TREĆA SEDNICA

PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

17. april 2006. godine

(Prvi dan rada)

(Sednica je počela u 13,30 časova. Predsedava Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Treću sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 130 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 126 narodnih poslanika i da imamo uslove da počnemo novu sednicu.

Nema obaveštenja o sprečenosti narodnih poslanika da prisustvuju sednici.

Saglasno članu 85. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam ovu sednicu izuzetno sazvao za ponedeljak, 17. april 2006. godine, u 11,00 časova, dakle, mimo dana i vremena utvrđenih u stavu 1. pomenutog člana Poslovnika, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge zakona iz predloženog dnevnog reda ove sednice.

Dostavljen vam je zapisnik Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, održane 27, 28, 29. marta i 3. aprila 2006. godine.

Pošto današnjoj sednici prisustvuje više od 126 narodnih poslanika, konstatujem da postoji kvorum za usvajanje zapisnika za prethodne sednice.

Obaveštavam vas da je uvidom u službi za poslove Administrativnog odbora utvrđeno da tom odboru niko od narodnih poslanika nije dostavio u pisanom obliku primedbe na zapisnik sa navedene sednice.

Prelazimo na odlučivanje o zapisniku.

Stavljam na glasanje zapisnik Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, održane 27, 28, 29. marta i 3. aprila 2006. godine.

Za 125, nije glasao jedan, od 126 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila zapisnik Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, održane 27, 28, 29. marta i 3. aprila 2006. godine.

U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice.

Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno odredbama Poslovnika, potrebno je da odlučimo o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku.

Vlada je predložila da se, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o telekomunikacijama, koji je podnela Narodnoj skupštini 31. marta 2006. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 125, nije glasao jedan, od 126 narodnih poslanika.

Narodna skupština je prihvatila ovaj predlog.

Odbor za finansije Narodne skupštine predložio je da se, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog odluke o sprovođenju postupka javne nabavke usluge eksterne revizije završnih računa budžeta Republike Srbije i organizacija obaveznog socijalnog osiguranja za 2002. 2003. i 2004. godinu, koji je podneo Narodnoj skupštini 13. aprila 2006. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 124, nisu glasala dva, od 126 narodnih poslanika.

Narodna skupština je prihvatila ovaj predlog.

Odbor za finansije Narodne skupštine predložio je da se, po hitnom postupku, stavi na dnevni red Predlog odluke o sprovođenju postupka javne nabavke usluge eksterne revizije završnih računa budžeta Republike Srbije i organizacija obaveznog socijalnog osiguranja za 2005. godinu, koji je podneo Narodnoj skupštini 13. aprila 2006. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 124, nisu glasala dva, od 126 narodnih poslanika.

Narodna skupština je prihvatila ovaj predlog.

Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku, na osnovu člana 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.

Izvinite, molim vas, moramo da ponovimo glasanje, jer nema 126 ubačenih kartica u ovom trenutku.

Moramo ponovo da utvrdimo kvorum.

Pošto je primenom elektronskog sistema utvrđeno da je sada prisutno 126 narodnih poslanika, možemo da glasamo o utvrđivanju dnevnog reda sednice, u celini.

Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku, na osnovu člana 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.

Za 124, nisu glasala dva, od 126 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Treće sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, u celini.

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama, koji je podnela Vlada (broj 011-500/06, od 6. marta 2006. godine),

2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o telekomunikacijama, koji je podnela Vlada (broj 345-728/06, od 31. marta 2006. godine),

3. Predlog odluke o sprovođenju postupka javne nabavke usluge eksterne revizije završnih računa budžeta Republike Srbije i organizacija obaveznog socijalnog osiguranja za 2002, 2003. i 2004. godinu, koji je podneo Odbor za finansije (broj 400-831/06, od 13. aprila 2006. godine),

4. Predlog odluke o sprovođenju postupka javne nabavke usluge eksterne revizije završnog računa budžeta Republike Srbije i organizacija obaveznog socijalnog osiguranja za 2005. godinu, koji je podneo Odbor za finansije (broj 400-832/06, od 13. aprila 2006. godine),

5. Predlog odluke o izmeni Odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine (stavljeno 20. aprila 2006).

Pauza do 14,40 časova.

(Posle pauze – 14,55)

