Ima replika koliko hoćete, prvo gospodin Krasić, replika, pa gospođa Radeta, pa gospođica Jovanović po amandmanu, sledećem. Sve pratim, neće biti problema.

Moram samo da otklonim jednu nedoumicu, stvarno je problem posle podne ovde u Skupštini, da li je problem sa ozvučenjem, sa osvetljenjem, ali videli ste i sami da se on demonstrira ovde, jasno se prikazuje.
Gospođa Radeta je podnela amandman i tražila je da se u stavu 2. člana 6. izbace dve reči – udruženje građana. Da bi javnosti bilo jasno, da se probude oni koji prate ovaj prenos: stalne arbitražne institucije mogu da osnivaju privredne komore (podržavamo), profesionalna i strukovna udruženja (podržavamo), udruženja građana (ne podržavamo).
Nije teško da se mućne glavom i da se shvate neke stvari, zato što Biserko ima udruženje građana, Kandićka ima udruženje građana, lovci imaju udruženje građana, pčelari imaju udruženje građana, ovi golubari što ih juri Vučković imaju udruženje građana.
Kako "Energoprojekt" i "Energoinvest" da traže da im udruženje građana na čijem je čelu Vojin Dimitrijević reše sporni odnos? Šta će nam onda država, šta će nam onda sud, za koga vi pravite, zbog koga donosite zakon o arbitraži, radi reda ili radi toga da neki vaši prijatelji, sponzori postanu arbitražne sudije?
A kada to stavite u kontekst sa članom 11, gde dajete mogućnost da u toku spora stranke ugovore arbitražu, pa dve velike firme, zašto nisu "Mobtel" i država ugovorili arbitražu kod Nataše Kandić?
Ne bi me iznenadilo u sledećoj fazi da ona napravi svoju stalnu arbitražnu komisiju, odnosno instituciju i vi vaš spor iznesete tamo. Ne mora država, mogu dve firme; evo, Janjušević i Kolesar, evo Hamović i Đilas tuže se pred Trgovinskim sudom i onda kažu – hajde da napravimo spor, a gde ćemo, idemo kod Vojina Dimitrijevića ili kod Nataše Kandić da rešimo sporni odnos.
Gde je tu država, vi ovim propisom izigravate državu; pored toga što uništavate državu, uništavate i pravosudni sistem. Molim vas, ovo nije teško da se shvati, osvetljenje je dobro, a kako vidim i zvučnici rade.

Reč ima ministar Parivodić.

Poštovani poslanici, poštovani predsedavajući, smisao ovog zakona je da se urede odnosi povodom onih prava kojima imaoci ili titulari tih prava mogu slobodno da raspolažu, možda čak i da ih poklone.
Prema tome, ako ja mogu slobodno da raspolažem svojim pravom i ako verujem nekom čoveku da će on ni po babu ni po stričevima da presudi moj spor u vezi sa mojim pravom, da li postoji ili ne postoji, ili ko ima više ili manje prava, sa nekim drugim, to spada u sferu slobode koju meni jedna demokratska država pruža.
Znači, ako vi meni onemogućavate da na ovaj način, putem arbitražnog suda, raspolažem svojim pravom, kao što mogu da se odreknem svog zahteva i pred parničnim sudom ako hoću, ako se radi o mom pravu, a kao direktor preduzeća ne smem, jer onda predstavljam preduzeće, imovinu nekog drugog i to nije moja imovina; ako je moja sopstvena imovina ja mogu da radim sa njom šta hoću.
U tom smislu, onaj ko hoće da poveri rešavanje svog imovinskog pitanja Nataši Kandić, neka mu je po volji, zašto biste ga vi u tome osujećivali, jer on ima pravo da da i gospođi Biserko da mu arbitrira, po onom pravu o kome on ima slobodu da odlučuje i da raspolaže i da radi šta hoće. U tom smislu, naravno, mi nismo milili na nevladine organizacije i borce za ljudska prava da organizuju arbitraže, nego smo mislili da profesori pravnog fakulteta mogu da prave udruženja građana i da se na taj način bave arbitražom kao dopunskom delatnošću.
