Reč ima ministar Parivodić.

Mislim da nema ništa jednostavnije nego da tržišni inspektor ode na buvljak i pronađe razne "najk", "lakosta", "bos" i druge stvari koje su toliko i cenom i kvalitetom prepoznatljive da prosto može i slep čovek samo opipom kvaliteta da prepozna šta je original, a kamoli da vidi.
Tu imamo veliku korist od inspekcijskog nadzora; u Knez Mihailovoj, u glavnoj tržnoj ulici u Beogradu, na licu mesta tu robu oduzima i to je smisao.
Sa druge strane, kada imate finije povrede, kao što je povreda autorskih prava, o kojima govorite, onda autor dela ili ona lica koja su zadužena za negovanje sećanja na tog autora, na primer Akademija nauka, može da pokrene inicijativu i mobiliše inspektora, ali samo u situacijama kada se radi o komercijalnom korišćenju tog dela u smislu da se ono štampa u više stotina primeraka i da se stavlja u promet.
Kada se radi o jednoj fotokopiji koju koristi student za svoje sopstvene potrebe, tu ne može onda da se koristi inspekcija. Imate, recimo, jednu situaciju da pored Pravnog fakulteta postoji jedna fotokopirnica u kojoj imate sve udžbenike Pravnog fakulteta, ukoričene sa plastičnom spiralom, i retko ko kupuje originalne udžbenike, jer može za trećinu cene ili polovinu da kupi te i student se, normalno, snalazi.
U toj situaciji Pravni fakultet može da pošalje inspekciju i da isprazni tu fotokopirnicu od tih povređenih dela, tako da ima vrlo praktične primene nekada na licu mesta kada se radi o očiglednim, a drugo, i ti inspektori će sigurno biti obučavani u prepoznavanju povreda autorskih prava.
Konkretno, finansijski inspektori i poreska policija će biti obučavani u prepoznavanju toga da li se u kompjuteru nalazi licencirani program ili ne.
Nije velika filozofija da se to prepozna, samo treba da ima odgovarajuću nalepnicu i po tome se zna da je licencirano. Nije to toliko komplikovano i videćete da će to vrlo efikasno da deluje.

Replika, narodni poslanik Zoran Krasić.

Naravno da nisam zadovoljan odgovorom, zato što ste uzeli opet pogrešne primere.
Na početku sam rekao, nije problem kada inspekcija kontroliše promet roba i usluga, pa utvrdi da je nešto nelegalno.
Vi ste uzeli lep primer, buvljak, gde postoje neke "najke", traži se dokumentacija, prodavac nema tu dokumentaciju i očigledno je da je nelegalno i tu se slažem.
Ali, ako taj primer stavimo u funkciju ovoga što ste ovde napisali, a to je početna rečenica člana 12, da je on utvrdio da je to i povreda prava intelektualne svojine, kažite mi koga će da obavesti po stavu 2. ili 3. tog istog člana, koga će da obavesti u ime firme "Najk", ko je taj? To je zaštita intelektualne svojine, pa vi ne znate vaš zakon, kažete u članu 13 – nadležni organ, u slučaju iz člana 12, o povredi prava intelektualne svojine i preduzetim merama obaveštava nosioca prava, ako je njegova adresa poznata. Zna se, koga će da obavesti, "Najk" Srbija, "Najk" Beograd? Ko je taj? Ne znate, dobro.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za finansije.
Predstavnik predlagača na sednici Odbora prihvatio je amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da se član 14. i amandman koji smo podneli naslanja na ovo o čemu je kolega Krasić govorio. Naprosto, da bismo pojasnili o čemu se radi, citiraću stav 2. člana 14, na koji smo i podneli amandman.
Stav 2. glasi – ako nosilac prava u roku iz prethodnog člana ovog zakona ne dostavi odluku suda kojom se određuje privremena mera, privremeno oduzeta roba vraća se licu od koga je oduzeta, odnosno akt kojim je privremeno zabranjeno obavljanje delatnosti stavlja se van snage.
