Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Sava Urošević.

Dok je bila zastava bila je manja opasnost da padne grb. Ovako opasnost je baš izrazita.

Radi javnosti, mislim da je malo pobrkan redosled tačaka dnevnog reda. Gospodine Dinkiću, mene prosto čudi da svoj autoritet, doduše, Labus je potpisao, niste iskoristili da se ubaci u dnevni red Predlog zakona o uslovima za zapošljavanje i rad stranih državljana. Verovatno je danas to moralo da bude prva tačka dnevnog reda. To je predlog zakona koji je ušao u proceduru još 21. juna 2005. godine.

Takav predlog zakona ste dali. Doduše, možda vam se gadi pošto je Labus to potpisao, ali ima dobrih rešenja u ovom zakonu.

Mislim da ste morali da usaglasite ova dva predloga zakona sa nekim prirodnim tokom stvari posle ovoga što se desilo, a znate i sami, posle one euforije nisam imao utisak da ste vi proganjali Crnu Goru, niti da je Đinđić proganjao Crnu Goru, niti da je Koštunica proganjao Crnu Goru. Međutim, oni su tako euforično proslavili neki referendum. Kažu "napokon sloboda". Nemam utisak da ste ih nešto proganjali. Ako ste ih stvarno proganjali, niste smeli da ih proganjate, nije to lepo.

Neću da pričam ni o jednom našem amandmanu, zato što imamo dosta amandmana, pa ćemo da iskoristimo priliku da to seciramo i da objasnimo natenane šta su sve propusti itd. Šta je karakteristično za ova dva zakona? Kada se radi o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, samo da vas podsetim, navodno je taj zakon donet 2001. godine, pa je promenjen 2002, pa je promenjen 2004, pa cela 2005. je bila bez promene, i sada idemo na 2006. i menja se.

Kada se radi o Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, on je donet 2004. godine, vi ste ga predlagali ovde, promenjen je prošle godine i sada se ponovo menja. Moram na početku da vam kažem, ipak je to u uzajamnoj vezi, zbog ovih promena koje ste sad ubacili u ova dva predloga zakona, niste vi dobro shvatili radikale povodom rasprava koje smo ranije imali o ovim predlozima zakona. Vi ste pokušali nešto od onoga što smo mi pričali da ugradite ovde. O tome su moji prethodnici pričali, a tiče se ovih oslobađanja. Međutim, niste dobro shvatili. Evo zbog čega niste dobro shvatili.

Kada jedna država ima tako strašan suficit, kao što ste vi to predstavili kod nas da se dešava u 2006. godini, onda ne treba pristupiti selektivnom snižavanju ili smanjenju opterećenja, već treba da idete generalno, univerzalno, da obuhvatite sve kategorije. To je prva stvar.

Zbog čega? Zato što se, u suštini, ova dva propisa zasnivaju na jednom načelu kada su u pitanju porezi, da građani, srazmerno svojim ekonomskim mogućnostima i materijalnom stanju, učestvuju u finansiranju funkcija države, a ovaj prvi zakon koji reguliše poreze pre svega se odnosi na to, jer se porezi ubiraju da bi se finansirala vojska, državna uprava i sve one funkcije države.

Kada je u pitanju ovaj drugi zakon, kada su u pitanju doprinosi, onda stičem utisak da ste zaboravili da su u međuvremenu, pre svega zahvaljujući vladi Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa, doneta dva-tri vrlo značajna zakona. Mi imamo neke principijelne primedbe povodom tih zakona, povodom nekih rešenja, ali su ti zakoni svakako potrebni, verovatno u nešto malo boljem tekstu i boljim rešenjima.

To je zakon koji reguliše dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje i onaj koji omogućava dodatno penzijsko osiguranje preko osiguravajućih društava, pa i ovaj o investicionim fondovima. To su sve stvari koje su potrebne našem društvu, ali mislim da ste nas tu pogrešno shvatili.

Sledeća primedba koja može da se uputi ovom predlogu zakona, ne možete vi sa ovim stvarima koje menjate da bitno popravite vašu popularnost sa 1,9 na tri ili pet posto, a to je samo u toj funkciji. Između vas i Labusa je razlika u tome što je on odmah izašao, jer smatra da se napustio taj put, kako on reče "glavom smo udarali u zid", a vi ste rekli "mi nećemo odmah, nego ćemo septembra". Evo, stavili ste septembar kao rok u ovim zakonima, od kada se primenjuju pojedine odredbe.

Drugo pitanje na koje ne možete da odgovorite jeste - zašto ovu korenitu promenu niste ubacili 2004. godine? Bilo je uslova i 2004. godine.

