Voleo bih da uvažim stav gospodina Omerovića da se ne možemo javljati po svim amandmanima gospođe Nestorović i gospodina Omerovića. Videćemo, zavisno od toga šta piše u pojedinim članovima gde se traži brisanje. Mogu uvažiti da se odnosi, praktično, na pobrojavanje verskih zajednica koje su ovde date od člana 11. do člana 17. ovoga zakona.
Dakle, pitanje je vrlo jednostavno, možemo da napravimo zakon i tako da ne pobrojavamo nikakve verske zajednice, da se uopšte ne nalazi nikakav sistem enumeracije u zakonu. Ali, neka vrsta ograničenja uvek mora da postoji. Mi možemo reći ovako, postoje verske zajednice, verske slobode se, između ostalog, izražavaju tako što se osećamo pripadnicima izvesne zajednice. Ona ne mora biti definisana, ne mora imati aktivnu definiciju u zakonu, ali svejedno postoji Ustav ove države. Svejedno postoje određena ograničenja, ako ništa drugo iz onog osnovnog načela da niko ne može koristiti svoje pravo tako što će ga koristiti na štetu nekog drugog, tako što će svoje pravo koristiti da ugrožava prava drugih. To je osnovno ograničenje.
Kako god napisali to u zakonu, ovo izbeći ne možemo. Koja su to prava? Rekao sam da ću večeras do besvesti ponavljati dogod se to ne shvati šta je smisao zakona i zbog čega je ovo ovako predviđeno kako ovde stoji.
Kada regulišemo pitanje verskih zajednica, mi se istovremeno referiramo i na verske slobode, kao jedno od osnovnih ustavom garantovanih prava. To pravo, kao i druga prava u Ustavu, ne može biti korišćeno tako da se time ugrožavaju tuđa prava i druga prava i slobode koje su predviđene međunarodnim dokumentima i Ustavom Republike Srbije.
Prema tome, verska sloboda, ponovo ponavljam, ne sme se koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna i rasna netrpeljivost.
Dalje, mora sloboda veroispovesti i verskog uverenja biti podvrgnuta samo onim ograničenjima, a jasno stoji u članu 3. ovog predloga zakona, nema ograničenja, već samo ona ograničenja koja su propisana Ustavom Republike Srbije, važećim i verovatno novim kada se bude doneo, kada će takođe postojati određena ograničenja.
Zakonom, misli se na sve one zakone koji regulišu određenu materiju koja se dotiče ljudskih prava i sloboda na bilo koji način, računajući i krivično-pravni propise, kao i ratifikovanim međunarodnim dokumentima, kao što sam već rekao, a neophodna su demokratskom društvu radi zaštite javne bezbednosti, a to je standard javnog reda, a što je takođe standard morala, a što je najširi standard, ali shvaćen u smislu standarda sekularne države i zaštite sloboda i prava drugih.
Ne postoji druga vrsta ograničenja, a ova ograničenja su izuzetno jasna. Šta dobijamo brisanjem enumeracije? Dobijamo samo jednu vrlo lošu stranu ove stvari. Gubimo iz vida da, kada brišemo pobrojavanje verskih zajednica koje su ovde date, mi gubimo onu finu razliku koja postoji između nečega što reprezentuje 95% stanovništva.
To je deklatorna norma. Ona ne stavlja u neravnopravan položaj bilo koga. Činjenica je da postoje religije i postoje verske zajednice, koje su po svojoj prirodi tradicionalne crkve i verske zajednice, nabrojane su prosto pošto je to nabrajanje činjenica. To nije niko izmislio.
Mi nismo ovde išli nekom vrstom konvencije, seli pa se dogovorili i bacali kocku koju ćemo zajednicu da nabrojimo, nego one koje zaista realno stotinama godina postoje na ovom prostoru ili koje su kroz dug vremenski period okupile značajan broj ljudi, koji koristeći svoje pravo smatraju sebe pripadnicima te zajednice.
Ne postoji iscrpljivanje tog nabrajanja. Ide se i dalje, za razliku od onih koji smatraju da tu leži opasnost od registracije satanističke sekte, a smatram da ne postoji, zato što država zna valjda šta radi, pa neće da dopusti da se ove slobode, odnosno ova prava, koja sam prethodno nabrojao, ugroze na bilo koji način.
Mi praktično imamo zaštitu, s jedne strane, osnovnih sloboda i prava koja su navedena, a nemamo načelno ograničenje onoga što se smatra verskom zajednicom. Imamo jasno uputstvo državnom organu šta se da registrovati i šta u smislu ovog zakona može biti registrovana verska zajednica, odnosno crkva .
Dakle, ne postoji nikakva vrsta ograničenja. Brisanjem članova hoćemo da negiramo realnost, da negiramo ono što postoji u društvu. Ovo je nabrajanje. Niko mi ne može reći da je beznačajno to što postoji SPC jer to je izuzetno značajna stvar, to mora naći svoje mesto u zakonu.
Ne da sam protiv brisanja ovih članova, od člana 11. do 17, nego smatram da to potpuno uništava zakon, suštinu, fundament propisa koji je predložen. Potpuno je nemoguće brisati, pravno je moguće i zato je Zakonodavni odbor i rekao da su amandmani pravno mogući. Suštinski je potpuno nemoguće u odnosu na ovaj tekst zakona. Mi to ne možemo promeniti.
Razumem sve motive, ali mislim da oni koji imaju tu motivaciju su na pogrešnom tragu, kao da se ne razumemo, kao da govorimo neko u klin, a neko u ploču. Mi ili pričamo jedno istu priču, a onda se namerno pravimo kao da postoji problem. Ne razumem o čemu se radi.