Predlažemo da se posle reči "ne dostavi" dodaju sledeće reči "nadležnom organu obaveštenje sa dokazom da je pokrenuo postupak za zaštitu svog prava pred nadležnim sudom", pa dalje kako ide.
Dakle, u članu 14. ovog zakona treba dodati to da se privremeno oduzeta roba vraća licu od koga je oduzeta, a akt o privremenoj zabrani obavljanja delatnosti stavlja van snage, ako nosilac prava ne obavesti nadležni organ, uz podnošenje odgovarajućeg dokaza, o pokretanju sudskog postupka za zaštitu svog prava.
To bi u pojedinim slučajevima kada je nosilac prava pokrenuo sudski postupak u zakonskom roku iz člana 13. st. 2. i 3. ovog predloga zakona, a u navedenom roku odluka suda još nije doneta, moglo da odloži, do donošenja odluke suda u pokrenutom postupku, vraćanje privremeno oduzete robe, odnosno stavljanje van snage akta o privremenoj zabrani obavljanja delatnosti.
Mislim da bi ovo pojašnjenje moglo da definiše, rekao bih i logičnije, ovaj predlog zakona, da se jasno napravi razlika između ovoga što ste vi napisali, a što se naslanja na član 13, kada je u pitanju oduzeta imovina ili roba.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo poslanik Milan Stevović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, probaću, ministre, kasnije, pošto sam video da ste dobili krila i da ste se mnogo ohrabrili prošli put kada je bilo malo poslanika Srpske radikalne stranke, pa ste napadali srpske radikale, bili ste mnogo mudri i pametni.
Ovaj amandman bi trebalo da se prihvati iz prostog razloga što se u ovom članu kaže da je nosilac prava dužan da, na zahtev nadležnog organa, a u cilju utvrđivanja povrede prava intelektualne svojine, bez odlaganja i naknade, dostavi informacije i pruži pomoć nadležnom organu, uključujući i tehničku ekspertizu, opremu i objekte.
Naš amandman isključuje ovo "bez odlaganja i naknade", zato što je ovde reč o oštećenom, ovde je reč o žrtvi i onda postoji problem zloupotrebe nadležnih organa kod stvarnih nosilaca prava intelektualne svojine, jer će u ovom slučaju oni o svom trošku morati da dokazuju vlasništvo nad svojinom.
Takvo rešenje je manjkavo, zato što bi nadležni organ koji je mogao da registruje po službenoj dužnosti mogao to da uradi i bez prijave oštećenog lica, grupe lica ili udruženja, a onda je neverovatno da oštećena strana snosi sve konsekvence i sve probleme koje nosi procedura dokazivanja povrede njegove intelektualne svojine.
To vam je, zamislite da, pa makar u ovom komplikovanijem procesu, kako to ministar kaže, neko traži od članova porodice Laze M. Kostića da dokazuju; koliko para i na koji način i šta sve treba da učini da dokaže da je istaknuti dosovac Stevan Lilić veliki lopov, a to je očigledno svakom, bez velikog maltretiranja to može da se utvrdi.
Naime, čovek uzeo pa prepisao ceo udžbenik "Administrativno pravo" od Laze M. Kostića, a i dan-danas se lažno predstavlja na Pravnom fakultetu kao profesor. Još ga zovu ovi sa ovih antisrpskih televizija, kao što je B92, da im on bude analitičar, da objašnjava šta i kako se zbiva danas u Srbiji, kako bi trebalo da se donose odluke u našoj zemlji, šta je to što bismo morali da učinimo da bismo imali puno poštovanje pravnih normi i funkcionisanje pravnog poretka, pravne države, a to vam je jedna najobičnija ortodoksna lopuža, čovek koji je ukrao.
