Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Milovan Radovanović, Nataša Jovanović, Tomislav Penezić, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, Nemanja Šarović, Momir Marković, Vojislav Milajić, Gordana Pop-Lazić, Zlatan Jovanović, Petar Jojić, Božidar Koprivica, Milan Veselinović, Bore Kutić, Sreto Perić, Aleksandar Đorđević, Miroslav Nedeljković, zajedno Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, Aleksandar Lazarević, zajedno Sanja Čeković, Milan Ninić i Staniša Stevanović, Rajko Bralić i Miroslava Gušić, kao i amandmane koje je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, podneo Odbor za evropske integracije.
Primili ste izveštaje Odbora za evropske integracije i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Pošto su Vlada i Odbor za evropske prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za evropske integracije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Želim da povučem ovaj amandman. Obaveštavam ministra da ću da povučem amandman koji sam predložila na ovaj član zakona.
Međutim, samo moram da se osvrnem na nešto što ste vi rekli u svom uvodnom izlaganju, veoma kratko, da bismo razjasnili neke stvari. Vi ste u svom uvodnom izlaganju, ako ne grešim, kazali da sam u svom nekom izlaganju zastupala neki prosvetiteljski dogmatizam. Za razliku od vas, smatram da ne postoji dogmatizam prosvetiteljski, da posle humanizma i renesanse svi ti prosvetiteljski pokreti su se upravo zalagali za izbegavanje dogme u bilo kojoj sferi ljudskog života, pa i u pitanjima vere, pa s tim u vezi želim samo da kažem da se nismo dobro razumeli.
A što se tiče nekih diskusija i nekih poslanika, meni dragih kolega, koji su konstatovali kako je moje izlaganje bilo direktno upereno protiv crkve i protiv Boga, zaista ne bih mogla čak to ni da komentarišem, osim da pozovem one druge koji nisu tako nešto kazali da prosto to ne uvaže.

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za evropske integracije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Predloženi član 2. zakona glasi u svom prvom stavu: "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi koja bi mogla da ugrozi slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju."
Predlažem da se u tom članu 2. predloženog zakona stav 1. promeni i da glasi: "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi, pretnji ili prevari (to je ključna reč na kojoj bih da insistiram po ovoj promeni) koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju. Zabranjeno je postavljanje pitanja kojima se traži izjašnjavanje građanina o veroispovesti, verskim uverenjima ili nepostojanju verskih uverenja, izuzev za potrebe statistike i po pristanku građanina kome se to pitanje postavlja". Naravno, posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi: "Crkva je odvojena od države".
To je nešto što stoji u našem Ustavu. Rešenje predloženo u stavu 1. člana 2. Predloga zakona uređuje samo pitanje zabrane prinude, što je nedovoljno. Predloženim amandmanom za stav 1, osim prinude, koja u pravnoj terminologiji označava fizičku prisilu, uvode se i drugi vidovi vršenja nedozvoljenog uticaja na svest i radnje nosioca prava, koje su u oblasti poštovanja slobode misli, savesti, veroispovesti, od većeg značaja nego sama prinuda.
Smatram da zaista u današnje vreme, kada imamo pojavu, govorile su o tome mnoge kolege ovde u načelnoj raspravi, i raznoraznih sekti koje se apsolutno u nekom svom širenju određenih verovanja iza kojih stoje koriste nedozvoljenim sredstvima i obavljaju određene radnje, koje su apsolutno u suprotnosti sa onim što zakon predviđa, odnosno što je po zakonu sankcionisano, a služe se i određenim sredstvima koje direktno možemo okarakterisati kao nastojanje da se određena osoba, individua, građanin prevari. Mislim da nije dovoljno samo ovde navesti termin prinude, nego i prevare, tako da vas molim da ovaj amandman usvojite.

Reč ima poslanik Miloš Aligrudić.

Poštovani narodni poslanici, član 2. ovog zakona tako je koncipiran da sadrži odgovarajuće standarde u sebi, koji praktično obezbeđuju poštovanje ljudskih prava, odnosno onog dela ljudskih prava koji su direktno, neposredno garantovani Ustavom Republike Srbije.
Dakle, standardizacija reči "prinuda", u smislu ovog zakona, što smatram da je u pravu predlagač zakona koji nije posebno objašnjavao značenje pojmova, jer je to očigledno i logično, proističe iz smisla onoga što piše. Kada bismo govorili o prinudi, prinuda u sebi podrazumeva i pretnju.
