Reč ima poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, skupštinska većina je, na predlog Vlade Republike Srbije, predložila dnevni red koji je juče jedva usvojen. U tom dnevnom redu je napabirčeno, uglavnom su u pitanju kojekakvi izbori i verovatno da vi u skupštinskoj većini, a i Vlada, mislite da su ovo potpuno nebitne stvari.
Naravno, mi u SRS ne mislimo tako i zato smo vrlo iznenađeni da danas ovde ne sedi ministar Vuksanović, jer ako izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje nije tema o kojoj treba narodni poslanici da pričaju i koju treba da čuje ministar Vuksanović, onda stvarno ne znam šta jeste. Doduše, ministar Vuksanović je najglasniji u hvatanju Ratka Mladića. On drži konferencije u Vladi i ja sada očekujem da će ministar da kaže nešto vezano za svoj resor, za svoje ministarstvo, a on određuje rokove za hapšenje Ratka Mladića, priča o značaju i prioritetu tog hapšenja.
Prosto je neverovatno koliko su Vlada Srbije i njeni članovi izgubili kompas. Niti se zna više šta je u čijoj nadležnosti, niti ko se čime bavi. Očigledno je da odbrojavaju poslednje dane i onda pokušavaju da završe neke svoje lične poslove, zbog kojih su zapravo i došli u Vladu Srbije i to je ono što je pogubno i što će ostaviti negativan trag posle odlaska ove vlade.
Kada je u pitanju Nacionalni savet za visoko obrazovanje, kao moje kolege ni ja neću govoriti o imenima. To je inače principijelni stav SRS – kada su u pitanju neka postavljenja smatramo da je onaj ko ima većinu, ko je vladajuća koalicija odgovoran za ta konkretna postavljenja i naravno prepuštamo mu da sam predlaže i bira. Uglavnom ne glasamo kada su u pitanju konkretna imena i ne dajemo nikakve konkretne primere, ali govorimo principijelno, govorimo o institucijama, govorimo u ovom slučaju o sistemu visokog obrazovanja i obrazovanja uopšte.
Samo ću vas podsetiti, kada smo donosili ova dva zakona iz oblasti obrazovanja, da smo mi srpski radikali koristili maksimalno vreme, da smo imali mnogo amandmana i da smo pokušali da vam skrenemo pažnju na ono što je, nažalost, već počelo da se dešava u oblasti obrazovanja.
Naravno, gospodin Marković je rekao da smo mi kada se govorilo o ovom zakonu rekli da pored jednog nacionalnog saveta nema potrebe da se formira i drugi savet za visoko obrazovanje, da je to potpuno nepotrebno dupliranje funkcija koje, nažalost, u suštini ništa ne znače. Čak dozvoljavam da ste imali dobru nameru kada ste glasali za ovo i da ste mislili da će to zaista da ima pravu funkciju, ali takođe verujem da ste svesni koliki je to bio promašaj.
Uništavanje obrazovanja u Srbiji, a pogotovo visokog obrazovanja, krenulo je od početka 2001. godine, od Gaše Kneževića naravno, a sada se završava sa Slobodanom Vuksanovićem. Razlika između njih je, nažalost, kada je u pitanju ono o čemu hoću da govorim, nikakva, odnosno ne postoji.
Šta je problem? Problem je to što je glavni i jedini cilj ministara nadležnih za obrazovanje, od Gaše Kneževića do danas, bio denacifikacija Srbije. O tome je Gašo Knežević svojevremeno javno i otvoreno govorio.
Podsetiću vas samo na ono vreme kada je Gašo Knežević, tadašnji ministar, isterao sa fakulteta profesora Vojislava Šešelja, kada je objavljivao ono njegovo čuveno – on ili ja. Naravno, on je tada imao moć i uradio je to što je uradio. Naravno, profesoru Vojislavu Šešelju nije mogao da uzme profesorsku titulu, to je nešto što je on lično zaradio.
U postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom postoji pravosnažna odluka da se Vojislav Šešelj vrati na fakultet, ali niti je njemu to bilo interesantno, niti je želeo na taj način da se vrati, ali je vodio taj postupak da bi dokazao da je on bio u pravu. Postoji pravosnažna presuda da jeste bio u pravu.