Neko se jednom čudio kada smo govorili o tom tipu krađe intelektualne svojine, kada smo rekli da je to gore od ubistva. Ovo je zaista gore od ubistva, dakle, to što je uradio istaknuti dosovac, istaknuti demokrata Stevan Lilić. Znači, on je mislio da su knjige jednog od najvećih srpskih pravnika, istoričara i sociologa, jednog od najprogonjenijih ljudi posle Drugog svetskog rata, emigrantskog pisca Laze M. Kostića i njegov opus zaboravljeni, da nema nikakve kontrole, pa je uzeo celu knjigu "Administrativno pravo" i bukvalno je prepisao, samo da doda po jednu ili dve rečenice da ne možete da kažete da je od reči do reči prepisao. Onda vidite kakvu ste nam demokratiju doneli i kakvi su lopovi došli posle 5. oktobra.
Zato bi trebalo prihvatiti ovaj amandman, trebalo bi prihvatiti zbog toga što vidite kakvi su lopovi, falsifikatori. Jedan od poznatih medijskih falsifikatora, dakle, novinara koji mnogo vole da lažu, napravio je danas jednu tabelu gde kaže – DS ima nula dinara troškova, znate, oni ne učestvuju u radu Skupštine Srbije.
Danas ćete da vidite kakav je to lažov i kakvi su to lažovi. Očekujem negde oko 12,30 časova, pa ću danas možda u prepodnevnim, a možda u popodnevnim časovima da upoznam javnost koliko košta radni sat predstavnika Demokratske stranke. Mislim da je to najskuplji radni sat na kugli zemaljskoj, da nikada u životu nisam video da neko toliko zarađuje. Mislim da Bil Gejts ne zarađuje toliko po satu koliko zarađuju Dušan Petrović, Šuki plazma i ostali. Znači, mislim da niko na kugli zemaljskoj ne zarađuje toliko koliko oni zarađuju i vi to ne možete da pročitate u novinama, i šta sada da radite.
I, na kraju, ili nešto pre kraja, vidim danas u novinama, zapretio mi agent CIA, javno mi zapretio Zoran Stanković. Zar ne misli da sam ga se uplašio? Kaže, goniće me nadležni državni organi. Kao da bi mi to bilo prvi put, jedva čekam i tužioca i tog velikog hrabrog junaka, sve njih jedva čekam, samo neka oni rade svoj posao, a agent CIA će za ono što je radio protiv Srbije morati da odgovara. Nisam naivan da tako nešto izgovorim, a da ne znam šta pričam. Većina vas zna da sam u pravu.
Ima tu još jedna stvar, koju ja građanima ne mogu da kažem, a neki od vas već znaju – šta će to da bude Zoran Stanković, čiji će svedok da bude, u kakvu se to prljavu rabotu upleo, šta to radi protiv Srbije i srpskog naroda. To će onda morati da postane javna stvar i onda mi neće neki drugi pretiti dugogodišnjom zatvorskom kaznom ukoliko iznesem sve detalje o njegovim antisrpskim i prljavim rabotama.
Samo ti, ministre, radi svoj posao. Jedva čekam, samo se nadam da neće posle toga da beži sa suda, kao što su neki drugi bežali čim bi se došlo pred pravosudne institucije.
Što se tiče ove vlade i izjava ministra, pošto pratim šta priča u javnosti, nešto se mnogo pravio pametan oko TE u Novom Sadu, pa kaže da ne zna Ministarstvo rudarstva, valjda ne zna ni on, oko investicija "Tehnopromeksporta", dakle izgradnje TE u Novom Sadu. Što nam ne kažete koji je zakon prekršen?
Što ne kažete da ta ruska firma ne može da gradi, što ne kažete da je ruski ambasador umešan u neke prljave poslove? Zašto se smejuljite pred ovim svojima iz B92 i ostalih medija – jao, pa ne znamo, videćemo, nema ništa od toga. Šta nema ništa od toga? U septembru će da počnu da grade. Izgleda vam smeta to. Da nećete da idete da rušite Rusima ono što prave, sa tolikom investicijom, sa 5.500 ljudi koje će da zaposle u izgradnji, sa 550 ljudi koje će da zaposle da rade tamo?