Zahvaljujem se, gospodinu Aligrudiću na razjašnjenju. Reč ima narodni poslanik Krasić.

Naravno da veza između člana postoji sa članovima četvrtim i desetim, i to je direktna veza. Protivnik sam amandmana koji je podnet od strane gospodina Omerovića i gospođe Nestorović. Protivim se konceptu zakona, jer mi pokušavamo amandmanima da saniramo štetne posledice koje mogu da proizađu iz ovakvog predloga zakona, kako je on dat u izvornom tekstu.
Naravno, gospodin Radovanović će posebno o našem amandmanu na član 11. da iznese argumentaciju.
Međutim, moram da istaknem još jednu stvar koja je promakla svima nama. Napisali ste da tradicionalne crkve su one koje u Srbiji imaju viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona. Njihov pravni subjektivitet nije rezultat nekog zakona i nije osnov u nekom zakonu, jer pre nego što je moderna srpska država, a ona se tretira da 200 godina postoji, i počela da nešto reguliše svojim zakonima, postojala je na ovoj teritoriji SPC, postojale su i druge verske zajednice, i to je prva velika nepreciznost.
Pa sad možemo da se vraćamo i na Dušanov zakonik, po principu kontinuiteta. Možemo da se vraćamo gde god hoćemo, mislim da je ovde prisutna ta velika nepravilnost, a ljudi se smeškaju, ne shvataju, jer ovo je vrlo važno pitanje. Ako vi pričate o pravnom subjektivitetu neke crkve, konkretno SPC, na osnovu nekog zakona, onda postavljam pitanje, kako ćete rešiti pitanje imovine, da li ona potiče od sticanja pravnog subjektiviteta ili ona ima svoj istorijski predkontekst.
Vi niste napisali da ima, vi ste napisali da je ona tradicionalna, ukoliko je na osnovu zakona, a ovu državu napravila SPC. Neću sada da upoređujem tu šta je starije, ali ubacili ste na osnovu zakona potpuno nepotrebno, promašili ste temu, trebalo je da regulišete način ostvarivanja veroispovesti. Vi ste se uhvatili u crkve.
Vi crkve, verske zajednice, organizacije delite na igrače koji igraju u prvoj ligi, drugoj ligi, zoni i ono što ispada iz sistema takmičenja. Ne postoji veće omalovažavanje za verske zajednice u Srbiji od ovog predloga zakona. Ne postoji. Povodom svakog člana objašnjavam u čemu se ogleda propust i nedostatak.
Pazite koliko ima logičnih problema u Predlogu zakona. Pre 10 minuta, pre 15 minuta, pre dva sata i jutros odavde je grmelo, zakon iz 1953. godine, zakon iz 1977. godine, to se ne priznaje, pod tim zakonima je urađeno, verovatno je po onom iz 1953. godine Mićunović jahao, samo se o tome priča, a onda sada idete na kontinuitet i pozivate se na te propise.