Znači, nisu udruženja građana samo ona koja su u vašim očima i o kojima stalno pričate, jer postoje udruženja drugih ljudi. Može vas desetoro iz radikalne stranke da organizuje arbitražu, pa kada se posvađate da se pred tom arbitražom reše ti vaši unutrašnji sporovi. To su takođe vaša prava, kojima vi slobodno raspolažete.
To je koncept arbitraže i ne treba tu govoriti, znate, da će arbitraža da rešava kriminal u društvu. To nema veze sa kriminalom, jer se ovde radi o imovinskim pravima koja se rešavaju, radi se o slobodnoj volji ljudi da tim svojim pravima raspolažu i ne možete vi da ograničavate prava ljudima da svojim sopstvenim pravima raspolažu. Gospođa Vjerica Radeta je pomenula reč kriminal, pa zato govorim.
Kada sam već izašao, samo ću da dam jedno upozorenje širokoj javnosti Srbiji i svima onima koji planiraju da organizuju arbitražu. Sada imamo šansu da na zdravoj osnovi formiramo jedan način za rešavanje imovinskih sporova u našem društvu. Sada zavisi isključivo od nas samih, od kvaliteta ljudi koji su uključeni u taj proces, od njihovog ličnog poštenja, integriteta i stručnosti koliko će arbitraža kao pravni institut izgraditi autoritet u našem društvu.
Ako dozvolimo da taj institut na samom početku njegove egzistencije (jer mi smo imali do sada međunarodnu arbitražu, ali kao jedan institut unutrašnjeg prava za rešavanje unutrašnjih sporova), ako se u njemu dogode prodaje presuda, ako krene korupcija, mi smo bankrotirali ceo projekat na samom početku. Zbog toga apelujem na svakoga ko razmišlja ili hoće da se uključi i da organizuje arbitražu da stvarno povede računa o integritetu, poštenju ljudi koji se u to uključuju, da ne bi jedan ozbiljan društveni projekat bankrotirao na samom početku.

Zahvaljujem se, ministre. Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Gospodine Anđelkoviću, trebalo bi da pratite ljude koji se pojavljuju i koji govore za ovom govornicom, da li su ministri ili narodni poslanici, i trebalo je da upozorite ministra da u ovoj sali, u ovom parlamentu nema poslanika radikalne stranke. Ovde postoji jedna velika poslanička grupa od 80 narodnih poslanika i to su poslanici Srpske radikalne stranke.

Nisam ja recenzent, ja sam predsedavajući.

Morate da znate kome se obraća. Dalje, rekli ste da i poslanici mogu da se u nekim strankama posvađaju, pa da formiraju udruženja itd. Za vašu informaciju, ministre, SRS ima jedno udruženje građana, a to je Komitet za odbranu Vojislava Šešelja. Hvala na pitanju, stotine hiljada građana su članovi tog udruženja.
Kad ste spominjali da neko eventualno može da se posvađa, ne znam da li ste mislili na vašeg Obrena Joksimovića ili na ove vaše u G17, G16, kako li se zovu, ne znam na šta ste tačno mislili. Preporučujem vam da se manete takvih insinuacija, gospodine ministre. Vaša tema je samo ovaj predlog zakona. Parivodić je "žuti", ali je ovde ubačen. Znam to.
Što se tiče kolege koji nije sačekao na megdanu da ga priupitam par stvari koje je ovde izlupetao, slobodno mogu da kažem, zvao je Krasića malopre na kafu, ali je on otišao na rakiju, jer je očigledno da to konzumira, kolega je ovde rekao da sam ja iznosila neke klevete i izmišljotine na ovaj zakon. Evo, ja ću sada javno da se prekrstim. Sve sam čula, ali da može da se zakon kleveće, to zaista prvi put čujem i to od nekoga ko je pravnik.
Taj kolega koji je pokušao da kaže da nisam govorila o amandmanu naravno nije čuo kada sam rekla da u članu 6. stav 2. treba brisati udruženja građana i spomenula neke konkretne primere itd. Naravno, ovo ne govorim zbog njega, nego zbog javnosti.