Treće, ideja svakako zaslužuje posebnu pažnju. Otprilike se ideja zasniva na sledećem: treba stimulisati poslodavce da prime u radni odnos, posebno ove dve-tri kategorije građana, a to su pripravnici, pa oni koji se prvi put zapošljavaju na neodređeno vreme, a mlađi su od 30 godina, i ove dve kategorije 45 i 50 godina. To je za svaku podršku. To jesu dva problema.

Ali, mislim da ste pogrešan put izabrali. Vi ste to oročili na dve ili tri godine, pa ste još uslovili - ukoliko se u tom roku nešto desi, onda sva oslobađanja ne važe. Da vam kažem kako se razmišlja na tržištu, kod ovih poslodavaca. Oni kažu - za dve i po godine ova vlada dokazala ima selektivni pristup porezima i doprinosima. U kom smislu selektivni pristup.

Pa kod NN lica država ispoljava kompletno sva svoja ovlašćenja, pa čak, po vašem nalogu, u nekim situacijama je bila prisutna i brutalnost, a kod OO građanina jednostavno se i ne dolazi ili, ako dođe inspekcija i konstatuje neku nepravilnost, onda može da nastrada inspektor, jer to ne sme javno da objavi, a onda se uključuje drugi aparat itd.

To ljudi znaju. Pozovu telefonom, a oni kažu - nisam u dobrim odnosima sa G17 u mom mestu, ne mogu da koristim itd. Znači, taj selektivni pristup je napravio vrlo lošu političku pretpostavku za primenu ovih odredbi koje, u svakom slučaju, može nešto da se prigovori, ali principijelno nema mesta za neki oštriji prigovor.

Drugi problem je što i dalje uporno istrajavate da ne definišete šta su to sredstva i kakav tretman imaju određena sredstva. Više puta sam pokušavao da objasnim ne samo vama, pokušavao sam i onima iz DS, ali to su beznadežni slučajevi, to ne vredi ni objašnjavati, jer oni ne znaju o čemu se priča uopšte.

Onaj vaš Đelić, taman posla njemu da objasnite, on čovek pao s Marsa. Da vam objasnim o čemu se radi, ako ste prešli na sistem bruto zarada, onda je kompletna bruto zarada moja lično primanje, a ne mogu sve to da trošim, već postoji i obaveza da uplatim obavezne doprinose koji idu na teret moje zarade i to su moja sredstva, i tu se verovatno slažemo.

Moraćete sa mnom da se složite, gospodine Dinkiću, bez obzira na to da li to želite ili ne želite. Ako ni zbog čega drugog onda zbog onoga Parivodića. Onaj genijalac priča o privatnoj svojini kao pravu na život, pa je prvo nastalo pravo svojine, pa su nastali embrioni, pa onda Hrvati, to je njegova taktika. E sad, ako je to tako, onda vi ne možete ni jednim ni drugim zakonom da dajete različiti pravni položaj sredstava.

Pazite, vi ovde omogućavate neko popuštanje i neku beneficiju ukoliko isplata ide preko poslodavca. A zašto kažnjavate zaposlenog koji je zaradio svoja sredstva? Evo, vi sutra ne budete ministar, zaposlite se u nekoj firmi, radite kod nekoga kao konsultant i dobijate platu, i vaš poslodavac nije u mogućnosti da zaključi ugovor, da pristupi nekom penzionom programu i vi hoćete lično da se osigurate za dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje.

Znači, vi kada primite zaradu ide deo za doprinos, ide deo za porez i ono što biste vi hteli da uplatite da pristupite nekom dobrovoljnom penzijsko invalidskom fondu ne možete ili ste ga limitirali prošli put na tri, sad na pet, čini mi se pet hiljada. Zašto, zašto pravite razliku u sredstvima? Da li je to lična svojina, da li je to čovek zaradio?

Pazite, nekada je bilo neto i bruto, pa je neto bila lična svojina, da ne kažem privatna svojina nego baš lična svojina, koristim one stare termine, a onda ste prešli na bruto pa kažete, to je trošak, to je prava zarada, pa se navodno radnik pita pa on kaže – izdvojio sam ovoliko za zdravstvo, ovoliko za penzijsko, ovoliko za nezaposlenost itd. Zašto?

E sad, oni koji pričaju o socijalnoj pravdi i nju doživljavaju kao čistu socijalističku pravdu, to nema veze sa nazivom stranaka, odmah da se razumemo. Uostalom, vi i niste autori toga, pošto je DS član te internacionale i vi kada kažete da podržavate Socijalističku internacionalu, odmah tumačim da dajete podršku Borisu Tadiću. To valjda nećete sebi da dozvolite.

Pazite, tu je velika razlika. Ako se zasniva na načelu socijalne pravde, ali se garantuje pravo svojine, ono što je radnik zaradio dajte mu da raspolaže s tim, a vi njega uslovljavate da on mora preko poslodavca, a poslodavac i kada pravi neke kombinacije on gleda benefit neki da dobije za sebe. Zašto to radite?