Dame i gospodo narodni poslanici, prelazimo na rad prema utvrđenom dnevnom redu sednice.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaj Odbora za evropske integracije.
Na sednici Odbora za evropske integracije, narodni poslanik Ksenija Milivojević izdvojila je mišljenje o Predlogu zakona u načelu.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za posleničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača, dr Milan Radulović, ministar vera, želi reč? (Da.) Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, Vlada Republike Srbije predložila vam je na razmatranje i usvajanje Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Malo je skupštinskih saziva u istoriji Srbije od 1804. godine do danas bilo pred izazovom, pred ispitom savesti i odgovornosti da raspravlja o ovakvom zakonu. Ovo je do sada peti ili šesti put, ako uzmemo u obzir i izmene.
To je tako zato što se ovakvi zakoni retko donose. Oni se donose samo onda kada se promeni društveno uređenje ili državno uređenje jedne države. Istovremeno, svaka država, kada konstituiše svoj pravni poredak i kada donese Ustav, prvo što uradi po donošenju Ustava jeste donošenje zakona o crkvama i verskim zajednicama. Ti zakoni su se, naravno, različito nazivali.
Prvi ovakav zakon u modernoj Srbiji donet je odmah posle Sretenjskog ustava. Sretenjski ustav je usvojen 1835. godine, a Načertanije o duhovnoj vlasti 1836. godine. Taj zakon je važio duže nego Sretenjski ustav koji je suspendovan. U 19. veku samo dva puta, kada se menjao Ustav, menjali su se i zakoni o crkvama. U Kraljevini Jugoslaviji zakon se menjao zato što je promenjeno državno uređenje, zato što je u sastav države ušlo više crkava koje ranije nisu bile u sastavu Kraljevine Srbije, pa je bilo neophodno zakonima regulisati i njihov položaj.
U drugoj polovini 20. veka donet je samo jedan zakon o crkvama i verskim zajednicama, koji se zvao Zakon o pravnom položaju verskih zajednica. Taj zakon je donet 1953. godine i važio je do 1993. godine, dakle, punih 40 godina. U međuvremenu menjali su se ustavi države, što ustavnim amandmanima, što potpuno novim ustavnim rešenjima, ali ovaj zakon je ostajao na snazi.
On je, doduše, 1977. godine preuzet sa saveznog nivoa na republički, ali ništa u njemu nije menjano. Godine 1993. Narodna skupština, poslanici koji su sedeli ovde u ovim klupama, odlučili su da taj zakon suspenduju, da ga povuku iz pravnog prometa, a nov nisu doneli. Zašto su oni predložili da se taj zakon povuče iz pravnog prometa? Zato što je Zakon o pravnom položaju verskih zajednica bio tipičan za jednopartijski sistem, za komunističko uređenje. On je bio potpuno kompatibilan sa tim političkim, ideološkim i društvenim poretkom.
Godine 1993. i pre 1993, već 1990. i 1991. godine, Srbija je postala višestranačka država. Nije više bila jednopartijska i nije bila ideološki monolitna, nego je imala više stranaka i više ideologija koje su učestvovale u oblikovanju društvenog prostora i političke scene i koje su pokušavale da artikulišu put kojim Srbija kao društvo, kao država, treba dalje da krene. Od 1993, kada je zakon ukinut, do danas, sve vlade su pokušavale da ovakav zakon donesu. Taj zakon je prosto obaveza, zato što imamo ustav iz 1990. godine. Taj ustav nije pratio zakon o crkvama. Nije donet nov zakon koji će da reguliše nov položaj crkava kakav je predviđen ustavom, koji je uz sve manjkavosti dozvolio slobodu političkog organizovanja, omogućio višestranački sistem, otvorio vrata tržišnoj privredi i, uopšte, uz neke restrikcije koje su išle kao recidivi bivše ideologije, taj ustav je bio veliki korak u demokratski poredak, u preobražaj Srbije iz jednopartijske monoideološke države u višestranačku pluralnu demokratiju.
Zašto niko nije uspeo do sada da predloži ovaj zakon? Moj odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan. Da bi se došlo do predloga ovog zakona neophodno je da društvo ima potpuno jasnu predstavu o samom sebi, da je samosvesno, i da država zna u kom pravcu ide, u koje istorijske tokove ulazi i kakve istorijske projekcije otvara i prihvata. Mi još nismo društvo koje je postiglo jednodušan stav, ono što se zove nacionalni konsenzus, o tome kakvo društvo želimo da budemo, kakva država želimo da budemo, šta kao država predviđamo, kako projektujemo svoju budućnost, u kom pravcu želimo da idemo.
Osim ovih nesaglasja na političkoj sceni, ovim zakonom je trebalo izmiriti jako mnogo parcijalnih interesa koje imaju pojedinačne crkve i verske zajednice, koje međusobno najčešće sarađuju, ali čije je istorijsko iskustvo i čija je neretko i kulturna orijentacija međusobno nespojiva, raznosmerna, protivsmerna. Trebalo je, na kraju, doći do toga da prevladamo jedan koncept koji je dugo opstajao i koji je i dan-danas na snazi, to jest trebalo je da redefinišemo načelo odvojenosti države i crkve.
Načelo odvojenosti države i crkve decenijama je tumačeno tako da između crkve i države mora da stoji Berlinski zid, da crkva može da radi samo svoju osnovnu delatnost.
Da se bavi bogoslužbenim obredima, a da ima vrlo ograničene mogućnosti da se bavi obrazovanjem, kulturom, i da nikako nema pristupa u javni život i u javnu sferu. To, naravno, u praksi nije bilo uvek tako drastično, bilo je i dobrih primera, bilo je i jako loših primera. Sve u svemu, načelo odvojenosti države i crkve neki naši prosvetitelji i danas tumače tako kao da crkva nema pravo da bude u javnom životu, kao da je ona neka egzotična mala zajednica iz nekih prošlih vremena, koja ne može da učestvuje u društvenom životu, u svim vidovima društvenog života, i ne može da ima prava kakva imaju druge organizacije i ustanove u društvu.
Razumem taj prosvetiteljski koncept, ali on je danas prevaziđen. On je prevaziđen svuda, pre svega u zapadnoj Evropi. Vi, gospodo, znate da je nedavno, pre godinu i po-dve, vođena vrlo velika rasprava o ustavu EU. Osnovni spor već u samom početku je bio da li će u preambulu ustava EU ući stav da vrednosni sistem Ujedinjene Evrope ima svoje izvorište i svoje uporište u hrišćanstvu. Sve su crkve tražile da to uđe u preambulu.
Mnogo je bilo tu kolebanja; sve stranke desnog centra, sve narodne stranke su prihvatale, sve leve stranke i socijaldemokratske su odbijale predlog. Na kraju taj stav nije ušao u preambulu, ali nije prošao ni ustav. Neću reći da ustav nije prošao zbog toga, ali pretpostavljam da bi ustav EU za građane Evrope bio mnogo prihvatljiviji da se taj stav našao u preambuli.
Prevladao je neki drugi stav. Koji stav? Prevladao je stav da treba, da mora, evropski vrednosni sistem da počiva na ideologiji prosvetiteljstva; dakle, stav da nije hrišćanstvo dalo podsticaj i da nije ono izvor vrednosnog sistema koji objedinjuje Evropu, nego da je to prosvetiteljstvo. To je tako za sada ostalo.
Međutim, u Zapadnoj Evropi – svejedno da li će taj stav ući u preambulu ustava ili ne – niko danas ne poriče činjenicu da je hrišćanski vrednosni sistem, da je duhovno iskustvo koje je sabrano u crkvama, da je kulturni sistem, moralna načela koja su utvrđena u crkvama – putokaz za EU. Niko ne poriče stav da religija, u prvom redu hrišćanska religija, predstavlja duhovnu osnovu i duhovni supstrat ujedinjene Evrope. Ujedinjena Evropa, to ponavljaju svi političari, ne može biti ujedinjena samo na ekonomskim interesima. Ona nije jedino ekonomska interesna zajednica, ona je zajednica vrednosti. To slušamo stalno i postalo je to već gotovo jedna politička fraza.
