Povodom amandmana se javio gospodin Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kao što znate, obećanja ispunjavamo. Saslušajte, gospodine Albijaniću, ovo je veoma značajno.
Dakle, građani Srbije, da vidite kako lažu pojedini mediji, a da vidite kako vas pljačkaju pojedine političke organizacije.
Naime, kažu – troškovi nula, ukupni troškovi u periodu od 1. 01. 2006. godine do 31. 03. 2006. godine.
Nikada ne bih ovaj argument potezao, nikada, zato što su se time služile obično nečasne i nazadne političke snage u istoriji, oko troškovnika, osim ako je mimo zakona, naravno. Retrogradne, kako bi oni rekli, snage haosa i bezumlja.
E vidite, Demokratska stranka je u poslednjih šest meseci u Narodnoj skupštini provela ukupno dva časa i četiri minuta. Ta dva časa i četiri minuta koštala su građane Srbije ukupno 12.319.094 dinara i 93 pare plus 5.513.925 dinara.
Osamnaest miliona su ih koštala dva časa i četiri minuta. Dakle, nisam u svom životu video skuplji sat, mislim da ne postoji čovek na svetu koji više zarađuje od poslanika Demokratske stranke. Za poslaničku grupu DS sat je devet miliona. Je li to negde neko čuo?
Ja mislim zajedno da se skupe Drogba, Bekam, Ševčenko, Ronaldinjo i Anri nemaju toliko koliko imaju Dušan Petrović, Šuki plazma i ostali, pa vi gledajte.
Dame i gospodo, uzgred, što se tiče reprezentacije, proporcionalno broju poslanika mislim da je naša najmanja. Naravno, imamo jedan problem, što je nas mnogo više nego svih ostalih.
Moram da vas obavestim da će to da bude, izgleda, vaš problem i u sledećem mandatu. Ne mora da znači, tačno je da će da bude, tako da ništa ne mora da znači.
Zamislite, ljudi, kako bi ova država propala da su oni bili jedno 15 sati ovde. Na njihovih 20 sati trebalo bi 900 miliona, majko rođena, ko bi to platio!
Molim vas, gospodine Obradoviću, nemojte da ih zovete više, propašće Srbija ako bi morala njih da plaća po ovakvom satu, nemamo mi. Možda bismo mogli da platimo nekog Žigića i Stojkovića, ali da platimo Anrija, Ševčenka, Bekama i Bila Gejtsa zajedno, a da sedi kao poslanik DS-a, to mislim da nema niko.
Vi kažete dve leve noge, e i sa dve leve noge nešto bi dobro za zemlju uradili, ali ja mislim da njima nije ni do nogu ni do glave, pa ni do Srbije.
Pošto pretpostavljam da nam konferenciju za novinare neće prenositi danas, koristim priliku da pozovem sve građane koji imaju pravo da glasaju u Crnoj Gori da izađu na referendum u nedelju, da glasaju za opstanak državne zajednice, da pobedimo separatistički blok, a ne suverenistički, kako oni sebe nazivaju.
Pošto vidim da ima mnogo onih koji mrze Srbiju ovde u Beogradu, čak i među poslenicima sedme sile koji bi na svaki način da podrže separatistički pokret Mila Đukanovića, svakome ko mrzi Srbiju, svakome ko mrzi srpski narod – neka radi šta mu je volja u životu, ali neka ne prenosi to na naše građane i na naš narod zato što je našem narodu potreban ostanak i potrebno da živi u jednoj, ne mogu da kažem jedinstvenoj, jer bi to bio sinonim za unitarnu državu, ali kakvoj god, mada bi to bilo dobro, ali neka bude i zajednička, neka bude ako hoćete i državna zajednica, samo da živimo u jednoj zemlji, jer rezervnu otadžbinu nemamo ni mi ovde, a ni naš narod u Crnoj Gori. Hvala vam najlepše.

Hvala, gospodine Vučiću. Za reč se javio narodni poslanik Momir Marković. Preostalo vreme po amandmanu pet minuta i 15 sekundi. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, pet minuta po pet minuta, pročitaću ja obe knjige i nadam se da ću da ubedim ministra; u skladu sa važećim zakonom neka gospodin preduzme određene akte u zaštiti autorskih prava, pogotovo mrtvih ljudi, i da ovu lopužu spakuje iza brave.