U to vreme na Pravnom fakultetu pored Gaše Kneževića gazdovao je i onaj Stevan Lilić, podli i prljavi plagijator, za koga takođe postoji pravosnažna presuda i objavljena je u jednoj od knjiga Vojislava Šešelja "Dosmanlijski sejmeni na Pravnom fakultetu", presuda Vrhovnog suda gde je dokazano da je Stevan Lilić plagijator.
Takvi ljudi su počeli nekakve reforme visokog obrazovanja, a ovi koji su došli posle tako su se lepo uklopili i nastavili tu denacifikaciju da je to zaista zabrinjavajuće.
Kada smo vam govorili o Bolonjskoj deklaraciji, kada smo vas ubeđivali da Bolonjsku deklaraciju i te obaveze iz Bolonjske deklaracije brišete iz zakona mislili ste da ste vi nešto veći, više proevropski orijentisani nego mi kada zagovarate tu Bolonjsku deklaraciju. Tvrdili smo vam da je niko u Evropi ne primenjuje, da Bolonjska deklaracija nije obavezujuća, jer da je obavezujuća zvala bi se, a to kolege pravnici znaju, rezolucija, a ne deklaracija.
Sve smo vam to pričali, vi to niste hteli da čujete i šta danas imamo? Danas imamo činjenicu da nam se udžbenici istorije pišu u Bolonji. To će biti najstrašnija tekovina ove vlade. Sve ono što ste upropastili, što je Vlada upropastila i što upropaštava i u sferi privrede i u drugim oblastima, sve to nekako može da se nadoknadi. Više će da se radi, privreda će da oživi, ljudi će da počnu da rade, počeće bolje da se živi. Naravno, to je dug proces, ali ima nade.
Pitam vas – gde nam je nada kada se upropasti jedna ili nekoliko generacija studenata? To je zaista nenadoknadiv gubitak i tu neće pomoći ni neka nova vlast. Naravno, hoće za buduće generacije, ali ono što ostane osakaćeno Bolonjskom deklaracijom i ovim vašim Zakonom o visokom obrazovanju ostaće trajno osakaćeno.
Sećate se, i o tome smo vam govorili, onih nekoliko generacija koje su uništene tzv. šuvaricama, trajno su ostali osakaćeni za jedno opšte obrazovanje koje u takvim školama nisu mogli da steknu, pa iz te generacije učenici koji su završavali, a sada već ljudi koji su završavali te "šuvarice"... Gledala sam sopstvenim očima u komšiluku da učenica, koja je tada išla u treći razred trgovačke škole, popunjava ukrštenicu i tamo stoji – grad u Vojvodini, a tri slova su u pitanju, upisuje Peć. To je tada bila posledica "šuvarica", a danas imamo takve i još drastičnije posledice Bolonjske deklaracije.
Samo se smeškajte, kolega, ovo je toliko tužno da zaista ne bi niko smeo da se nasmeje na ove komentare, pogotovo što svi dobro znate da govorim apsolutnu istinu, a to znaju i građani Srbije.
Naravno, građani Srbije ne znaju da danas postoje samo dva profesora srpske istorije u Srbiji, zapravo profesora objektivne istorije, koji pokušavaju da se nametnu i da njihovi udžbenici dođu do učenika u srednjim školama i na fakultetima. Jedan od tih profesora je profesor Nikola Žutić. Drugog sada ne mogu da se setim i izvinjavam mu se, ne mogu da se setim imena. Svi ostali su anacionalni, svi ostali su neobjektivni na štetu Srbije, na štetu srpskih nacionalnih interesa i, nažalost, prodaju našu istoriju za male pare, za lične interese.
To nam se isto dešava kada je u pitanju srpski jezik. Svi znate da su skoro svi srpski pisci izbačeni iz nastave iz srpskog jezika i u osnovnim i u srednjim školama, ali, hvala bogu, moram da kažem da 80% prosvetnih radnika, bez obzira na ove preporuke koje dobijaju i od ministra Vuksanovića i od ovih vaših kojekakvih saveta, rade po onim starim programima; i dalje naša deca u školama uče i pravu istoriju i pravi srpski jezik.
