Sada ću vam reći nešto, gospodine Aligrudiću i gospodine ministre, umesto sadašnje pravosudne abolicije svedoka-saradnika koji ispuni svoje svedočke dužnosti, javni tužilac odustaje od gonjenja, a sud izriče presudu kojom se optužba protiv njega odbija.
To predviđa član 504z stav 2. važećeg Zakonika o krivičnom postupku i mislim da to nije sporno.
Predlaže se umerenije i Krivičnim zakonikom blaže rešenje, sadašnjem članu kriminalne organizacije donosi samo ublažavanje kazne za jednu polovinu ili izuzetno, oslobođenje od kazne u presudi, kojom se oglašava krivim kako se predlaže u članu 163. stav 1. i 3. predloga.
Međutim, gospodo, gospodine ministre, nije jasno zašto je u tim slučajevima ograničeno, odnosno isključeno pravo žalbe protiv prvostepene presude, protiv presude kojom je oslobođenom svedoku-saradniku izrečena duplo blaža kazna, žalbu samo u odnosu na kaznu mogu izjaviti svedok-saradnik, sva lica koja žalbu u korist optuženog mogu izjaviti, kao i javni tužilac u korist svedoka-saradnika, stav 2. člana 163. Predloga.
Predložena odredba, dame i gospodo, izaziva dilemu. A ovo je suštinsko pitanje i problematično u ovom zakonu i članu. Da li se žalba može izjaviti po svim osnovama ili samo u odnosu na kaznu? Ovde ste u sukobu sa odredbama važećeg, ali ne samo važećeg zakona, već i u sukobu sa Ustavom. Koji su razlozi i zbog čega se može žalba izjaviti, da li samo u odnosu na izrečenu kaznu, i zašto je upotreba žalbe ograničena, jer pravo na žalbu ne pripada svedoku-saradniku, kako stoji u Predlogu, već osuđenom.
Još veću nedoumicu izaziva predlog odredbe stava 3. člana 163, prema kojoj žalba protiv prvostepene presude, kojom je svedok-saradnik, odnosno optuženi oglašen krivim, a oslobođen od kazne, nije dozvoljena. Gospodo, šta da kaže stručna javnost za ovo, šta da kažu sudije, tužioci i advokati, profesori pravnih fakulteta. Iako bez kazne, kao i ona prethodna sa ublaženom kaznom, takva presuda može biti nezakonita ili pogrešna. Pitanje je da li bi takve odredbe bile u skladu sa Ustavom, odnosno Poveljom, koji garantuju pravo na žalbu protiv prvostepenih sudskih odluka. To nam je propisao Ustav Srbije, u članu 22. i članu 124. i članu 18. Povelje.
Gospodo, da li smo sada u istom položaju i da li smo sada u istoj ravni, i da li će sada u našem zakonu, ako bude ovakav kakav jeste usvojen, stručna javnost moći da primeni ovakvu odredbu i da li će ta odredba biti u saglasnosti sa Ustavom? Dakle, u pitanju je ozbiljna stav, u pitanju su razlozi ko može izjaviti žalbu, u pitanju je iz kojih razloga se izjavljuje žalba, u pitanju je zašto se ograničava izjavljivanje žalbe. A ako Ustav propisuje pravo na žalbu svakome, što sada mi dajemo pravo mimo Ustava javnom tužiocu da on bude arbitar i da on kaže, dao mi je zakon, ali mi kažemo nije u skladu sa Ustavom, jer Ustav Srbije tako nešto zabranjuje i ne dozvoljava.
Dakle, jeste sada razumeli, dame i gospodo poslanici, jer smo odgovorni ovde kada donosimo ovakve zakone, ovo nije mala stvar.
Nadam se da ste shvatili o čemu se ovde radi. Radi se o sasvim pogrešnim pokušajima da se protumači Predlog zakona, koji je u suprotnosti sa Ustavom i koji u neravnopravan položaj stavlja građane Srbije. Mi da se obračunamo na ovakav način sa organizovanim kriminalom, nemojte se radovati i nemojte aplaudirati. Građani Srbije, molim vas zapamtite, ovo sa radošću neće prihvatiti, a stručna javnost videće u kojim slučajevima će se koja prava davati kojim subjektima u postupku. Mi iz SRS smatramo da bi ovo trebalo razmotriti i ceniti, jer ovo je u kontradikciji, ovo je u sukobu sa Ustavom.
Gospodine ministre, uvažavam vaše nastojanje da se izvrši reforma pravosuđa, ali ima mnogo pogrešnih predloga, odnosno pogrešnih rešenja. S time se mi iz SRS ne možemo nikako složiti i zato ulažemo napore i objašnjavamo da ovo nije jednostavno pitanje, ovo su osnovne slobode i prava građana u pitanju. Posle Ustava, Zakonik o krivičnom postupku pokazuje u kojoj državi je kakva demokratija. Zato mi predlažemo Narodnoj skupštini da posle toga usvoji ovaj amandman.
Da li sam prekoračio vreme?