Šta znači da je Evropa zajednica vrednosti? To znači da ujedinjena Evropa ima svoj jedinstven duhovni sistem koji prihvata kao zajednički za sve narode. Taj jedinstven duhovni sistem je utemeljen u hrišćanstvu, sa tri razloga.
Prvo, niko tako kao crkva nije u stanju da poštuje ličnost. Evropa i prosvetiteljska ideologija počivaju na poštovanju individue, ličnosti. Međutim, to poštovanje ličnosti je uvek relativno u civilnom društvu, kao i u svim ideološkim i filosofskim konceptima posle hrišćanstva. U hrišćanstvu ličnost je apsolut. Prvo ličnost Boga, pa ličnost Bogočoveka i ličnost čoveka, ovozemaljskog čoveka.
Zašto je ličnost apsolut? Zato što, po shvatanju crkve, nijedan čovek – bez razlike vere, nacije, porekla, ideološke pripadnosti, materijalnog stanja, polne pripadnosti – nikad ne može biti odbačen. Crkva je jedina ustanova koja nikad ne odbacuje nijednog čoveka. Crkva je otvorena za svakog čoveka, svakog želi da prihvati i svakog čoveka poštuje.
Drugo načelo na kojem počiva ujedinjena Evropa je kult slobode. Sloboda se takođe tumači na dva načina. Po jednom, sloboda je pravo čoveka da radi sve što želi i da pusti na volju svim svojim instinktima. Po shvatanju koje donosi crkva, koje se takođe ugrađuje u političku ideologiju ujedinjene Evrope, sloboda je, najjednostavnije definisano, čovekovo pravo da bude slobodan. Čovek je slobodan zato što mu je sloboda Bogom podarena. Niko ne sme niti može tu slobodu da ukine.
Nikome u crkvi ne pada na um da ograničava slobodu drugog čoveka zato što se to sa stanovišta verujućeg čoveka smatra pobunom protiv Božje volje i Božjih planova. Tako je, jer ako je Bog čoveka stvorio slobodnim, ne može mu čovek ograničiti slobodu. Ovakvo shvatanje slobode crkvama je blisko iz još jednog bitnog razloga. Oni neće da krše načelo slobode, prvo, zato što je to protivno Božjoj volji i Božjim planovima i, drugo, ne mogu da krše načelo slobode zato što poštuju čoveka, zato što je čovek biće koje mora da bude poštovano, poštovano kao ličnost. Crkva može da odbacuje, i crkve jedne drugima odbacuju učenje, ali crkva nikad ne odbacuje vernike onih drugih crkava. Oni se spore samo sa učenjem, ali ne sa čovekom koji to učenje ispoveda i koji tom učenju pripada.
Ukratko rečeno, današnja Evropa i današnja Srbija ulaze u onaj nov civilizacijski horizont koji shvata da su crkve i verske zajednice sabrale u sebi velika duhovna iskustva koja mogu da budu vrlo korisna za uređivanje odnosa u ujedinjenoj Evropi. Mogu da budu pre svega korisna kao korektiv, ali mogu da budu korisna i kao podsticaj za određivanje prave mere slobode i utvrđivanje pravog dostojanstva ličnosti. Dostojanstvo ličnosti i potpuna sloboda – to su duhovne vrednosti na kojima počiva ujedinjena Evropa.
Imajući sve to na umu, imajući na umu srpsku pravnu tradiciju, imajući na umu srpsku kulturnu tradiciju, mi smo predložili zakon kojim idemo u susret ovom evropskom opredeljenju. Predložili smo zakon kojim crkvama i verskim zajednicama nudimo saradnju.
Mi crkve i verske zajednice ne primoravamo na saradnju, mi ni na koji način ne želimo da odredimo koji će i kakav oblik te saradnje biti, ali smo dužni da zakonom predvidimo da je saradnja između crkve i države u ostvarivanju opšteg dobra mogućna i poželjna; sa strane države je poželjna, a crkve će same odgovoriti koliko i kako taj poziv na saradnju prihvataju ili ne prihvataju. Jer, ovim zakonom, i to je njegova vrednost, utvrđena je potpuna autonomija crkava. Crkva je, dakle, nezavisna od države i crkva je odvojena od države u smislu da je potpuno autonomna. Sva demokratska društva su došla do jedne jednostavne svesti o tome da svaki demokratski pluralni poredak mora da ima u sebi dva pravna sistema. Jedno je civilni pravni sistem, drugo je crkveni pravni sistem. Ta dva pravna sistema moraju da nađu uslove za koegzistenciju i za međusobnu saradnju.
U Predlogu zakona koji je pred vama ugrađeno je načelo autonomije crkava, sa jedne strane, i ponuda države, sa druge strane, da sarađuje sa crkvama, da omogući crkvi prostor da pozitivno deluje u društvu, da svoja duhovna iskustva, svoje kulturne vrednosti prenese na celinu društva, da svoja moralna načela (a ta moralna načela, valjda niko ne spori, najviši su oblik morala koji je mogućno zamisliti) slobodno afirmiše u društvu. To je smisao i to je cilj ovog zakona.
Cilj je, dakle, da se, s jedne strane, svakom pojedincu zajamči potpuna verska sloboda, da mu se zajamči pravo da veruje, da ne veruje, da pripada crkvi, da ne pripada crkvi, da pripada ovoj ili onoj crkvi ili verskoj zajednici. S druge strane, cilj je zakona da obezbedi kolektivna verska prava. Kolektivna verska prava se ispoljavaju u crkvama i verskim zajednicama. Ovim zakonom svima se nudi mogućnost da sarađuju sa državom. Da sarađuju pre svega na planu unapređenja opšte kulture, verske kulture, opšteg obrazovanja i verskog obrazovanja.
Ovaj zakon je pisan dobrim delom i za gospođu Nestorović, zato što je antidiskriminatorski, zato što je ovo zakon koji pokušava da nosioce vere u Srbiji spasi diskriminacije kojoj su bili izloženi decenijama, a ta diskriminacija se ogledala u sledećem: ako se dete upisalo u bogosloviju, katoličku gimnaziju ili u neku medresu u Novom Pazaru ili u Beogradu, roditelj čije je dete otišlo tamo gubio je pravo na lični dodatak iako je ispunjavao druge uslove, zato što njegovo dete ne ide u školu? To dete je teško ostvarivalo i druge socijalne beneficije. Roditelji čija su deca odlazila u verske škole morali su da plaćaju internat višestruko skuplje nego u bilo kom drugom internatu. Zašto? Zato što je država dotirala sve srednjoškolske internate osim internata verskih škola. A zašto nije dotirala internate verskih škola? Pa, naprosto zato što nije smatrala da je to uopšte obrazovanje, da je to vrsta obrazovanja koja je neophodna građanima ove države.
Antidiskriminatorski je ovaj zakon i utoliko što pomaže i otvara mogućnosti da sveštenici i verski službenici u povoljnijim uslovima mogu da ostvaruju svoja penzijska i socijalna prava. Istina Bog, i pored toga što je komunistički režim bio rigidan prema crkvi, ili je bio potpuno ravnodušan, ili je u svojim nekim fazama bio antagonizovan sa crkvama, komunistička Srbija je sve do 1990. godine uplaćivala penzijsko i socijalno osiguranje sveštenicima i verskim službenicima u različitom iznosu: od 70% je počela, pa kad se došlo do 3% onda to više nije imalo nikakvog smisla i ukinuto je.
Ovim zakonom se ne uvode neke novine. Mi težimo da sve što su bila pozitivna iskustva u odnosima države i crkve sačuvamo, sublimišemo, i da ugradimo u ovaj zakon. Pozitivna iskustva u odnosima između države i crkve su da se država i crkva međusobno poštuju, to je ono što je najmanje; da sarađuju međusobno – to je ono što je najviše. I sva naša iskustva od 1804. do 1941. godine zasnovana su na tome da su država i crkva sarađivale u pojedinim zadacima od opšteg dobra i od zajedničkog nacionalnog i državnog interesa. Mi vraćamo tu dobru tradiciju i želimo da je reafirmišemo. Ova naša dobra tradicija je potpuno u skladu sa najboljim i najvažnijim kretanjima i težnjama u evropskom političkom i kulturnom prostoru danas.