Zašto intervenišem? U čemu je problem? Problem je u tome što će nestati profesori koji su već ljudi u godinama, koji predaju onako kako znaju da treba da se predaje i koji nisu podlegli svim ovim novotarijama. Kada oni odu iz škola, naravno u međuvremenu će se promeniti i vlast i zakon, ali moram da upozorim da kada i ti ljudi odu iz škola da ćemo dobijati potpuno obrazovno osakaćene generacije.
A onda i ovo na fakultetima... Je l′ vidite šta se dešava? Je l′ čitate novine šta se dešava u školama, od osnovnih, srednjih, do fakulteta? Je l′ vidite ko sve formira fakultete, kako ste zakonom lepo stavili na tacnu mogućnost svima, pa sada imate bivše ministre, i Pitića, i Gašu Kneževića i tako dalje. Svi imaju fakultete, profesori univerziteta, ovde su sebi pripremali teren kroz zakone, kao što i ovi sada pripremaju sebi kroz zakone.
Vi, drage moje kolege, kao i mi nećemo biti u tom filmu i onda ćete valjda shvatiti, kao što pretpostavljam da su mnogi shvatili, i koji ne sede sada u poslaničkim klupama DS-a, šta smo im mi govorili u vreme kada nam je Gašo Knežević ovde, u polupijanom stanju i u trenerci, predstavljao zakon o visokom obrazovanju.
Dakle, znam da ovo što danas govorim, nažalost, može samo da ostavi nekog traga u javnosti, da vi svi razmišljate da možda inicirate da Vlada predloži izmene zakona. Zakon je takav kakav je, ali možemo bar da vodimo računa i da javno skrećemo pažnju i ministru, i ovim savetima i ovom koji ćete danas izabrati, onome koga ste izabrali, da vode računa da ne sme da se nastavlja denacifikacija Srbije, da nam je obrazovanje najvažnija karika, da je svaki gubitak u obrazovanju nenadoknadiv.
Zato vas molim da vi koji poznajete ove ljude, koji predlažete, vodite računa da li bar ispunjavaju te kvalifikacije, da li će bar voditi računa o tom trenutno, zapravo uopšte najvećem nacionalnom interesu Srbije.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Skupština grada Kragujevca je na sednici koja je održana prošle nedelje proglasila u našem gradu godinu univerziteta. Pošto je gradonačelnik grada Kragujevca i danas, kao po običaju, odsutan sa ove sednice Skupštine, zaista me čudi da nije našao za shodno da se suprotstavi, kao neko ko podržava ovu koaliciju na vlasti, ovakvom predlogu koji je došao pred Narodnu skupštinu, ne iz lokalpatriotizma, jer to je nešto što normalni ljudi i političari koji treba da brinu o celoj državi, o celoj naciji, o obrazovanju nacije ne treba da rade, nego prosto iz razloga što se ovde postavlja zaista jedno logično pitanje – zašto su pre toliko godina, pre 30, 40, 50 i više u Srbiji osnivani univerziteti u drugim gradovima, ne samo u Beogradu, da bi se danas pred poslanicima našao jedan ovakav predlog. Jedan profesor sa Niškog univerziteta i način na koji se u konferenciji predstavnika profesora koji su predlagali i drugih koji su davali mišljenje dolazilo do ovakvih kandidata je nešto što niko razuman ne može da prihvati.
Malopre je jedan kolega spomenuo Mašinski fakultet u Kragujevcu; ne samo Mašinski, koji je zaista jedna prestižna visokoškolska ustanova, nego i drugi fakulteti u okviru Kragujevačkog univerziteta nisu tretirani. Postavlja se jedno drugo logično pitanje – ako nije poštovan reciprocitet, šta će ovaj Nacionalni savet za visoko obrazovanje kada već imamo jedan nacionalni savet?
Doduše, za taj nacionalni savet, koji tretira niži stepen obrazovanja, takođe su stizali predlozi navrat-nanos, da i sami poslanici, u onoj noći kada se oko četiri ili pet ujutru glasalo o tim predlozima, nisu znali ni kako da odluče, ni da li je to usaglašen predlog sa predstavnicima svih vaših koalicionih stranaka i ovih što vas podržavaju.
Moram da vam kažem i da vas podsetim na to da je izbor pojedinih članova tog prethodnog saveta jednostavno nelegitiman, jer ne samo da je predsednik Skupštine Predrag Marković pozivao poslanike da glasaju za samo jedan od predloga i da na takav način treba da se Skupština izjasni o tome koji je predlog prošao, odnosno ko ima najviše glasova, nego se dešavalo da pojedini poslanici glasaju više puta, da se zapravo ne zna ko je pravi i legitimni predstavnik.