Niste vi bili tu, gospodine Anđelkoviću, ovde se sve i svašta čulo, pa je čak i aplauz pao, posle 32 minuta neke beznačajne priče pao je frenetičan aplauz, a zbog čega aplauz, napadao se zakon iz 1953. godine, pa još jadni Milovan Radovanović ispade kao da ga je on doneo, on se tada nije rodio. Kako je to loše, kako to ne valja, a sada se u ovom članu priča se o kontinuitetu na osnovu zakona, a SPC je starija od ovog perioda koji se zove moderna srpska država.
Vidite i sami, ministar malo-malo pa pobegne, ali znam da će da beže, da će da koriste ovo vreme, lošu ste temu izazvali za neku propagandu.
SPC i tradicionalne crkve koje deluju u Republici Srbiji, neke od njih ne dele moje mišljenje, to moram da vam kažem. Znam da ovi predstavnici Rimokatoličke crkve imaju vrlo loše mišljenje o mojim nastupima, kao što imam loše mišljenje o njihovoj crkvi, ali pošto sam verski tolerantan čovek ne osporavam ni jednom verniku Rimokatoličke crkve njegovo pravo.
Naravno, taj deo ne diramo i ovim amandmanima mi ne ulazimo u verska osećanja pojedinaca. Naprosto, moram da konstatujem ovo, ovde se izvrće istorija. Gospodin Radovanović će pričati o našem amandmanu. Mene čudi da niste prihvatili naš amandman, čak smo u oba stava ispravili nazive. Vi ne znate ni nazive crkava, mogu da shvatim da poslanik ne zna, ali kako ministar ne zna kako mu se zovu te crkve, oni su abonenti kod njega, on nešto tamo daje, popravlja crkve, da li je hrišćanska, da li je reformska-hrišćanska, on je sve pobrkao, a ovamo piše neke knjige o religiji, nešto istražuje.
Na kraju ću morati da čitam onu njegovu knjigu da se ljudi malo smeju, pogrešne savetnike imate. Srbija ima jaku teološku školu, ima ljude koji se bave teologijom, imate mladog čoveka, Vladimira Dimitrijevića, zašto njega niste konsultovali da vam on kaže, Zorana Miloševića što niste konsultovali, Smilju Avramov što niste konsultovali.
Zašto niste konsultovali neke ljude koji to znaju, kojima je to profesija. Imate vrlo kvalitetne kolumniste koji pišu u novinama, Svetozara Radišića, pa Kijuka, gospodu koja vrlo dobro zna ovu materiju, što niste konsultovali ljude koji se predstavljaju tamo, koji nastupaju, koji sve znaju, da vam održe lepa predavanja iz oblasti teologije.
Nisam za te stvari zadužen, ali moram poneki put da se pojavim, jer raspolažem elementarnom logikom, pa bi bilo sramota da sedimo ovde i da kaže - evo vidi, zdravorazumsko rasuđivanje problematično kod predlagača, a vi niste primetili. Primećujemo probleme u rasuđivanju, koji se manifestuju u tekstu zakona. Vi se pozivate na ono što napadate, to nigde nema.
Ne bi me iznenadilo da ste na kraju podneli jedan amandman da je Vojislav Koštunica napravio SPC.