Mi ovim zakonom pravimo snažan korak u procesima pregovora o pridruživanju Evropi zato što se njime legitimišemo kao država koja je multireligiozna, koja poštuje sve crkve i verske zajednice, koja je autohtono multikonfesionalna jer je domaće stanovništvo izdeljeno na jako mnogo crkava i verskih zajednica; među domaćim stanovništvom nema nijedne crkve koja postoji u Evropi a koja nema svoje pristalice u Srbiji – manje, veće, ukorenjene, neukorenjene, ali ih ima.
Afirmišemo, takođe, i određena pozitivna iskustva iz komunističkog perioda. Pozitivno iskustvo iz komunističkog perioda, iako su crkve bile degradirane, iako su u početku bile proganjane, pozitivno iskustvo jeste da se država ne meša u unutarcrkvene poslove ili bar da se ne meša otvoreno. U Kraljevini Srbiji i u Kraljevini Jugoslaviji država je, budući da je tesno sarađivala sa crkvom, imala određene ingerencije u čisto unutrašnjim crkvenim odnosima. U komunističkoj Jugoslaviji država nije imala otvoreno te ingerencije; a da li je prikriveno imala to je posebna priča, time se nećemo baviti.
Mi smo prihvatili staro načelo da država i crkva sarađuju, a prihvatili smo i ovo što je valjalo iz druge polovine 20. veka, a to je da je crkva autonomna. Nismo, međutim, prihvatili predrasudu da je crkva neka getoizovana, mala, zastarela organizacija koja nema pravo da uđe u društvo. Mi ovim zakonom ne uvodimo crkvu u državu. Mi samo pokazujemo gde je mesto i kakva je moguća uloga crkve u društvu.
A crkva će tu svoju ulogu i svoje mesto, koje joj se nudi ovim zakonom, iskoristiti na najbolji mogući način. Ovo je poziv samim crkvama da jače presaberu i kondenzuju svoje snage, svoje duhovne energije, i da snažnije stupe u javni život sa konstruktivnim (a uvek samo tako istupaju), trezvenim, duhovno promišljenim i korisnim, moralno utemeljenim stavovima o opštim pitanjima koja se tiču celokupnog naroda i države.
Uostalom, sve crkve i verske zajednice, u prvom redu hrišćanske crkve u Evropi, nastupaju snažno u sferi politike. Izjašnjavaju se o procesima globalizacije. Poručuju: proces globalizacije – ako to podrazumeva gubljenje nacionalnih identiteta, ako podrazumeva gubljenje verskih identiteta, ako će narod izgubiti svoju samobitnost, ako će pojedinačne i male kulture biti potpuno unificirane – to je proces koji je opasan, neprihvatljiv. Ujedinjenje Evrope i proces globalizacije treba da podrazumevaju poštovanje razlika, poštovanje svih naroda, tradicija, kultura i vera.
Budući da crkve u Evropi snažno nastupaju u korigovanju smisla i sadržaja globalizacije i da otvoreno nude duhovnu osnovu za ujedinjenu Evropu, one su u celoj Evropi sve prisutnije u političkom životu. Nisu sve prisutnije u političkom životu Srbije. Najmanje su prisutne u političkom životu Srbije. Vrlo su prisutne u političkom životu svih država Evrope, Evropske unije u prvom redu, zato što žele da budu korektiv, da upozore da se proces globalizacije ne može završiti dobro ako bude išao i zasnivao se samo na ekonomskim interesima.
Kult ekonomskih interesa, kult novca, uništava hrišćanski moral, razara ljudski moral, zato što čoveka odvraća od solidarnosti, od želje da bude u zajednici sa drugima, da deli tegobe i dobra koja ima sa drugima. Kult novca, kult moći – jeste kult hedonizma i kult konzumizma. Dakle, opredeljenje: proizvodimo što više da bismo trošili, jeste izvesna, ne mala opasnost za hrišćanske crkve, za njihovu kulturu, za njihovu duhovnost i njihov vrednosni sistem. Zato sve hrišćanske crkve u Evropi danas sarađuju.
Najotvoreniji, najživlji, mnogo življi dijalog sa Evropom imaju Srpska pravoslavna crkva i Rimokatolička crkva u Srbiji nego bilo koja politička stranka. One su u stalnom dijalogu. U tom stalnom dijalogu, koji se zove ekumenski dijalog, one pokušavaju da artikulišu zajedničku strategiju i zajednički stav pred istorijskim izazovima pred kojima se nalazi čovečanstvo; a proces globalizacije jeste izazov pred kojim se čovečanstvo nalazi. To nije utopija, to nije put ni u kakvu srećnu budućnost. To jednako jeste put pun opasnosti koje treba na vreme predvideti i izbeći i ostvariti taj projekat tako da se on ne okrene protiv samog sebe i da na kraju ne poništi volju, samobitnost, obraz, tradiciju, kulturu naroda koji su poverovali u projekte globalizacije.
Gospodo narodni poslanici, nisam govorio ovde o pojedinim rešenjima koja su data u Zakonu. O tome će biti reči i u raspravi u pojedinostima, a i u načelnoj raspravi. Postarao sam se da vam predstavim istorijski, kulturni, politički i civilizaciji kontekst u kome je nastao ovaj zakon koji se nudi Narodnoj skupštini na usvajanje. Narodna skupština jeste mesto gde će se čuti različiti koncepti o tome gde je i kakvo je mesto crkve u društvu. Da li ona ima mesta ili nema, ima li pravo da ima mesto u javnom životu ili nema pravo; ako ima svoje mesto, kakva je njena uloga i šta država može da učini da to njeno mesto i tu njenu ulogu potpuno zakonom garantuje.
Izbegavamo svaku pomisao da odustanemo od donošenja zakona da bismo i dalje mogli da sa crkvom sarađujemo bez zakona. Saradnja države i crkve mora da bude ozakonjena. Ne može da bude proizvoljna, ne može da bude voluntaristička, ne može crkva da se koristi u političke svrhe. Ovaj zakon štiti crkvu, a štiti i državu time što uspostavlja potpuno korektne odnose.
Na kraju treba reći i to da ovaj zakon garantuje prava svih. Ovaj zakon se ne uključuje ni u kakve dogmatske sporove među crkvama. Među hrišćanskim crkvama postoji jako mnogo unutrašnjih frakcija. One se međusobno ne slažu. Država ne može biti instrument koji presuđuje u tim dogmatskim sporovima. Država samo govori o verujućim ljudima i garantuje njihova prava, a unutrašnja saradnja među crkvama, unutrašnji sporovi, sve to spada u deo njihove unutrašnje slobode.
Završavajući ovo predugo slovo i očekujući sa zadovoljstvom da čujem drugačije koncepte i drugačiju filosofiju i drugačiju ideologiju u tretiranju odnosa između države i crkve, želeo bih samo da kažem da smo jedina evropska država koja ovaj zakon nema. Vreme je da imamo ovaj zakon. Vreme je bilo odavno, vreme je bilo odmah posle donošenja Ustava 1990. godine, vreme je bilo svake godine. Došli smo u situaciju da smo uspeli da usaglasimo stavove svih crkava i verskih zajednica u Srbiji, velikih i malih, i došli smo ipak u stanje kada je u Srbiji prevladala većinska svest koja tvrdi da između države i crkve nije potrebno dizati Berlinski zid i da načelo odvojenosti države i crkve ne podrazumeva nesaradnju, ne podrazumeva ni ravnodušnost, nego podrazumeva saradnju.
Nudeći saradnju crkvama i verskim zajednicama kakvu su ponudile sve evropske države, kakvu evropske demokratske države nikada nisu ni prekidale, uključujući se u novi proces u kome crkve u Evropi izlaze u javnost i počinju da saopštavaju svoje zajedničke stavove o civilizacijskim pitanjima, mi se ovim zakonom u stvari uključujemo u te procese, i to tako što našim crkvama otvaramo mogućnost da urade to isto ovde, i da ne budu više prinuđene da vode samo dijalog sa crkvama u Evropi, nego da mogu da vode dijalog i u Srbiji.
I da ne vode dijalog samo sa političkim strukturama u Evropi, nego da mogu da vode slobodan dijalog sa političkim snagama u svojoj državi, jer će u tom dijalogu imati šta da kažu.
