? Vodeći konstruktivnu i razložnu politiku, najmanje što Srbija ima pravo je da očekuje i da dobije odgovore na ova jednostavna pitanja.
Vlada Srbije je još od svog formiranja upozoravala da bez valjane decentralizacije Pokrajine jednostavno ne može biti napretka u ispunjavanju standarda. Podsetiću samo da je plan za rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji, koji je ova skupština usvojila na predlog Vlade 29. aprila prošle godine, predstavljao jedan vrlo razvijen, razrađen oblik predloga decentralizacije Pokrajine.
Zbog toga se nadamo da početak razgovora o decentralizaciji može predstavljati pokretanje procesa sa mrtve tačke i to na jednoj veoma ozbiljnoj temi. Takvih tema dakako ima još, tako da očekujemo posebne razgovore i o tim drugim temama, o stanju kulturne baštine i posebno zaštiti i obnovi manastira i crkava Srpske pravoslavne crkve; zatim o problemima imovine i privatizacije, o bezbednosti i još drugim pitanjima.
Eventualno nalaženje kompromisnih rešenja u regulisanju svih ovih pitanja moglo bi da stvori povoljniju atmosferu i da direktno olakša početak i tok razgovora o samom statusu.
Naravno, sve ovo ne može da zameni vođenje takvih razgovora. Mi smo spremni za razgovore o statusu odmah, budući da imamo ne samo jasnu strategiju i ciljeve, nego i konkretne zamisli i koncepciju kako do tih ciljeva stići.
Pravo mesto za izlaganje takve zamisli jeste samo pregovarački sto. Naši predlozi koji garantuju punu i suštinsku autonomiju Kosova i Metohije unutar Srbije i Srbije i Crne Gore moraju biti predočeni jedinoj pravoj adresi – kosmetskim Albancima tj. njihovim legitimnim predstavnicima.
Sada bih nešto rekao o samim dosadašnjim razgovorima o budućem statusu Pokrajine. Iako su zvanično otvoreni pre gotovo četiri meseca, pravi razgovori o statusu još nisu ni počeli. Kada kažem pravi, mislim na direktne razgovore sa predstavnicima kosmetskih Albanaca, koje po preporukama generalnog sekretara UN Marti Ahtisari treba da obezbedi. To se do sada nije uopšte dogodilo. Štaviše, u međunarodnoj javnosti se još jedno vreme više govorilo o završetku tj. oročavanju, ograničavanju ovih razgovora, nego o njihovom početku.
Tome su doprinosili ne samo stavovi iz redova pojedinih članica Kontakt grupe, nego izjave najviših predstavnika međunarodne zajednice zaduženih za te razgovore. Naravno, dok razgovori u pravom smislu još nisu ni počeli, neki su se u nekoliko navrata potrudili da ovu prazninu u stvarnom delovanju nadoknade "kreativnim" tumačenjem principa Kontakt grupe ili tačnije rečeno nalaženjem u njima onoga čega tamo zapravo i nema.
Najčešće se tako tvrdilo, da navedem samo jedan, ali najupečatljiviji primer, da princip koji glasi da nema povratka Kosova u situaciju pre marta 1999. godine zapravo znači da nema povratka Kosova u sastav Srbije. Na ovaj način se ne samo grubo falsifikuju principi Kontakt grupe, već i Rezolucija 1244, i to pre nego što su razgovori o statusu zapravo i započeli.
Sve te pokušaje netačne i zlonamerne interpretacije međunarodno prihvaćenih stavova i dokumenata u vezi sa razgovorima blagovremeno smo i vrlo čvrsto demantovali, a to su ponekad činili i predstavnici pojedinih članica Kontakt grupe.
Želim da vas posebno uverim da smo u gotovo svakodnevnim susretima sa stranim predstavnicima koristili svaku priliku da iznesemo najbolje argumente u prilog sporazumnom i kompromisnom rešavanju pitanja Kosmeta. U tom smislu neprestano i podrobno objašnjavamo da zadatak specijalnog izaslanika i njegovog tima, kao i Kontakt grupe, jeste da stvore uslove da se svi ovi razgovori vode u dobroj veri, da je moguće doći do sporazumnog rešenja, pošto rešenje može biti stvarno i trajno jedino ako je takvo, ako je sporazumno.
Svako drugo neminovno će biti nametnuto, a takav pristup ne samo što ne bi vodio miru, već bi posejao novo seme zla na Balkanu, iz kojeg bi se kad-tad razvila nova spirala nasilnih promena granica, po istom uzoru kakav bi bio dopušten na Kosovu i Metohiji.
Tu naravno leži smisao naših stalnih upozorenja da se ne sme dopustiti kršenje međunarodnog prava i naših ukazivanja na opasnost ako se to ne spreči. Kao i svako pravo, tako i međunarodno, postoji radi regulisanja pre svega teških, a tek onda i normalnih situacija. Ono ne bi bilo pravo kada ne bi bilo sposobno da svojim opštim i širokim normama obuhvati sve moguće slučajeve, pa i one najteže, specifične.
Kada političari nisu u stanju ili nisu voljni da reše neki problem, a posebno težak slučaj, onda se pozivaju na njegovu apsolutnu jedinstvenost, neponovljivost i unikatnost, kako bi svoju odgovornost prebacili na druge. To sa Kosovom i Metohijom ne sme da se dogodi, jer bi posledice takvog tobože elegantnog izbegavanja odgovornosti bile užasne. Problem Kosova nije bio lagan ni 1999, ni 1981, ni 1968, ni 1945. godine, ni mnogo puta pre. Onaj ko se poduhvatio da ga rešava mora breme te odgovornosti nositi do stvarnog rešenja, a ne do nečeg što na rešenje ne liči.
Naša strana nudi rešenje koje ima istorijski kompromisan karakter, odnosno spremni smo za razgovor o rešenju koje bi imalo takav karakter, između opcija nezavisnosti i uobičajene standardne autonomije po evropskim uzorima stoji opcija suštinske, proširene autonomije, koju smo spremni da kompletno definišemo u neposrednim razgovorima sa albanskim predstavnicima.
Mi samo jedno ne možemo niti smemo, a to je da dopustimo da se unutar granica naše države stvori druga država, koja bi otcepila deo teritorije i sa njom u bezdan odnela i međunarodno pravo, i ljudska prava, i elementarna načela pravde i morala, i kulturno nasleđe, i duhovnu postojbinu, i imovinu i mnogo šta od čega je sazdan naš istorijski i moderni identitet. Mi ne možemo to dopustiti ni zbog sebe ni zbog drugih suseda, jer bi jednim presedanom bio poremećen čitav i sa toliko muke uspostavljen sistem ravnoteže u području.
Znajući šta je danas cilj, Srbija mora da prikupi maksimum snaga, političke racionalnosti i jedinstva kako bismo sačuvali Kosovo i Metohiju. Sa protokom vremena Kosovo i Metohija zaista sve manje biva stranačko pitanje ili pitanje na kojem bi pojedine političke grupacije u državi i društvu smele da prave svoj politički profit. Oko ovog teškog pitanja naše današnjice, pa i naše sutrašnjice, polagano i spontano gradi se politička i šira društvena saglasnost, bez koje bi delovanje bilo koje vlade bilo teško i gotovo nemoguće.