Evo, vi to provlačite dve godine uzastopce. Znam šta možete da koristite kao argument, pa da kažete – e, ali postoji opasnost, ako bi to tako bilo da neko izvlači sredstva u potrošnju. Pa ne može.

Ili da kažete - može na kraju godine da obezbedi neko poresko oslobađanje po osnovu tih ulaganja. Pa ne može ni to, niste ni tu mogućnost predvideli. Zašto to radite?

Dalje, u osnovi problemima se nalazi to što u suštini ovde nije definisano šta su obavezni doprinosi. Samo da vas podsetim, jedna odredba Ustava Republike Srbije, koja je u suštini dobra odredba, koja govori o obaveznom socijalnom osiguranju, koja propisuje tu obavezu i za zaposlene i za poslodavce. Zbog čega propisuje?

Da država ne bi preuzela 250% brigu nad socijalnim stanjem građana, već da bi građani i poslodavci tokom određenog perioda, pod određenim uslovima preuzeli brigu da obezbede socijalnu sigurnost za vreme kada čovek izgubi radnu sposobnost, a to je 65 godina života.

Ali, šta je onda doprinos koji uplaćuje poslodavac, koja je funkcija tog doprinosa? I niko ne želi to evo već 20 godina da reši. Iz onog perioda kada šta god se uplati postane društvena svojina preko tog SIZ-a penzijskog i invalidskog osiguranja, a kasnije u raspodeli ide prema nekim drugim kriterijumima, pa je uplata bila po jednom principu, raspodela po drugom principu, a jedan i drugi princip su se zasnivali na nepravednosti. Zašto?

Zato što nije bilo nikakve veze između onoga ko izdvaja i njegovih sredstava, to se naslanja i dalje se prenosi itd. To se prenosi, i tu nepravdu ne može niko živi da ispravi, a očigledno je potreban neki prelazni period kada bi mogli da se svedu ti čisti računi.

Bez namere da komentarišem konkretno bilo koji amandman, ali moram da vam kažem da mnoge stvari nisu logične u ovome što radite. Prva najveća nelogičnost je: zamislite Miloljub Albijanić je podneo amandmane na Mlađin predlog zakona. Pa zar je moguće da vaš zakon toliko ne valja da je morao čak Miloljub Albijanić da podnosi amandmane. Meni to, za nas sve deluje u Skupštini šokantno.

Kada Albijanić podnese amandmane, to onda znači da je dogorelo do nokata, znači da ste nešto, gospodine Dinkiću, toliko zabrljali da jedino on kao predsednik poslaničke grupe morao je da se angažuje da ispravlja. A on čuveni matematičar, znate i sami. On je morao da se potrudi, za oba Mlađina zakona je napisao amandmane, bogami da vam kažem nešto sam malo iznenađen, znao je da imenuje broj člana, tu nije pogrešio. Znate, tu nešto nije u redu.

Dalje, kako vi mislite da se ostvare efekti ovi kako ste ih vi planirali kada u ovoj zemlji, a da ne pominjem sada što je moj prethodnik ovde pomenuo, ali na prste možete da izbrojite šta radi, na prste možete da izbrojite šta sve radi. Znate, mnogo lepo izgleda matematika kad se kaže - ne znam, sa 70 na 40%, pa toliko, pa u masi to je 31 milijarda, brdo para. Pa svašta, neke formule itd.

Mnogo lepo to zvuči, ali samo zvuči i ništa više. Kao što je uoči septembarskih izbora 2000. godine mnogo lepo zvučalo kad se kaže - evo, neka odu ovu sa vlasti, evo sa granice 6,5 milijardi kako reče Batić - ma sutra, odmah dolazi ovde. Nema ih.

Uništene banke, formirane nove banke, oprane pare, rasprodata privreda, isterani ljudi sa posla, i to sve demokratski i ekspertski. Znači, ekspertski ste izbacili ljude sa posla, ne vi nego u kontinuitetu, vi ste one sa heklerima kada ste upadali, to je druga stvar, ali o tome ćemo kasnije. Postoji zapisnik, i SUP je napravio, sve postoji, i izjave svedoka, biće vremena za to.

Kako mislite ko da primeni ovaj zakon? Evo sad vi meni kažite kako će da primeni ovaj zakon čovek koji ima neku malu firmicu, desetak zaposlenih, i on sad razmišlja šta ću da dobijem, neki popust, nešto dobijam sitno, da li ću dve ili tri godine morati da sprovodim ovo, ne smem da smanjujem broj radnika. Ne znam kako ste zamislili ono u roku od 15 dana da promeni radnika, ako je onaj jedan otišao u roku od 15 dana treba da primi drugog. Jeste li vi čitali Zakon o radu, bre? Tamo postoje neke odredbe kako se prima i šta se prima.

