Osnovni problem ovog zakona jeste što teško da inspekcijski organi mogu da utvrđuju povredu prava intelektualne svojine. Meni bi bilo stvarno interesantno da mi neko objasni kako bi to poreski inspektor mogao da utvrdi da je povređeno autorsko pravo autora nekog spota.
Čujem da neki najpopularniji, najbolji, ima neki nadimak Zli i tako nešto... Kažite mi kako bi poreski inspektor mogao da utvrdi da spot koji je napravljen preko agencije Dragana Đilasa nije verna kopija nekog spota koji je uradio Zli za produkciju "Braća Karić". Mislim da poreski inspektor ne bi mogao to da utvrdi.
Zašto sam ovo rekao? Zato što član 12. počinje konstatacijom koja je premisa za sve ono što sledi u tom članu – nadležni organ, ako neposrednim uvidom utvrdi da je povređeno pravo intelektualne svojine... Znači, tržišni inspektor kuc-kuc, dobar dan, dajte da vidimo taj proizvod, aha "Bambi", molim vas, ovo je falsifikat. Kako je on to mogao da utvrdi? Kako će da utvrdi kada je u pitanju knjiga? Po onom zakonu kojim je regulisano pravo i zaštita prava autora, ko je tamo nadležan da utvrđuje da li je došlo do povrede prava intelektualne svojine, ako uzmemo te termine i da opišemo sve ono što taj zakon reguliše. To je veliki problem.
Sa gledišta ovih inspekcijskih organa, autorski rad, ideja, autorsko delo je sastojak nečega što se zove roba, ukoliko se to autorstvo opredmećuje nekom robom u prostoru.
Kaput nekog kreatora je roba, ali on u svojoj vrednosti sadrži i nešto što je autorsko delo modnog kreatora. Uzeo sam ovaj primer zato što je lako za shvatanje i razumevanje. Zar to znači da inspektor kada uđe u prodavnicu i recimo vidi natpis ko je proizvođač, treba da kaže – možda to nije od tog proizvođača, možda je to neko u Novom Pazaru samo nalepio tu nalepnicu.
Vrlo je teško autorska prava štititi inspekcijskim nadzorom, zbog vrlo specifičnih znanja koja su potrebna. Inspekcijskim nadzorom mogu da se zaštite autori ukoliko se spreči promet te robe koja od nastanka ima autorsko delo nekog trećeg lica. Zato je dobro da se to sve svede na robu ili uslugu.
Znam zašto je vama potreban ovaj zakon, da se otklone neke nejasnoće i nedoumice kod inspekcijskih organa. Puno puta su inspekcijskim organima vezane ruke kada treba da intervenišu. Zašto? Oni u toku kontrole nađu i otpremnicu itd. i za veliku količinu diskova, CD itd.
Znamo zbog čega se ovo donosi. Teško će neki pisac da zaštiti svoje autorsko delo preko inspekcijskog organa. Koji inspektor treba da čita knjigu i da vidi da li je neko nešto prepisao?
Ovo što je gospodin Marković čitao ovde, to je iz sudskih spisa, zato što je Stevan Lilić tužio Vojislava Šešelja za klevetu, a gle čuda, zastupao ga je pravni ekspert Biljana Kovačević-Vučo i izgubila postupak, naravno. Izgubila je postupak, a čak je u reviziji oštro protestovala protiv Okružnog suda, kako je moguće, od kada je zavladala demokratija, da se neko drznuo da ne prihvati njenu žalbu. Stevan Lilić je morao na fakultetu na oglasnoj tabli da objavi 50 ispravki svog udžbenika gde se nalaze teške materijalne greške.
Ne bih gospodinu Markoviću preporučio da čita Lilića, daje mu se nepotrebno veliki značaj.
Mnogo je bolje povodom te knjige da se pomene Gašo Knežević koji je prekršio sve moguće propise, jer kada nastavno-naučno veće nije htelo nikakvu meru da preduzme prema Vojislavu Šešelju, onda je on po pravu nadzora doneo rešenje kao ministar, izazvao spor. Od tog spora jedinu štetu su dobile sudije Vrhovnog suda koje je bog kaznio zbog očigledno nezakonite presude. To je poznato i to svi znaju.