Posebnu ulogu, a to hoću ovde posebno da istaknem, dobija Narodna skupština koja je, kako u parlamentarnoj demokratiji treba da bude, postala mesto donošenja najkrupnijih strateških državnih odluka o ovom pitanju. Ona, takođe, treba da zadrži i da pojača svoju kontrolnu funkciju u ovako značajnoj stvari. Odluka da Skupština bude redovno izveštavana o toku ovih političkih razgovora i doneta je zato da bi ona blagovremeno mogla da reaguje u slučaju mogućih većih promena u ponašanju međunarodnih činilaca.
Ne postoji bolji način da se izgradi i sprovede vrlo teška politika kao što je ona u vezi sa Kosmetom, nego što je to saradnja svih državnih organa i svih društvenih snaga pod okriljem najvišeg predstavničkog tela. To je ono što poštuju i protivnici u međunarodnim okvirima, koji Kosovo i Metohiju posmatraju pod uticajem inercije prošlosti, a ne u svetlosti novih realnosti i u Pokrajini i u Srbiji. Zato gradeći našu unutrašnju demokratsku politiku, i široku društvenu i državnu saglasnost oko pitanja Kosova i Metohije, možemo realno očekivati mnogo više pozitivnih odjeka u međunarodnoj zajednici, a to može odlučujuće doprineti pravičnom rešenju ovog teškog pitanja.
Pored ostalog, poštovani narodni poslanici, trenutak je da se podsetimo da se u samim rukovodećim principima Kontakt grupe za rešenje statusa Kosova ističe da neće biti prihvatljivo nijedno rešenje koje je jednostrano ili proizlazi iz upotrebe sile. Pravi je trenutak, takođe, da Marti Ahtisarija podsetimo na njegovu davnašnju izjavu, a dok je još bio predsednik Finske, da će od razvoja demokratije zavisiti da li će Kosovo ostati u sastavu Srbije ili će postati nezavisno.
Srbija danas po svakom merilu jeste demokratska država i to niko nigde ne dovodi u pitanje. Pošto nijedna slobodna i demokratska država nikada ne bi mogla da prihvati da joj se nametnutim rešenjem otima deo njene teritorije i ova skupština je, sećamo se, s punim pravom utvrdila u svojoj rezoluciji da bi svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohija proglasila nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim.
Imamo poverenja u Savet bezbednosti UN, pre svega zato što ne tražimo ništa drugo osim da za našu državu važe ona ista univerzalna načela na koja se pozivaju sve demokratske države u svetu. Ako bi se u našem slučaju učinio izuzetak, napravio bi se prvo alibi, a zatim presedan, kako da se nacionalne manjine širom sveta domognu svojih država. Svetska zajednica mora znati i zna da evropski i svaki drugi standardi i vrednosti nalažu da nacionalne manjine svoja prava, bilo pojedinačna, bilo kolektivna, ostvaruju kroz različite stepene autonomije i sisteme manjinskih prava, a ne kroz razbijanje postojećih državnih celina.
Mi smo uvereni u ispravnost načela kojima se rukovodi naša politika, kao što smo uvereni da, postupajući kako postupamo, istovremeno branimo i ona načela i one vrednosti na kojima počiva savremeni međunarodni poredak. Sporazumno i kompromisno rešenje koje mi nudimo je evropsko rešenje u pravom smislu te reči, jer počiva na evropskom iskustvu pronalaženja rešenja, koja su saglasna i međunarodnom pravu i nastojanju da se obezbedi prava mera autonomije za nacionalne manjine.
Suštinska autonomija, sa dovoljnim brojem samostalnih nadležnosti i institucionalnih mehanizama Pokrajine da na valjan način upravlja privrednim i socijalnim životom, predstavlja evropsku formulu za sporazumno, trajno i stabilno rešenje. Unutar suštinske autonomije za mora se tražiti i najbolji način uspostavljanja autonomije i za srpsku zajednicu.
Verujem, na kraju, da smo jedinstveni i odlučni da branimo ova načela politike, jer nas jedino ona mogu dovesti do kompromisnog i istorijski pravičnog rešenja. Vlada Srbije će sve korake koji se tiču daljih pregovora preduzimati, kao što i sada čini, jedino u okvirima mandata koje je dala ova skupština. Smatramo da interes države u ovom trenutku nalaže da se sa pregovorima u tim okvirima i nastavi.
Danas ovde u Skupštini mi ponovo, poštovani poslanici, utvrđujemo da je Srbija za sporazum, za pravedno rešenje, za poštovanje opštevažećih načela međunarodnog prava i uvažavanje univerzalnih vrednosti. Preuzimajući svi zajedno obavezu da od ovih načela ne odustajemo, u ruke dobijamo neoborive argumente zasnovane na pravu, pravdi i istini. Uveren sam, poštovani narodni poslanici, da su naše jedinstvo i te vrednosti najjače uporište koje Srbiji danas stoji na raspolaganju. Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Pitam da li žele reč koordinatori tima za političke razgovore, Slobodan Samardžić, Leon Kojen? Leon Kojen, savetnik predsednika Republike. Izvolite, gospodine Kojen.

Poštovani narodni poslanici, kao koordinatori državnog pregovaračkog tima za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, Slobodan Samardžić i ja određeni smo da Narodnoj skupštini Republike Srbije podnesemo izveštaj o radu tima u protekla tri meseca.
Naš izveštaj je, radi preglednosti, podeljen u dva dela. Prvi deo, posvećen aktivnosti pregovaračkog tima u vezi sa pitanjem budućeg statusa Pokrajine, podneću vam ja. Drugi deo, posvećen aktivnosti pregovaračkog tima u vezi sa pitanjem centralizacije vlasti u Pokrajini, podneće vam Slobodan Samardžić. U oba slučaja reč je o sažetoj verziji, šira verzija već je dostavljena i nalazi se u materijalu za ovu sednicu.
Ni otvaranje statusnog procesa, ni imenovanje Specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN za status Kosova i Metohije nisu došli kao iznenađenje, niti ih je političko rukovodstvo zemlje dočekalo nespremno. Na istoj sednici Saveta bezbednosti UN od 24. oktobra 2005. godine, na kojoj je donesena odluka o otpočinjanju statusnih pregovora, Savetu se, u ime naše zemlje, obratio predsednik Vlade Republike Srbije Vojislav Koštunica.
On je u svom govoru izneo ključne elemente usvojene državne politike prema Kosovu i Metohiji. Prvo, nepovredivost suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i Crne Gore, kao međunarodno priznate države; drugo, neprihvatljivost svakog nametnutog rešenja za budući status Pokrajine; treće, spremnost naše zemlje na politički kompromis, koji bi u potpunosti uvažio legitimne interese albanskog stanovništva Kosova i Metohije, priznajući Pokrajini unutar Srbije veoma široku autonomiju; i četvrto, zalaganje za direktne pregovore dveju strana, uz prisustvo i učešće međunarodnih posrednika, jer oni daju najviše izgleda da se politički razgovori o budućem statusu Kosova i Metohije uspešno završe postizanjem sporazumnog rešenja.
Na ovaj način je, u trenutku formalnog otvaranja statusnog procesa, još jednom potvrđena politika koja je smišljeno izgrađivana tokom čitave 2005. godine i koja je bila jasno predočena, kako domaćoj javnosti, tako i svim relevantnim međunarodnim činiocima. Glavni nosioci te politike, predsednik Republike Srbije Boris Tadić i premijer Koštunica, postigli su dogovor o sastavu, načinu rada i konkretnim zadacima državnog pregovaračkog tima i, sprovodeći taj dogovor u delo, Vlada Republike Srbije svojom odlukom od 24. novembra 2005. godine je i zvanično formirala pregovarački tim.