Pri tome, sva odgovornost za svaku političku odluku, pa i odgovornost u odnosu na ovaj zakon, uvek će biti samo na političarima, ne može biti nikako na crkvi. Nekorektno je manipulisati crkvu i prebacivati na nju odgovornost. Mi smo odgovorni za sve što odlučimo i kako odlučimo. Ako smo trezveni političari, mi ćemo čuti šta i kako o nekim pojavama, nekim procesima – kulturnim, socijalnim, istorijskim – kažu crkve i verske zajednice; a one imaju šta da kažu zato što su u sebi sabrale sušta egzistencijalna iskustva. Kada je izgubio veru i u filosofiju i u ideologiju i u sistem, narod se vratio crkvama, očekujući da crkva kaže čoveku šta i kako na toj vetrometini i u tom bespuću u kome se našao. Šta u situaciji kada se izmaklo tle ispod nogu? Šta raditi kada se raspala država, kada se raspala ideologija, kada su počeli građanski ratovi? Narod je spontano prepoznao da crkva u svom iskustvu ima delotvorne odgovore na ova pitanja. Zato se narod vratio crkvama i verskim zajednicama.
Samo kao odgovor onima koji tvrde (kratak odgovor, neću ulaziti mnogo u polemiku) da je ova vlada suviše naklonjena crkvi. Crkve i verske zajednice je u javnost, u društveni život, vratio verujući narod, draga moja gospodo, zato što se verujući narod obratio tim organizacijama koje su nekada bile marginalizovane. Obratio se da nađe putokaz u istorijskom bespuću i egzistencijalnom tesnacu u kome se našao. Obratio im se do te mere da se popisom 2002. godine 95% stanovništva Srbije izjasnilo da pripada crkvama i verskim zajednicama. Nema više, ili ima vrlo malo, slobodnih strelaca u tom prostoru. Osim instituta državljanstva koji obuhvata sto posto ljudi, najširi institut, najšira ustanova, najširi sistem u Srbiji jesu crkve i verske zajednice. One okupljaju, one sabiraju najviše ljudi uz sebe.
Zato kada razmatramo ovaj zakon, moramo da budemo oprezni. Moramo da budemo svesni da mi svojim građanima, građanima Srbije, ovim zakonom iskazujemo poštovanje prema njihovoj verskoj pripadnosti i prema njihovim verskim organizacijama. Dajemo mogućnost njihovim verskim zajednicama da mogu da dišu punim plućima i da mogu slobodnije da deluju u Srbiji.
Ovaj zakon je antidiskriminatorski.
Ovo je zakon koji unapređuje verske slobode u Srbiji.
Ovo je zakon koji unapređuje ljudska prava u Srbiji.
Ovo je zakon koji predstavlja vrlo dobar podsticaj razvoju i političke i opšte kulture i razvoju verske kulture u Srbiji.
Verska kultura i versko obrazovanje svuda u Evropi predstavljaju vrlo visoke vrednosti, vrednosti koje se utkivaju u sistem sekularne civilizacije kao potpuno ravnopravni oblici i forme kulturnog delovanja. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da vas obavestim da, po članu 85. Poslovnika Narodne skupštine, danas ćemo produžiti radno vreme do okončanja rasprave o prvoj tački dnevnog reda u načelu.
Da li neko od izvestilaca nadležnih odbora želi reč? (Ne.)
Da li narodni poslanik Ksenija Milivojević, koja je izdvojila mišljenje na Odboru, želi da obrazloži? Nije tu.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvažene kolege poslanici, gospodine ministre, pre svega moram da kažem da je za mene velika čast kada vi sa pozicije ministra mene po imenu i prezimenu, kao poslanika, ovde na neki način izdvojite, bez obzira što se, odmah da vam kažem, sa svim onim što ste vi ovde kazali najdublje ne slažem. Vaše je pravo da misliste tako kao što vi mislite. Zadržaću svoje da mislim drugačije.
Mislim da ste više nastupili ovde sa pozicije interesa same crkve ili crkava i verskih organizacija. Meni je vaš govor više ličio na govor vladike, a ne na govor čoveka koji treba da zastupa pre svega interese svih građana, nezavisno da li su uopšte verski opredeljeni i nezavisno od toga kako su verski opredeljeni. Platforma sa koje ste govorili, otprilike iz koje je moglo da se zaključi da je do ovog trenutka crkva bila u nekom neravnopravnom položaju, pa će ovaj zakon da joj omogući maltene ljudska prava za one koji je predstavljaju, moram odmah na početku da vas demantujem.
Pre svega, želim da kažem da moj najdublji utisak jeste da se Ministarstvo vera ponaša sve vreme kao ministarstvo za promociju crkve, a pre svega SPC, a demantovaću vas određenim podatkom. Znači, SPC i njen povlašćen položaj u državi očitavaju se u tome da su sveštenici uveliko ušli u vojsku i policiju, čak i Komisiju za prigovor savesti; da SPC ima veliki značaj na Sajmu knjiga, čak sa posebnom ulicom Nikolaja Velimirovića, a ne iznoseći šta mislim o njegovom delu; preko uvođenja veronauke ušla je u obrazovni sistem, prožima sve veći broj medija. Njeni predstavnici su ušli u veliki broj važnih institucija, kao što je Radiodifuzni savet, Prosvetni savet i drugi državni i paradržavni organi.
Stranački direktori javnih preduzeća i ambasada koriste priliku da pozovu sveštenike da osveštaju zgrade preduzeća i ambasada, niz javnih institucija sekularne države ima svoju slavu. Znači, sve su to konkretni dokazi da mi ovde ne možemo nikako više, ako smo nekako mogli, a ono već dugo da govorimo o tome da je crkva, a samim tim i verska prava i verska osećanja onih koji određenim crkvama pripadaju da su na bilo koji način ugrožena. Čak mislim da su povlašćena.
Evo šta govorim, pre svega u ime SDP. Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama jeste veoma rigidno uplitanje u sam princip podele crkve i države, odnosno u karakter sekularne države. Nasuprot proklamovanom prioritetnom političkom cilju, a to je da Srbija što pre postane članica EU, i svim procesima koji upravo teku u skladu sa ostvarenjem tako proklamovanog cilja, pre svega mislim na proces asocijacije i stabilizacije i usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonima koji danas važe u EU, mi na dnevnom redu imamo zakon koji krši osnovni princip odvojenosti crkve od države, ustanovljen još krajem 18. veka u Francuskoj revoluciji.
Odmah na početku želim da naglasim i da su negativno mišljenje o ovom predlogu, to znaju ovde svi poslanici, a mislim da je i javnost upoznata, dali i Savet Evrope, i Venecijanska komisija i OEBS, i ukazali na nesklad rešenja koja nudi ovaj zakon sa onim principima, zakonima koji se danas poštuju u EU.
Pravilo je da se demokratija može razvijati samo u sekularnim društvima i državi. Srbija, koja pretenduje da postane demokratska, a čiji predstavnici u svim pregovorima i nastupima u međunarodnim institucijama ističu demokratske potencijale Srbije, ne bi smela da do kraja demantuje sebe donošenjem zakona koji predstavlja projekat radikalne promene karaktera našeg društva i čiji je cilj ili jedan od ciljeva demodernizacije Srbije.
Prvi princip koji pokazuje tu radikalnu promenu jeste legitimizacija političke uloge crkve i njene neskrivene ambicije da postane bespogovorni arbitar u najznačajnijim pitanjima, posebno onim koja su nedvosmisleno politička. Reč je o političkom povezivanju države i crkve. Predlogom zakona konstatuje se činjenica da SPC ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda.
To je možda i nesporno, ali to, s obzirom da nema obavezujući karakter, ne treba da stoji u zakonu, može da stoji u nekoj deklaraciji, ali nije toj konstataciji mesto u ovom zakonu. Tim članom se eksplicitno priznaje državotvornost crkvi i afirmiše spajanje crkve i države, i crkva promoviše kao politički partner države.