Dalje, ne valja kad se u zakonu u nekoj odredbi fiksira iznos nečega, ne valja. I tamo gde ste stavili 35.000 ili 5.000 ili 13.000 itd, ne valja kada se veže za fiksni iznos. Zašto?

Zato što onda ne postoji mogućnost da se prati život. To je veliki problem, jer se onda ukaže potreba da se nešto promeni i onda mora ceo zakon da se menja, da se pokreće čitava mašinerija, a i sami kažete da će ove godine biti inflacija, koliko kažete. Sigurno to neće biti u masi i u vrednosti onaj iznos koji je ovde naveden. Treba da uzmete neki kriterijum i da vežete za nešto sa rastom, da li troškovi života, da li rast cena na malo, da li jedno 50%, drugo 50% nije bitno, ali samo opredeljenje da u određenom stavu definišete u fiksnom iznosu nešto što se oslobađa, do čega se računa itd, stvarno nema logike.

Podneli smo poprilično amandmana na ovaj predlog zakona. Potrudićemo se da pojasnimo u čemu se ogledaju naše osnovne primedbe, ali ne želim da javnost sada pogrešno shvati, naročito posle jednog uvoda koji je ministar dao, pa se to medijski pripremilo, pa će sad da krene, znate i sami kako ide - Studio B, B92, Nacionalna televizija itd. i samo će da se priča o ovim aspektima jednog viđenja ovoga što se predlaže, oslobađanje na tri godine, na dve godine, pa stimulacija itd.

Mislim da, ako već pričate o tome, treba da se pogleda i onaj drugi aspekt, da se nalazimo u godini kada je strašan suficit, toliko veliki da ćemo čak i da vraćamo dugove. Ako je to sve toliko pozitivno, onda smanjite stopu po kojoj se vrši oporezivanje primanja, smanjite stopu po kojoj se plaćaju doprinosi. Ali, tu je problem.

Ne možete da smanjite stopu i mora 40%, ko zna koliko iz budžeta, s pravom država da isplaćuje, to moram da vam kažem, bez obzira na ove iz MMF-a što vas napadaju. Kad god se vi njima oduprete, dobijate podršku od SRS. Država je garant isplata penzija i vi u budžetu morate da obezbeđujete sredstva, i vi i oni posle vas i još puno vlada koje će doći posle vas. Moraju da obezbeđuju sredstva dok se ti fondovi ne stabilizuju. Tu ćete uvek imati podršku kad isplaćujete.

Znači, ne mogu da se smanje stope doprinosa, država treba da uplaćuje, država treba da stimuliše otvaranje novih mesta, ali kako posle tri godine ove divljačke privatizacije? Znate, gospodine Dinkiću, ako odete u ovo odeljenje koje se bavi borbom protiv organizovanog kriminala i ako od njih budete potražili dokumentaciju ili informaciju, samo informaciju, ne morate dokumentaciju, o privatizaciji, 400 firmi u Srbiji - "Dijamant", "Vital", "Soja protejin" i ređamo dalje sve do Canetovog, što ima ovo dole u Vranju, naravno, nikako da se zaobiđu cementare, pivare itd.

Pogledajte dokumentaciju šta su oni konstatovali. U ovoj državi policija sve zna šta se dešava, odmah da vam kažem, apsolutno sve. Tu su ljudi iz Odbora za privatizaciju. Oni su pre mesec dana dobili informaciju Ministarstva unutrašnjih poslova o privatizaciji "Putnika". Šta je MUP napisao u onom izveštaju, ne znam što ih još ne hapsite.

Znam da su umešani, zato i teram da se međusobno hapse. Krenite sa ovim privatizacijama, šta je bilo realno, koliko je, kako, na koji način ko smanjio, kako uništio itd. i završili ste posao. Ali, vi ne udarate tu. Kako mislite da vam zakon prođe kad javnost zna - moraš da budeš blizak sa ovim, moraš da se uklopiš u neku šemu, vi ste kritikovali, s pravom, znate kako vam je bilo kada je Čeda ušao u Vladu. On kaže Batiću - ako mi uhapsite ovog mog, onda ću da kažem Duletu Lutri da uhapsi onog tvog, a onda ovaj kaže - neću njega da uhapsim, ali ću da uhapsim onog tamo, a onaj tamo, Žarko Korać kaže - nećeš toga, nego ovog ovamo da hapsiš.

E pa, vodite računa da se i vi niste tako ovde organizovali. Znam, kad je Vuku dobro, on pozove Srećkovića, kad mu je teško, on pozove Trpkovića, a kad hoće da zaboravi, onda pozove Senića.

U Zabeli ima mesta za sve, to da znate.

