Pre nego što počnem sa iznošenjem obrazloženja za ovaj amandman na član 4, moram da kažem, ukoliko je Vlada uverena i ima stvarno časne i plemenite namere ovakvim konceptom Predloga zakona, onda moram da kažem da sa našim amandmanima idemo dva puta više i dalje u pogledu kvaliteta, časnosti, poštenja i drugih karakteristika i osobina ovog našeg stava i ovog našeg predloga.
Moram da se vratim na prethodni amandman ( na 3. član). Vi ste u tački 3) rekli šta znače neki izrazi; "pod obveznikom vraćanja, odnosno isplate naknade podrazumevaju se Republika Srbija, privredna društva i druga pravna ili fizička lica koja su vlasnici imovine i koja su prema ovom zakonu u obavezi da vrate oduzetu imovinu ili isplate novčanu naknadu". Trudio sam se da vrlo lepo pročitam šta ste napisali.
Moram da kažem, ovde već vidimo konflikte u samoj definiciji pojma "obveznika vraćanja". Kada se kaže obveznik, to mnogo više liči na neke poreske propise, a ne na ove imovinske, ali da ne ulazimo u sitne detalje.
Međutim, način taksativnog navođenja ko bi mogao da bude dužan da vrati stvarno je široko i konfliktno određen. Vi prosto terate crkvu da ulazi u konflikt sa svojim vernicima, zato što je onaj ko je dužan da vrati definisan kao fizičko lice.
Pa iza reči "fizičko lice" možemo da stavimo i nepostojeću zagradu u kojoj bi moglo da piše "vernik". Opasno je to što radite.
Naravno, tačku 4) nismo hteli da vam promenimo kompletno, jer smatramo da ovome nije mesto u zakonu, s obzirom na to da je teritorija Republike Srbije definisana Ustavom Republike Srbije. Ako ste već želeli da ovo saopštite, onda smo mi dali drugu formulaciju koja je primerenija i potencira, ako mogu tako da kažem, ovaj istorijski trenutak. Namerno ne čitam kakva je. Vi koji ste imali prilike da čitate amandmane i da imate Predlog zakona u rukama, da ste, kojim slučajem, čitali Predlog zakona, shvatili biste o čemu se radi.
Onda dolazimo do amandmana na član 4. U Predlogu Vlade taj član ima svoj naziv – Prioritet naturalne restitucije. Član 4. kaže: "Oduzeta imovina vraća se, po pravilu (kada u zakonu stoji "po pravilu", znajte da to ništa ne znači, može da tumači kako se kome prohte), u naturalnom obliku, u vidu iste ili druge odgovarajuće imovine, a tržišna novčana naknada isplaćuje se samo ako vraćanje u naturalnom obliku nije moguće".
Mi smatramo da taj oblik vraćanja putem novčanog izraza u ovom trenutku nije prihvatljiv, pogotovo ukoliko pogađa Vladu, odnosno budžet Republike Srbije i da ne bi bilo dobro da poreski obveznici izmiruju obaveze države, tim pre što onaj kome se vraća ta imovina, skup imovinskih prava daje na trajno korišćenje, u bilo kojoj varijanti, ne želi to. Nijedna naša crkva i verska zajednica ne želi da iz budžeta uzima sredstva po ovom osnovu, kako ih vi gurate da uzimaju to.
Crkve i verske zajednice su daleko ozbiljnije institucije od promenljivog personalnog sastava izvršne vlasti koji se menja i koji reprezentuje državu, i s vremena na vreme ta država može da deluje neozbiljno, ali ne zato što je država neozbiljna nego što oni koji opredmećuju tu državu, koji je personifikuju, promenljivi ljudi, vrlo često izgube kompas u vremenu i prostoru i počnu svašta da rade. Predstavljaju državu tako što je uništavaju.