Ili vam je problem u tome što je nekakav kontakt i nekakvu vezu pri svemu ostvario neko iz SRS, pa sad – ne valjaju nam pare ako dolaze iz Rusije ili nam ne valjaju ako imaju bilo kakve veze sa SRS, pa je to strašan problem.
Da li je to u pitanju, gospodine ministre i gospodo ostali ministri? Mi čekamo da vidimo, da kažete – gospodin Aleksandar Aleksejev ne zna šta priča, ruski ambasador. Čoveku nije jasno šta se dogodilo. Kažite nam suprotno kojoj zakonskoj normi je nešto urađeno, jednu jedinu navedite, pa da vidimo u čemu je problem. Ne znate ni vi, ne zna neko drugi.
Da ispričam gledaocima koji nisu pratili: šetao sam sa Igorom Mirovićem i sreli smo jednog iz Novog Sada koji to kritikuje na sva usta, ceo dan u svim medijima on napada, iz jedne je od opozicionih odborničkih grupa. Inače, predstavlja vlast danas u Srbiji. Sretnemo ga, a on se smeje ko lud na brašno. Ja ga ni ne znam, prvi put ga vidim u životu. Ćutim, vidim da se Igor pozdravlja sa njim. Kaže čovek – šta pričaš, šta napadaš kad je sve čisto, plaćaće desetine miliona evra za gradsko građevinsko zemljište, imaće Novi Sad velike koristi. Pusti, kaže, vidiš da sam lud. Stvarno je tako bilo. Gledam i ne mogu da verujem. Sutradan opet čitam u novinama da isto to priča.
Očekujem da ovaj inspekcijski nadzor, gospodine ministre, krene baš od Pravnog fakulteta, ali ne od toga da studentima otežava posao, zato što će studenti da kupuju skripte ili fotokopirane knjige zato što im roditelji nemaju novac, nego neka inspekcijski nadzor krene od Pravnog fakulteta, neka prvo otmu Stevanu Liliću sve ono što je zaradio lažno se predstavljajući kao autor knjige, da lopuža onda ide iza rešetaka, kao neko ko je počinio jedno od najnemoralnijih, ako ne najtežih krivičnih dela.
Time ćete pokazati kako dosovci završavaju u zatvoru zbog lopovluka, dakle zbog krađe intelektualne svojine, i sve će biti neuporedivo lakše.
Onda vam slede izbori, gospodine ministre, a posle izbora ćemo da vidimo sve šta u papirima piše, šta će, ko će, gde će i na koji način da završi, što u skupštinskim klupama, a šta će, gde će, ko će i kako će nadležni organi neke da gone, i to ne zbog toga što im neko kaže da su agenti CIA ili ovoga i onoga, ne zbog drugačijeg mišljenja, nego zbog onoga što su ojadili, opljačkali i pokrali po Srbiji.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? Narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, u načelnoj raspravi smo uzgred spomenuli da nekako taj član 16. dođe ispred ovih drugih. Dobro, to je moguće. To je kao kada bi se u medicinskim knjigama pisalo – terapija pre dijagnoze.
Ovde se već u članu 16. vidi šta će, postupajući po zahtevu, da uradi nadležni organ, a onda tek sleduje prijava, pa razrada. Vidimo u kasnijim članovima 19, 23, 24. i 25, kao da su zamenili mesto. Možda je rađeno na brzinu, teorijski to može i ovako da prođe.
Ne intervenišemo da zamenimo mesto članovima, nego da eventualno ovaj član osvežimo, da stavimo i te reči "stručne publikacije", ono što ste, gospodine ministre, i govorili dajući primer šta bi moglo da se desi na pravnom i na masi drugih fakulteta.
To ne bi bio problem kada bi studenti od profesora dobijali takve knjige da kopiraju. To je sa znanjem autora i to je u redu, ali se javlja problem kada se to radi van znanja profesora, van potreba studenata. Neko se tu utali, to može da fotokopira.