Gospodine ministre, imate zakon koji je donet 15. maja 1998. godine, objavljen u "Službenom listu SRS" broj 24, Zakon o autorskim i srodnim pravima, po kojem, čak i da ne donosimo ovaj zakon, možete da se razračunate sa lopužama u oblasti autorskih prava. Da pripomognem malo. Dakle, prepisao je mrtvog profesora Lazu M. Kostića, prepisao je profesora Milkova, prepisao je profesora Stjepanovića.
Evo, pogledajte još jedno delo, veliko delo, autorsko delo autora Stevana Lilića. Recimo, kod profesora Milkova na strani 39. čitamo – u pitanju je parlamentarizam u kojem prednost ima vlada, upravna i izvršna vlast su objedinjene u jedinstvenu egzekutivu. A autor Lilić kaže ovako – u pitanju je parlamentarizam u kojem prednost ima vlada, upravna i izvršna vlast su objedinjene u jedinstvenu egzekutivu. Vidite koliko autorskog nadahnuća u jednom trenutku kod jednog intelektualca svetske klase, vrhunskog intelektualca. Stavio je čak i tačku tamo gde treba da se stavi, odnosno gde je stavio profesor Milkov.
I kaže na 39. strani, e sada dolazi njegova lepršava intelektualna moć... Na strani 39. u udžbeniku profesor Milkov kaže – ovlašćenja savezne vlade su, za razliku od savezne skupštine, u velikoj meri proširena u odnosu na ranije stanje.
Savezna vlada obrazuje i ukida savezna ministarstva i druge savezne organe i organizacije. Ona utvrđuje njihovu organizaciju i delokrug.
E sad slušajte, kaže Lilić – za razliku od savezne skupštine, ovlašćenja savezne vlade u odnosu na saveznu upravu su znatno proširena. Dakle, nije u velikoj meri, nego su znatno proširena, pa kaže dalje – tako (e tu nema zareza kod Milkova), savezna vlada (ni ovde nema zareza kod Milkova), između ostalog (ni ovde nema zareza kod Milkova), obrazuje i ukida savezna ministarstva i druge savezne organe i organizacije i utvrđuje njihovu organizaciju i delokrug.
Tri zareza je uspeo da spakuje, doduše baš za dva nema mesta, ali nema veze, to je ono autorsko kod gospodina Lilića. Pardon, izvinjavam se, što rekoh kod gospodina Lilića.
Usput da ne zaboravim, dva sata, gospodine predsedavajući, stoji kartica Nataše Mićić gore, ona je došla, ona prisustvuje, doduše, mi je ne vidimo, ali ona je tu prisutna bila, i ta dva sata će ova skupština debelo da plati po onom cenovniku o kojem je govorio gospodin Vučić.
Nego idemo dalje, kod prepisivanja Laze M. Kostića, odnosno kaže profesor Kostić – Ustav je neposredno izvor prava za organe uprave kada ovi mogu i moraju svoje akte da zasnivaju direktno na pojedinim odredbama Ustava.
To je slučaj samo onda kada Ustav izričito daje ovlašćenje ili određuje dužnosti organa uprave. U "Administrativnom pravu", udžbeniku za pravni fakultet profesora dr Laze M. Kostića.
Kod nabeđenog profesora Lilića u "Upravnom pravu" kaže ovako – Ustav je neposredni izvor prava (a ovde je - Ustav je neposredno izvor prava) za organe uprave kada oni mogu i moraju da zasnivaju svoje akte direktno na odredbama Ustava. To je slučaj samo onda kada Ustav, izričito ustanovljava organe uprave, daje ovlašćenje i određuje njihove dužnosti, kao i kada određuje oblike kontrole.
Profesore Parivodiću, sedite za istim stolom sa čovekom koji, prvo, nema trunke morala. Drugo, nema ni ovoliko intelektualnog u sebi. Jedino što je naučio da prepisuje.
Profesore Parivodiću, mene bi bilo sramota da sedim sa takvim ljudima. Potrudio bih se svim silama da taj čovek dobije ono što zaslužuje, a zaslužuje dugogodišnju robiju.
Mnogo veću robiju nego ubice bez predumišljaja, jer je ovo urađeno sa predumišljajem.
(Predsedavajući: Gospodine Markoviću, isteklo vam je pet minuta.)
Zahvaljujem se, odbijte mi ovaj minut što sam prekoračio kada sledeći put izađem.

Nećemo, taman posla.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo Milovan Radovanović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, a potom Nataša Jovanović.