Kada bismo govorili o mogućnosti da neko bude prevaren, onda bi otvorili jedan put nečemu što bi bila rasprava o tome da li je jedna ili druga veroispovest u pravu, da li je u pravu neko što ne veruje ni u šta, neko ko misli za sebe da je agnostik itd.
Prema tome, da se ne bismo time bavili, mislim da je ova formulacija koja je u članu 2. Predloga zakona predložena u stavu 1. zaista esencijalna formulacija, jezgrovita formulacija, koja u sebi zapravo sadrži sve ono što je neophodno da bi se obezbedila zaštita onih prava koja su garantovana Ustavom.
U stavu 2. ovog člana, naravno kao i u stavu 1, zapravo govori se o tome da niko ne može biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti ili svojim uverenjima ili pak njihovom nepostojanju, zabrana prisile o izjašnjavanju u sebi konzumira sve ono što je ovim amandmanom predloženo. Prema tome, nema potrebe dalje razrađivati ovu odredbu. Ona ima svoju jezgrovitost, celovitost i potpuno utemeljenje.
Naravno, ono što je predmet Ustava i što se može na Ustavu završiti kao deklaratorna norma, koja obavezuje, kao što je odvojenost crkve od države, to je zaista nešto što nalazi mesto u tom aktu. Međutim, postoji razrada te teme, razrada te teze, koja je veoma bitna za razumevanje ove materije, a to je da ne postoji državna religija. U tom smislu stav 3. člana 2. nalazi svoje puno opravdanje, jer mi već pre toga imamo aksiomatski stav odvojenosti crkve od države, svake crkve ili svake konfesionalne zajednice od države kao takve, a zatim imamo tezu koja kaže vrlo jednostavno - ne postoji državna religija.
To znači da nijedna od veroispovesti koja postoji u Republici Srbiji ne može biti poimana kao državna religija sa takvim atributima. To je samo razrada ustavnog načela, a prepisivati ustavno načelo u zakon samo po sebi ne znači praktično ništa. Prema tome, kao narodni poslanik smatram da je član 2. napisan izuzetno precizno, krajnje uravnoteženo, prilično jezgrovito i na takav način da ne ostavlja mogućnosti za različita tumačenja kada je reč o zaštiti ljudskih prava i njegovoj primeni.
Pa predlažem da se samim tim ovaj amandman ne usvoji. Hvala vam.

Momenat samo redosled da poštujemo. Narodni poslanik Meho Omerović, pa Milovan Radovanović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dopustite mi, pošto nisam učestvovao u raspravi u načelu, prilikom obrazlaganja ovog amandmana, a koristeći vreme koje je predviđeno i koje imamo, nekoliko minuta ću se osvrnuti na nešto što se dešavalo i što je uvaženi ministar rekao u svom obrazloženju, a posle ću pokušati dodatno da ojačam argumentaciju koleginice Nestorović vezano za predlog amandmana broj 2 koji smo podneli na član 2.
Naime, svima je jasno da je donošenje ovog zakona, veoma važnog zakona o crkvama o verskim organizacijama, preuranjeno. Moralo se, po meni, čekati donošenje novog ustava. Jer novi ustav, nažalost, ne možemo doneti pre utvrđivanja konačnog statusa naše južne pokrajine, AP Kosova i Metohije, i posle rezultata referenduma u Crnoj Gori.
Posle rešavanja ova dva, rekao bih, državna i od najvišeg značaja pitanja, možemo možda pristupiti i nečemu što jeste nadležnost novog ustava Republike Srbije, kada utvrdimo koja nam je teritorija, gde nam se nalazi narod, koji je obim i koja je vrsta nadležnosti naših teritorijalnih institucija i tek posle toga po nama bi bilo logično doneti jedan ovako, ponavljam još jedanput, veoma važan zakon, kakav je zakon o crkvama i verskim zajednicama, koji bi onda imao i trajnija rešenja i potpunu zakonodavnu regulativu.
Ovako, ukoliko se ovaj zakon donese dok još ova pitanja nisu rešenja, mislim da ćemo ući u nešto što će biti privremeno, a čini mi se i neadekvatno rešenje u ovom trenutku, kada se sagledava i političko stanje i kada imamo na umu sve ovo što sam govorio oko rešavanja državnih pitanja.
Gospodin ministar je u svom izlaganju i ekspozeu koji je imao na početku ove tačke dnevnog reda, obrazlažući zakon, između ostalog rekao i nešto što stoji u obrazloženju, a tiče se ciljeva ovog zakona. Pa, da ne bih sve čitao, kao cilj broj tri ministar je naveo da se doprinese harmonizaciji našeg pravnog sistema sa pravnim sistemom Evropske unije u oblasti ostvarivanja verskih sloboda i prava.