U članu 7. Predloga ovog zakona predviđeno je da država pruža odgovarajuću pomoć za izvršenje pravosnažnih presuda i odluka koje izdaju nadležni organi crkava i verskih zajednica na njihov zahtev, a u skladu sa zakonom. Crkvama i verskim zajednicama dozvoljava se da postupaju po svojim unutrašnjim pravilima bez ikakvog ograničenja.
Neshvatljivo je da se ovim predlogom zakona pridaje isti pravni značaj presudama državnih sudova i odlukama verskih zajednica, što nigde nije slučaj osim u fundamentalističkim teokratskim državama. Time se otvaraju vrata paralelnom pravnom sistemu, izmeštenom iz kontrole zakonodavnih i upravnih organa.
Dalje, zakon predviđa da sveštenik, odnosno verski službenik ima pravo da učestvuje u svim vidovima javnog života, osim ako mu to ne zabranjuje njegova crkva ili verska zajednica, bez preciziranja načina, kao i da se bogosluženje i verski obredi mogu obavljati u školama, bolnicama, vojnim i policijskim objektima, ustanovama socijalne i dečije zaštite, zavodima za izvršenje krivičnih sankcija i drugim institucijama, uz obavezu države da to omogući.
Sve čitam bukvalno definicije iz ovog zakona. Time se jasno dovodi u pitanje princip odvojenosti države od crkve, koji je predviđen članom 41. Ustava Republike Srbije, budući da se omogućava prisustvo crkve i verskih organizacija u ustanovama koje predstavljaju i simbolizuju državu par ekselans. Reč je o potpunoj infiltraciji crkve u društveni sistem i nastojanju da se država pretvori u servis crkve. Dokazi o ukidanju sekularne države, po momo dubokom uverenju, ne traže dalju argumentaciju.
Druga manifestacija jeste stvaranje privilegovane crkvene oligarhije. O tome jasno govore rešenja u zakonu kojima se država obavezuje da će izdvajati sredstva iz budžeta za primanja i socijalna davanja sveštenstva, a istovremeno ih oslobađa plaćanja poreza i drugih dotacija državi.
Takođe, predviđeno je ovim zakonom da je organ lokalne samouprave prilikom izrade urbanističkih planova dužan da uzme u obzir iskazane potrebe crkava i verskih zajednica za izgradnju verskih objekata. Nije precizirano da crkve i verske zajednice moraju da se pridržavaju urbanističkih planova i propisa kojima se reguliše ova oblast.
O privilegovanosti posebno ukazuje odredba u zakonu koja kaže - država ne može ometati primenu autonomnih propisa crkava i verskih zajednica, dok obrnuto nije propisano tj. nigde nije uspostavljen princip da su crkve i druge verske zajednice dužne da poštuju državni pravni sistem, niti je propisana zabrana ometanja države u primeni državnog prava.
U članu 9. propisuje se da organizacione jedinice i ustanove crkava i verskih zajednica mogu steći svojstvo pravnog lica u skladu sa autonomnih propisima crkve i verskih zajednica. Znači, to nema ni jedno drugo udruženje građana, niti trgovinska organizacija, niko nema osim crkava, znači, same sebi određuju svojstvo pravnog lica i to na osnovu sopstvene prijave.
Podsećam, to pitanje je u isključivom domenu državnog prava, član 72. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije, te je ovo rešenje protivustavno. Sve to govori o stvaranju privilegovane crkvene oligarhije.
Treća manifestacija koja proizilazi iz ovog predloga zakona je prihvatanje verske indoktrinacije pod blagoslovom države. Veoma sam odgovorna kada ovo izgovaram.
Poglavlje - Obrazovna delatnost, definiše zaprepašćujuća rešenja. Država i u ovoj oblasti garantuje potpunu autonomiju crkve, omogućava joj da osniva predškolske ustanove, osnovne škole, gimnazije, stručne i umetničke, i visoke škole, fakultete, čak i univerzitete.
Verskim obrazovnim ustanovama daje se organizaciona i programska autonomija. Crkve i verske organizacije samostalno utvrđuju nastavni plan i program, udžbenike i priručnike, postavljaju, razrešavaju nastavno i drugo osoblje i vrše nadzor nad tim svojim ustanovama. Pri tome verske obrazovne ustanove imaju pravo da pokrenu postupak akreditacije radi uključivanja u sistem državnog obrazovanja i ako je dobiju, stiču pravo na finansiranje iz budžeta. Predviđeno je čak da finansijsku budžetsku pomoć dobiju čak i one verske obrazovne ustanove koje nisu uključene u sistem obrazovanja, tako stoji u zakonu.
Znači, privilegije bez obaveza da se poštuju zakoni države. Obrazovanje koje će se sprovoditi postaje autonomno u odnosu na prosvetne zakone i u neskladu je, znači, protiv je prosvetnim zakonima i onoga što su inače ovlašćenja Ministarstva prosvete.
Mi već sada imamo praksu i to je praksa pokazala, Teološki fakultet, Bogoslovski fakultet je postao sastavni deo državnog univerziteta, međutim, državni univerzitet nema apsolutno nikakvo pravo niti je to do sada realizovao da sprovede ono što je procedura u svim drugim delovima univerziteta. Dakle, nema nikakav monitoring nad time šta se u stvari dešava, koja pravila važe na Bogoslovskom fakultetu, kakav je sadržaj udžbenika, makar u onoj elementarnoj meri. Dozvoljeno je da verske ustanove autonomno određuju program koji će se proučavati od osnovnog, predškolskog pa do visokog obrazovanja, potpuno je njima ostavljeno na volju šta će se proučavati u okviru predmeta kao što su biologija, književnost, kao što je istorija.
Nigde se apsolutno ne navode kriterijumi po kojima će biti dodeljivane te akreditacije.
Kada se na državnim univerzitetima biraju profesori, oni prolaze kroz nekoliko instanci, proveravaju im se biografija i bibliografija, a ako na nastavi kažu ili urade nešto što podleže sankcijama, bivaju odgovarajuće sankcionisani i to u skladu sa zakonom. Sudeći po ovom zakonu, to neće važiti za verske obrazovne ustanove i predavače koji su tamo zaposleni. Ako postoje argumenti, volela bih zaista da me demantujete. Gledajući zakon i konsultujući se sa određenim ljudima to nisam uspela da pronađem.
Ako bih htela da budem cinična, a stvarno ne želim, mogla bih da kažem da u ovom zakonu jedino nedostaje odredba po kojoj crkva po automatizmu ima pravo i na određeni broj poslanika. To se sve nameće iz ovog napisanog predloga zakona, jedna intencija da se u suštini crkvi da vlast. Usvajanjem ovog zakona Srbija više neće biti sekularna država.
Nama je potreban zakon o crkvama i verskim zajednicama, ali u domenu koji bi regulisao način registracije crkava i verskih zajednica, kao i odnose među verskim zajednicama, a ne da bi crkvu uveo u vlast i sve sfere društvenog života i to bez ikakve kontrole. Davanje privilegovanog statusa crkvenim zajednicama i verskom obrazovanju jeste sužavanje svega onoga što mi danas u modernom svetu podrazumevamo pod državom i društvom, posebno pod onom odrednicom - civilno društvo.
Ovaj zakon zahteva da se moderni principi građanskog civilnog društva, prihvaćeni standardi o ljudskim pravima, usaglase sa drevnim autohtonim zakonima, dakle, sa srednjovekovnim zakonima.
Ovaj predlog zakona je antievropski, već sam dala dovoljno argumenata zbog čega to mislim, protivustavni i za to sam navela argumente, ali zaista mislim da ovaj zakon jeste anticivilizacijski, zato što je civilizacija proces koji ide unapred, a ovaj zakon nas vraća nekoliko vekova unazad.
Smatram da je najbolje rešenje da Vlada povuče ovaj zakon i da obezbedi jednu ozbiljnu javnu raspravu, jer je reč o oblasti koja, bez ikakvog preterivanja, dakle bez ikakve patetike, sudbinski može da odredi karakter i ovog društva i ove države. Hvala vam.