Još nešto da vam kažem, niste mi nešto bili jasni jutros ovom odlukom. Da li neko zna - da li je Vuk Drašković i dalje ministar inostranih poslova i Zoran Stanković ministar odbrane? Ako treba da čekamo Dnevnik da nam objasne, onda kažite da upalimo večeras u pola osam da čujemo to. U hodniku sam pitao - šta znači ova odluka? Oni rekoše - ništa ne znači, oni više nisu. Koliko vidim, oni se već predstavljaju da su neko i nešto.

Vodite računa, Vuk Drašković se hvali ko su mu najbolji prijatelji: Havijer Solana, zlikovac i ubica naše dece; Oli Ren (oli paprika, oli ren) i treći - Karla del Ponte. Šta pričamo dalje? Tri najomrženije ličnosti u Srbiji za njih su najbolji prijatelji.

Podnosite ostavke ljudi, ne možete vi da vodite državu. Vi ste najbolji prijatelji sa neprijateljima Srbije i svakog Srbina. Nemojte tako da radite, podnosite ostavke, hitno raspisujte izbore, spasite svoju savest, nemojte da omalovažavate državu. Sreća što nije Mićko tu, on bi sad već skako od sreće.

 

Hvala vam mnogo, gospodine Krasiću. Izvolite, prvo ministar Dinkić ima reč, potom narodni poslanik Sava Urošević, pa Zoran Antić.