Sa druge strane, potpuno je nedopustivo da Vuksanović nije ovde. Ako ste gledali pre neko veče, a ja sam zaista u promeni programa na raznoraznim našim kanalima, jureći za ovim vestima dokle stižete kada je u pitanju Karla del Ponte i ostali zlikovci i lovci na srpske glave, došla do situacije da gledam (a pošto danas dolazi u Beograd, verovatno ste srećni, ozareni, vidim da vam je sve lepo i šareno), da 20 minuta pratim njegovo izlaganje, odnosno svađu sa novinarom Studija B.
Zaista nemam ništa da kažem ni u prilog, niti u superlativu, niti negativno za ženu koja je urednik i autor te emisije, ali da ministar onako nastupa, a mi smo imali prilike to da vidimo u Skupštini, niko ne bi mogao to da opravda. Možemo mi poslanici i predstavnici stranaka u jednom duelu da tako govorimo o svim negativnim posledicama sada usvojenog zakona, ali da on tako jednostavno kaže, pošto žena govori o činjenici da su stigle mnogobrojne primedbe što roditelja, što onih koji rukovode našim školskim ustanovama, a on kaže – vi se niste dobro pripremili za emisiju, nemam ja šta sa vama da pričam itd. Da li je to normalno i da li je normalno da danas ministar nije ovde?
Šta za njega ima preče nego da dođe i da brani takav sastav Nacionalnog saveta, jer u pitanju je buduća smernica i ono šta će ti ljudi da rade po zakonima koji su izglasani. Ali, opet, i to me ne čudi, jer kada je bio na dnevnom redu Zakon o visokom obrazovanju, on je dva puta izašao ovde i lepo mu je rekao tada naš ovlašćeni predstavnik prof. dr Mileta Poskurica – niti znate nešto o ovome, a imate kolege redovne profesore koji su prisutni u klupama u vašoj koalicionoj grupi, pa pitajte njih ako bar toliko ne znate. Da li su njega uopšte obavestili, pošto je ovaj predlog došao pred nas, ko su ovi ljudi i kako se dolazilo do tih kandidatura?
Sada vi možete da kažete – jesu sve to ljudi sa referencama, eminentni stručnjaci u svojoj oblasti, ali u pitanju je Nacionalni prosvetni savet. Prvo, zašto uopšte postoji, to je naše mišljenje i to smo vam govorili prilikom izglasavanja zakona, onog prethodnog paketa, pa onda ovog o visokom obrazovanju, da će nesumnjivo da dođe do takvog lobiranja i do nepoštovanja onoga što ljudi u nauci daju na području cele Srbije.
Gde su vam ljudi koji su sa izmeštenog, nažalost, Univerziteta u Prištini, gde su ljudi sa drugih univerziteta, da ne bude da pričam samo o Kragujevcu, ali to potenciram namerno, zato što je celokupna Skupština grada odlučila da se u ovoj godini univerziteta našeg grada to ne samo kroz raznorazne manifestacije obeleži, nego da se da jasno upozorenje i ministru i celokupnoj Vladi da zaista sve probleme koje imaju pojedini fakulteti Kragujevačkog univerziteta oni zanemaruju, i sada se to videlo na osnovu ovih predloga.
Kada je koleginica Radeta govorila o svim negativnim posledicama Bolonjske deklaracije, a spominju se i profesori koji se predlažu sa Elektrotehničkog fakulteta, ne znam da li ste pratili pre nekih 15 ili 20 dana šta ti mladi ljudi, studenti, zaista budućnost ove zemlje, ljudi koji su ne samo dobri studenti, nego očigledno oni koji brinu o naciji i o sudbini svoje države i o činjenici da žele da ostanu ovde i da tu zasnuju porodice i da grade karijeru i budućnost, misle o Bolonjskoj deklaraciji.