Reč ima ministar vera, gospodin Radulović.

Izvinite, gospodo narodni poslanici, neću se često javljati, samo kada treba da razjasnimo neke principijelne stavove.

Gospođo Nestorović, ja sam se vama obratio malopre zaista sa punim poštovanjem, računajući i znajući da vi i vaša stranka imate osećaj za obespravljene u Srbiji, i samo sam u tom smislu apelovao da podržite i verujući deo obespravljenih ljudi, da im omogućimo da budu ravnopravni.

Ono gde je načelno potrebno među nama razjašnjenje, to je tvrdnja da je ovo anticivilizacijski zakon. Vaše shvatanje civilizacije je prosvetiteljsko. Prosvetiteljsko shvatanje civilizacije podrazumeva da vera ima vrlo mali uticaj u oblikovanju socijalnog i kulturnog horizonta jednog društva.

Civilizacije su postojale i pre prosvetiteljstva i sve civilizacije pre prosvetiteljstva su bile religijske civilizacije. Sve civilizacije danas, koje prevazilaze prosvetiteljsko shvatanje civilizacije i prosvetiteljsku ideologiju, a prevazilaze je sve evropske države, ponovo otvaraju mogućnost da religija bude energija i faktor civilizovanog, kulturnog i društvenog života.

Najbolji primeri za to su ovi koje ste naveli vi. Na primer, vi ste skandalizujete što zakon predviđa da verski obredi mogu da se drže u vojsci. Kad je Slovenija postala članica NATO pakta, ona je ispunila sve vojne standarde i uslove. Onda se neko ko je vodio taj proces setio da pita - ljudi, gde su vam sveštenici u vojnim jedinicama? Slovenci su se čudili - kako sveštenici? Sad Slovenci u svakoj vojnoj jedinici moraju da imaju sveštenika, zato što je NATO pakt zasnovan na američkoj vojnoj doktrini. Američka vojna doktrina se menjala više puta, jedino nikada nije promenila stav da svaka vojna jedinica mora da ima sveštenika.

Vi imate, rekoste, problem sa prisustvom verske nastave u osnovnim i srednjim školama. Dajem vam jednu pouzdanu i proverenu informaciju. Pre nekoliko meseci Savet Evrope je u Kazanu držao jedan veliki skup koji je organizovao komitet ili komisija za omladinu, obrazovanje i sport. Jedan od zaključaka tog samita jeste da Savet Evrope pokrene inicijativu da se osnuje institut za religijsko obrazovanje evropske mladeži. Konstatovali su da omladina u Evropi ne poznaje religijske činjenice i da se mora osnovati institut koji će da sastavi program i da predloži udžbenike za izučavanje svih religija u Evropi.

Na molbu gospođe Price, koja je naš ambasador u stalnoj misiji pri Savetu Evrope, izvestio sam je o tome kakvo je stanje u Srbiji. Rekao sam da je Vlada formirala Komisiju za versku nastavu, da su u Komisiji zastupljeni predstavnici svih verskih zajednica, da u Komisiji imamo stručnjake, ni jednog političara, Ministarstva prosvete i Ministarstva vere, da oni predlažu udžbenike i programe za obuku i usavršavanje veroučitelja. Odgovor iz naše misije u Savetu Evrope je da će na sledećem samitu Savet Evrope osnovati taj institut, iskustva Srbije će biti referenca, reći će svi - ugledajte se na Srbiju. Ljudi znaju kako se to radi. Sada nam vi govorite da danas ovde donosimo neki antievropski zakon.

Problem je još jedan. Načelno je pitanje da li u jednoj demokratskoj državi mogu da postoje dva pravna sistema. Gospođa Nestorović se užasava od mogućnosti da postoje dva pravna sistema.

Ne postoji ni jedna evropska država u kojoj nisu na snazi dva pravna sistema: civilni pravni sistem (državni, građanski) i pravni sistem crkava i verskih zajednica. Zašto je to tako? Zato što su se pravni sistemi država, kao i same države, društva, ideologije i kulture, stalno menjali, a pravni sistem crkava je ostajao uvek isti. Taj trajan pravni sistem se uvek inkorporira u bilo koji civilni sistem, osim kada je neki civilni sistem rigidan i kada kaže - mi ne priznajemo pravni poredak crkava.

Kad se u Zakonu kaže da crkva ima svoju zakonodavnu vlast, to se čita ovako: ona ima svoj ustav, ima svoje zakone, svoje sudove. Crkveni kazneni zakonik je 19 puta obimniji nego državni zakonik. Crkveno pravo je razuđenije, starije i trajnije nego bilo koji pravni sistem. Zato taj pravni sistem, ta autonomna pravna moć crkava i verskih zajednica nikada ne može biti suspendovana. Ona postoji. Pitanje je samo kakav ćemo mi odnos prema tome uspostaviti.

Nigde u Evropi nije moguće ući u crkvu i reći - daj da vidimo kako primenjujete svoja prava, da li vi poštujete ljudska prava, da li vi iskušenike u manastirima izlažete prevelikim obavezama, da li dobro hranite đake u bogoslovijama, da li ih terate da sredom i petkom poste, zašto da poste, oni su mladi i treba da se razvijaju. Verujem da to vama ne pada na um. Nigde se to ne događa. To je unutrašnji poredak. To je kanonsko pravo. Nije strašno što ono postoji. Bilo bi strašno da ga nema. Strašno je ako mi ne uspemo da uspostavimo konstruktivan odnos prema njemu, odnos poštovanja i priznavanja.

Ovo je naša poslednja načelna razlika i bolje je da ove načelne razlike odmah raskrstimo. Nikako nije moguće reći da ovde crkva postaje politički partner države. To je apsolutno isključeno. Isključeno je iz dva razloga. Prvi razlog je što to ovaj zakon ne omogućava; a drugi, zato što unutrašnji crkveni propisi, propisi svih crkava i verskih zajednica brane svojim sveštenicima i verskim službenicima da se politički angažuju u dnevnom smislu. Oni ih podstiču da se angažuju u humanitarnom smislu, socijalnom, da okupljaju sav narod, da sa svim ljudima, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju, uspostave isti odnos, da svima pruže duhovnu utehu, da onaj ko traži od njih bilo koju vrstu pomoći dobije pomoć. Baš zato nije moguće da oni budu političari.