Onda taj kolega ovde pokuša da objasni zašto on izlazi da govori o amandmanima, pa onda kaže da je podneo pet amandmana na Zakon o parničnom postupku, a on je juče govorio o krivičnom postupku, pa u tri rečenice dva puta parnični, tri puta krivični postupak. Jadan čovek, ne zna ni o čemu smo juče razgovarali, ali, čini mi se, ni o čemu smo danas razgovarali, samo ispunjava najnoviji nalog te poslaničke grupe da izlaze i da pokušavaju da polemišu sa poslanicima SRS o ovim amandmanima. Naravno, nemamo ništa protiv. Naprotiv, još bolje ćemo objasniti amandmane ako budete ovako polemisali sa nama.

Da li još neko želi reč o amandmanu na član 6? (Ne.)
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine Anđelkoviću, da sam spiker na Radiju "S", odmah bi mi teklo vreme, a ovde moram da čekam 10 sekundi da mi uključite mikrofon.
(Predsedavajući: Gospođice Jovanović, daću vam dodatnih 50 sekundi.)
Dakle, upitala se koleginica Radeta gde je ovaj "zamenjenik" koji kaže da klevećemo zakon.
Poslala sam ga da ide da proveri da li je sve u Grdelici u redu, zato što Velja popravlja put, da vidimo kada će ti radovi da budu završeni, jer on očigledno nema šta da uputi kao kritiku nama poslanicima, za koje ministar zna da smo ozbiljni ljudi i pišemo ozbiljne amandmane.
Takav je upravo i ovaj moj amandman na član 7. Predloga zakona. Trebalo je da ga prihvatite, gospodine ministre, zato što i vi sami, kao univerzitetski profesor, znate da mi imamo nadležne sudove u zemlji, a nemamo državni sud.
Znači, moguće je da je to terminologija koja postoji na Zapadu, u Americi, možda je zakon tamo pisan, pa ste ga tako integralno preveli, ali mi imamo nadležni sud. Ako ste rekli "državni", onda imamo neki nedržavni. Nemamo mi privatne sudove.
Doduše, postoje neki na političkoj sceni Srbije, poput ovih iz Demokratske stranke, koji bi da osnivaju neke svoje privatne sudove.
Oni su kao takve postavljali predsednike sudova i tako su se ponašali za vreme akcije "Sablja", pa kad su uvodili protivustavno vanredno stanje, pa bi i dan-danas, ali su jadni i nemoćni, jer apsolutno više nemaju nikakvog uporišta u narodu, da sude svakome, naročito nama koji smo spremni da oštro žigošemo sve brljotine, sve pljačke i krađe koje su počinili oni iz vrha Demokratske stranke.
Ako ste stvarno "žuti", što reče koleginica Radeta i ako ste iz DS-a ili naginjete njima, kolega Parivodiću, samo da pogledate unazad, da vam daju izveštaj ovi iz Odbora za privatizaciju, šta su radili Kljajević i družina, pa Janjušević, pa Kolesar, prosto ne mogu da verujem da vi naginjete na tu stranu. Je l′ to nije tačno?
Vaš osmeh mi sve govori, s tim što treba gospodin Anđelković da upozori da je vama eventualno dozvoljeno da se smejete, a pomoćniku, ovom dečku poletarcu pored vas, koji se smeje od prvog dana na sve i svašta, da nešto uči, da se ozbiljno ponaša i da prati o čemu se ovde radi.
Dakle, potrebno je da to ispravite. Naša razumevanja kada je u pitanju namera da se donese zakon o arbitraži...
Mogli bismo da kažemo da je ta oblast prilično dobro funkcionisala u situacijama kada su na čelu arbitražnih veća bili ljudi koji su želeli korektno da odlučuju u postupcima između privrednih subjekata, ali ja sada ne znam, možda vi znate, kao ministar i kao neko čija je obaveza da sve to prati, da li je gospodin Vasiljević i dalje na čelu Arbitražne komisije pri Privrednoj komori Srbije? Vi to verovatno znate, ili ne znate?
Veoma je važno ko se nalazi na čelu Arbitražnog veća jer ako govorimo o Privrednoj komori Srbije, ona je sve, samo nije to. To je institucija potpuno obojena tom šizofreničarskom žutom bojom.
Dolazak bivšeg ministra trgovine Milosavljevića i njegova uloga u Privrednoj komori nije ništa drugo nego pokušaj promovisanja neuspešne i pogubne politike Demokratske stranke.