E, sada, to je sve lepo napisano, međutim, imajući u vidu šta su sve predstavnici tih istih evropskih institucija ,kojima težimo i sa kojima treba da usklađujemo i u narednim godinama naše zakonodavstvo, rekli i kakvo je njihovo mišljenje po predloženom tekstu zakona, plašim se da ovo obrazloženje ne "pije vodu" ili u najmanju ruku nije istinito.
Naime, od Venecijanske komisije, Saveta Evrope, najvećeg dela nevladinih organizacija, a bogami čuli smo i posle šeste verzije da su i predstavnici nekih crkava, dakle, tradicionalnih crkvi imali ozbiljne zamerke na ovaj tekst zakona koji je došao u proceduru, dakle, ta sedma verzija kako je oni zovu, a pogotovo nama kao poslanicima treba da bude najindikativnija činjenica da je Odbor za evropske integracije imao sednicu, jer je taj odbor proglašen kao nadležan za ovaj zakon, i predsednica tog odbora Ksenija Milivojević je imala oštre kritike na račun ovog zakona.
I u principu se slažem sa svim onim što je ona iznosila i na Odboru i u javnosti, ali sada se desilo nešto što je onako, rekao bih u neku ruku i cinično.
Taj isti Odbor ovlašćuje predsednicu Kseniju Milivojević da kao brani predloge Odbora i zaključke koje je taj odbor usvojio glasajući za ovakav zakon, uključujući i amandmane koji su danas pristigli, koje je vidim prihvatio i Zakonodavni odbor i čini mi se Vlada Republike Srbije.
Dakle, ključno je pitanje da li ovakav zakon doprinosi ovom integrisanju našeg zakonodavstva u evropsko zakonodavstvo i ministar je u svom ekspozeu rekao "da je najotvoreniji, najživlji, mnogo življi dijalog sa Evropom imala Srpska pravoslavna crkva i Rimokatolička crkva, nego bilo koja politička partija u Srbiji".
Naprosto, gospodine ministre, čini mi se da ovom izjavom ste vi dezavuisali sav rad koji je uložio potpredsednik Vlade, Miroljub Labus, koji je zadužen za evropske integracije, koji je uložio Odbor za evropske integracije Skupštine Republike Srbije i još neke veoma važne institucije.
Gospodine predsedavajući, hoćete li pokušati primiriti kolege poslanike?
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Tema.)
Tema je, gospodine Aligrudiću, zakon o crkvama i verskim organizacijama. Nisam mogao ni da pretpostavim da, evo, potpredsednik Vlade Miroljub Labus vodi pregovore sa Evropskom unijom, a da to Vlada ne zna, jer iz ovoga se vidi da samo to radi crkva i Rimokatolička crkva.
I ono što je posebno važno i što je u suprotnosti, podsećam još jedanput, sa evropskim standardima i mišljenjima najrelevantnijih evropskih institucija, sa kojima je i sam predlagač obavio čitav niz čini mi se i razgovora, jeste sadržano i u mišljenju koje je davalo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, dakle, neka vrsta "višeg ministarstva" jer pripada još uvek državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, čija je Srbija samo jedna od članica.
I to ministarstvo je stavilo jasne primedbe na odredbe koje su suprotne Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i ukazali su pre svega na nejednakost crkava i verskih zajednica. Podsetiću vas na mnogo važnije zakone, kojima se drmala ova zemlja, a mi smo morali da primenimo međunarodno pravo. Međunarodno pravo je, dakle, jače od našeg domaćeg zakonodavstva i mi smo to i prihvatili, i kao država koja je članica Saveta Evrope, i kao država koja hoće da uđe u tu istu Evropsku uniju.
Stoga mislim da je amandman koleginice Ljiljane Nestorović i moj, koji je ona pročitala, u stvari pokušaj, i mislim dobar pokušaj, da se sublimira sve ovo što je sažeto i u mišljenjima ovih relevantnih institucija, kako domaćih, tako i međunarodnih, te mislim da bi vredelo razmisliti da ovakvu formulaciju amandmana u članu 2. i prihvatite. Zahvaljujem se na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Milovan Radovanović. Momenat, po Poslovniku. Izvolite. Potom Dragoljub Vojinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 2. Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama, koji je podnela koleginica narodni poslanik, ima svojih osnova po nekima da bude prihvaćen, ali po nekima ne.