Od decembra 2000. do jula 2003. bio sam guverner, od marta 2004. do juna 2006. ministar finansija, prvi put od kada prisustvujem i jednoj i drugoj skupštini ne čujem ni jednu kritiku na zakone koje sam predlagao koja je ozbiljna, sem možda eventualno ove oko indeksiranja cenzusa.
Moram da priznam da sam bez reči. Sa jedne strane osećam zadovoljstvo što nema kritike, jer nije dobro kritikovati nešto što je urađeno onako kako bi verovatno i neko drugi uradio da je bio na mestu ministra finansija, ili neka druga stranka, nije bitno iz koje stranke dolazimo.
Ponavljam još jednom, odgovaram na pitanje - zašto ne 2004. godine zakon. Iz prostog razloga što te 2004. godine mi smo u nasleđe dobili minut u državnoj kasi od 4% bruto domaćeg proizvoda. Danas bi tih 4% mereno današnjim ekvivalentima bilo 80 milijardi dinara, to je bio taj minus. Tada to nije bilo 80 nego 45 milijardi, ali u međuvremenu je porastao bruto domaći proizvod, tako da je to sada 80 milijardi, otprilike je to računica.
Tada da smo to uradili, to bi bila samo demagogija, mi bismo uradili, napravili još veći budžetski deficit i ne bismo mogli normalno da finansiramo državu.
Drugo, zašto ne generalno smanjivanje poreza? Iz prostog razloga što ni jedna zemlja koja je išla u brzu privrednu ekspanziju nije išla na opšte smanjivanje svih poreza, nego naprotiv, više su se oslanjale zemlje, kako su se razvijale, na tzv. indirektne poreze ili poreze na potrošnju, a to su PDV, akcize, a smanjivali su se direktni porezi.
Naša strategija jeste upravo ta, da direktne poreze što više smanjujemo, zato smo smanjili pre dve godine porez na dobit preduzeća, najmanji u Evropi, zato sad smanjujemo poreze na plate. Nema smisla poreze na potrošnju smanjivati, jer onda se ne bi mogla na dugi rok stabilno finansirati država.
Naravno da je lako reći - treba smanjiti još neki porez. Međutim, to bi bilo preko 30 milijardi. Ovih 30 milijardi nije malo.
Znači, 31 milijarda, to je maltene celokupni ovogodišnji planirani suficit. Inače, mi ćemo imati još dodatno rasterećenje ukoliko zaključimo ugovor o asocijaciji i pridruživanju sa EU, imaćemo oko šest milijardi smanjenja po osnovu smanjenja carina. Vi znate da kada ova zemlja zaključi ugovor sa EU, mi se onda obavezujemo da carine sa EU fazno smanjujemo u jednom tranzicionom periodu do ulaska u EU, što znači da ukoliko ove godine to uradimo, već od 2007. godine oko šest milijardi bi smanjili prihode od carina. Tako da je to ukupno ovih 40 milijardi. To bi značilo da bi mi sledeće godine imali uravnoteženi budžet, a ne budžetski suficit. Međutim, s obzirom na rast društvenog proizvoda koji očekujemo ove godine, mi očekujemo da i u budžetu za sledeću godinu imamo jedan blagi budžetski suficit.
Druga stvar, oko selektivnosti, oko naplate poreza. Ne znam zašto neko pre nas i pre poreske uprave pod mojom ingerencijom nije uveo fiskalne kase u zemlji, zašto nije ušao u neke firme koje nikada nisu bile kontrolisane. Sam sam se iznenadio, evo daću jedan primer, kada je naša poreska policija krenula u kontrolu, tridesetak firmi, čiji je vlasnik bio Sekula Pijevčević izvesni, shvatio sam da nijedna od tih 30 firmi nije kontrolisana nikada. Nema izveštaja ni o kakvoj poreskoj kontroli. Ko zna koliko takvih firmi ima.
Bukvalno sam dao nalog da sve firme koje su veliki poreski obveznici moraju da prođu tu kontrolu i tehnički se ta kontrola, s obzirom na veliki broj firmi, obavlja u roku od dve godine. Taj rok od dve godine ističe u septembru i tada ću vam saopštiti potpuno odgovorno da su sve firme koje postoje u Srbiji, a koje su u centru za velike poreske obveznike, prošle kontrolu poreske inspekcije, bez obzira o kome se radi. To je nalog koji se ispunjava i ostao je mali broj firmi koji treba po planu prekontrolisati do kraja.
Što se tiče strategije, ne slažem se sa nekim skepticima koji kažu da ovaj zakon ništa neće doprineti. Mogu se složiti da će ovaj zakon izolovano imati manji efekat ukoliko se neke druge mere zajedno ne sprovedu. Međutim, mi te druge mere planiramo našom ekonomskom politikom, jer osnovni ciljevi ekonomske politike jesu povećanje zaposlenosti i zadržavanje stope privrednog rasta od 7% u proseku godišnje u naredne tri godine, uz rast izvoza koji mora biti dvocifren, imajući u vidu nisku startnu osnovu.
Mi jesmo imali rast izvoza u prva četiri meseca ove godine u evrima 23%, imamo i dalje trend visokog rasta izvoza. Ako pitate da vam kažem koja firma radi, mogu da vam postavim kontrapitanje, a odakle onda budžet od 500 milijardi dinara naplate prihoda.
Neko očito radi i plaća te poreze. Odakle raste izvoz prošle godine 30%, ove godine 23%, ali jeste u pravu ako kažete da neke firme ne rade.
Činjenica jeste da je tranzicija bila nužna 2000. godine, kako bi se jedan sistem koji je napravljen ranije, da se proizvodi nešto po bilo kojoj ceni, bez obzira da li ti proizvodi mogu da se prodaju ili ne, mora da se transformiše. One firme koje su zadržale svoja tržišta, nastavile su da rade i dalje uspešno posluju. Primer je "Tigar" Pirot ili druge firme.
Neke firme koje su loše poslovale ili su morale da idu u stečaj ili će morati da idu u stečaj, ali je suština tranzicije je da se u međuvremenu stvore uslovi za otvaranje novih firmi. Da li su otvorene neke nove firme? Sigurno ne dovoljno, koliko je potrebno Srbiji, ali neke jesu. Prošetajte, recimo, Zemun Poljem, Zemunom, ne morate da idete dalje, novosadskim autoputem, pa ćete videti jednu za drugom nove firme koje su otvorene, neke domaće i neke strane.
To nije ono što moramo da imamo. Međutim, jedno po jedno problem se rešava. Ako me pitate šta je plan za buduće, plan je potpuno jasan. Pitao me poslanik, da li žalim šta se desilo sa Crnom Gorom. Kako mi možemo da žalimo ukoliko se nešto desilo tuđom voljom. Nismo se pitali. Možemo da žalimo samo što se mi nismo pitali, inače ne možemo da žalimo za nečim ukoliko je neko ko je bio sa nama rešio da ode.
Da li smo mu mi pomogli? Nismo. Da li su se oni sami na to pripremali pet godina? Jesu. Da li su napravili evro kao valutu? Da li su uveli carinu između Srbije i Crne Gore? Jesu. Da li su naterali nas da uvedemo plaćanje u devizama između Crne Gore i Srbije kao platni promet? Jesu. Nisu hteli da prihvate plaćanje u dinarima, već su govorili, hajdete vi prihvatite evro. Zašto mi da prihvatamo evro.
Prosto, išlo je sve ka tome i ne kažem da je to racionalno, u nekom širokom istorijskom kontekstu sigurno nije racionalno, jer govorimo istim jezikom, iste smo vere, kao što isto nije racionalno što naša braća iz Banjaluke nisu ovde. Međutim, mene čudi kako niko o njima ne govori, o onima koji žele da budu s nama, već uvek govorimo o nekome ko sa nama nije želeo da bude, mada ne svi u Crnoj Gori, već većina, pokazalo se na referendumu.