Dečko, ako vam nije dobro, izvolite čašu vode. Ovo nije smehotresna olimpijada, ovo je Narodna skupština Republike Srbije. Ili da vas upozori predsedavajući ili ministar koji vas je doveo ovde za ručicu, jer osim toga što ste došli neprilično odeveni, bez kravate, ponašate se neprilično i od vas nikad ništa, ni pomoćnik pomoćnika pomoćnika, ne može da bude, a kamoli da sedite tu pored ministra.
Što se tiče ove naizgled samo jezičke greške i ispravke, mislimo da je ona u redu zato što mi poznajemo samo nadležni sud.
Kažem, izražavam sumnju, jer u svim međunarodnim sporovima, za čiju nadležnost je bio nadležan Međunarodni arbitražni sud u Parizu, naši privrednici su i za one sporove za koje su vučeni repovi iz one bivše države i one velike privrede, pa i ove sužene Jugoslavije, odnosno SCG, mogli da očekuju da će se rešiti u njihovu korist.
Možda vi imate nameru, ona je očigledna predlaganjem ovog zakona, da se u regulativnom smislu ova materija reši, ali mi, gospodine Parivodiću, imamo veoma loše privredno okruženje, mafijaško privredno okruženje i vi to vrlo dobro znate.
Sve dok se ne napravi jedan radikalan rez, a to će da urade srpski radikali, ne samo radikali, takvi ne postoje...
Obično ovi sa Zapada, koji traže podršku u Demokratskoj stranci i tzv. demokratskom bloku, kao nešto ružno pokušavaju da kažu – oni su radikalni. Ne, mi smo nešto najbolje što Srbija ima i srpski radikali smo.
Mi zaista imamo nameru da stvorimo, uz primenu ovakvih zakona, uz ove ispravke koje smo dali, jedan okvir za normalno poslovanje i za neki privredni pomak.
Mi ne vidimo iz svih ovih nerazjašnjenih slučajeva, i onih koji tek čekaju da se reše, da će to da se desi.
Evo, ako je u pitanju Arbitražna komisija, odnosno veće na nivou Privredne komore Srbije, ne samo zato što je on kao ministar pokazan kao takav – nesposoban, nedorastao funkciji, mnoge malverzacije su se vukle za vreme Milosavljevića, pa je u toj konstelaciji on nekako isplivao, uz podršku tog lobija, na mesto predsednika Privredne komore.
Sada je pitanje da li su i takvi ljudi, kao što je izvesni gospodin Vasiljević, angažovani tamo; da li uopšte ljudi za koje postoji apsolutno kristalno čista biografija mogu da rade svoj posao tamo bez pritiska i bez ucena ovih iz DS-a. Jednostavno, u to ne verujem, zato što znam da su do sada tako radili svi nadležni sudovi, zato i treba da stoji ne državni nego nadležni.
U Trgovinskom, jasno vam je da je to bio samo vrh ledenog brega, što se tiče Kljajevića i družine i što se tiče sudova u Srbiji, najviše su stradali radnici i najviše su stradali oni privredni subjekti koji su možda i želeli da se nađe neko rešenje i da se spor reši, ali očigledno je da država nije imala sluha za sve to.
Sećam se onog veoma teškog vremena, vremena nezapamćenih ekonomskih sankcija, kada je narod teško stradao i pod bombama i zbog nemogućnosti da slobodno tržišno poslujemo, kako je država veoma efikasno, i Vlada Republike Srbije, zahvaljujući srpskim radikalima, određene sporove rešavala. Konkretno, kada su u pitanju dugovi i sporni ugovori između pojedinih tada društvenih preduzeća, mnoga su u međuvremenu privatizovana, otišla u bescenje za po nekoliko stotina evra, pa šećerane, cementare za po dva-tri evra.
U normalnim i uređenim državama, gde postoji normalno tržišno privređivanje, normalno je i da ljudi očekuju da ako dođe do spora izborom arbitra da će to efikasno da se reši i da će ona strana koja je oštećena i koja se kao takva pojavljuje da namiri svoja dugovanja i da pokuša da realizuje taj ugovor.