Dakle, da je ovako nešto postojalo ranije, ovakva amandmanska intervencija koju mi radimo, možda bi neko zaustavio, neka zainteresovana strana, Lilića da flagrantno uzima tuđe mišljenje, tuđe naučno saznanje. Naravno da je to teorijski moguće onda kada se stvore nekakvi prerogativi, okolnosti. Hteli smo amandmanom da kažemo – završna verzija stručne publikacije, magistarski rad, zna se koja je tu procedura, zato tu trebaju prosvetne inspekcije itd. Naravno, ne treba inspektor, ako hoće i po službenoj dužnosti, da čita, niko ne treba ni da ga ovlasti to da radi.
Ne mislimo da se kvari autonomija univerziteta i obrazovanja time da moraju inspektori da čitaju završne verzije stručnih radova, to bi bilo strašno da neko stavi u obavezu, ali ako je već, prešli smo na to kada on radi po zahtevu, kada zainteresovana strana dođe i kaže – moj udžbenik, moje delo, delo mog prijatelja je plagirano, kopirano, uzeta su moja mišljenja, moje ideje, moje saznanje, moji patenti, moji žigovi, sve to, to je ovaj čovek uzeo, to je u fazi pripreme za objavu.
Tada po prijavi može, bez obzira na posledice koje će podnosilac prijave, koji smatra da mu je intelektualna svojina oštećena, da plati, a videli smo da je dosta finansijskih ometanja ostvarenja ovog prava. Ipak bi to stvorilo inspekciji određenu formalnu mogućnost da interveniše. Pre svega ne da pravi presedane, da sama prevrće udžbenike, može kao svako zainteresovano lice, a vi znate, doktorat može da sluša svako, ne samo čovek iz struke, bilo ko može, potpuno ljudi van struke, upoznaju problematiku ili žele da to čuju ili je fenomen odbrane javan, takav da može čak i inspektor da se maskira, ko mu brani.
Nismo hteli amandmanom nikakvu intervenciju, nego mogućnost da onda kada zainteresovane strane ili autor, ako je živ, pošto je to jako delikatno, naći ga, ako mu je adresa poznata, ako je prebivalište poznato i ako je čovek živ... Šta ako nije, tu kompletna strana onda otpada, kao u slučaju o kojem govorim. Onda bi trebalo neka relevantna zainteresovana institucija, čuli smo, Akademija nauka na primer ili stručni kolegijum itd, uređivački bordovi, izdavači, neko drugi ko je zainteresovan za to da se to pravo sačuva, da ostane takvo kakvo jeste, da predloži, piše zahtev, ne može da predloži, inspekciji nadležnoj da krene u proveru da li je to tako ili nije.
Zato smo hteli da ovu intervenciju napravimo da kada stavimo završnu reč ne bi neko prevrtao i tuđe stručne radove i nečije primarne rukopise, pravio gluposti, presretao ljude po kabinetima, prevrtao robu da se ne bi zakoni zloupotrebili. Samo smo hteli da budemo u amandmanu precizniji.

Narodni poslanik Nataša Jovanović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman koji je podneo kolega Milovan Radovanović, da tačka 1) glasi "pojedinačan, ako se odnosi na jednu određenu pošiljku, odnosno količinu robe, završnu verziju stručne publikacije, ili", svakako bi trebalo da bude prihvaćen zato što je, čuli ste iz izlaganja prof. Poskurice, apsolutno neuputno da ulazite u razmatranje nečega što nije konačna verzija, bez obzira na to o čijem autorskom delu se radi.
Kada je u pitanju takav prevarant i lopov kao što je Stevan Lilić, kod njega unapred znate da on nema svoju ni početnu, ni završnu verziju. On krade, uzme sve odjednom, potpiše se ispod toga i naravno zato je prljavi plagijator i prevarant i tu nema spora.
Meni je u ovom trenutku žao što ministar Parivodić nije u sali, jer sam se javila, pošto se ovde radi i o količini robe za koju treba da se utvrdi njen identitet, odnosno poreklo. Malopre je ministar izrekao nešto što uopšte ne mora da bude istina. Čak se pokazalo i na našem tržištu i na evropskom tržištu, da ne govorim na Dalekom i Srednjem istoku, da roba koja je urađena ne po licenci, nego je verna, fantastična kopija originala, apsolutno ne može u mnogim zemljama da se prepozna.