Pojedinosti o načinu rada pregovaračkog tima izlaze iz okvira ovog izveštaja, ali treba pomenuti da je za sve važnije odluke koje donosi pregovarački tim neophodan konsenzus dvaju kopredsednika, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Od formiranja pregovaračkog tima do danas, u središtu njegovog rada neprestano nalazi se osnovno pitanje čitavih pregovora – kakav će biti budući status Kosova i Metohije. Ipak, ono još nije predmet direktnih razgovora dveju strana.
Od prve posete specijalnog izaslanika Ahtisarija Beogradu i Prištini krajem novembra 2005. godine pa do danas, to pitanje razmatra se u okviru šatl diplomatije, u kojoj intenzivno učestvuje većina zemalja Kontakt grupe. Nije nikakva tajna da pojedine zemlje Kontakt grupe imaju različite poglede i na to kako bi trebalo da se odvija statusni proces, i na prirodu poželjnog rešenja za budući status Pokrajine, i na važnost okončanja pregovora u određenom vremenskom roku.
U isti mah, u Kontakt grupi se odlučuje konsenzusom, tako da njeni dokumenti uvek predstavljaju kompromis, često postignut usvajanjem formulacija koje se mogu tumačiti na više načina.
Ova vrsta smišljene dvosmislenosti, dobro poznata u diplomatskoj praksi, bar u ranoj fazi ne ugrožava ozbiljnije pregovarački proces, ali ona traži da se pravovremeno reaguje svaki put kada neko pokuša da nametne jednostrano tumačenje ključnih stavova i tako prejudicira ishod pregovora. Dosad je dva puta bilo prilike da pregovarački tim reaguje na ovakve slučajeve, jednom početkom decembra 2005. i drugi put krajem januara 2006. godine.
Oba puta su, po nalogu dvaju kopredsednika, koordinatori pregovaračkog tima predočili ambasadorima zemalja članica Kontakt grupe jasan stav naše strane: svaka promena stava Kontakt grupe, kojom bi se nedvosmisleno prejudicirao ishod pregovora suprotno našim interesima, neminovno bi izazvala promenjen stav naše zemlje prema samom pregovaračkom procesu, sa negativnim posledicama po mogućnost da se on uspešno okonča postizanjem sporazumnog rešenja.
Oba puta su dobijena zvanična uveravanja da se stav same Kontakt grupe nije promenio i da može biti po sredi samo stav neke od zemalja članica koji ne obavezuje Kontakt grupu u celini. Značaj ovakvih epizoda ipak ne treba potceniti: one pokazuju da još uvek deluju predubeđenja iz ranijih vremena, na koja sadašnja vlast u Srbiji ne može bitnije da utiče.
Politika našeg tima bila bi jednostrana ako bi se isključivo usredsredila na odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, ne nudeći nikakav politički kompromis kao osnovu za postizanje obostrano prihvatljivog rešenja. Zato je ovom pitanju posvećena velika pažnja u platformi koju je pregovarački tim jednoglasno usvojio početkom januara ove godine. Platforma pažljivo razrađuje ustavno-pravne i političke modalitete široke autonomije Kosova i Metohije unutar Srbije, predviđa međunarodne garantije ovakvog sporazumnog rešenja i ukazuje na doprinos regionalnoj stabilnosti i bezbednosti koji bi predstavljalo njegovo prihvatanje.
Međutim, ovi delovi platforme biće predočeni javnosti tek pred početak direktnih pregovora o budućem statusu Pokrajine, jer bi njihovo objavljivanje danas samo nepotrebno "otkrilo karte", a ne bi imalo nikakve pozitivne političke posledice.
Poslednji sastanak Kontakt grupe, održan samo nekoliko dana posle izjave predsednika Ruske federacije, Vladimira Putina, o načinu rešavanja kosovskog pitanja, završio se donošenjem novog dokumenta, više podložnog različitim tumačenjima nego što su to tzv. rukovodeći principi Kontakt grupe iz novembra 2005. godine.
U londonskom saopštenju se kaže da "Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 ostaje okvir za odvijanje statusnog procesa", obe strane se pozivaju da teže "sporazumnom rešenju" kao najboljem ishodu pregovora.
Beograd se upozorava da bi, "pored drugih odlika", rešenje trebalo da bude prihvatljivo i za narod Kosova, dok se privremene institucije samouprave u Prištini opominju da nema "održivog rešenja" za status Kosova bez ispunjavanja standarda koji bi omogućili bezbedan život i razvoj svim zajednicama u Pokrajini.
Ako se ovome dodaju poznati i još jednom ponovljeni zahtevi da rešenje ne sme dovesti do "povratka Kosova na situaciju od pre marta 1999. godine", do "podele Kosova" ili do "ujedinjenja Kosova sa nekom drugom državom ili delom države", imamo skup uslova i preporuka koji jasno isključuju neka moguća rešenja, na primer podelu Pokrajine, ali u isti mah mogu da se tumače na prilično različit način. To, razume se, nije samo apstraktna mogućnost.
Od 31. januara, kada je održan londonski sastanak Kontakt grupe pa do danas, iz pojedinih zemalja članica dolazila su različita tumačenja i samog londonskog saopštenja i ukupnog stava Kontakt grupe. Kada se uzme u obzir još mnogo širi raspon stavova o budućem statusu Pokrajine koji postoji, jasno je da na rešenje kosovskog pitanja neće presudno uticati samo jedna ili dve zemlje.
Nedvosmislenu potvrdu ovog stava pružila je sednica Saveta bezbednosti UN posvećena Kosovu i Metohiji, koja je održana pre dve nedelje, 14. februara 2006. godine. Ako se pogledaju sama izlaganja ambasadora četiri od pet zemalja stalnih članica Saveta bezbednosti, SAD, Ruske Federacije, NR Kine i Velike Britanije, nesaglasnost pogleda na budući status Pokrajine još je očiglednija nego unutar same Kontakt grupe.
S obzirom na činjenicu da se nova rezolucija Saveta bezbednosti o Kosovu i Metohiji, koja bi zamenila Rezoluciju 1244, ne može doneti ako za nju ne glasaju ili su bar prilikom glasanja uzdržane sve zemlje stalne članice, lako je zaključiti da u ovom trenutku nema neophodnog konsenzusa u međunarodnoj zajednici koji bi omogućio da se, mimo samih pregovora, nametne neko rešenje.
To ne znači da je takav konsenzus isključen u nekom kasnijem trenutku. Ali, nema ni razloga misliti, koliko god nas u to uveravali različiti glasovi iz zemlje i inostranstva, da je nezavisnost Kosova i Metohije "gotova stvar" i da će se pregovori stvarno voditi o zaštiti srpskog stanovništva i srpskih manastira na nekom budućem "nezavisnom Kosovu". Na ovakve tvrdnje, koje ponekad dolaze iz ozbiljnih političkih krugova, odgovorio je u svom izlaganju na pomenutoj sednici Saveta bezbednosti predsednik Republike Srbije, Boris Tadić.
"Sve češće se čuje", rekao je on, "kako bi Srbija trebalo da prihvati nezavisnost Kosova i Metohije u zamenu za poboljšanje položaja srpske zajednice u Pokrajini. Ovakvu ciničnu ponudu demokratska Srbija odbija isto onako nedvosmisleno, kao što je odbijaju sami Srbi sa Kosova i Metohije. Naprotiv, prava koja su Srbi u pokrajini izgubili posle 1999. godine, i sa njima normalne uslove života, moraju im biti vraćena. Ta prava, uključujući i pravo na povratak, nisu i ne mogu biti predmet trgovine između Beograda i Prištine", rekao je Tadić, ističući još jednom osnovne elemente naše pregovaračke platforme.