Ono što je jako važno, ako mi budemo kukali i žalili za onim što se dogodilo, opet ćemo mi da izgubimo vreme. U nekom širokom istorijskom kontekstu, pre ili kasnije, ponovo će se izbrisati te granice i mi ćemo biti zajedno. Ali, mi treba da pokažemo da možemo kao Srbija budemo ponosni i da se oslonimo na sebe.
Šta dalje treba raditi? Po mom mišljenju i po mišljenju Vlade Republike Srbije, tri su ključna ekonomska prioriteta koje treba da uradimo. Po svaku cenu moramo što pre da uradimo Koridor 10.
Dakle, ko god da nas bude kritikovao, od ekonomista, od opozicije, da li će to biti zaduživanje, da li će biti ovo, nećemo slušati, idemo to da završimo što je pre moguće. Naravno, nije moguće za vreme mandata ove vlade. Siguran sam da će naredna vlada morati da prihvati to kao jedan od nacionalnih prioriteta.
U tom smislu, u ime Vlade Republike Srbije pre par dana sam u Atini, ministru spoljnih poslova Atine i ministru finansija i ekonomije Grčke, izneo jedan predlog da tražimo ove jeseni milijardu dolara dodatnog otpisa od Pariskog kluba poverilaca, uslovno, sa ciljem da se taj novac uloži u završetak Koridora 10 na jugu Srbije. Dakle, završetak autoputa od Leskovca do makedonske granice i od Niša do Dimitrovgradu.
Taj se put ne može na drugi način završiti, već mi moramo. Neće niko od koncesionara tamo da dođe, s obzirom da je to neprofitabilan put. Jedini način jeste da mi, umesto da plaćamo njima dugove, taj novac usmerimo iz budžeta za završetak puta i da onda pridružimo sredstva iz grčkog Helenik plana, oni imaju 230 miliona evra koje su odredili, ali ni oni ih ne aktiviraju već par godina, s obzirom da mi nemamo našu participaciju.
Ovo je jedan od predloga gde postoji konsenzus na nivou Vlade. Nadam se da ćemo uspeti da već na jesen, ako ne od Pariskog kluba kao institucije, a onda od pojedinačnih kreditora Pariskog kluba dobijemo odgovarajući uslovni otpis.
Zašto Koridor 10? Zato što danas, a možda je gospodin Bušetić u pravu kada kaže da u nekim gradovima koji su u centralnoj Srbiji i na jugu Srbije idu slabije investitori. Svi koji dolaze hoće u Vojvodinu. Zašto u Vojvodinu? Tamo im je skuplja radna snaga. Veće su plate u Vojvodini nego na jugu Srbije, ali hoće u Vojvodinu zašto što je najbliže tržištu EU, zato što postoji dobar put od mađarske granice do EU i onda je logika potpuno jasna. Mi moramo da sagradimo taj autoput što pre, jedan deo koncesijom, jedan deo kroz ovaj način i da završimo i na taj način motivišemo dodatna ulaganja.
Druga stvar je energija. Srbija može za par godina, ako bude postupala efikasno, da postane veliki neto izvoznik električne energije. Kako? Tako što mora da se abrejduje, poboljša kapacitet "Kolubare B", mora da se sagradi jedna potpuno termoelektrana i tu postoji konsenzus u Vladi Republike Srbije. Koristim priliku prvi put vama poslanicima da to izložim, ideja je da se napravi jedna velika termoelektrana na administrativnoj liniji sa Kosovom koja bi koristila ugalj kosovski.
Mi sami ne možemo to da učinimo i pripremamo ubrzano odgovarajući pravni modalitet, razmišljamo ili o dugoročnoj koncesiji, ili o ugovoru o upravljanju, ili o zajedničkom ulaganju.
U svakom slučaju, nemamo nameru i ne razmišljamo niti o otpuštanju radnika iz EPS-a, kao što je neko rekao, niti o privatizaciji EPS-a. Razmišljamo o tome da uspostavimo saradnju sa nekima od giganata svetskih, koji bi sagradio tu termoelektranu, zaposlio ljude na jugu Srbije i iskoristio i deo rudnog bogatstva sa ove teritorije.
S druge strane, to nije dovoljno, već treba to isto uraditi i sa "Kolubarom", treba uraditi hitno. Ako to učinimo, onda će i Crna Gora od nas kupovati struju, i Makedonija, i Bosna, Hrvatska, Slovenija, Grčka, Mađarska, a sve su to zemlje koje imaju deficit u proizvodnji električne energije. To je strateški drugi najvažniji projekat, zajedno sa Koridorom 10. Plus gasovod mora hitno da se gradi od Dimitrovgrada kroz centralnu Srbiju i do bugarske granice, iz istog razloga. To je drugi razlog zašto investitori idu u Beograd i u Vojvodinu, jer imaju snabdevanje gasom. Neće da idu na jug Srbije jer im je skuplje da idu na druge izvore energije i tu moramo da ostvarimo strateško partnerstvo sa Ruskom federacijom.
Dakle, to su strateški ciljevi Vlade Republike Srbije, i treći – zapošljavanje. Deo paketa za podsticanje zapošljavanja jeste ovaj paket poreskih propisa. Drugi deo će biti donet već u ovom mesecu, to su finansijski podsticaji za grinfild investicije, odnosno za nove fabrike, za nova radna mesta, gde ćemo potpuno po ugledu na Irsku, dakle nećemo ništa sami izmišljati, davati direktna finansijska plaćanja onim investitorima koji odluče da zaposle nove radnike kroz podizanje novih kapaciteta.
Još nismo odredili koliko novca možemo da platimo po jednom novootvorenom radnom mestu. Irci su plaćali svojevremeno 30.000 evra, posle smanjili na 20.000. To je mnogo, mi toliko nemamo, ali ćemo sigurno izdvojiti značajna sredstva da finansiramo novootvoreno radno mesto i otvorićemo konkurs da one lokalne samouprave koje imaju participaciju imaju prednost prilikom tog finansiranja, jer na taj način možemo da privučemo one koji imaju novac da ulože u našu zemlju.
Uz ove poreze, uz stimulacije zapošljavanja mladih, uz već postojećih 10 godina oslobađanja od poreza na dobit za sve koji zaposle preko 100 ljudi i ulože preko sedam miliona evra, to su podsticaji koje treba da iskoristimo.
Dakle, sigurno da ekonomska situacija u Srbiji nije onakva kakvu bi svi mi želeli, ali polako ulazimo u fazu da kroz suficit koji smo imali, kroz nacionalni investicioni plan i kroz mudru politiku, jer mi smo mala zemlja, nemojte da se zavaravamo, Srbija je mala zemlja, Srbija ima pametne ljude, ti pametni ljudi se nalaze u svim strankama, ali i među onima koji nisu članovi stranaka, i sada je došlo vreme da ne razmišljamo o Crnoj Gori već da razmišljamo o ovome što je Bušetić rekao, o Jagodini, o Vranju, o našim mestima, i da napravimo pomak. Ako radimo konstruktivno možemo to da napravimo.
Što se tiče pitanja oko 1,9%, mogu samo da kažem, gospodine Krasiću, da je naša stranka juče osvojila šest mandata u Kovinu, isto koliko i vi. Dakle, SRS šest mandata, G17 plus šest mandata, 9% u Medveđi, 10,2% u Kovinu. Jasno je da vi imate veći kredibilitet ovog trenutka u javnosti, priznajem da SRS jeste u ovom trenutku stranka sa najvećim rejtingom u Srbiji, ali nemojte potcenjivati G17 plus, s obzirom da građani prepoznaju da ono što smo dve godine govorili polako, ali sigurno počinje da se realizuje.