Ovde u ovom okruženju, ovakvom kakvo jeste, samo osnivanje ovih arbitražnih tela, uz zaista pravu primedbu koleginice Radete da to nikako ne bi mogla da budu udruženja građana...
Znate, vi sve pokrivate time da oni imaju samo deklarativno određenu svoju delatnost i imaju svoj osnivački akt, imaju popis koliko ih je itd. To nije dovoljno. Mi smo u svim dosadašnjim zakonima gde se tako nešto pojavljivalo, kao što je to bio slučaj sa Zakonom o radu gde se kao reprezentativno udruženje preduzetnika pojavilo ono koje je naj, naj, na čelu sa Bogoljubom Karićem...
Ispostavilo se da je taj čovek bio vođa, i dalje jeste, jedne od tajkunskih dinastija, Karić, u našoj zemlji; taj se svuda pojavljivao, pa išao kod ustaše Mesića, pa ne znam gde sve još, pa u London, pa ovde, pa onde, primao plakete, najuspešniji privrednik.
Sada će da se pojavljuju takvi pojedinci, ovi po zlu poznati, ovi koji zaista imaju samo najgore mišljenje o našem narodu i državi, poput spomenutih, ne mogu ni ime da im spominjem, ove Kandićke, Biserko i ostalih, ali i sva druga udruženja i raznorazni koji to nikako ne bi trebalo po zakonu da budu, jednostavno nije im ni mesto ovde.
Mislim da je u redu da prihvatite amandman koji sam podnela zato što i naša praksa i naša pozitivna zakonska regulativa poznaje jedino termin – nadležni sud. Dakle, to je podneto zbog toga, uz sve ovo što sam iskoristila da vam kažem šta je naša osnovna zamerka zakonu, i ne samo to, nego zbog bojazni da se samim zakonom ništa bitnije ne može da promeni. Sve dotle dok na čelu države ne bude odlučan, snažan, energičan čovek, mi mislimo da će kao takav biti budući premijer gospodin Nikolić, dok ne krene u odlučnu borbu sa kriminalom i korupcijom, to ne može da se desi.
Nedavno sam u okviru delegacije SRS koju je predvodila gospođa Gordana Pop-Lazić boravila u Ruskoj Federaciji. Tamo smo učestvovale na Svetskom kongresu patriotskih stranaka. Predstavnici su bili oni koji su došli iz najmnogoljudnijih zemalja sveta, gde je veoma razvijena privreda, tržište savršeno funkcioniše i u ekspanziji je, naročito u Kini.
Pitali smo naše domaćine (evo, ja zaista nekoliko godina nisam bila, pa sam sada tamo boravila za vreme Vaskrsa) kako je moguće da se za tako kratko vreme suzbiju kriminal i korupcija. Odgovor je bio jednostavan – dolaskom Vladimira Putina i odlučnošću vlade i svakog ministra da se uhvati u koštac sa tim problemom i da se kriminal, a naročito tajkuni nađu tamo gde im je mesto, to je veoma lako rešivo.
Tamo će svaki politički predstavnik, bez obzira na to da li je u opoziciji, a ubedljivo je, dakle, stožer okupljanja svih tih snaga partija koju predvodi gospodin Putin, svi će da vam kažu da je to najveći doprinos i najveće dostignuće u jednoj državi, koja je takođe bila bremenita svim ovim problemima kao mi sada.
Da bi se to desilo potrebno je da se zaista nešto u tom smislu uradi. Ovako, od priče do priče... Pre nekoliko dana mi u Republici Srpskoj pratimo vesti na njihovoj državnoj televiziji, Hamović se raširio, priča li priča, te kako će ponovo da poskupi cenu struje, te ovo, te ono. Pa, on je samo dobio navodno packu od onog okupatora Pedi Ešdauna, i ništa, pojeo vuk magarca, i dalje radi šta hoće. Mi ni danas nemamo izveštaj o zloupotrebama od strane Hamovića i Lazarevića i o poslovanju te elektroenergetske mafije.
Zato sam zakon nije dobar, potrebno je mnogo više odlučnosti, baš takve putinovske, da bi se stvari regulisale i da bi zemlja krenula putem napretka. Hvala vam.