Moje lično mišljenje kao narodnog poslanika po pitanju ovog amandmana sve zavisi od strategije državnog organa, odnosno nadležnog ministarstva i gospodina ministra kakav zakon hoćemo da imamo. Mi smo čuli i u izlaganju gospodina ministra, kada je obrazlagao u načelnoj raspravi i iznosio razloge za opravdanost i donošenje ovakvog predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama, zašto je upravo takav zakon podnet Narodnoj skupštini, ali smo u diskusijama, pogotovo nas narodnih poslanika SRS, čuli zašto je dobar donekle, ali i zašto i nisu dobra neka važna, suštinska rešenja iz Predloga ovog zakona.
Naravno, član 2. u stavu 1. glasi: "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju." Šta se ima zameriti ovom stavu člana 2? Po meni skoro ništa, ali može da bude preformulisan ovaj član 2. sa istim značenjem.
I ako mi, to se naglašava na nekoliko mesta, kao demokratsko društvo hoćemo da imamo civilizovan, moderan zakon, moramo da poštujemo verske slobode i prava svakoga, apsolutno svakoga ali ne i onih koji se nalaze u određenim verskim grupama, organizacijama, udruženjima i sa tog aspekta deluju štetno za društvo i državu, onda ne možemo da prihvatimo takav jedan pristup, pogotovo što takav pristup ima mogućnosti da ograničava slobodu i prava i veroispovest nekog drugog građanina naše zemlje.
E, oko toga ko ograničava slobodu veroispovesti ovde po meni je veoma bitno reći nekoliko stvari. Neko će da mi kaže - gospodine poslaniče, mi govorimo o Predlogu zakona o crkvama i verskim zajednicama koji treba da važi na teritoriji Republike Srbije, i biće u pravu. Ali, sa aspekta zaštite srpskog naroda moramo da reagujemo na to da se ta ista prava uskraćuju u Hrvatskoj Srbima, da se osvrnemo na viševekovno unijaćenje i prelazak u katoličku veru prisilom.
Od 1991. do 2006. godine ili po statističkim podacima do 2003. godine kada je unijaćeno, odnosno prekršteno 30.000 Srba prisilom. Tu se ne radi o delovanju Rimokatoličke crkve samo.
Mogu da budem slobodan pa da kažem da se ovde radi o čistom, definisanom prozelitizmu, nasilnom prekrštavanju i prevođenju Srba pravoslavne veroispovesti u Srbe rimokatoličke veroispovesti. Država mora da reaguje na to.
Šta radi onaj, neću da upotrebim neku ružnu reč, ministar inostranih poslova, a rado bih za ovom govornicom rekao jer on to zaslužuje, ali neću. Šta radi ministar inostranih poslova, Vuk Drašković? Zašto ne uputi protestnu notu nadležnim međunarodnim organizacijama, evropskom parlamentu koji se tako zdušno bori protiv delovanja verskih sekti, parlament koji se bori za poštovanje slobode i prava na veroispovest svih građana Evrope i sveta.
Pričali smo o tome i doneli odgovarajuće rezolucije 29. januara 1996. godine i 4. septembra 2003. godine. Trebalo bi da reaguje država Srbija na uzurpiranje, vršenje diskriminacije, uznemiravanje i najveći vid kršenja slobode i prava na veroispovest određenom broju građana Srba u Hrvatskoj, i to Srba koji su ostali tamo da žive i Srba koji se vraćaju u Republiku Hrvatsku.
Trebalo bi, gospodine ministre, nisam čuo da ste reagovali, trebalo bi da to uradite jer zaista se radi o kršenju najstarijih prava i sloboda naroda uopšte. Ratovi su vođeni zbog kršenja ovih prava i sloboda, da ne navodimo primere kroz istoriju, krstaške ratove, ratove u Nemačkoj, zadnji ratovi na našem prostoru, građansko-verski rat na teritoriji bivše SFRJ, pa trenutno rat koji se vodi između protestanata i katolika u Severnoj Irskoj dovoljno nam govori da zamena i alternativa tim beskrajnim sukobima, zbog različitosti verskih ubeđenja, mora da bude tolerancija prema verovanju i verskim slobodama i pravima svih građana sveta, svih naroda sveta.
Pa i Srbi imaju pravo da veruju i da pripadaju određenoj veri, srpskoj pravoslavnoj veri u Hrvatskoj, a ne da im se nameće i da budu prisiljeni da menjaju veru i da se prekrštavaju u drugu veru, da budu pripadnici Rimokatoličke crkve.