Oni nisu zbunjeni zato što su uspeli za ovo kratko vreme, za ovih nekoliko meseci, da shvate u kojim se to okvirima kreće i čemu moraju da se prilagode, ali u anketi koju je napravila redakcija, čini mi se, "Beogradskog programa", ili "Jutarnjeg", ne sećam se, uglavnom je to bila RTS, jasno su i nedvosmisleno rekli da je to katastrofa, da će njima biti mnogo teže da rade, što smo mi govorili, i da se time devalviraju sve one pozitivne, godinama i decenijama, uz neke izuzetke i one eksperimente koji su sprovođeni u onom kratkom vremenu jednoumlja i komunizma, tendencije u obrazovanju u Srbiji, koje se na ovakav način, i na ovakav način izbora Nacionalnog saveta, gase.
Mi smo raspravljali o tome dokle je stigao Univerzitet u Kragujevcu, kojim fakultetima treba pomoći, zašto baš ta godina jubileja i onda smo se dotakli jedne činjenice koja sada u ovom kontekstu i ove priče, i u današnjem vremenu i načinu na koji Vuksanović i ova vlada sve te novotarije i amerikanizaciju školstva i sve to što stiže sa Zapada bespogovorno prihvataju...
Prisećajući se osnivanja Liceja i tog prvog čitališta u Kragujevcu, i početka visokog obrazovanja u Srbiji, školovanja najumnijih Srba, govorili smo o tome, a to su zaista nepobitne istorijske činjenice, da su se Srbi i državnici iz tog perioda u modernoj Srbiji s kraja XIX i početka XX veka rukovodili činjenicom da su nam Rusi kao narod i bratska Rusija najbliži zbog činjenice da su uvek bili na ceni njihovi univerziteti, njihovo visoko školstvo.
U to vreme, kada su u Kragujevcu krajem XIX veka počela prevođenja prvih stručnih časopisa, prvih naučnih izdanja sa mnogobrojnih stranih jezika, uglavnom svi ti budući profesori i naučni radnici usmeravali su se na rusku školu i trudili se, naročito u svim oblastima društvenih nauka, a pogotovu pravne nauke, da se poštuju dostignuća koja je imala Rusija, odnosno njihovi naučnici.
Ne samo da se podsmevate danas kada mi govorimo o tome i o činjenici da je i privreda i saradnja sa te strane zapostavljena, a da ne govorim ta razmena iskustva sa Rusijom uopšte i u oblasti nauke, već su vam šamar, u pravom smislu reči, dali i ovi studenti koje sam malopre spomenula, anketirani pre 15 dana.
Oni su rekli da je Bolonjska deklaracija i zakon koji je stupio na snagu nešto što će i te kako da im otežava školovanje u Srbiji i da te novotarije i način na koji oni sada moraju da rade, a sada sve pod patronatom ovog nacionalnog saveta, ovako predloženog, mogu samo da donesu još veće probleme.
Sve ono što smo imali kao država i narod, a što su ljudi u oblasti nauke dostigli, jednostavno se baca pod noge. Vidi se da ste odbacili 80 posto tog kadra i onoga što su ti naučni radnici uradili, pojedinci koje uopšte nemate na spisku i za koje ne znate uopšte da li postoje ili ne postoje, jer ste na ovakav način dali predlog za koji, jednostavno, niko razuman ne može da glasa.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam da li žele reč predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Reč ima gospodin Albijanić, poslanički klub G17 plus.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas je na dnevnom redu Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Mislim da su za obrazovanje u Srbiji u celini neophodne dve stvari. Prvo, potrebno je veće ulaganje u obrazovanje u Srbiji u celini. Drugo, važno je da institucije koje se bave obrazovanjem, institucije koje smo mi formirali zakonima koje smo doneli, dobro funkcionišu.
Ovo prvo je važno zbog toga što se danas u Srbiji u obrazovanje ulaže tri posto bruto društvenog proizvoda. Zemlje koje su u razvoju ili koje su se bavile razvojem prethodnih decenija su značajno više ulagale u domen obrazovanja, znači između šest i deset posto bruto društvenog proizvoda. Dakle, mislim da je potrebno u Srbiji doći do strateškog dogovora, zbog ulaganja u budućnost, za buduće generacije, da zaista osmišljeno pristupimo finansiranju obrazovanja u Srbiji i da se svake godine taj iznos poveća.