Za svakog ko na stvari gleda bez predubeđenja, ti elementi predstavljaju razložan predlog za rešenje srpsko-albanskog konflikta. Prvo, okosnicu rešenja čini "politički kompromis bez jednostrane promene međunarodno priznatih granica i političke destabilizacije koju ona donosi sa sobom." Drugo, "Albanci na Kosovu i Metohiji dobijaju veoma široku autonomiju", ali "pod uslovom da takvu istu autonomiju prihvate za srpski entitet u Pokrajini." Treće, "sporazumno rešenje do kojeg bi se došlo na ovaj način bilo bi međunarodno garantovano i, posle isteka određenog perioda (od, recimo, 20 godina), ponovo bi se našlo za pregovaračkim stolom." Četvrto, "proces saradnje Srbije i Crne Gore, uključujući Kosovo i Metohiju, sa Evropskom unijom, nastavio bi se putem odgovarajućih mehanizama pridurživanja."
Na ovaj način su, sa više pojedinosti nego što je to ranije bio slučaj, nagoveštena neka od konkretnih rešenja koja sadrži naša pregovaračka platforma kada je reč o budućem statusu Pokrajine.
Poštovani narodni poslanici, svakodnevne političke i diplomatske akcije koje se sa svih strana preduzimaju u vezi sa Kosovom i Metohijom lako nam mogu zakloniti ono što je osnovno sa stanovišta nacionalnih i državnih interesa. Mislim na doslednost zamisli i čvrstinu stava, sa kojima je političko rukovodstvo zemlje, ne samo u protekla tri meseca, nego i poslednjih godinu dana, vodilo državnu politiku prema Kosovu i Metohiji.
Kao i svaka druga, i ta se politika može osporavati. Imajući u vidu realne političke okolnosti, uveren sam da bi svaka druga politika već dovela do neuspeha i da je zato sadašnja politika u pogledu budućeg statusa Pokrajine jedina moguća. Hvala vam.

Da li gospodin Slobodan Samardžić, savetnik predsednika Vlade, želi reč? (Da.) Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, prvi neposredni razgovori dveju delegacija, u okviru političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije, ticali su se pitanja decentralizacije i održani su u Beču 20. i 21. februara ove godine.
Prvobitno planirani datum ovih razgovora bio je 25. januar, ali su bili u dva maha odlagani.
Otpočinjanje neposrednih političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije pitanjem decentralizacije bilo je inicirano na prvom sastanku predsednika Republike i Vlade Srbije sa Specijalnim izaslanikom generalnog sekretara UN Marti Ahtisarijem 24. novembra prošle godine. Tom prilikom bilo je dogovoreno da neposredni razgovori krenu najpre od pitanja čije bi rešavanje moglo da doprinese poboljšanju položaja Srba i drugih nealbanskih zajednica u Pokrajini. Bilo je ocenjeno da bi napredak u ovim pitanjima olakšao kasnije razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije.
Ovakav zaključak bio je u skladu sa dugoročnim stavom naše strane da se samo ozbiljnom decentralizacijom vlasti mogu stvoriti novi institucionalni preduslovi za opstanak Srba i ostalih nealbanaca u Pokrajini i održanje njenog sigurnog i trajnog višeetničkog karaktera. To, drugim rečima, znači da je za normalan život Srba, za njihovu elementarnu bezbednost i posebno za njihov povratak u Pokrajinu, neophodno stvoriti odgovarajuće uslove i pouzdane garancije. Samim tim, isto onoliko koliko je u razgovorima o statusu Pokrajine važan modalitet njenog reintegrisanja u Srbiju, toliko je važno, a vremenski još urgentnije, obezbediti novi položaj Srba koji žive u pokrajini i onih koji treba da se vrate.
Decentralizacija nije bila slučajno odabrana tema za otpočinjanje razgovora o budućem statusu Pokrajine. O ovom pitanju ne samo da su vođene teški politički razgovori gotovo dve godine unazad, već je ono postalo predmet velikih sporova između predstavnika naših državnih organa i Srba sa Kosova i Metohije, sa jedne strane, i predstavnika međunarodne uprave i kosmetskih Albanaca, sa druge strane.
Posle masovnog nasilja marta 2004. godine, Narodna skupština Srbije usvojila je Rezoluciju kojom je obavezala Vladu da pripremi predlog za političko rešenje postojećeg stanja na Kosovu i Metohiji. U tom dokumentu, između ostalog, bile su navedene tri tačke koje je takav predlog morao da uzme u obzir.
Prvo, Kosovo i Metohija neotuđivi je deo Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora. Drugo, Srbi na Kosovu i Metohiji moraju da imaju nove institucionalne garancije svog položaja i bolju zaštitu svojih prava. Treće, Srbija mora da osigura opstanak i brz povratak Srba na Kosovu i Metohiji.
Iz ovako formulisane obaveze proistekao je plan za političko rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji, koji je Narodna skupština prihvatila krajem aprila 2004. godine.
Taj plan je na detaljan i konzistentan način predložio autonomiju za srpsku zajednicu unutar Pokrajine kao neophodno rešenje u cilju zaštite osnovnih prava njenih pripadnika, računajući i pravo na povratak.
Umesto da ovu inicijativu Srbije uzmu u obzir, odgovorni predstavnici UNMIK-a, zajedno sa predstavnicima privremenih institucija na Kosmetu, sačinili su svoj koncept decentralizacije, koji je u Skupštini Kosova usvojen jula 2004. godine, tzv. Okvir za reformu lokalne samouprave na Kosovu. Bez obzira što je ovaj okvir po svojim rešenjima bio krajnje nedovoljan da bi u konkretnim uslovima Pokrajine garantovao opstanak, bezbednost i povratak Srba, naša strana prihvatila je ponudu UNMIK-a da se povedu razgovoru o mogućem saglasnom rešenju koje bi proisteklo iz ova dva dokumenta.
Takvu mogućnost potvrdila je Kontakt grupa u saopštenju posle svog sastanka u Njujorku 22. septembra 2004. godine. Posle ovog sastanka Kontakt grupe, sa jasnim preporukama o započinjanju razgovora o decentralizaciji uz ravnopravno učešće Beograda, prošlo je gotovo godinu dana bez ikakvog rezultata.
Suočen sa praktičnim neuspehom, s jedne, i misijom specijalnog izaslanika generalnog sekretara gospodinom Kai Eideom za ocenu ispunjenosti standarda, sa druge strane, specijalni predstavnik Jesen Petersen, krajem avgusta 2005. godine prvi put je zatražio od predstavnika Srba sa Kosova i Metohije da izlože svoje zahteve u pogledu decentralizacije. To je učinjeno u vidu pisma koje su mu predstavnici Srba poslali 31. avgusta 2005. godine. Treba reći da je ovo pismo bilo sastavljeno u punoj koordinaciji sa kabinetima predsednika Republike i Vlade Srbije. Samim tim, u pismu su bili izloženi zahtevi koji su proistekli iz više radnih dokumenta o Kosovu i Metohiji pripremljenih od strane naših državnih organa.