Gospodine Parivodiću, ako mislite da treba nešto da se radi na zaštiti intelektualne svojine kako se ona ne bi zloupotrebljavala, onda preuzimam rizik da ovo liči na načelnu raspravu. Ovde se stvarno načelno otvaraju pitanja kao problemi. Ovi amandmani mogu da se tretiraju kao pravno-tehnička rešenja koja treba da poboljšaju ovaj tekst zakona. Verujte, nema tog amandmana koji može da poboljša drugu rečenicu člana 12 – nadležni organ, ako neposrednim uvidom utvrdi da je povređeno pravo intelektualne svojine... Kako će to da utvrdi? Nema ugovor sa autorom, ne postoji saglasnost autora.
Želim da vam dam jedan primer: svakodnevno se vrti jedna reklama, čini mi se da se loto reklamira, neki dečko vozi kola i nekoj babi stavi ruku na nogu. To je ukraden spot iz inostranstva. Isti takav spot postoji u inostranstvu. Doduše, ovi naši mnogo su lepši nego oni iz inostranstva, lepši glumci.
Znam, ministre, možemo mi sada da pričamo, član ovaj, član onaj, možemo da pričamo o tome kako hoćemo. Ovde pričamo o upotrebi inspekcije i vi ovde imate inspekciju u dva aspekta: imate kada inspekcija po službenoj dužnosti nešto radi, a ja vam odmah u startu kažem, prema ovome kako ste napisali, čl. 12, 13. i 14, što je jedna celina, nešto što se zove postupak, imate privremeno oduzimanje robe, a ono može da postane trajno kada inspekcija obavesti autora i potrebno je da on pokrene postupak pred sudom zaštite svoje autorskih prava i traži privremenu meru oduzimanja te robe i onda se čeka itd.
Ovo odudara od principa rada inspekcijskih organa. Oni privremeno oduzimaju robu tokom inspekcijskog nadzora dok rešenje o oduzimanju robe ne postane konačno. Kada se radi o ovako kvarljivoj robi, onda je procedura daleko brža.
Znači, ovo odudara od stereotipnih rešenja kako postupaju inspekcijski organi. Zahtev stranke je samo inicijalni akt da država preko inspekcije preduzme mere iz nadležnosti države, a ovde zbog tog velikog problema i činjenice da inspekcija ne može da štiti autorska prava...
Kako ona može neposrednim uvidom da utvrdi da je povređeno nečije pravo intelektualne svojine? Nemoguće je. Ni oni neće moći da utvrde da je nečije autorsko pravo povređeno i da preduzmu neku meru itd. To je taj nedostatak ovog propisa.
Mnogo bi bolje bilo da ste precizno, jasno i glasno naveli u ovom zakonu da je ovo klasičan inspekcijski propis koji se primenjuje za promet roba i usluga, jer putem prometa roba i usluga onaj koji je plagijator, onaj koji krade ideju, materijalizuje svoje delo. Pravna zaštita autorskog prava ostvaruje se u sudu. Inspekcija ima za zadatak da u prometu roba i usluga zaustavi taj promet i samim zaustavljanjem tog prometa ona štiti autora. Ovaj zakon ne može da zaštiti državu.
Reći ću vam primer. Pokrenuli smo jedan krivični postupak i pošto nas prozivaju da stalno pominjemo imena, neću da pominjem imena. Jedna velika kuća i neki veliki pevači dogovore se i naprave neki ugovor i neka bude 5.000 komada CD, onako odokativno sam rekao koji je broj, a onda iz Bugarske dođe daleko veća količina. Država je uskraćena za carinu, porez i sve drugo.
Tu je autor učinio prekršaj ili krivično delo, ili je neki biznismen napravio tu negde u blizini Beograda svoju fabriku za rezanje CD i pola Vlade ode na svečano otvaranje i svi znaju da samo 10% iz te fabrike što izađe, izađe pod papirima, a 90% mimo papira. Da li znate da vam oni podmeću te CD gde ćete da ih bacate i da ih lomite i drobite? Zašto – pusti tih 2% tamo za javnost i teraj ovamo i završavaju posao. Vi treba da štitite autora od samog autora, a ne njegovo autorsko delo, nego promet. Zato ovaj zakon ne može da zadovolji brzu i efikasnu zaštitu prava intelektualne svojine. Znači, vi ste dali takav sistem.
Ovaj amandman koji smo podneli odnosi se na ono što je gospodin Poskurica još na početku rekao i zato ne želim da ulazim u ove detalje. Ovo se odnosi na stručne knjige i čini jednu celinu. Možete da kažete da je to obuhvaćeno stavom 2, pa ne prihvatate amandman itd. Ovaj amandman čini jednu logičnu celinu sa prethodnim amandmanima kada je u pitanju stručna publikacija i stručna literatura.