On sam, koji je malopre rekao – na dodir to može da se vidi, da je poznavalac ne znam koje robne marke, nabrajao je malopre "najk", "lakost", "ribok" itd, da je vrsni poznavalac ne bi mogao da ustanovi, jer na takav originalan način i sa takvom verodostojnošću se kopiraju i prodaju kao originali svi ti proizvodi i konačna verzija je u stvari takva, tako da apsolutno nije bio u pravu kada je malopre tvrdio da to neko može da vidi golim okom.
Nisu to oni krokodili koji su u promeru dva sa pet, gde neispravno piše "ribok" ili "najk", što se pojavljuje na buvljim pijacama i što narod kupuje, jer ljudi su siromašni, zemlja je u ogromnoj bedi i siromaštvu, i moraju tamo da se snabdevaju, ne mogu da kupe originalni proizvod. Ne govorim za ovlašćene distributere te robe, ali recimo u nekim prodavnicama sportske opreme koje prodaju tu originalnu robu možete da vidite i da ustanovite, u stvari, ako pažljivo posmatrate i ako se razumete u to i ako znate šta sve treba da pogledate, da je to i te kako dobro urađena kopija, gotovo identična originalu. Isto vam je i sa parfemima i sa svom drugom robom.
Tome nema kraja i to je zapravo nešto što nijedan inspektor, a naročito laik za tu oblast... Inspektor koji dolazi na lice mesta, koji u svom životu nije imao u posedu neku originalnu robu marku ne može da se suoči sa tim šta je to original, a šta nije. Za njega je sve ono što je približno originalu maltene original, a da ne govorim o tim neverovatno dobro urađenim kopijama. Kasnije, ako bude prilike, ponoviću to, zato što ministar sada nije tu, ali verujem da ćete vi, mladi kolega, da mu prenesete ovo što je zapravo istina.

Da li se još neko javlja za reč?
(Momir Marković, sa mesta: Da li imamo još vremena?)
Imate osam minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije meni cilj da vas ovim dugim citatima iz jedne i druge knjige zamaram, nego mi je cilj da konačno ova vlada, ukoliko je rešila da raščišćava sa lopovlucima i kriminalom, krene već jednom, jer već šest godina je od kad je ovo utvrđeno, a više od 15 godina od kad je ovaj lopovluk učinjen.
Hoću da postojeći zakon koji se zove Zakon o zaštiti autorskih prava bude primenjivan. Kao narodni poslanik tražim od ministra, od Ministarstva pravde, od MUP-a da ne samo mene, nego Narodnu skupštinu obaveste, prvo, zašto se ovde već pet-šest godina zna, a ništa nije urađeno, drugo, šta će se učiniti i kada će Stevan Lilić, intelektualna lopuža, da dobije adekvatnu nagradu za delo koje je učinio, a adekvatna nagrada za ovo je dugogodišnja robija.
Govorim o tri autora od kojih je prepisao. Postoji li išta u tom naučnom opusu koji se zove Stevan Lilić što je on lično uradio, osim možda da je potpisao i sigurno što je potpisao ove tuđe knjige i što je potpisao naloge za isplatu nadoknada za ova dela.
Kaže ovako profesor Stjepanović... I on je, nažalost, mrtav i ne može po ovom vašem zakonu da traži zaštitu autorskih prava, a po prethodnom zakonu mogu njegovi potomci da traže debelu nadoknadu od ovog kriminalca koji sedi gore u kabinetu na Pravnom fakultetu. Kaže ovako profesor Stjepanović – pod zadatkom u organizacionom smislu podrazumeva se samo ona grupa povezanih poslova koje jedan čovek nije u stanju sam da izvrši. Sve dok su u pitanju poslovi koje može obaviti jedno jedino lice, organizacija kao pojava vezana za povezani rad većeg broja ljudi nije potrebna.
Lilić opet u trenutku nadahnuća, intelektualnog, kaže ovako – pod zadatkom se podrazumeva ona grupa povezanih radnih operacija (nisu to poslovi, dame i gospodo, to su radne operacije kod njega i to je njegov intelektualni doprinos nauci) koje jedan čovek nije u stanju sam da izvrši. Sve dok su u pitanju radne operacije, a ne poslovi koje može obaviti jedno lice, organizacija kao takva nije potrebna.
Kaže – tek kada su u pitanju radne operacije koje zahtevaju usklađenost rada većeg broja lica, javlja se potreba za organizacijom. To kaže Lilić.
