Hvala vam, gospodine Vučiću.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da nije bilo prijava za reč u pisanom obliku, te pošto nema prijavljenih za reč, pitam još jednom da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem jedinstveni pretres.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će, u danu za glasanje, odlučivati o izboru članova Programskog odbora Radiodifuzne ustanove Srbije.
Prelazimo na rad u pojedinostima.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakonika podneli narodni poslanici: Petar Cvetković, Vladimir Homan, Jovan Palalić, Meho Omerović, Ljiljana Nestorović, Gordana Pop-Lazić, Petar Jojić, Božidar Koprivica, Nataša Jovanović, Zoran Krasić, Momir Marković, Nemanja Šarović, Miljko Četrović, Milorad Mirčić, Ljubomir Kragović, Vjerica Radeta, Milovan Radovanović, Milan Stevović, Bore Kutić, Sreto Perić i Đorđe Mamula.
Pisanim putem, amandmane su povukli narodni poslanici: Ljiljana Nestorović na članove 70, 73. i 323, Đorđe Mamula na članove 7, 15, 22, 254, 328, 343, 350, 359, 366, 380, 390, 392, 399, 404. i 433. i Vladimir Homan na članove 249, 323. i 326. Predloga zakonika.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima. Primili ste izveštaje Zakonodavnog odbora.
Zakonodavni odbor je, shodno članu 144. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, izvršio pravno-tehničku redakciju teksta Predloga zakonika o krivičnom postupku ( u članovima 205, 206, 255, 271, 278, 361. i 476).
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakonika u pojedinostima.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine predsedniče, očekivala sam da će prvo da se pojavi ministar Stojković, pa da nećete tako da zbrzate taj sinopsis s kojim ste nas uveli u raspravu u pojedinostima o ovom veoma važnom zakonu, ali trenutno nije kolega Zoran Krasić u sali, a podneo je jedan od prvih amandmana, a njih je dosta, u ime poslaničke grupe SRS, koji govore o pretpostavci, odnosno prezumpciji nevinosti, odnosno o onome što je u krivičnom zakonodavstvu i u krivičnom postupku, to najbolje znaju oni koji su osuđeni za neko krivično delo, a pre svega pravnici i advokati, najvažnije da se poštuje, što, nažalost, nije slučaj u našoj zemlji, mnogo takvih primera je bilo naročito za vreme one monstruozne, protivustavne i protivzakonite akcije "Sablja".
Kao jedan od članova Odbora za odbranu i bezbednost, zajedno sa kolegama koji su periodično dobijali izveštaje, videla sam da su i te kako ti ljudi koji su privođeni, a njih je bilo preko 12.000, bez pretpostavke da su nevini, jer niko nije kriminalac, niti je ko učinilac nekog krivičnog dela dok se to na sudu pravosnažnom presudom ne dokaže.
Nažalost, naše pravosuđe funkcioniše tako, a pre svega političari koji su eksponenti pravosuđa i koji, u pravom smislu reči, svojim izjavama, svojim nastupima sa skupštinske govornice, na raznim TV emisijama, utiču, eventualno, na tok nekog suđenja i u stanju su da presude svima i svakome, i da kažu da je čovek kriv, samo zato što se njima ne dopada i samo zato što je to neko ko je negde njima stao na žulj ili neko ko se oštro bori protiv kriminala i korupcije, koja je najizraženija u DS.
Kad govorimo o pretpostavci nevinosti, a stavljamo u kontekst priče da je jedan od najvećih tajkuna u Srbiji Dragan Đilas, direktor Narodne kancelarije, koji ogroman novac zarađuje iz meseca u mesec, a u stvari prodaje vazduh, prazne konzerve, ne prodaje ništa, mi možemo samo da pretpostavljamo da je on taj koji treba da odgovara za određena krivična dela.
Ali, kada to kažemo, mi to ne govorimo napamet, za razliku od pojedinih koji izađu mrtvi hladni, ministri iz Vlade Republike Srbije, svakoga dana govore - kriv je general Ratko Mladić, što se ne preda, neka spasi Srbiju, neka spasi narod, neka ide u Haški tribunal.
Kad su tako pametni ti koji to govore, pogotovo ministar Lončar, još nisam čula ovog ministra Stojkovića, koji nije ovde, pa ministar Popović, pa razni drugi, neka se zapitaju malo gde je pretpostavka nevinosti u slučaju svih dosadašnjih haških zatvorenika.