Ukratko, ti zahtevi su bili sledeći: prvo, povećan broj nadležnosti za opštine, sa konkretno navedenim nadležnostima; drugo, osnivanje većeg broja opština, sa jasnom srpskom većinom, u konkretno naznačenim oblastima, područjima Kosova i Metohije; treće, omogućavanje uspostavljanja horizontalnih veza između srpskih opština, uz osnivanje posebnih tela koja bi koordinisala njihovu politiku u različitim oblastima, četvrto, sprovođenje ove forme decentralizacije do kraja 2006. godine.
Ove stavove naša strana imala je priliku da izloži i na sastanku sa albanskim predstavnicima u Beču 15. septembra 2005. godine. Taj sastanak je inicirao i vodio specijalni izaslanik za ispunjavanje standarda gospodin Kai Eide. U to vreme su vođeni intenzivni razgovori sa ambasadorom, na kojima je tema decentralizacija bila znatno zastupljena.
Ishodom ovih razgovora možemo biti prilično zadovoljni budući da je specijalni izvestilac u svoj izveštaj o ispunjenosti standarda uvrstio veći deo naših zahteva u pogledu decentralizacije.
U okviru pregnantno izloženih preporuka za decentralizaciju, on se založio za povećane nadležnosti na lokalnom nivou u oblasti policije, pravosuđa, obrazovanja, kulture, medija, ekonomije, uključujući i izbor opštinskih funkcionera.
Predložio je, takođe, osnivanje većeg broja novih opština sa, kako on kaže, komotnom srpskom većinom. Predvideo je horizontalno povezivanje opština i založio se za posebne i veće nadležnosti srpskih opština u odnosu na ostale. Predložio je, takođe, da se razmotre posebne veze ovih opština sa Beogradom i dao još nekoliko vrlo korisnih predloga i preporuka.
Budući da je ovaj izveštaj bio bez primedbi usvojen na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 24. oktobra prošle godine i s obzirom na to da je na ovoj sednici dato zeleno svetlo za otpočinjanje političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije, navedene preporuke specijalnog izvestioca se mogu pouzdano tumačiti kao prag budućeg dogovora o decentralizaciji ispod kojeg je nemoguće ići. Naš predlog o decentralizaciji na Kosovu i Metohiji, posredstvom koje se zasniva samouprava tj. autonomija za Srbe u Pokrajini, posle gotovo dve godine dobio je, može se slobodno reći, status prihvatljivog rešenja i za međunarodnu zajednicu. U ovakvim okolnostima upravo je decentralizacija određena kao početna tema za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije.
Naša pregovaračka pozicija oko decentralizacije bila je utvrđena i usvojena na sastanku pregovaračkog tima 5. januara ove godine, kao četvrti deo opšte pregovaračke platforme. Budući da ovaj deo opšte platforme predstavlja sintezu više prethodnih dokumenata o decentralizaciji, koji su poznati našoj javnosti, taj deo je neposredno po usvajanju bio objavljen u više dnevnih listova. Stoga nije potrebno da se ovde, na ovom mestu, zadržavam na rezimiranju tog našeg dela pregovaračke platforme.
Ubrzo po usvajanju te platforme imenovani su članovi naše delegacije za razgovore o decentralizaciji, koji su već bili najavljeni za 25. januar u Beču. Razgovori tada nisu započeti zbog smrti Ibrahima Rugove, već gotovo mesec dana kasnije, dakle 21. februara. Ovo neshvatljivo dugo odlaganje bilo je rezultat taktiziranja albanske strane, koja je i same razgovore o decentralizacije nevoljno prihvatila. Ipak, neočekivanu pauzu od gotovo mesec dana naša strana iskoristila je da obezbedi celovitiji i realističniji dnevni red sastanka od onog koji je bio prvobitno predviđen za 25. januar.
Naša strana je na razgovorima zastupala generalni stav da je decentralizacija u Pokrajini i stvaranje srpske autonomije u tom kontekstu jedini način na koji je danas, posle šest i po godina, moguće sprovesti Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. Pošto su ciljevi ove rezolucije operativno pretočeni u standarde, a standardi su praktično neostvarivi bez suštinskog poboljšanja položaja srpske zajednice, ovi ciljevi se mogu postići samo primenom proširene i produbljene decentralizacije.
Na osnovu ovakve opšte argumentacije, članovi delegacije izlagali su principe i rešenja nove raspodele nadležnosti i decentralizovanog upravljanja u oblastima zdravstva i socijalne politike, obrazovanja i kulture, policije i pravosuđa. Dogovoreno je da se razgovor nastavi 17. marta takođe u Beču, i određene su teme ovog nastavka – finansije na nivou lokalne samouprave, horizontalne veze među opštinama i posebne veze između srpskih opština, veze srpskih opština sa Beogradom, sa Srbijom.
Poštovani poslanici, jedinstveni utisak članova naše delegacije je da se prvi krug razgovora u Beču može smatrati dobrim početkom, pod jednim sasvim jasnim uslovom. Taj uslov predstavlja intenziviranje, a ne ekstenziviranje i odugovlačenje razgovora. Već na osnovu toka ovih razgovora, koji su obavljeni za jedan i po dan, očigledno je ono na šta smo organizatore od početka priprema upozoravali. Reč je o složenoj problematici, kako u političkom tako i u stručno-tehničkom pogledu, pa samim tim tome treba posvetiti dosta pažnje i vremena. Ovo ističem stoga što je bilo očigledno da albanska strana ove razgovore doživljava kao spoljnu obavezu, koju joj je neko drugi nametnuo i treba je što pre završiti.
Preostaje nam da vreme pred nama, do 17. marta, kada je zakazan drugi krug razgovora o decentralizaciji, iskoristimo u pravcu osiguranja nastavka procesa koji treba da donese opipljiv rezultat u pogledu osnovnog unutrašnjeg problema na današnjem Kosovu i Metohiji, a to je ostanak i bezbednost srpskog naroda, uključujući i povratak prognanih. Decentralizacija je bitan korak u rešavanju ovog problema, ali njegovo puno rešenje podrazumeva reintegraciju Pokrajine u Srbiju. Hvala na pažnji.

Reč ima predsednik poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, gospodin Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada vam je verovatno jasno zašto smo insistirali na tome da pregovarački tim poštuje Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije i obavezu da podnosi izveštaj o toku pregovora.
Dobro je što je predsednik Skupštine pozvao predsednika Republike, predsednika Vlade naravno poziva na svaku sednicu.
Nije dobro što ovde nema predstavnika verskih zajednica, predstavnika univerziteta, predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti, i nije dobro što nam se ne obrati predsednik Republike, i nije dobro što najavljujete koordinatore tima kao savetnike predsednika Republike i predsednika Vlade.
Predsednik Vlade je bar iskoristio priliku da govori, iako je savetnik govorio, a čini mi se da je predsednik Republike prepustio svom savetniku da iznosi njegove stavove, što nije dobro, zato što ne znam kako bih mogao da pohvalim ili da kritikujem delove iz njegovog izlaganja, kao što ću se truditi da konstatujem neke činjenice iz izlaganja predsednika Vlade.
Izveštaj je pisan u dva dela. Prvi deo pisao je gospodin Leon Kojen, vidi se to iz stila i iz stila predsednika čiji je savetnik, iz stila stranke koju propagira, zato što nije pomenuo da je on postao to što je postao zahvaljujući Rezoluciji Narodne skupštine. Za njega život potiče od momenta formiranja našeg tima za pregovore, a mislim da sve to počinje odavde i da smo mi doneli Rezoluciju kojom smo naložili Vladi ili odobrili Vladi formiranje pregovaračkog tima.