Profesor Stjepanović kaže – tek kada je pojava vezana za povezani rad većeg broja ljudi, tek kada su u pitanju poslovi koji zahtevaju usklađenje većeg broja rada lica, javlja se nužnost nastanka organizacije. Nije ovde nužnost, nego je potreba.
Dame i gospodo, očekujem da ste vi već pripremili neke od ovih inspektora koji će opipavanjem da utvrde da li se radi o originalu ili falsifikatu, da ste pripremili onu drugu grupu inspektora koja treba samo da stavi dve knjige jednu pored druge i da pročita rečenice i da uporedi ima li tu nečega što se zove intelektualna svojina onog prethodnog autora.
Profesor Stjepanović kaže – da bi jedan posao bio izvršen potrebno je preduzeti određeni broj radnji, i to je grupa sukcesivnih telesnih pokreta. Dalje raščlanjivanje pokreta je od interesa za naučnu organizaciju rada, reorganizaciju, mehanizaciju i automatizaciju.
Resavac Lilić – da bi jedan zadatak bio ostvaren, tj. da bi jedan konkretan posao bio izvršen (vidite koliko je tu nauke ubačeno samo u jednu rečenicu) potrebno je dalje raščlaniti na određeni broj radnji i telesnih pokreta ljudi koji obavljaju konkretne poslove. Samo da vidimo gde je ovde, ispustio je i gospodin Stjepanović ono – ljudi koji obavljaju poslove, a ovde je Lilić ubacio, kaže – ljudi koji obavljaju konkretne poslove. Dalje raščlanjivanje radnji kao telesnih pokreta ljudi nije ovom prilikom od neposrednog interesa, jer se time bave discipline kao što je naučna organizacija rada koja ima za predmet ostvarivanje racionalizacije.
Zar vama, ministre, ovo nije interesantno? O veronauci se radi i Lilić nauku ostvaruje, a vi čitate novine. Ne ide.
Idemo dalje, izvinjavam se što oduzimam malo vremena. Unutrašnja administrativna kontrola, kaže profesor Stjepanović, kontrola je viših upravnih organa nad nižim pretpostavljenim i nad potčinjenim. Ona se spontano pojavljuje i razvija se i bez pravnih propisa i regulativa. Naročito je bila razvijena u policijskoj, upravo u takvoj državi bila je to ispočetka jedna kontrola upravne delatnosti uopšte.
Onda kaže Lilić – unutrašnja administrativna kontrola je pravna kontrola viših organa uprave nad nižim (ovo je dodato, to je njegov lični proizvod) pretpostavljenim i nad potčinjenima i na osnovu hijerarhijskih ovlašćenja. Unutrašnja administrativna kontrola naziva se i hijerarhijska kontrola, jer potiče iz upravnih sistema koji su počivali na čistom hijerarhijskom principu, rad uprave u načelu nije bio regulisan zakonom.
Dame i gospodo narodni poslanici, ističe i ovih sedam minuta koliko smo imali po ovom amandmanu, možemo još 77 amandmana i 77 puta po 15 minuta i biće nam malo da objasnimo kolika je lopuža Stevan Lilić. Sada se već vidi da je to štićenik i ove vlasti, kao i one prethodne posle buldožer revolucije. Mi poslanici SRS očekujemo, srpski intelektualci takođe očekuju, stavljanje na hladno i mračno mesto ove lopuže da se ne kvari dalje i da će država konačno da krene u obračun sa plagijatorima, lopužama i da konačno počne da štiti intelektualnu svojinu.
Mnogo je manji problem ako je neko na svom kućnom personalnom kompjuteru narezao CD nekog pevača, pa ga sluša. Ovo direktno ruši temelje države. Sa ovim kada raščistite, onda ćemo vam reći – gospodo, počeli ste borbu protiv kriminala. Sve dotle ćemo se zamajavati da li je 55 CD prodala neka sirotinja tamo na pijaci, a to jeste krivično delo; sve dotle ćemo pričati o perifernim stvarima, a vozovi će prolaziti. Sve dotle ćemo pričati ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... o sitnicama, zahvaljujem se, a prolaziće nam špijunčine, prolaziće nam tzv. razne nevladine organizacije, prolaziće nam Kandićke, prolaziće nam ministar Stanković i njegovi dodatni poslovi vezani za neke strane obaveštajne službe.