Samo nastavite, gospodine Vučiću, ja sam vas prekidao, zbog toga vam produžavam vreme.

Nije u tome problem, govorio sam o nečemu što nije imalo veze ni sa politikom, niti sam vas vređao, niti bilo šta drugo. Smetalo vam je i to. Vama smeta sve što vam čovek kaže. Ne morate da mašete rukama. Slabije vidim, da vam pravo kažem, imam minus jedan, ali dovoljno vidim koliko je vremena.
Vama ni naočare ne mogu da pomognu da vidite ni gde je Srbija pod vama otišla ...

Molim vas, gospodine Vučiću, nemojte polemisati sa poslanicima, vodim računa o vremenu i upozoravam govornika, nema razloga, upozorio sam poslanika da ne dobacuje, nema razloga da vi raspravljate sa njim na ovaj način, budite ljubazni i nastavite izlaganje.

Gospodine Markoviću, ja ću da raspravljam sa kim ja hoću, a ne sa kim ćete vi da mi kažete.
Sada ću da vam kažem nešto, nastaviću da govorim u okviru onog vremena koje ima SRS, nije mi nikakav problem, mogao je bar da sačeka da završim rečenicu.
Nećemo glasati ni za ovaj zakon, kao ni za sve druge, zato što vi ne znate šta je strategija, ne znate i ne vidite Srbiju u budućnosti. Jedino gde vidite Srbiju to vam je od 1. do 5. aprila, od 5. aprila do 30 aprila, do 5. maja, do 30. maja, opet, a i kad budete završavali najprljavije poslove i ako ih ne daj bože završite, opet ćete da imate nešto od maja do maja, a ostajaćete i opstajaćete na vlasti po svaku cenu i za sve ćete da okrivljujete SRS iz samo jednog razloga, što će taj circulus vitiosus što bi jedanput taj začarani krug nameštanja tendera, licitacija, aukcija, ljudi koji su apsolutno nesmenjivi u raznim privrednim komorama, sportskim udruženjima, klubovima, kulturnim institucijama i u svemu drugom, mora bi da se prekine jedanput. Zato što bi to lopovsko kolo moralo jedanput da bude prekinuto. Zato nećemo ni za ovaj zakon da glasamo.

Hvala vam, gospodine Vučiću.

Pitam, da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč. (Ne.) Hvala.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe DSS i SRS.