Čak se mnogi udžbenici daju u elektronskoj verziji, možete naći na sajtu priručnike i drugu stručnu literaturu. Nešto od toga se i od mene tražilo, dao sam svoju saglasnost, to je neporecivo.
Kada se saglasnost da, to je jasna stvar, to se stavi na sajt i onda to više nije zloupotreba, ali treba da se kreira takav sajt, sa takvim objašnjenjima koja potkrepljuju problem.
Onda kada to nije dato, kada je reč o veoma skupocenoj stručnoj literaturi koja se plagira, koja se nekada možda i prećutno odradi, jer je to najčešće strana literatura i dok nemamo ratifikovane ugovore, koji se ne sprovode, da mi štitimo strance.
Nekada nismo bili ni voljni to da uradimo, nije ni bilo potrebe, videli smo kako su nam vratili.
Ne mislim da ćemo njih bitno štititi i ovim sadašnjim radom, ali generalno, kad se donosi zakon, moraju se neke stvari postaviti na svoje mesto.
Prema tome, mogućnost da se spreči i zabrani distribucija takve stručne literature je korisna za onog autora, osobito za grupu poštenih ljudi koji to zaista odrade tako, a nemaju sredstava da finansiraju.
Znate da i fakulteti malo učestvuju u finansiranju udžbenika; ide se na sponzorska sredstva. Profesori koji ne pripadaju grupi čestitih ljudi u stanju su da urade, a to je da ne priznaju, traže studentima da na ispit donesu originalnu knjigu koju su kupili od njega ili njegovih asistenata, stavljaju štambilj i datum kupovine.
Faktički, džaba što imate taj plagijat, neko se samo utali, deca to mogu da kupuju, ne mogu čak jedni drugima da pozajmljuju. Do te mere se razvija zloupotreba koju nastavni kadar zna da uradi veoma često, da bi, naravno, poboljšao prodaju svojih udžbenika, boreći se protiv plagijatorstva. Na kraju krajeva, to otežava i studentima.
Bilo bi jako korisno kada bismo ovo usvojili, pa bi se znalo da se ne može bez ovlašćenja krenuti u to, a ako se dobije ovlašćenje od profesora autora, grupe autora, da se na taj način pojeftini studentima, onda je to druga priča, sa nalepnicom, sa dokazima o odobrenju autora, to je pitka stvar. To se najčešće u našoj praksi i ne može utvrditi.
Zato mislim da biste ovaj amandman mogli da usvojite, ništa specijalno ne bi promenio smisao zakona. Postupanje po zahtevu je jedan deo teme o kojoj ćemo kasnije pričati, kroz druge članove, jer postupanje po zahtevu faktički već uvlači nosioca autorskog prava, nosioca licence, žiga itd. u složenu proceduru iz koje on može da izađe prilično grbav.
Ali, to nije predmet ovog amandmana, nego narednih, iz kojih se može zaključiti da se mora nešto učiniti u promeni postojećih rešenja koja su zakonom data, da ne bi oni ljudi koji su u pravu, koji su sasvim ispravni, podlegli mogućnosti da im sud u datom kratkom roku ne donese konačnu meru o zaštiti njihovih prava, te da oni snose ponovo troškove, i to bankarske depozite i ostale finansijske troškove, vizavi činjenice da jesu objektivno bili u pravu kada su tražili zaštitu intelektualne svojine.
Ovo je jedan od prvih koraka kako možemo pomoći vlasnicima intelektualne svojine da sačuvaju svoja prava, a mogućnost da budu ljubazni prema onima koji to ne mogu da urade, prema studentima, prema drugim abonentima njihovih dela, uvek se može Zakonom o autorskim pravima i srodnim pravima regulisati, pa konačno i ovim tzv. zakonskim aktom, te mislimo da ovo ne bi bitno proširilo zakon, ako usvojite, i promenilo smisao.