Poslanik Ćirković, replika.

Da razjasnimo još jednom. Biti komunista i biti vernik znači biti licemeran. Komunistička ideologija je bila negacija vere i svakog hrišćanstva. To što ste vi, gospodine Baraliću, bili javni komunista, a tajni hrišćanin, ne verujem da ćete napisati u svojoj biografiji. Možda oni kasnije koji budu čitali, ali to neće ni pisati, u pozitivu, možda vam to ode u negativu.
O čemu mi to pričamo? Kažemo da nešto nije bilo. Nemojte nam reći. Vi pričate o vojsci. Bio sam 1975. godine u vojsci i znam da je postojao jedan Kosovac, koji je razgovarao posebno sa svakim prispelim regrutom. Između ostalog, pita ga: govorite li strani jezik, da li dobijate poštu iz inostranstva i da li verujete u Boga? Onda kažu: ako govorite strani jezik, zaboravite ga; ako dobijate poštu, obavestite ih da ta adresa više ne važi; treće, ne smete da uđete u crkvu u uniformi. Nemojte nam kazati kako je vera bila dopuštena.
Istina je jedna i to niko ne sme sporiti. Ispovedanje vere bilo je slobodno i u komunizmu, ali po cenu da ne možete napredovati. Nađite mi jednog direktora u Srbiji koji je išao u crkvu i bio šef mesne kancelarije. O čemu mi to pričamo? Kada se kaže "moralno-politička podobnost", ona je podrazumevala pripadnost Komunističkoj partiji, a pripadnost Komunističkoj partiji jeste pripadnost ateističkoj ideologiji. Negde u svetu je bilo komunista koji su i tolerisali veru, ali naši komunisti to očito nisu.
Drugo, uopšte nisam pominjao vašu porodicu. Verujem da je vaša porodica plemenita. Nemam nikakvog razloga da sumnjam. Polemisao sam samo sa vašim stavovima. Ne znam čemu sada pominjanje porodice, čemu to služi?
Treće, čemu sad priča o pokojnom Milanu Nediću? Ako mislite da branim Milana Nedića, to nikada nisam rekao. Milan Nedić kažu da je svesno žrtvovao sebe, da bi onoj nebeskoj koloni Srba, koja je krenula iz NDH, spasio glavu. Svesno je ušao u čin izdaje i niko neće Milana Nedića rehabilitovati.
To što ste vi protiv ovog zakona, zakon je univerzalan. Vi kažete - vi ćete ovoga rehabilitovati, a ovoga nećete. Odakle vi znate? Prosto postoji procedura kako se to radi. Svakoga će rehabilitovati za koga nađe za shodno da ima potrebe da se rehabilituje. Kada sam govorio o tome, pominjao sam Tomu Maksimovića, koji je bio komesar za izbegle Srbe, i on je, gospodine Baraliću, vi dobro znate, osuđen na dugogodišnju kaznu, samo zbog toga što je služi svome narodu. Takve moramo rehabilitovati.
I ne samo on, ali to sada nije tema, ali da završimo celu stvar. Činjenica je jedna da prethodni poredak jeste negirao veru i da verski službenici nisu bili ravnopravni i da su verujući ljudi bili pripadnici druge kategorije. Evo vam još najelementarniji dokaz. Prvo što su učinili srpski komunisti jeste bilo 1952. godine da izopšte Teološki fakultet iz sastava Beogradskog univerziteta, iako je on bio jedan od osnivača Beogradskog univerziteta.
S druge strane, mi dobro znamo, šta je tu sada sporno, time što je neko vernik ili što je učio Teološki fakultet ili srednju teološku školu? Ne znači da će on ostati ceo život. Primeri za to su žalosni. Staljin je, gospodine Baraliću, takođe studirao teologiju, pa i naš pop Vlada Zečević takođe je studirao teologiju. Time što se neko možda rodio u vrlini ne znači da će završiti u poroku. Nadam se da vi i ja to nećemo biti.

Gospodine Baraliću, po kom osnovu?
(Rajko Baralić, sa mesta: Pogrešno me je protumačio.)
Imate reč i molim da se ovde završi. U suprotnom ću dati pauzu, pa izvolite raspravite to naknadno.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, šef gospodina Ćirkovića, gospodin Velimir Ilić, bio je uzorni komunista. To gospodinu Ćirkoviću ne smeta da bude u stranci čijoj je on šef. Ali, nije to danas ovde tema. Kakav god da sam, licemerje nije crta mog karaktera. O tome će suditi neko drugi.
Još jednom vas molim, potpuno ste se pogrešno prepoznali. Uopšte na vas nisam mislio kada sam govorio.
Ali, evo, ispravićemo donošenjem ovog zakona sve svetske nepravde. Krenuće sve nabolje. Svi će dobiti posao, sve će biti pod konac, svi će imati i zdravstvenu i socijalnu zaštitu, sva klizišta će da stanu, sve poplave će da prestanu, svi će biti zadovoljni i srećni i kao u bajci živeće dugo.
Ali, stvarnost nije takva. Odgovornost za vršenje vlasti podrazumeva se stvori ambijent da građani jedne države mogu normalno da žive i da rade, da imaju ono što život čini dostojnim za jednog čoveka. Ali, dobro, vidim da to u ovoj kapitalnoj sferi ide brže, u ovim drugim ide nešto sporije. Videćemo jednog dana, nisam menjao stranke, ideologija je menjala mene, to priznajem, pa oni koji su me ovamo pratili, tako se kaže u mom Takovu, koji su me opravili u parlament, oni znaju šta treba da radim i to radim. Rizikujem pred njima, moguće je i pred Bogom, vi to znate.
U svakom slučaju nisam imao nameru da nikakvu srdost vašu ovde izazovem. To što ste se prepoznali je pitanje ličnog osećanja i to što je moguće da imate iz prošlosti nekakva negativna iskustva, razumem i kao čovek shvatam. Ali, znate, postoje ljudi koji su veliki hrišćani, kada neko umre, uzmu crveni balon, stave želatin i igraju na trgu, 200 metara odavde. Mene nisu učili da se tako čovek ponaša. Ali dobro, eto, vi niste licemeri, a mi jesmo, neka nam Bog oprosti.