Reč ima narodni poslanik Proroković, po amandmanu.

 Amandman je protivan duhu zakona, pošto podržavam zakon u celini, ne mogu da podržim ovaj amandman, odnosno ispravku u pojedinostima.
Naime, zakonom je u nekim prethodnim članovima definisano da je sloboda svakog vernika nepovrediva i da je njegovo opredeljenje, kao njegova lična stvar, apsolutno nepovredivo i da čovek zbog toga ne može da podleže bilo kakvoj diskriminaciji ili sankcijama.
Ali se takođe definišu i kolektivna prava, jer verske zajednice funkcionišu kao kolektiviteti, i u tom smislu posebno se ističe sedam tradicionalnih crkava i verskih organizacija, pet hrišćanskih crkava i SPC, Rimokatolička crkva, takođe i Protestantske Evangelističke crkve i dve verske zajednice, Islamska verska zajednica i Jevrejska verska zajednica. Za mene je izdvajanje ovih sedam crkava i verskih zajednica politički bitno.
Srbija na ovaj način pokazuje da je država sa pravnim kontinuitetom, u kojoj se od 1804. godine reguliše položaj različitih verskih zajednica, a jedan od prvih ukaza knjaza Miloša bio je ukaz o položaju Jevreja u tadašnjoj Knjaževini Srbiji. Srbija pokazuje da nije tikva bez korena kada se radi o ovom zakonodavstvu i da se naša pravna tradicija i politička tradicija i te kako razlikuje od pravne i političke tradicije nekih drugih država jugoistočne Evrope, što treba da nam služi za ponos.
U političkom smislu ovo je jako bitno, jer još jednom pokazuje da Srbija jeste multireligiozna i multikonfesionalna država, da je takva tokom cele svoje moderne istorije, sa svim prednostima koje multikonfesionalnost i multireligioznost nosi.

Reč ima narodni poslanik Rajko Bralić, po amandmanu.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege, nema ni jedne koleginice, prihvatam argumentaciju i ne bih mogao da podržim amandman, a izvinjavam se, nije zloupotreba, samo pola minuta, hteo bih da kažem ovde, pošto se govori o kontinuitetu, o tradicionalnim crkvama, razmišljao sam dugo da li to da kažem, ali ipak hoću, pošto je bilo dosta napada na prethodnu državu.
Dakle, državni projekat je bio da se jačaju frakcije Rimokatoličke crkve u Socijalističkoj Jugoslaviji. To želim da kažem sa punom odgovornošću, mogu doneti dokument o tome, i kako god to danas zvučalo i kako god vama večeras ovde izgledao, obraćam se građanima Srbije i SPC, i sada je trenutak da to sazna. Možemo na ovu temu da govorimo nekom drugom prilikom, postoji izreka u narodu - ne treba uvek krivicu na kadificu. Sve stvari treba da se dobro izuče, da se pročitaju, nije to tako naivno i bezazleno.
Državna politika u ovoj zemlji je bila ozbiljna i u neko vreme na koje mi često pljunemo, a za to nemamo dovoljno razloga.

Shvatam da nema više nikog po ovom amandmanu.
Na član 11. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za evropske integracije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Gospodine predsedavajući, koliko vidim, imam ovde izveštaj Vlade, piše da je amandman prihvaćen. Mislim da ne treba raspravljati o ovom amandmanu koji je prihvaćen.

Reč je o sledećem amandmanu: "Tradicionalne crkve su one koje u Srbiji imaju viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona, i to: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka evangelička crkva, Reformatska hrišćanska crkva i Evangelička hrišćanska crkva." U stavu 2. posle reči "Islamska" dodaje se reč "verska", a posle reči "Jevrejska" dodaje se reč "verska".
Sekretar me obaveštava da je Vlada prihvatila delimično. Ministre, da li znači da prihvatate sada amandman u potpunosti? Reč ima ministar.