Omakla se, pretpostavljam, jedna konstatacija koja kada meni zasmeta verovatno zvuči veoma smešno na zapadu kod ljudi koji odlučuju o našoj sudbini, a to je da sada treba ozbiljno pregovarati sa Srbijom zato što je Srbija sada demokratska zemlja. Podsećam vas da Demokratska stranka ne učestvuje u radu Narodne skupštine pod tvrdnjom da Srbija nije demokratska zemlja i da Narodna skupština svoje poslove ne obavlja na demokratski način, pa bih voleo da znam da li je to postala jutros Narodna skupština demokratska, da li je Srbija postala demokratska zemlja i da li će ovo od sada biti stav pregovarača, a posebno onih koji zastupaju Demokratsku stranku u tom timu.
Pominju se u ovom delu izveštaja neke članice Kontakt grupe koje su, ne kaže se ovde, otvoreno za rešavanje sudbine Kosova i Metohije kao nezavisne države, za brzo rešavanje ovog problema i onda se navodi kako druge članice nisu za to, kako se balansira, kako to diplomate uvek rade.
Želim otvoreno da vam kažem šta je mene rukovodilo da reagujem drugačije i otvorenije nego što to čini Vlada ili pregovarački tim ovim izveštajem. Dakle, imenujte one koji su za nezavisnost Kosova, tako se predstavlja srpskoj javnosti Ahtisari, Sojers, Vizner, hajde da ne govorimo o Albancima, nisu to tek tako predstavnici nekih država članica Kontakt grupe. Vizner je predstavnik Džordža Buša za Kosovo i Metohiju, za rešavanje krize. Sojers predstavlja Englesku. Ahtisari je doveden da razreši Gordijev čvor.
To deluje veoma upozoravajuće, uz činjenicu da ruski stav možete da tumačite i ovako i onako, insistiranje na principima.
To može da znači da bi Rusiji odgovaralo i nezavisno Kosovo ako bi gledala samo svoje interese, pretpostavljam da bi znatno uvećala svoju teritoriju i povećala broj stanovnika federacije.
Onda smo došli do dela u kome se kaže da ne treba potceniti značaj ovih epizoda, ali najteže je dokazati da "još uvek deluju predubeđenja iz ranijih vremena, na koja sadašnja vlast u Srbiji ne može bitnije da utiče." Zašto niste otvoreni? Da li su ta ranija vremena od 2000. godine naovamo ili vremena do 2000. godine, ili od 1990. do 1992. godine, od 1992. do 1995. godine, kakva su to vremena koja utiču na Zapad, na Englesku, Ameriku i na Ahtisarija, koji predstavlja u širini međunarodnu zajednicu.
Kakva su to predubeđenja iz ranijih vremena koja vi za šest godina niste uspeli da otklonite, čak ni tako što je Srbija konačno demokratska zemlja. Neko će i kroz sto godina da dođe i da kaže: da, ali naša predubeđenja iz ranijih vremena nas rukovode da vam otimamo parče po parče teritorije, a naša ubeđenja iz sadašnjih vremena govore da vi protiv toga nećete imati ništa.
Tajni deo platforme o tome šta je naš stav o konačnom rešenju statusa Kosova i Metohije zaista mi zvuči kao priča za malu decu. Ako svi vi istupate – predsednik Vlade je rekao da ne smemo da dopustimo formiranje države na teritoriji Srbije, predsednik Republike je rekao da je nedopustivo formiranje teritorije na teritoriji Republike Srbije – sa jednim jasnim stavom, kakav nam to deo platforme krijete, i to onaj najvažniji deo, kako će da izgleda vaše reagovanje u slučaju nepovoljnog rešenja.
A u slučaju povoljnog rešenja, ma nemojte ni da nam podnosite izveštaj, niti smo vas pozvali zato što smo ubeđeni da će rešenje biti pozitivno i povoljno, pa hoćemo da vam aplauzom odamo priznanje. Imaćete i ordenje, garantujem vam, pošto ovo sve čeka SRS i vi to vrlo dobro znate. Znači, bićete uvaženi građani Republike Srbije, svi odlikovani, ako bude pozitivno rešenje. Želim da vam pomognem, da se pripremimo za negativno rešenje.
Kada upozorim, dakle, na ono na šta i vi upozoravate, da li ćemo prihvatiti negativno rešenje, kada upotrebim termine iz Ustava Republike Srbije, javi se neka prozapadna balavurdija da me napada. Stariji se kriju iza njih, ne žele da ispute u javnosti, a pošalju nekakvu mladu decu da napadaju Tomislava Nikolića zašto kaže da će to biti okupacija teritorije Republike Srbije.
Naravno, ne možete me napasti, niti se osećam napadnutim, niti se osećam ugroženim, zato što vi reagujete na moj termin, a ne znate kako ćete, ili ćete priznati tu državu, tuđu vojsku i policiju koja će da zaposedne granice prema Srbiji ili nećete da je priznate.
Ako nećete da je priznate, kao što kaže predsednik Vlade, da vas onda podsetim na ustavne obaveze koje ste preuzeli.
Član 2. Ustava: "Suverenost pripada svim građanima Republike Srbije. Član 4: "Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i neotuđiva. O promeni granica Republike Srbije odlučuju građani referendumom."
Član 51: "Odbrana Republike Srbije je pravo i dužnost svakog građanina. Niko nema pravo da prizna i potpiše kapitulaciju, niti da prihvati ili prizna okupaciju Republike Srbije ili bilo kojeg njenog dela. Izdaja Republike Srbije je zločin prema narodu i kažnjava se kao teško krivično delo."
Zašto ne osudite Ustav Republike Srbije po kome ste svi izabrani na funkcije?
Narodna skupština odlučuje o ratu i miru. Vi kažete, Tomislav Nikolić vodi u rat. Narodna skupština odlučuje o ratu i miru.
Član 86 - prilikom stupanja na dužnost, predsednik Republike pred Narodnom skupštinom polaže zakletvu čiji deo glasi - zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije.
Član 16. Zakona o Vladi - mandat Vlade teče od polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom. Zakletva glasi - zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon.
Odakle vam pravo da me prozivate u medijima za reči koje vam upućujem, u želji da vam pomognem i u želji da vas podsetim šta su vam prava, ali i dužnosti, koja ste preuzeli položivši zakletvu. Ali, kako ne cenite zakletve koje drugi polažu, izgleda da pojedinci ne cene ni zakletve koje polažu sami.
Ujedinjene nacije nisu ispunile svoje obaveze prema Srbiji i Crnoj Gori na Kosovu i Metohiji. Angažovanjem Ahtisarija ubeđen sam da ne planiraju da ih ispune. Mi moramo da se pripremamo i za dobra i za loša rešenja. Vi kažete, taj deo naše strategije je tajni. Zašto ga onda iznosite pojedinačno u javnosti, svako na svoj način. Zašto predsednik Republike i dalje govori o entitetima, zašto Vuk Drašković govori o rešenjima primenjenim u nekim drugim državama, zašto ako je to tajna i da li je to što pojedinačno iznosite ta strategija koju krijete od nas?
Ne možete da pred Skupštinom Srbije budete jedna tajna organizacija, a kada dolaze zapadni pregovarači i otvoreno pitaju, za šta se vi zalažete, zašto njima ne kažete, to je tajni deo našeg plana koji od vas krijemo. Da li im tako kažete? Mislim da im ne kažete.
Zašto da bude tajna kada Albanci kažu, razgovaramo isključivo o nezavisnosti Kosova i Metohije, i zašto onda da ne kažemo, ne razgovaramo o nezavisnosti Kosova i Metohije.