Reč ima narodni poslanik Mika Vlaović, a potom Zoran Krasić, Vjerica Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodine ministre, ova dopuna zakona trebalo je da se uradi mnogo ranije. Ne bih da generalizujem, da sve zadruge u Srbiji stavim u isti koš, ali jedan deo dobrih zadruga, bar u Vojvodini, za sada su same sebi svrha.
Ljudi zaposleni koji upravljaju zadrugom koriste tu imovinu, zalažu je za kredite, dižu kredite, a mnogi se od toga i bogate. Dobro je što je ovaj predlog stavljen na dnevni red, treba ga podržati i treba sprečiti trgovinu društvenom imovinom.
U stvari, u Vojvodini malo ima zadružne imovine, zadrugarstvo je slabo bilo razvijeno, a, onda, kada je to počelo, to su stvorili zadrugari. Nisu to stvorili zaposleni u zadruzi.
Dobro je ograničiti da se ta imovina ne otuđuje, da ostanu skladišni prostori, poslovni prostori, da sutra kada na dnevni red dođe zakon o zadrugama ili zadružnim društvima ili kako se to već bude krstilo i usvojilo, da ostane zemljoradnicima koji će preko tih zadruga ostvarivati svoja prava, prodavati proizvode, kupovati repromaterijal i tako udruženi doći u nešto bolju situaciju.
Spomenute su subvencije. U redu, zemljoradnik sam i oba sina su mi zemljoradnici i rizikujem da me zemljoradnici napadnu ako kažem nešto što nije u njihovom interesu. Sve premije koje su do sada davane nisu dobrim delom dobijali zemljoradnici. Ukinuta je premija na soju, suncokret, šećernu repu, opet su cene i bez premije iste kao što su bile i sa premijom. Prošle godine za soju je dobio premiju samo onaj ko je uzeo seme soje, a soja je samoplodna i može da se seje i ona koju zemljoradnik vrši na sopstvenoj njivi. Za 100 kilograma semenske soje trebalo je da da 250 kilograma. Praktično, ostvarena premija išla je onome ko je imao uljaru za preradu soje, selektovao seme od merkantilne soje i dao zemljoradnicima kao semensko. Na tome je dobio premiju, a zemljoradnici dobili malo, neku sitnicu.
Još nešto, subvencije daju zemlje koje su bogatije od nas koje imaju jaku industriju, a slabo razvijenu poljoprivredu. Pa, da ne bi bile zavisne od uvoza poljoprivrednih proizvoda iz industrije uzimaju deo dohotka i ulažu u poljoprivredu. Do juče, pa još i dan-danas poljoprivreda održava jedan deo industrije i ko god se zalaže za subvenciju neka kaže odakle će uzeti da na to mesto da.
Nije problem u subvencijama, nije problem u premijama, problem je u nečem drugom. Tri čoveka drže preradu uljarica, tri čoveka u Srbiji drže šećerane, pa ta tri četiri čoveka lako se dogovore koju cenu da odrede, a ovi ostali još uvek ne mogu da se dogovore po kojoj će ceni proizvoditi. Tako tajkuni, koji su na lak način došli do plena, maltene pljačkaju na određen način.
Onaj predlog koji je imalo Ministarstvo trgovine podržavam, iako sada nije dnevni red, da se ograniče marže, jer marže su te koje pljačkaju zemljoradnike i građane Srbije. Od njive do trpeze zarađuju prerađivači i trgovci, poljoprivredi ostaje malo, a kupci kupuju skupo. Hvala.

Hvala vama, gospodine Vlaoviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, potom Vjerica Radeta, Aleksandar Vučić. Izvolite, gospodine Krasiću. Tražili ste da budete četvrti? Slažete se, gospodine Vučiću. U redu. Izvolite i izvinite, ovo je oko spiska, pošto je bilo izmene. Izvolite.

Pre nego što krenem na ovaj predlog zakona, gospodine Vlaoviću, da li vi napadate Vladu ili podržavate?
(Mila Vlaović, sa mesta: Podržavam.)
Ko je skinuo te subvencije? Nenarodna crveno-crna koalicija ili ova Ivana Dulić?
(Mika Vlaović, sa mesta: Slažem se što su skinuli, ako ste dobro slušali ono što sam pričao.)
Znači, da seljaci znaju ko se slaže. Slušao sam šta ste ...

Izvinite, gospodine Vlaoviću, gospodine Krasiću, izvinjavam se, razumem vaše prijateljske međusobne razmirice, molim vas, ne dozvoljavamo, već smo to malopre rekli, zbog svih ostalih poslanika, nema diskusije sa govornikom da bi govornik mogao da sačuva koncentraciju i da se obrati. To važi i za vas, gospodine Krasiću. Hvala. Izvolite.