Ako pravite i već uvodite u ovakav zakon o krivičnom postupku neke institucije koje postoje u anglosaksonskom pravu i koje su na zlom glasu, zato što su kao takve poslužila za eksperimente nad Srbima zarobljenima tamo i kada je bio slučaj sada već ubijenog Slobodana Miloševića, i na slučaju našeg predsednika, dr Vojislava Šešelja, vi imate situaciju, a to traje već četiri godine, otkako je naš predsednik u haškom kazamatu, a suđenje mu ne počinje, da takvi izdajnici i takvi, mogu slobodno da kažem, mediokriteti, u pravom smislu reči nemoralni ljudi, a predstavnici su uglavnom ove "žute" organizacije, pojave se i u tom "Kažiprstu" i na nekom drugom mediju i kažu - on je kriv, sam se predao, neka ide i neka dokazuje svoju krivicu.
Ko je taj, bilo da je narodni poslanik, a pre svega narodni poslanik, bilo da je građanin, da je po profesiji bilo šta, da ima osnovnu školu, da je doktor pravnih nauka, da je naučnik, da je ne znam šta, koji sme da izusti i da kaže da je neko kriv, sve do trenutka dok ta krivica ne bude dokazana pravosnažnom sudskom presudom?
Gospodin Zoran Krasić je, pre svega kao pravnik i kao neko ko se pretpostavkom nevinosti u slučaju našeg predsednika dr Vojislava Šešelja bavi već tri godine, kao jedan od nosioca tog posla u timu za odbranu dr Vojislava Šešelja, više puta i taj primer i druge primere iz prakse isticao kao veoma lošu poruku za one koji tek tako olako govore o nečijoj krivici.
Dakle, on je želeo da u članu 3. u tački 1) izvrši jednu neophodnu dopunu. Vidimo da Vlada nije, a po našem mišljenju bi trebalo da prihvati taj amandman, pošto to nije ni ministar, pozivam skupštinsku većinu da to uradi u danu za glasanje.
Obratite pažnju šta je zapravo želeo gospodin Zoran Krasić, da dopuni, da ne bi bilo nikakvih nedoumica i da bi potpuno bila jasna tačka 1) člana 3, gde se govori o pretpostavci nevinosti. Ta tačka glasi: 1) svako će se smatrati nevinim dok se njegova krivica (a onda je gospodin Krasić dodao) ''za krivično delo'' (a za šta nego za krivično delo; zato je to jedino suvislo i popravlja suštinu ovog člana ovim amandmanom gospodin Krasić) ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda.
Ovako, ostaće i tu jedna praznina, uz sve ove zloupotrebe i neznanje i rekla bih patološku mržnju, koja dolazi od strane onih koji u SRS ne vide samo svoje političke oponente nego vide neke druge ljude, a mi smo pre svega visoko moralni i časni ljudi, i kada govorimo i kada branimo pravo svakoga da ima mogućnost da se časno i pošteno brani, i kada govorimo o tome da niko nije kriv dok se ne dokaže pravosnažnom presudom, uvek razmišljamo ako bi se, ne daj bože, neko od nas našao u toj situaciji, pa tako i svaki drugi građanin ili predstavnik neke druge političke stranke.
Ali, da je pravde i pravičnosti, odavno bi ova prva tačka dnevnog reda i onaj prethodni Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku bio primenjen na mnoge lopove i kriminalce u ovoj zemlji i to je ono, verujte mi, što narod najviše očekuje i što traži od nosilaca vlasti, pre svega od srpskog pravosuđa, da mnogo efikasnije radi na utvrđivanju i na razbijanju tih kriminalnih i lopovskih korupcionaških klanova.
Kada smo vas upozoravali toliko godina ko je predsednik Trgovinskog suda, gospodin Goran Kljajević, i cela ta lopovska klika oko njega, vi ste se smejali. Nije bilo nijednog odbora na sednici Skupštine Srbije.
I sada će i on da se brani i da kaže, a ima pravo, da je nevin sve do trenutka dok mu se ne dokaže eventualna krivica. S obzirom na to, na gomilu materijala i na afere u koje je on umešan, i na sve ono što smo mi dobili, i na kršenje zakona kada je bio predsednik Trgovinskog suda, njemu i te kako sledi jedna dobra kazna za sva ta nedela koja je učinio.