Možda će neko da natera i nas i njih da se nađemo na pola puta, a ako oni otvoreno govore da hoće samo nezavisnost, a mi krijemo ono za šta se mi zalažemo, ko je tu u prednosti?
Oni govore da žele nezavisnost i dolaze na pregovore, i niko ih zbog toga ne opominje, niko im ne kaže, vratite se i dođite sa nekom drugom strategijom, jer ta je neprihvatljiva po Povelji UN, po Rezoluciji 1244, po našim sadašnjim shvatanjima.
Šta je okupacija? Da li je Kušner zaveo sve to na Kosovu i Metohiji? Jeste, njegov prvi zakon je bio da se suspenduju zakoni Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, a okupator prihvata po međunarodnom pravu zakone zemlje koju je okupirao. Ujedinjene nacije su otišle dalje, i to sve pred našim očima, i niko od nas nije na to reagovao.
Da vas podsetim na Halštajnovu doktrinu u međunarodnom pravu, na ponašanje Savezne Republike Nemačke u slučaju Demokratske Republike Nemačke. Nemačka je usvojila princip, ko god prizna Istočnu Nemačku, Savezna Republika Nemačka sa njim prekida diplomatske odnose. Prekinuli su sa nama kada smo mi priznali Istočnu Nemačku. Da vas podsetim kako to radi Kina sa Makedonijom kada je Makedonija priznala Tajvan.
Da vas podsetim kako je Maroko prekinuo diplomatske odnose sa nama kada smo priznali front Polisario. Da vas podsetim na slučaj Indonezije i Zapadnog Irijana. Mnogo je primera u svetskoj političkoj diplomatskoj istoriji kako se država brani. Samo vas upućujem kako i vi treba da branite ovu našu malu, siromašnu, ali lepu državu.
Podsećam vas na treće pravilo, na pravilo retorzije u međunarodnim odnosima. Svako ko prizna Kosovo i Metohiju, mi sa njim moramo da prekinemo diplomatske odnose. To je valjda osnovno načelo. Ako nam Ujedinjene nacije otmu teritoriju, šta ćemo mi, kao članica, u toj međunarodnoj organizaciji? Da im pružimo priliku da nam otmu posle toga i Vojvodinu, da nam posle toga otmu Rašku oblast, sve pod patronatom UN i priznavanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta, celovitosti, nedeljivosti itd.
Da vas podsetim da imate mnogo načina da na diplomatski, politički, demokratski način, na koji se sav razvijeni svet brani, da branite Republiku Srbiju. Da vas podsetim da vi ovde u ovoj skupštini imate podršku pretpostavljam svih poslanika da odbranite Republiku Srbiju, ali mi je dužnost da vas pitam, ako je nedopustivo formiranje države Kosova, ako nećemo dozvoliti formiranje države Kosovo, šta to znači? To pitam ove koji su položili zakletvu. Šta to znači za predsednika Republike, šta to znači za predsednika Vlade? Koji vid borbe za svoju državu? Koji vid da sprečimo izdaju? Koji vid nedopuštanja stvaranja države Kosova i Metohije? I ko će nam u tome pomoći?
Da vas upozorim na izjave ministra spoljnih poslova, Vuka Draškovića, koji je bezmalo barabar sa vama, bezmalo ravnopravan sa vama dvojicom. Da vas podsetim da taj čovek ima tešku anatemu haške optužnice i da su svi njegovi potezi korigovani, motivisani, ograničeni, vođeni strahom od izručivanja Haškom tribunalu, i strahom od podizanja optužnice pred Haškim tribunalom. U dokumentaciji koju je predočila Karla del Ponte, na mnogim optužnicama koje su podignute protiv Srba, ima mnogo zločina koje možete odmah da vežete za angažovanje Vuka Draškovića.
Da vas podsetim, a njega takođe, da nisam ja uveo Srbiju u rat protiv NATO pakta, jer sam ga tada gledao kao potpredsednika Savezne vlade, koja je posle toga prihvatila njegovu odluku iz ove skupštine o sporazumu Ahtisari–Černomirdin, Savezne vlade koja je posle toga sklopila Kumanovski sporazum. Da ne prebacuju na vas iz Srbije bilo kakav teret, da ste nasledili bilo kakav teret.
Vi nikakav teret oko Kosova i Metohije niste imali po vašim izjavama. Nasledili ste teritoriju koju su čuvale UN i najdemokratskije zemlje na svetu. Gde smo danas? Samo za ovih pet godina koliko ste na vlasti povucite paralelu između 2000. godine 5. oktobra i današnjeg datuma: je li situacija na Kosovu i Metohiji bolja i povoljnija ili nije? Da li vam je neko priznao da je to demokratska Srbija koja brine o Kosovu i Metohiji. Da li je jednim gestom bilo koji visoki predstavnik, a promenilo se mnogo odonda, do danas priznao da mi imamo demokratsku zemlju kojoj ne treba uzimati teritoriju? Da naš narod ne sme niko da proteruje, da nas ne sme niko da ubija.
I sam sam u dilemi da li pregovori treba da traju kraće ili duže. Sve mi se čini da je nekima u interesu da pregovori traju dugo, da bi teritorija ostala bez Srba. Da vas podsetim na Republiku Srpsku Krajinu. Bila je problem samo dok su tamo živeli Srbi. Imala je bolju zaštitu nego Kosovo i Metohija, a onda kada su nestali Srbi, Hrvati su izašli na Dunav. Jednostavno, nestaje problem.
Nemojte da Srbi na Kosovu i Metohiju budu zatočenici toga da Srba mora da bude na Kosovu da bi bio problem. Obezbedite im plate, uslove za život. Ne možete vi bezbednost, ali možete materijalno da im pomognete. Ima bogatijih ljudi koji ostvaruju profit isključivo zahvaljuju poslovima sa Vladom Srbije ili sa Narodnom kancelarijom. Neka deo profita odvoje za Srbe na Kosovu i Metohiji, da odvojimo svi od cene struje da ima struje na Kosovu i Metohiji za Srbe, da imaju radni staž, da im školujemo decu.
Nemojte da budu u getu, a da nam čuvaju Kosovo i Metohiju, neće izdržati. Ne bi niko od vas. Neka digne ruku ko bi od vas sa svojom decom i unucima danas živeo na Kosovu i Metohiji kao Srbin. Neka digne jedan od 250.
Imate lak zadatak, da uz podršku Narodne skupštine poštujete Ustav i branite Republiku Srbiju. Ko nije dorastao tom lakom zadatku, neće moći da rešava ni teške. Naravno, kontakti sa zapadom vam otežavaju taj zadatak, jer niste još uspeli da mi pokažete ko je sa zapada došao da nam kaže da će ostati Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Onaj ko ne želi da kaže da će biti nezavisno, on kaže - poštovaće se ovo ili ono. Niko još nije rekao sa zapada da će Kosovo i Metohija biti u sastavu Srbije, sa najširom mogućom autonomijom. To je za vas opterećenje. Ali, recite to javno.
Recite nam javno kakav je stav Rusije i da li je neko naljutio Rusiju u Srbiji time što ruski dolar ili ruski evro ne vredi ništa? Što nema nikakvu zaštitu, i što za njih nema nikakvih uslova za privatizaciju, i što bismo možda da damo komplekse, koji zavise od ruske sirovine i energenata, tome zapadu? Recite, ako Rusija nema razloga, a nema, da nas zaštiti kao braću, ovakve, onakve, imala bi razloga da nas zaštiti kao država koja ovde ima svoje investicije.