Dobro, mada mi nije jasno to što ste rekli, ali hajde.
Ovo je epohalni zakon o dopunama i, gospodine Dimitrijeviću, obavestite ministra Bubala da je preuranjen. Ovaj zakon je preuranjen, ova dopuna. Tražite da se ovaj zakon donese u onom trenutku kada je već društvena svojina u zadrugama, na neki način, promenila svoj svojinski oblik.
Između ostalog, na način kako ste vi u uvodu ove tačke dnevnog reda naveli, a vi ste naveli samo dva oblika kako se topi društvena svojina: da li preko osnivačkog kapitala nekog novog preduzeća ili na drugi način. Znači, zakasnili ste. Moram da kažem da je preuranjeno.
Zašto je preuranjeno? Nije završen ceo taj posao i vi pokušavate da ga zaustavite. Posle dve pune godine, vi ste, navodno, saznali za ovaj problem onog momenta kada se uspostavila agencija koja vodi registar privrednih subjekata. Onda ste došli, navodno, do saznanja da u zadrugama postoji i tzv. državnog kapitala. Mislim da je mnogo ispravnije da se priča o državnom kapitalu u tim zadrugama nego o društvenom, a sada ću da vam kažem zbog čega.
Očigledno da ovaj zakon reguliše pravni položaj i status zadruga. U okviru toga, verovatno centralno pitanje jeste imovina zadruga.
Dakle, delatnost se reguliše nekim drugim propisom. Pod nazivom ''zadruga'', to je jedan oblik pod kojim se posluje, naziva jedan subjekat, ali suštinski imamo različitu situaciju.
Imamo male zemljoradničke zadruge gde su jednostavno seljaci sami napravili zadrugu ili nasledili nešto od 20-te i neke godine, u stvari, početkom 20. veka kada je krenulo zadrugarstvo (i vi iz G17 plus da znate, Narodna radikalna stranka je omogućila stvaranje zadruga u Srbiji, da znate zbog istorije) tako da imamo male zadruge koje su poslovale tim zadružnim kapitalom, ali imamo nešto što se zove zemljoradnička zadruga.
U međuvremenu je postao gigant, pa recimo, u Lajkovcu, ona Mlekara je formalno-pravno bila zadruga, onda imate, moram da kažem, velike industrijske kapacitete gde se proizvodi, prerađuje, pa čak i flašira vino, i dan-danas imaju u svom nazivu zemljoradnička zadruga. Da vam ne pričam dalje, verovatno razumete na šta se odnosi.
Neke zadruge formalno-pravno imaju svoje zadrugare kao osnivače, ja ne znam da li je sto ili neki drugi broj osnivača, i vidite, vi ste se posle dve godine vlasti setili da u zadrugama postoji društveni kapital i da treba njega spasavati na način kako je to urađeno 2001. godine, a tu moram da vas ispravim kada je promenjen Zakon o preduzećima, kada je izuzeto od privatizacije, pa čak i onim članom – četiristo i neki data je mogućnost da se uvode privremene mere.
Dakle, vaša Vlada je isto koristila to zakonsko ovlašćenje pa je uvodila privremene mere, a sada ne mogu tačno da kažem koliko je tih preduzeća bilo, jeste – 398, ali desilo se to da je kapital morao da se spasi, jer je postojala mogućnost da se on istopi.
Postoji nekoliko oblika gubitka tog kapitala. Jedan od tih čuvenih oblika jeste kada zaposleni pojedu društveni kapital, a to ovako deluje brutalno, ali na bazi svog poslovanja, toliko umanje osnovna sredstva, dakle, da ta sredstva gube svoju vrednost i onda, bukvalno rečeno, kada se napravi presek, vi imate sredstva ali nemate vrednost. Dakle, imate objekat, imate nešto ali ne postoji vrednost.
Postoji drugi način, a to je bila praksa ovih nekolik meseci, možda čak i godinu dana, da privredni subjekat koji postoji pod nazivom zadruga, pokušava na sve moguće načine da se otkači društvenog kapitala kako bi dobili jedan drugi status, moram da kažem firme koja radi sa privatnim kapitalom.
Negde su prosto jedva čekali da se pojavi nešto, da se otkače tog društvenog kapitala, jer onda računaju da mogu bolje da posluju. Naravno, dobra je inicijativa svaka koja ima za cilj da zaštiti društveni kapital.