Ovi drugi koji se slobodno šetaju i koji i dalje pljačkaju i otimaju, poput ovog Dragana Đilasa i njemu sličnih iz kriminalnog lobija DS, neka budu sigurni da će jednoga dana i ovaj zakon i svi drugi zakoni biti primenjeni i na njima. Zahvaljujem i predlažem da u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman, odnosno jednu zaista pravu dopunu tačke 1) u članu 3, koju je podneo gospodin Zoran Krasić, narodni poslanik SRS. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada nije prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Vi znate da je kolega Jojić dugo godina, kao savezni ministar pravosuđa, radio na Zakonu o krivičnom postupku, koji je usvojen u vreme već postojanja SRJ u oba doma Savezne skupštine.
I to je bio plod jednog dugogodišnjeg rada, pre svega zbog činjenice da je on čovek koji je kroz praksu, kao advokat pre svega, i kao izuzetno priznati pravnik, uočio šta je neophodno da se u onom pređašnjem zakonu menja, izašao tada 99. godine, čini mi se, pred poslanike sa tim predlogom zakona.
I sada je apsolutno jasno da zbog toga što je predlagač po svaku cenu želeo da ima Predlog zakonika o krivičnom postupku u ovakvoj formi, i zato što je to sled ove utvrđene nacionalne strategije, obuke sudova, Zakona o sudovima, kao jedan sistemski zakon, da ste vi kao nova vlast želeli da potpuno promenite ovaj zakon, da uvedete ove nove institute i s razlogom je kolega Jojić tražio da se član 4. predloženog zakona briše.
Pravilo o sumnji u korist okrivljenog, to je član 4, koji kaže: ''Ako i nakon pribavljanja svih raspoloživih dokaza i njihovog izvođenja u krivičnom postupku ostane samo sumnja u odnosu na postojanje nekog bitnog obeležja krivičnog dela ili u pogledu činjenica od kojih zavisi primena neke odredbe Krivičnog ili ovog zakonika, sud odnosno drugi nadležni organ će uvek doneti odluku koja je povoljnija za okrivljenog.''
Kolega Jojić smatra da ''uvođenje ovog pravila u članu 4, a to je da se u slučaju sumnje presudi u korist okrivljenog, u postojećem zakonu nije definisano zbog toga što je zakonodavac, ne bez razloga, smatrao da je ono, uz načelnu ocenu dokaza po slobodnom sudijskom uverenju postalo prevaziđeno i na određeni način je izgubilo značaj, jer prelaskom na nov način ocene dokaza sudiji više nije potrebno posebno pravilo da bi neku činjenicu, koju izvedenim dokazima ne može da utvrdi sa obeležjem izvesnosti, mogao smatrati nedokazanom, već je do istog rezultata sada mogao doći oslanjajući se na nova pravila i ocene dokaza.
Međutim (kako je kolega Jojić to i napisao u svom obrazloženju), greška nije u tome što je planirano unošenje pomenutog načela u zakonik (ono je uneto) i u neke druge savremene zakonike o krivičnom postupku, npr. ruski, već u tome što je u predlogu pogrešno formulisano, kao što je u obrazloženju rečeno, ''na širok način, tako da se odnosi kako na sud tako i na druge nadležne organe u krivičnom postupku (pre svega policiju, u prethodnoj istrazi i javnog tužioca u istrazi), a njegova primena nije vezana samo za odredbe materijalnog, već i krivično-procesnog prava''.
Suprotno tome, pravilo se odnosi samo na činjenice koje treba utvrditi sa obeležjem izvesnosti, dakle, one koje su važne za donošenje presude, ne i za druge odluke koje se odnose sa nekim drugim, nižim stupnjem uverenja (koji se eventualno u toku procesa stvorio).
Kako bi se inače mogla doneti odluka o otvaranju istrage (bez obzira na to da li je donosi istražni sudija ili javni tužilac) ili npr. rešenje o pritvoru? (Kako bi onda to moglo da se donese?)
Pozivom na pravilo da se u slučaju sumnje presudi u korist okrivljenog, kako je ono shvaćeno u predlogu, krivični postupak se nikada ne bi mogao ni započeti.''