Šta mi predlažemo da se promeni u članu 4. i kako onda da glasi? Mi tražimo da naslov bude "davanje imovine na trajno korišćenje", a član 4. da glasi: "Ako na trajno korišćenje ne može da se da oduzeta imovina, daće se druga odgovarajuća imovina". Iz ovoga se vidi da termin "odgovarajuća" treba tumačiti dvosmerno, i sa gledišta države koja je daje na trajno korišćenje i sa gledišta primaoca. "Odgovarajuća" možete da tumačite i po kvantitetu, i po kvalitetu, i po lokalitetu, kako god želite, ali "odgovarajuća" u smislu konsenzusa, postizanja saglasnosti između obe strane. To je poenta koju mi želimo da istaknemo u ovom predlogu zakona ovim našim amandmanima.
Sada moram malo da proširim ovo, a vidim da se iz Vlade, preko ovih savetnika nadobudnih, vodi neka kampanja.
Pa evo juče su bili neki razgovori, pa evo već priprema, nekoliko dana, oko zaštite naših manastira na teritoriji Kosova i Metohije, kao kulturno istorijskih spomenika itd. Vrlo perfidno se to radi od strane Vlade Republike Srbije.
Moram da upozorim najširu javnost u Srbiji da ona grupa političara, poslanika, ljudi u Vladi, u bankama i još na nekim mestima, koja na sve moguće načine žele da izvrše denacionalizaciju, na način kako se to zamislilo u saglasnosti sa DS, putem evidentiranja i one potvrde, pa sledeća etapa videćemo kakva će da bude, budite sigurni da neće doći do te druge etape, preko crkava i verskih zajednica želi da probije princip, da probije ustavnost, da bi sutra kada oni lično dođu na tapet da se omaste, rekli – molim vas, mi sada ništa novo ne tražimo, to je već završeno.
Prva etapa je bila evidentiranje, druga etapa je bila crkva i verske zajednice, e sad, treća etapa mogu da budu ministri, pojedini predstavnici, navodno, nekih udruženja i ko zna ko sve više računa na tu imovinu. I to je taj, moram da upotrebim tu reč, nemoral.
Nemoral, jer se crkva kao institucija, ozbiljna institucija u koju građani imaju najviše poverenja, istura u prvi plan i pokušava nešto drugo, politički još opasnije, da se uradi, da svi oni koji se suprotstave ovakvom konceptu, koji u krajnjem slučaju ima isti cilj, budu prozvani, da može, što reče gospodin Vučić, i taj što ga vode na lancu, makar tu jednu rečenicu da kaže – eto, moja Vlada je vratila.
Nama se sada ovde priča o tome ako se ovo ovako uradi, znate, crkve i verske zajednice će biti na drugim teritorijama zaštićene zato što je privatna svojina svetinja. Molim vas, moram da vas podsetim samo na jednu stvar. Kakve veze ima unutrašnji pravni poredak Republike Srbije i koncepcija odvojenosti države od crkve, kao i odnos države prema crkvi u Srbiji sa pravima koja treba da ima SPC ili bilo koja druga crkva ili verska zajednica u nekoj od ovih država u našem okruženju? Oni mogu sve tamo da urade šta god im padne na pamet.
Vi pokušavate da ovo što je u oblasti imovinskih prava javnosti predstavite kao da je statusno pitanje. Ali, moram da kažem da vi niste kvalifikovani da razgovarate sa mnom. Pa pola Makedonije je u vlasništvu SPC, svi istorijski spomenici i Dušanov most, i čitava mesta. I vi mislite, ako ovde napišete ovakav zakon i idete sa vašim konceptom da ste poboljšali položaj, jer će privatnu svojinu tamo da tumače kao svetinju.
Nemojte sa tim podvalama da idete, mi smo daleko bolje obrazovani od vas i bolje baratamo ovim činjenicama. Vi ne možete da se kvalifikujete da sa nama razgovarate o ovim pitanjima. Mi možemo šest meseci unapred da vam kažemo šta vam svaki potez znači i zašto ste ga preduzeli.