Recite da li neko sprečava Rusiju, zašto se ruski ambasador javno izjašnjava kao ambasador prijateljske države kojoj su ovde uskraćena prava koji imaju druge države? Ne igrajte se sa Rusijom. Mi drugi oslonac danas nemamo. Evropa drhti kada Rusija ne može dva dana gas da isporuči. Nije ovo 2001. godina da se podsmešljivo gurkate kada neko govori o Rusiji, ovo je 2006. godina. Pričamo o ekonomskom, privrednom džinu, o energetskom sirovinskom džinu, o vojnom džinu, o političkom džinu. Treba nam njihova podrška, znate i sami, ako Rusi ne budu na našoj strani, uz uzdržane Kineze, mi ćemo izgubiti Kosovo i Metohiju.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Završavam, izvinjavam se. Mi ćemo ovaj izveštaj naravno prihvatiti, zato što nam govori o nekim beznačajnim stvarima. Mi tražimo da nam ovde jasno i otvoreno kažete - niste za nezavisnost Kosova i Metohije. Za šta ste? Najlakše je reći za šta ste. Pitam vas šta ćete da branite i kako ćete to da branite, i odmah ću dići ruku da kažem - podržaćemo vas, ili da kažem - nećemo vas podržati, odmah bez razmišljanja.
Sve drugo, naravno, poštujem tim koji tamo ide na razgovore, sve druge priče su za savetnike, saradnike, ali mene interesuju stavovi predsednika Vlade i predsednika Republike. Pozdravljam to što ih konačno negde vidim zajedno, mada razdvojene jednim redom.

Reč ima predsednik poslaničke grupe DSS Miloš Aligrudić.

Poštovani predsedavajući, predsedniče Vlade, predsedniče države, poštovani poslanici, dame i gospodo, ovaj dom je usvojio politiku Kosova i Metohije i okviri te politike su dati u dokumentima ovog doma.
Dokumenti ovog doma su poznati javnosti, i oni služe kao okvir za ovlašćenja i okvir za vođenje pregovora pregovaračkog tima, kome je dat mandat od strane ovog doma da pregovore vrši.
Strašno je dobro, i danas je prilika da tome posvedočimo, da se pregovori vrše u skladu sa okvirima koji su zadati od strane ovog doma i da se ovom domu podnose, kao što vidimo, redovni izveštaji, a biće ih još, jer će pregovori još trajati. Pred nama se nalazi očigledno veoma težak zadatak i svako ko misli da pregovarački tim ima laku poziciju, on se vara, niti je to bilo ko ikad rekao.
To je ono što mi očekujemo, zahvaljujući sticaju niza nepovoljnih okolnosti koje su do sada postojale i veoma su teške, ali postoji nekoliko stvari na našoj strani, a da li je to dovoljno za uspeh, ne znam, ali da može dati nadu za uspeh, može svakako, a pre svega to je međunarodno pravo, i ono jeste na našoj strani, i pravda je na našoj strani kada je o ovome reč.
Smernice koje su date pregovaračkom timu, one su istovremeno dovoljno jasne, a s druge strane su dovoljno fleksibilne da bi pregovarački tim mogao na neometan način da pristupi svom poslu. Jasnost tih smernica, između ostalog, kao odgovor na neka pitanja koja se u javnosti postavljaju, dat je u samoj Rezoluciji, u tački 3, kada je reč o nekim stvarima koje smo ovde pominjali, ili koje ćemo pominjati, ili koje su pominjane u javnosti.
To je nepristajanje ovog doma, a nije u pitanju pregovarački tim, nije u pitanju ni predsednik države, ni predsednik Vlade, nego nepristajanje ovog doma na nametnuta rešenja. Ako pogledate Rezoluciju koju smo usvojili u ovom domu, bar je za nju glasala ogromna većina narodnih poslanika, ona veoma jasno sadrži nepristajanje na nametnuto rešenje.
To nepristajanje čak je definisano kao neprihvatanje legitimiteta nametnute odluke i nametnutog rešenja. Prema tome, pregovarački tim ima jasne odrednice, a prema izveštaju koji smo imali priliku da čujemo o toku pregovora, i o onome što je neposredno pregovorima prethodilo od momenta kada je Savet bezbednosti doneo odluku za započinjanje pregovora, videli smo na sažet i vrlo jednostavan način hronologiju šta se sve dešavalo i krajnje nesebično i pošteno izloženo sve ono što može biti relevantno za dalji tok pregovora i za ono što će se dalje dešavati.
Duboko sam uveren da će pregovarački tim dati sve što je u njegovoj moći, a u skladu sa politikom ovog doma, Republike Srbije i njenih građana, a na kraju krajeva, u skladu sa Ustavom, da se zaštite oba cilja zaštite, i Srbi i drugo nealbansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji, jer je njima zaštita u ovom trenutku neophodna, i da se zaštiti teritorijalni integritet i suverenitet Srbije na celini svoje teritorije.
Modaliteti podrazumevaju razgovor o širokoj autonomiji, i to je ono što naš pregovarački tim želi da ima za predmet razgovora, i to je očigledno iz ovog izveštaja koji smo danas imali prilike da vidimo. Naravno, očigledne su bile teškoće na koje je ukazano, a naravno, šta bi imao pregovarački tim, ukoliko se on ne bi trudio, sa mandatom ovog doma, da pokuša sve te teškoće koje predstoje da otkloni.
Naravno, ne treba podsećati da je taj okvir o kome govorimo danas i koji je potvrđen ovim izveštajem i pravac u kome treba da se krećemo na nivou sporazumnog rešenja problema Kosova i Metohije, uz ostvarivanje procesa decentralizacije, nažalost, istovremeno sa rešavanjem pitanja statusa, jer je ranije ukazano da to jeste suštinska i funkcionalna greška. Naravno, uz pokušaj da se dokaže da su predlozi koji dolaze sa srpske strane, sa strane Srbije, oni predlozi koji će koristiti i stanovništvu Kosova i Metohije u celini, stanovništvu Srbije, zemalja regiona, stabilnosti u regionu, i na kraju, evropskim integracijama celog regiona u kome živimo.
Sve drugo bi bilo udaljavanje od ovih ciljeva. Drugačiji mandat od ovog mandata koji je bio dat Rezolucijom mi ne možemo dati, niti može doći do bilo kakve izmene Rezolucije koju je ova skupština donela. Prema tome, ovaj izveštaj ukazuje na početak jednog procesa koji je tek započeo kao razgovor o decentralizaciji, i čuli smo i u kojoj meri se to ozbiljno shvatilo, i do koje mere će naša pregovaračka strana pokušati da ovo pitanje, kao jedno od dva vrlo značajna pitanja, uzdigne na nivo koji zaslužuje respekt da bi se postigli određeni valjani rezultati.
Naravno, zbog toga treba podržati napore Vlade i pregovaračkog tima, predsednika države i pregovaračkog tima, da ovaj pregovarački proces nastavi u ovom pravcu kako je započet i da se ponadamo da će biti dovoljno sluha, dovoljno energije, dovoljno upornosti sa naše strane, a u šta ne treba sumnjati, ali dovoljno sluha i dovoljno takta od strane onih koji posreduju u pregovorima i onih sa kojima pregovaramo da dobijemo onaj rezultat koji je za Srbiju jedino prihvatljiv, i koji je moguće i dobro rešenje za kosovske Albance i Srbe i druge nealbance na Kosovu i Metohiji, i za ceo region uopšte. Hvala.