Zbog toga je kolega Jojić predložio da se ovaj član 4. briše, jer prema ''savremenim zakonicima krivičnog postupka nekih zemalja, sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obeležje krivičnog dela i od kojih zavisi primena neke odredbe krivičnog zakona sud rešava presudom na način koji je povoljniji za okrivljenog. Dakle, ne radi se o bilo kojoj odluci, kao što stoji u Predlogu ovog zakona, već samo o presudi.''
Zato mi predlažemo da se ovaj član briše i da se prihvati amandman koji je podneo kolega Petar Jojić.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Pitao sam vas da li ovaj amandman nije prihvatila Vlada, ali čim se priča znači da nije prihvaćen.
Jasno je šta je predlagač hteo ovim članom da reguliše, međutim, to je tako trapavo napisano da više smeta nego što koristi. Evo zbog čega. Ovde se govori samo o elementima bića krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonom Republike Srbije. Ali, šta da radimo, vi znate da smo pod pritiskom Mlađana Dinkića gotovo u svakom od njegovih zakona propisali još neko krivično delo. Da li to znači da ta krivična dela nisu obuhvaćena ovim članom?
Ako se čita ovo što je napisano, onda ta dela nisu obuhvaćena? Ako se koristi malo logika, pa se malo mućne glavom, onda bi morala da budu obuhvaćena i ta dela. Ovde je pitanje šta je povoljnije za okrivljenog.
Treće, najvažnije, jeste što ova formulacija dovodi u pitanje prezumpciju nevinosti. Ako Ustav i ostali propisi garantuju prezumpciju nevinosti, šta je predlagač hteo sa ovom formulacijom? U slučaju sumnje ide se u korist okrivljenog. Pa on u slučaju sumnje ne snosi nikakve posledice. On je krivično odgovoran samo ukoliko onaj ko ga proganja dokaže i ukoliko sud donese presudu kojom konstatuje da postoji krivična odgovornost nekog pojedinca.
Znači, potpuno je jasno šta je predlagač hteo članom 4. Ali, ova formulacija dovodi u pitanje prezumpciju nevinosti.
Jer ovde se kaže: ''Ako i nakon pribavljanja svih raspoloživih dokaza i njihovog izvođenja u krivičnom postupku (kada se govori o izvođenju dokaza u krivičnom postupku, onda po ovom zakonu znate i sami krivični postupak počinje onog trenutka kada građanin stekne status osumnjičenog; znači, kada ga policija pozove i kaže - dobar dan, vi ste osumnjičeni, već je tada počeo krivični postupak; to je dobro što u kasnijim odredbama se napokon zna kada je počeo krivični postupak, jer prema postojećem zakonu to je neki drugi datum; sada se zna, prilikom prvog pojavljivanja u statusu osumnjičenog je krenuo krivični postupak; čitam dalje) ostane samo sumnja''.
Pa uvek postoji ta sumnja, čim ste vi nekoga pozvali postoji sumnja, ali da li je ta sumnja osnovana i da li ta sumnja može da se digne na nivo istinitosti u krivičnom postupku, to su druga pitanja.
Znači, ova formulacija samo dovodi u pitanje ustavnu kategoriju, a to je prezumpcija nevinosti. Ovde se otprilike kao obrazlaže – da, on je nevin i ako ostane sumnja. On je nevin dok se ne dokaže krivica. Zato sam se prosto iznenadio, očekivao sam da će Vlada da prihvati ovaj amandman, jer poenta ovog amandmana jeste da se izbaci ono što može da prouzrokuje nekoliko različitih tumačenja.
Znam otprilike i zašto ovo ide. Ovo ide zbog toga što ima ljudi koji smatraju da nije dovoljno samo reći - garantuje se prezumpcija nevinosti svakom licu, nego je potrebno dati neko uputstvo šta da radi sud u slučaju sumnje. U slučaju sumnje ništa ne radi sud, oslobađa odgovornosti. Javni tužilac odustaje od krivičnog gonjenja, u slučaju samo postojanja sumnje.
Ova formulacija onda otvara drugu dilemu: dokle može da postoji sumnja. Sa gledišta logike sumnja postoji sve dok se ne završi krivični postupak. Da to malo pojednostavim. Vi ćete kasnije, ne znam neki 200 i neki član, imati jednu odredbu koja je potpuno suluda. Javni tužilac je dužan da izjavi žalbu protiv oslobađajuće presude. Čime se to pravda?