Skrećem vam pažnju na neprimenljivost ovog propisa jer polazi od pogrešnih premisa. Prva premisa, da je inspektor utvrdio povredu prava intelektualne svojine, sada je potpuno nemoguća, jer nijedan inspektor to neće da radi. Inspektor će možda da nađe po papirima da za tih 5.000 CD ne postoji ulazna dokumentacija, pa će privremeno da uzme. Može, a i ne mora da obavesti autora. Završio je svoj deo posla, izvukao je to iz nelegalnog prometa i može po poreskim propisima, mislim da je to 130. i neki član, privremeno oduzimanje, trajno oduzimanje i kraj priče.
Može da obavesti autora, ali pazite koja je svrha ovog obaveštavanja – on je utvrdio nelegalan promet i tera ga po Zakonu o poreskoj administraciji i poreskom postupku. Može da kaže da tu nije povređeno pravo intelektualne svojine, a neki drugi inspektor može da kaže da jeste nelegalni promet, ali je i povreda intelektualne svojine, pa obavesti autora da mora da pokrene postupak pred nadležnim sudom, da traži privremenu meru i da teče parnica.
Znate to dobro, pošto zastupate autore, tako ste rekli na jednoj od prošlih sednica. Imate dosta znanja u toj oblasti.
Znači, istovremeno je moguće više rešenja, pa je čak moguće u tom postupku da se pojavi taj koji je stavio to u nelegalni promet, da donese neki dokument i da postigne poravnanje na sudu sa tim autorom.
Onda se postavlja pitanje u kojoj funkciji je privremeno oduzimanje predmeta, da li je u funkciji što država ispunjava svoju obavezu, ne dozvoljava ilegalni promet ili se na taj način zloupotrebljava država od strane autora i plagijatora da njihov sporazum pred sudom blokira državu u nekim stvarima, pa ono rešenje o privremenom oduzimanju nikada neće biti konačno.
Mi smo se dogovorili, ja kao autor sa plagijatorom sam se dogovorio da ćemo to da podelimo, 2.000 neka bude tvoje, 2.000 moje itd. Vi taj dogovor ne možete da sprečite. Čak dajete mogućnost da na taj način autor zaštiti svoje autorsko pravo.
Meni su sa gledišta zaštite intelektualne svojine mnogo prihvatljivije druge odredbe koje govore o postupanju po zahtevu. Mislim da imaju mnogo više osnova u Zakonu o autorskim pravima, ali moramo biti svesni još jedne situacije. Inspekcija nije dokazno sredstvo za autora, to moramo da znamo. Kada inspekcija dobije zahtev od građanina, odnosno obično je to neka prijava gde se prijavljuje...
A prijava je zato što inspekcija radi po službenoj dužnosti, vodi postupak po službenoj dužnosti. Na bazi prijave, obaveštenja građana, dobija samo elementarnu informaciju da se uključi u neki postupak, a ovde kada kažete na zahtev inspekcija ode i proveri, pa postaje praktično dokazno sredstvo autora za eventualno neki postupak, pa čak i ne mora da preduzme neke mere iz svoje nadležnosti.
Mislim da ste ovu materiju morali na drugačiji način da dogradite u Zakon o autorskim pravima, znate na šta mislim. Mislim da ste morali da dogradite, a ovo – da inspekcijski organ utvrdi povredu prava intelektualne svojine, moram da vam kažem da to inspektori ne mogu da rade, oni to ne znaju da rade i ne treba da znaju to da rade.
Oni treba da se bave poslom da se iz nelegalnog prometa roba i usluga izbaci ono što je nelegalno, da se to spreči, da se zavede red na tržištu, a već ova zaštita koja je potrebna vlasnicima tih prava je nešto što bi moglo da se reši u sudu, jer ako se ovde pojavi greška moguća je velika šteta za nešto što bi bilo čak možda i legalno, a ovde nema tih zaštitnih mehanizama.
Kada se inspekcija koristi za nešto što je suptilno, a autorsko pravo je nešto suptilno, to vam je isto kao kada buldožerom otvarate kuću. Inspekcija prosto nije takav organ koji raspolaže tom suptilnošću da zna da li je ovo delo Laze Kostića ili Stevana Lilića.
Doduše, kada je Stevan Lilić u pitanju i dva buldožera nije greška. To će biti veliki problem u ovom zakonu.