Dobra je svaka inicijativa koja treba da onemogući obezvređivanje društvenog kapitala, ali ja nešto nisam siguran da li je to u trendu i da je bila u trendu kada je formirana ova vlada. Verovatno bi neke nepokretnosti u društvenoj svojini bile prodate po daleko većim cenama, nego što su prodate posle intervencije Vlade, konkretno ministar Dinkić.
Jedan institut je imao neku svoju vrednost, ne znam, 18 i nešto miliona evra, pošto je on napravio neku galamu, pa je posle, navodno da to ide legalno, prodato za 10, faktički se izgubilo onih osam miliona.
Tako da kada vi, ne konkretno Vi ministre, nego kada Vlada Vojislava Koštunice istrči pred Narodnu skupštinu sa ovakvim obrazloženjem, dakle, srceparajućim – da se štiti društveni kapital, ja sam apsolutno siguran da to prerasta u svoju suprotnost, na bazi nekog iskustva koje postoji, a ja ovde vidim, verovatno pet ili šest narodnih poslanika koji su članovi skupštinskog Odbora za privatizaciju i oni vrlo dobro znaju kakvi su problemi u preduzećima koja se privatizuju.
Dakle, bilo je kapitala, ušlo je u neki proces, izgubio se kapital, posle je došla neka aukcija, još više se izgubio kapital, zaključen ugovor, prva rata je isplaćena, a druga možda nije ni isplaćena, raskida se ugovor, nema kapitala. Znači, nije dovoljno da se samo u obrazloženju nekog predloga zakona navede – Vlada je motivisana željom da se zaustavi rasprodaja društvenog kapitala, državnog kapitala, do onog momenta dok se ne donese neki novi sistemski propis kojim će ta oblast biti regulisana.
Mi danas i juče pričamo samo o tome, jer juče je bio na dnevnom redu zakon o planiranju i izgradnji i rečeno je, mi menjamo ovaj Šumarčev zakon, ali smo svesni da ovo što menjamo nije to ono što želimo, ali kroz godinu-dve dana napravićemo nov zakon koji će biti po našoj meri.
Ništa to ne znači, to neko nas zamajava ovde. Ako je hteo da menja zakon, on je prvog dana mogao da krene, ako mu je trebalo jedno stručno mišljenje kako treba taj zakon da izgleda, mogao je bilo koju organizaciju ili asocijaciju građevinskih inženjera da pita, pa bi oni za 17 dana napravili nacrt jednog tako dobrog zakona. Ja sam i 2003. godine predlagao, uzmite propise iz Slovenije koji su važili 70. i neke godine, imaćete najbolje propise o izgradnji, inače nije to to.
Vidite, pre vas je ovde bio gospodin Dinkić, pobegao je odmah, nije mogao da odgovori na jedno pitanje, onda je počeo malo levo, desno i onda kaže, znate, nije dovoljno što mi, jer mi smo rekli da će biti neka koncesija od Subotice do Beograda, tu je velika frekvencija, tu ima interesovanja za koncesiju, ali je, kaže, problem od Beograda do Užica. Pre šest meseci taj isti ministar sa ove govornice nas je upozoravao, kao, vršena su snimanja protoka saobraćaja, ne znam koliko hiljada treba da bude u satu, pa ako se pojavi toliko i toliko hiljada, onda je investicija isplativa i tako dalje.
Ne znam da li vi u Vladi uopšte razgovarate. Potpuno sam siguran da Dinkić i Velja Ilić ne razgovaraju. Dakle, za šest meseci od njih se čuje različita priča povodom istog problema. Skrećem vam pažnju zato što će isto biti i sa ovim predlogom zakona.
Poručite gospodinu Bubalu, neka pogleda neke knjige koje su na ovu temu napisane, kažite mu da se SRS zalaže samo za dva oblika svoje, za privatnu i za državnu.
Ovo što je između i što je modalitet, pa čak i zadružni, jeste u stvari jedan od dva oblika svojine, a kada je u pitanju zadružna, verovatno je imanentno privatna svojina koja dobija neki poseban status pošto postaje osnivački kapital neke asocijacije.