Ukoliko tužilac ne izjavi žalbu, onda se smatra da je onaj ko je oštećen isključen kao supsidijarni tužilac. Suludo. Nama je više potrebno u celokupnoj materiji krivičnog prava da proširimo broj slučajeva kada čovek može privatno da goni. Mi sada imamo jedan posto samo postupaka po privatnoj tužbi: uvreda, kleveta, laka telesna povreda. Možda postoji još jedno delo, ali ne verujem. Sve drugo, javni tužilac po službenoj dužnosti, pa ukoliko on neće, onda oštećeni kao supsidijarni tužilac.
Ovaj koncept koji promovišete zahteva promenu Krivičnog zakona, da se pojedincu omogući da goni po privatnoj tužbi ili da podnosi neposredno optužni predlog za veći broj krivičnih dela.
Znači, ukoliko postoji sumnja, a ona sigurno postoji i kada je u pitanju žalba. Ako nisam zadovoljan nekom presudom, pa izjavljujem žalbu, sumnjam, ali ovde je sumnja data sa pozicije suda, tužioca i policije. Tužilac sumnja i kada dobije oslobađajuću presudu, pa se žali.
Zato je mnogo bolje, gospodine ministre, da prihvatite ovaj amandman na član 4, jer on može da stvori samo zabunu, a nama je jasno šta želi da se kaže time. Želi da se pojača prezumpcija nevinosti na vrlo trapav način, sa jednom lošom formulacijom, koja može da prouzrokuje veće probleme nego koristi.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada nije prihvatila amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ne znam da li ste vi čitali ove amandmane, gospodine ministre. Ništa, njega baš briga. Ako ste čitali amandmane, onda me baš interesuje zašto niste prihvatili ovaj amandman, jer više rezona je bilo da se amandman prihvati nego da se odbije. Evo zbog čega.
To je član 7. koji ima naslov - Prava lica lišenog slobode. Po međunarodnim standardima to je minimum prava koji se garantuje svakom licu. Taj minimum prava je garantovan članom 14. Opšteg akta o ljudskim pravima i svim evropskim konvencijama. Garantovan. Ali, to je pravo.
Sada da ne čitam ovo što je u tačkama 1), 2), 3) i 4), gde kažete pod tačkom 1) (prvo pravo) da nije dužno ništa da izjavi itd, 2) - da uzme branioca, 3) - da nesmetano opšti sa braniocem, 4) - da branilac prisustvuje njegovom saslušanju, 5) - da zahteva. Vi pravo tumačite kao pravo da se podnese zahtev.
Ne, njemu se garantuje pravo da se o vremenu, mestu i svakoj promeni mesta lišavanja slobode, bez odlaganja, obaveste lica po njegovom izboru. Nije njegovo pravo da on traži, nego onaj ko ga je lišio slobode dužan je da mu omogući da koristi to pravo da se obaveste.
Sledeća tačka na koju smo podneli amandman, da zahteva u svako doba i o njegovom trošku da ga bez odlaganja pregleda lekar. Vi pravo na pregled tumačite kao pravo da se zahteva pregled. Zahtev je instrument gde on obaveštava, podsećam vas da imam pravo da me neko pregleda, a njegovo pravo je da ga pregleda.
Vi ste pravo sveli na podnošenje zahteva, na obaveštavanje, jer ako ste išli tom logikom, onda ste mogli da kažete u tački 2) da zahteva da uzme branioca po svom nalogu, da zahteva da nije dužan ništa da kaže. Znate, ne može pravo da se svede na zahtev.
On putem zahteva obaveštava o tome da koristi svoje pravo, ali ovde je član napisan kao apsolutna norma, nešto što se garantuje. Njemu je garantovano da ga pregleda njegov lekar, a nije mu garantovano da on zahteva da ga pregleda lekar.
Očekivao sam da ćete ovo da prihvatite, jer on odudara i od postojeće formulacije. U postojećem zakonu nemate ovakvu formulaciju. Vi ste ovde ubacili još zahteva na dva mesta, na jednom bi bio, to moram da kažem.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman, sa ispravkom, podnela je narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada nije prihvatila amandman, sa ispravkom. Zakonodavni odbor smatra da je amandman, sa ispravkom, pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.