Ne bojte se, niti će crkva tražiti, niti će ikada dobiti kvotu da ima ovde svoje poslanike. Neće zato što, između ostalog, oni se malo ustručavaju i, sa oproštenjem, misle da nismo baš najbolje društvo za njih. Verovatno greše, ali oni ne žele, a zabranjuju im to i propisi, pošto sveštenički poziv isključuje mogućnost da se sveštenik bavi politikom, jer ako pripada jednoj stranci, on ne pripada narodu. Služba sveštenika je služba narodu, a ne služba političkim strankama i političkim programima.

Dakle, ako smo uspeli da artikulišemo ove načelne razlike, onda možemo razgovarati posle u pojedinostima. Prihvatio sam neke vaše amandmane, nisam prihvatio one amandmane kojima ste negirali verski pluralizam u Srbiji, kojima ste negirali stečena prava, amandmane u kojima ste tvrdili da u Srbiji ne postoji Islamska zajednica, Jevrejska zajednica, protestantske crkve, da ne postoji Rimokatolička crkva i da ne postoji Srpska pravoslavna crkva.

Dobro za ovu, pošto kažete da je svakako favorizujemo; za nju bismo vam progledali kroz prste. Ali, kao ministar vera koji, vama se čini govori kao vladika, ja vam ne dajem da poreknete da u Srbiji postoji Rimokatolička crkva. Ne možete da mi poreknete da u Srbiji postoji Islamska zajednica. Vi ste predlagali da se svi ti članovi brišu. A zajednicama se u tim članovima iskazuje njihov identitet. Što da ih brišemo? Imaju ime, prezime, tradiciju, neka ih neka postoje.

Nemojte da iz prosvetiteljskog dogmatizma previđate posebnost socijalnih organizacija koje postoje, koje imaju svoje ime, koje imaju svoj identitet, a vi kao stranka, koliko poznajem ideologiju socijaldemokratije, branite identitet i pravo, i ime i prezime, i slobodu delovanja svake organizacije. Zašto onda ograničavati crkve? One neće ni više ni manje, nego sindikat, ili već ne znam koja organizacija koja vam je bliska. Ako ima sindikat pravo, ima pravo i crkva, što da nema

 

Hvala, gospodine Raduloviću ,na spremnosti da detaljno razjasnite. Ali, još jednom, sada je načelna rasprava, rasprava u pojedinostima će verovatno biti u sredu i posle toga će na kraju te rasprave, gospodine Raduloviću, vi ćete imati prilike da kao predstavnik predlagača date završnu reč. Sada imamo javljanja, redosledom replika, narodni poslanik Ljiljana Nestorović, pa narodni poslanik Tomislav Nikolić.

(Tomislav Nikolić, sa mesta: Ministar je njoj odgovorio na repliku.)

Ne na repliku, valjda na izlaganje. Nisam bio tu. Je li to bilo odgovaranje na repliku? Dobro, ne želim da zloupotrebljavam ovu govornicu, samo jedan kuriozitet. Dakle, ni na jedan način, pretpostavljam da je u pitanju lapsus, na sajmu knjiga ne postoji ulica nijedne crkve, alu kuriozitet je u tome da je organizator sajma knjiga od 2001. godine uveo raspored izlagača sa nazivima ulica, pisaca koji su na različite načine bili zapostavljeni, od Stanislava Vinareva, Miloša Crnjanskog, Todora Manojlovića, do Nikolaja Velimirovića, a kuriozitet se sastoji u tome što od 2003. godine isto pravilo ima i francuski salon knjiga, pa sada oni razvrstavaju u tzv. ulice, to nisu ulice. Izvolite, gospođo Nestorović.

Zaista ne želim da pretvorim sada početak ove rasprave, po meni veoma ozbiljne, u polemiku.
Želim uostalom da čujem i šta moje druge kolege poslanici imaju da kažu. Pretpostavljam da imaju neki stav o ovoj bitnoj temi o kojoj danas raspravljamo.
Samo moram da kažem da ste me apsolutno pogrešno razumeli. Nijednog trenutka moja intencija nije bila da osporim postojanje bilo koje verske organizacije, da li ona bila konfesionalna ili kako ste ih vi već u zakonu sve determinisali, čak idem u potpuno drugu krajnost. Dakle, priznajem da svako ima pravo da veruje u ono što želi i da je društvo obavezno da mu to pravo i konzumiranje tog prava omogući.
Stvarno ne znam na koji način ste vi uspeli da razumete kroz moje amandmane da mi je želja bila da negiram postojanje određenih verskih zajednica, a pogotovo tako velikih crkava, kao što je recimo Katolička ili Islamska crkva, koje imaju svoj značajni broj predstavnika, jer svi mi znamo da čak 30% građana Srbije, ako već govorimo o tome ko je koje nacionalnosti, ne pripada u suštini Pravoslavnoj crkvi, a veliki broj njih uopšte ne želi da se izjasni i ne veruje.
Uopšte ne želim da sporim postojanje crkava, čak dobru stranu toga da one postoje, iako nemam obavezu da se izjašnjavam koje sam veroispovesti. Jesam pravoslavni vernik i poštujem određena pravila crkve, ali to ne može da se nametne državi kao nečemu što mora biti odvojeno od crkve. Ne može država ni na koji način da bude neko ko ispunjava želje crkve, niti servis bilo kojih njenih htenja.
Onda upadamo u zaista ozbiljnu zonu da se krše oni osnovni postulati koji stoje u Ustavu, koje su tekovine građanskog društva, a to je da je crkva potpuno odvojena od države. Crkveni zakoni su za crkvu, državni zakoni su za ministarstva.
Vi ovde govorite uglavnom o pozicijama crkve. Vi treba da branite pozicije građanskog društva. Uopšte niko ne želi nikoga da diskriminiše, ali mora biti potpuno jasno šta ko u društvu radi i za šta je ko odgovoran.
Crkva je odgovorna da omogući komunikaciju vernika sa Bogom, ukoliko je naravno vernicima ta komunikacija preko crkve neophodna, ne da je nameće, a država, valjda znamo, ne moramo da ponavljamo, ne moramo da ponavljamo za šta je odgovorna. Samo duboko verujem, a mislim da sam vam to ovde dokazala, da se ovim zakonom te granice brišu, da se uspostavljaju neke obaveze države koje nisu normalne za jedno sekularno društvo.
Moj dubok utisak jeste da se na taj način u suštini postiže političko partnerstvo između države i crkve. To nije ništa novo. Potpuno stojim iza toga da treba konsultovati i crkvu, odnosno da crkva sa svojim vernicima može da diskutuje sve probleme u društvu, pa i političke, ali to ne može da se preslikava tako očito na rad onih koji predstavljaju državu.
Crkva je danas apsolutno uključena, i to veoma uticajno, u svim mogućim političkim pregovorima koji se u Srbiji vode. To ne može niko da demantuje.
Ovaj zakon legalizuje pravo crkve da se bavi politikom na način koji nikom drugom u Srbiji nije dozvoljen. Da biste se ovde bavili politikom, vi morate da se registrujete kao neka politička organizacija, koja izađe na izbore, za koju ljudi glasaju i onda se desi to što se desi. Ne možete da dobijate to ekskluzivno pravo.
Vaša rešenja uvode ta i još mnoga druga nedopustiva prava za sekularnu državu i potpuno sam sigurna da ako ne u ovoj skupštini, ono među građanima ogroman broj ljudi podržava takav stav.