Nemojte pitanje subjektiviteta, statusa pravnog lica da vezujete za imovinski odnos u Republici Srbiji, koji Republika ima prema crkvama i verskim zajednicama. Nemojte.
Jer, ako mislite da ako vaš koncept prođe ovde da to može da pomogne negde tamo u inostranstvu crkvama i verskim zajednicama, onda grešite. Onda vi ne znate kako je organizovana Rimokatolička crkva, SPC, ne znate kako su organizovane verske zajednice; po kom principu, iz čega crpe svoj subjektivitet, kakva je njihova imovinska pozicija, šire posmatrano, uže posmatrano, unutar jedne države, u međunarodnim okvirima. Nemojte da mešate pravni subjektivitet i imovinsko pitanje, to nemojte da mešate.
Naše crkve i verske zajednice ne žele da im se to, kako oni kažu – restitucija, izvrši u novčanom obliku. Ne žele. Ali, ni građani Srbije ne žele da vi ovakvom podvalom, kakvu nudite u ovom zakonu, navodno, predate sve crkvama i verskim zajednicama i da onda ova država ostane ili se dovede u pitanje u kakvom će stanju da budu pragovi državnosti, pa zašto ne reći, i izgled nacionalnog supstrata srpskog naroda, jer ćete onda imati ministra finansija, ako bude ovakav kao što je ovaj, on će da kaže – pa vi imate vašu imovinu, pa vi održavajte manastire i spomenike srpske kulture i srpske prošlosti, nismo mi u obavezi.
Onda vi terate crkvu da raspolaže svom ovom imovinom, da bi se nešto čuvalo, ostalo zabeleženo za pokolenja. E, to nećemo da vam dozvolimo.
Crkvama i verskim zajednicama ovim zakonom treba preneti pravo trajnog korišćenja imovine. Koje? One koja im je nekada oduzeta. Ako ne može baš sve da se vrati, onda druga odgovarajuća imovina, naravno, iz državne svojine, ali samo pravo korišćenja, a ne i pravo raspolaganja, da crkve i verske zajednice mogu da ubiru plodove i da tako obezbeđuju sredstva za svoje normalno poslovanje, ali to ostaje i dalje u nepromenjenom svojinskom obliku kakav je propisan Ustavom Republike Srbije, uz obavezu države da pomaže, održava spomenike kulture, ono što je dokaz našeg postojanja i naše državnosti.
I nemojte to da vezujete za inostranstvo, nemojte da brkate sa pravnim subjektivitetom, jer ćemo onda da iznosimo mnogo težu artiljeriju, kojom ćemo da opovrgavamo vašu koncepciju i da podržavamo našu koncepciju.
Znači, u krajnjem, cilj može da bude isti, ali varijanta koju predlaže SRS je poštenija, jer ne istura crkvu na brisani prostor, da ona dolazi u naku neprijatnu situaciju, i prema pravnim licima, i prema fizičkim licima i prema privrednim društvima.
Jedini koji može da bude, kako vi to kažete, obveznik prema crkvama i verskim zajednicama je samo Republika Srbija.
Jer ako bi doslovno išao sa vašim konceptom, onda moram da vam kažem da onaj ko je uzeo taj treba i da vrati. Vi ste samo zaboravili na neke stvari, da se život desio 1945. godine do danas. Srećom on se desio, došlo je do nekih promena, živelo se, moralo da se živi, za neke je to bila i kazna.
I nemojte crkvu sada da gurate u neke nove konflikte, jer crkva ne želi konflikte, crkva ne želi da kapitališe. Crkva samo traži da joj se vrati da ona koristi ono što je imala, da na taj način ubira, održava i verovatno na taj način i smanji, ako mogu tako da kažem, obaveze koje vernici imaju prema crkvi u ovom trenutku, jedan čist račun, ali i da država dalje ima obavezu da održava objekte, da neguje tradiciju gde se podudara sa našom državnošću. Nemojte da izbegnete tu obavezu države, jer činite loše ne samo crkvi, nego i narodu i državi i svim građanima.