Ivica Dačić. Po kom osnovu?

Imam repliku na izlaganje gospodina Ćirkovića, u ime SPS-a.

Gospodin Ćirković vas nije pomenuo.

Pomenuo je partiju, predsednik sam poslaničkog kluba.
Znači, zaista ne želim da se ovde preganjam i polemišem oko toga ko je bio veći komunista. O tome možemo da pričamo. Možda nisam kompetentan da o tome govorim, jer možda imam manje godina nego što neki imaju komunističkog staža. Gotovo da nema lidera političke stranke u Srbiji koji nije bio član Saveza komunista. Zato, molim vas, kada govorite o tome nemojte se ponašati kao što Matija Bećković kaže za Crnogorce. Kaže, kada hoće da pljuju na Srbe, pljuju uvis, odnosno pljuju sami na sebe.
Sve ono što se radilo od 1945. godine do danas, na čelu je bio Savez komunista Srbije, Savez komunista Jugoslavije, koji je imao dva miliona članova, manje od 50% članstva SPS-a su bivši članovi Saveza komunista. Vi se zapitajte gde su ostali oni ostali članovi Saveza komunista.
Znači, apsolutno nije lepo i nije moralno da govorite o SPS-u kao nastavljačima nekih negativnih procesa koji su se dešavali posle 1945. godine i koji su uvek postojali u nekom društvu.
Jer sigurno da niko iz rukovodstva SPS-a nije jahao popove, da niko iz rukovodstva SPS-a nije rušio crkve, sigurno je da se niko od nas nije isticao u radu protiv Srpske pravoslavne crkve.
Ako je bilo nekih pojava u vreme Saveza komunista i Komunističke partije Srbije posle Drugog svetskog rata, postavio bih vam pitanje - kada je prestao takav odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i prema srpskom nacionalnom pitanju? Kada? Kada je na vlast došla SPS, odnosno Slobodan Milošević u Savezu komunista Srbije. To morate da priznate.
Od tada se, to je bilo od 1985. i 1986, odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i prema srpskom nacionalnom pitanju promenio. Ako mislite na taj period, spremni smo da na to odgovaramo ako je bilo bilo kakve negativnosti u tom periodu. Već sam rekao da ne znam da li je bilo nekog perioda kada je izgrađeno više crkava. Ne znam za neki period kada je crkva postala i imala značajnu ulogu. Podsetio bih da je Srpska pravoslavna crkva dala svoje mišljenje i o Dejtonskom sporazumu. Prema tome, mislim da ako sada govorite o tome ko je kakav uticaj imao u Savezu komunista i tako dalje, kao što je pričao gospodin Ćirković, onda biste me terali da pobrojavam sve lidere političkih partija koji su bili članovi Saveza komunista.
Znate šta, ne verujem da je Rajko Baralić bio šef Velji Iliću. Možda Rajko, ne znam. Sigurno nisam bio šef nijednom lideru opozicionih stranaka, koji su sada neki antikomunisti. Samo neka se pogledaju u ogledalo, neka se profesori fakulteta koji su mi predavali zamisle kakve su knjige pisali i o čemu danas pričaju. To mogu da pričaju onima koji ih ne znaju.
Onima koji ih znaju i nama koji sve to znamo, zaista ne treba da držite politička predavanja ovde. Govorimo o sasvim konkretnom zakonu. Nismo mi ti koji smo danas govorili protiv crkve, govorili su neki drugi. Da vam kažem iskreno, mislim da su govorili sa više žara protiv crkve nego mnogi bivši i tadašnji komunisti.
Prema tome, pogrešnu ste metu odabrali, siguran sam da među članstvom SPS postoji veliki broj verujućih ljudi, koji veruju, znači koji su u članstvu Srpske pravoslavne crkve, koji su naravno pripadnici i drugih religija, i to dobro zna i rukovodstvo Pravoslavne crkve imajući u vidu sve ono što se dešavalo u proteklih nekoliko godina. Tako da ako vodite polemike, vodite ih sa nekima sa kojima imate suprotstavljene stavove o ovom pitanju. A o Nediću nadam se da smo se raspravili.

O Nediću, Protiću i ostalima, to nije tema. Poslanik Ćirković. Ima pravo na repliku. Izvolite.

Dakle, da budem jasan, nisam polemisao. Nisam, iz prostog razloga što me on ničim nije izazvao da polemišem.
Ono što je potpuno sada jasno, što postoji kao linija razgraničenja jeste da neki u SPS osećaju potrebu da brane komunističke tekovine, a neki ne osećaju. Gospodin Dačić sigurno pripada ovoj drugoj vrsti, ovoj drugoj koloni i ja mu zato čestitam. Hvala lepo.