Danas, naravno, imamo predlog i spisak kandidata za sastav nacionalnog saveta. G17 plus uvažava predloge koje su nam dostavile odgovarajuće institucije, a naravno, uvažavamo i primedbe koje je profesor Simonović rekao, jer on je čovek koji radi u visokoškolskoj ustanovi i na to ima puno pravo.
Izbor nacionalnog saveta je vrlo značajan iz sledećih razloga. Nacionalni savet u svom delokrugu rada ima akreditaciju visokoškolskih ustanova, dobijanje dozvole za rad, što je jako važno, jer danas se u Srbiji sporimo, a posebno preko štampe, kako i na koji način su određeni univerziteti, posebno privatni, dobili dozvolu, da li je to sve po kriterijumima koje zadovoljavaju državni fakulteti i univerziteti.
Istovremeno da kažem, zalažemo se da svi imaju jednake šanse i po istim kriterijumima i da nema Ministarstvo samo tu ingerenciju da preseče određene stvari, ali ovde je važno da se formira ovo stručno telo, nacionalni savet za visoko obrazovanje, kako bi otklonili te nedostatke u sadašnjim procedurama ili naše primedbe koje, možda, nisu ni osnovane. Dakle, potrebno je da neko sa visokim renomeom kaže određene kriterijume po kojima će svi imati jednake šanse da se akredituju i budu institucije od značaja za našu državu i normalno rade.
Druga stvar koju nacionalni savet ima u svojoj ingerenciji je reforma visokog obrazovanja. O tome se različito polemiše i diskutuje, ali ako pogledamo strukturu visokog obrazovanja, višeg i visokog sada, videćete da više škole koje su dvoipogodišnje imaju manji problem da pređu na trogodišnje visoke škole. Ima određenih stvari i kriterijuma koje moraju da ispune.
S druge strane, imamo problem određenih nejasnoća u procedurama primene zakona, šta je sa četvorogodišnjim fakultetima, na koji način će oni nastaviti da funkcionišu u budućem periodu i kako će da se prilagođavaju zakonu koji smo ovde doneli. Postoje daleko veće teškoće nego što to mi na prvi pogled vidimo, a nama se ljudi obraćaju i to i kažu. To pitanje će otkloniti, takođe, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, jer mu to i jeste dužnost.
Treće što sam hteo da kažem, to je da smo novim zakonom otvorili mogućnost doktorskih studija na našim univerzitetima. Na ovaj način stvara se mogućnost da Beograd i Srbija budu centar doktorskih studija Balkana, istočnoevropskih zemalja, ali i šire za druge zainteresovane zemlje, jer nama je i razmena studenata jako važna, ali i da budemo kao zemlja centar za sve druge za tako važno školovanje.
S druge strane, to zahteva, što sam već rekao na početku, određena dodatna finansijska izdvajanja da bi sve to moglo na dobar način da funkcioniše. Što se tiče Vlade Republike Srbije, ovde smo imali prilike u javnosti da čujemo da je formiran fond za mlade talente, pa da đaci dobijaju nagrade kada postignu rezultate na međunarodnim takmičenjima i osvoje medalje. Takođe, najbolji studenti dobijaju stipendije za školovanje u zemlji, ali i za određeni broj studenata koji se školuju u inostranstvu, što je jako dobro. To izdvajanje i dalje nije dovoljno da zaista na najbolji mogući način motivišemo mlade ljude da ostanu ovde i doprinose razvoju naše države.
G17 plus će podržati ove predloge, uvažavajući činjenicu da ih zaista značajne institucije predlažu. Pokušao sam na određeni način da ukažem na stvari koje će se dešavati i na značaj ovog što danas radimo. Hvala puno.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Zaključujem jedinstveni pretres.

Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje pristupiti glasanju o predloženim kandidatima za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.

Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – RAZREŠENjE I IZBOR PREDSEDNIKA NACIONALNOG PROSVETNOG SAVETA

Primili ste izveštaj, sa ispravkom, Odbora za prosvetu Narodne skupštine Republike Srbije o razmatranju informacije Ministarstva prosvete i sporta od 24. februara 2006. godine o radu Nacionalnog prosvetnog saveta.

Podsećam vas da, prema članu 160. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ono raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 160. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram jedinstveni pretres.

Da li se izvestilac nadležnog odbora javlja za reč? (Da.)

Reč ima predstavnik Odbora za prosvetu Donka Banović, predsednik Odbora.