Ali, ukoliko smatrate da donesete novi zakon o zadrugama i da regulišete samo taj deo kako će 150 ljudi da udruže neka sredstva da bi preko toga poslovali, radili, onda vam nije potreban zakon. Našoj poljoprivredi za oblast zadrugarstva takav propis nije potreban. Ne vidim koja je beneficija ko je član zadruge i to je osnovni problem. I zato sam malopre na početku rekao, ne znam ko je opozicija, a ne znam ko je vlast.
Čovek koji glasa za sve predloge Vlade, izađe i kritikuje Vladu na jedan vrlo primeren način sa primerima iz prakse: objasni šta se sve u međuvremenu izgubilo, ko je postigao neki monopol na našem tržištu i zbog tih monopola nema seljaka ni u prenosnom smislu reči, nema ga ni kao kooperant, nego ga neko tamo maltretira, zavisi od nekoga.
Znači, ako donosite novi zakon o zadrugama, vodite računa da mora da bude neka beneficija i neka korist zašto se seljaci udružuju u taj oblik sa svojom imovinom, pa zašto ne reći i svojim radom i svojim proizvodima, da bi jedinstveno istupali na tržištu, da bi postigli kvalitetniju cenu, a ne ''svaka vaška obaška'' od tezge do tezge.
Mora da se računa i na neku beneficiju, neku korist od takvog organizovanog oblika proizvodnje. To je ipak organizovani oblik proizvodnje. Ovo vam pričam zato što sam bio nekada i direktor radne zajednice jedne velike radne organizacije, koja je u ono vreme imala osnovnu organizaciju kooperanata koja je bila društvena varijanta ZEM zadruge itd.
Ovako kako je napisano, kakav je postojeći Zakon o zadrugama i kako sve to funkcioniše, ja nisam dotakao onaj deo gde postoji toliko i toliko hiljada zadrugara, pa još toliko, možda neuporedivo manji broj ljudi koji su u radnom odnosu u zadruzi. Oni sad imaju potpuno različite pravne statuse: ovaj ima status zaposlenog, ovaj ima status, tamo, nekog, kooperanta zadrugara, ugovorno, i tako dalje, pa na kraju godine treba da dele neku dobit. A dok su bile nekada one zadruge onda su ti seljaci mogli dobrovoljno da idu na PIO, od 1986. ih naterali da bude obavezno. Čim ste ih naterali, ne vi, nego oni ranije, da idu u obavezno, sve je propalo.
Znači, mi sumnjamo da je samo ovo razlog zbog koga se dopunjuje ovaj zakon, ali moram da vam kažem, gospodine Dimitrijeviću, a to obavestite Bubala, ne mogu da kažem da ove dopune koje dajete treba da važe retroaktivno, to ne mogu da vam kažem. Ali, moram da vam skrenem pažnju da je državna svojina i društvena, takođe, zaštićena nekim drugim propisima i kao sankcija za nepoštovanje tih propisa javlja se ništavost ugovora.
Te, ukoliko mislite da štitite društvenu svojinu u zadrugama od dana donošenja ovog zakona a da ne vidite šta se desilo u međuvremenu, onda pravite još veću grešku. Ja vam vrlo precizno pričam.
Znači, zaštita po ovom zakonu je moguća od dana donošenja na bazi ovoga, ali iskoristite ovlašćenja koja postoje u drugim propisima da se stave van snage svi akti raspolaganja koji su imali za cilj da se otuđi društvena svojina. Jer, onda ovo ima nekog smisla. Mada, ja smatram da društvenu svojinu možete u tim oblicima da zaštitite i bez ove dopune zakona.
Međutim, očigledno, kada se pravio dnevni red, moralo je da se ubaci i ovo što ste ovde zamislili, ništavost i njene pravne posledice, a oni imaju za posledicu vrlo važnu sankciju da se smatra da od početka nešto nije ni postojalo, znači da otuđenje nije ni izvršeno. Pogledajte, ali stičem utisak da ćete biti u velikim problemima sa nekim firmama koje su formalno-pravno u svom nazivu imale naziv zadruga, a u međuvremenu su privatizovane.
Mogao bih onda da postavim pitanje, ne Vama nego gospodinu Bubalu, zašto se kasni sa ovim zakonom ili zašto ste preuranili, s obzirom na to da prljav posao nije završen. Ovde je moglo da se desi da se kompletan prljav posao završi, a onda na kraju tačka prljavog posla – zakon kojim mi to štitimo. Da se više ne desi, a ono nema ni teoretske šanse više da se desi. Prljavština završena.