Naravno, po članu 111. pauza do 18,05 časova, potom replika gospodina Krasića, jer je bilo direktno pominjanje, pa potom narodni poslanik Sava Urošević, pa Zoran Antić.
(Posle pauze – 18,10.)

Samo da sačekamo kolege koje će učestvovati u raspravi, pa nastavljamo.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa objedinjenom raspravom prve dve tačke dnevnog reda u načelu. Prvo, replika, narodni poslanik Zoran Krasić, pa potom narodni poslanici Sava Urošević, pa Zoran Antić. Izvolite, gospodine Krasiću, hvala vam na strpljenju.
Oprostite, gospodin Zoran Krasić, pa gospodin Toma Bušetić, izvinite nisam odmah video da ste se prijavili, pa će onda prijavljeni govornici sa spiska govornika.

Javio sam se za repliku, ne zbog onih procenata i onog ličnog pominjanja mog imena, nego zbog nekih stvari sa početka diskusije gospodina Dinkića.
Gospodine Dinkiću, vi mene uopšte niste shvatili. Rekli ste da nema ozbiljnijih primedbi. Postoje ozbiljne primedbe. Mi imamo 40 amandmana vezano za ova dva zakona. Rekao sam vam u startu da ćemo o tome raspravljati u pojedinostima.
Rekli ste da nijedna zemlja nije preduzela reformu poreskog sistema, na taj način što je generalno smanjivala stopu po kojoj se obračunava porez na prihode građana, već je pristupala selektivno.
Ne znam zašto bi to bio glavni izgovor ili razlog za ovu vašu koncepciju. Zašto biste vi to tumačili na bazi iskustva neke druge zemlje. Potpuno je neuporedivo, ne samo zbog toga što kod nas postoji taj virtuelni suficit, ne možete vi nas da upoređujete sa Češkom, Mađarskom i drugim zemljama, zato što je startna pozicija različita.
Druga stvar, ono na šta sam hteo da vam skrenem pažnju, vi stvarno niste shvatili moju diskusiju.
Ako pričate generalno o investitorima, kao budućoj pokretačkoj situaciji koja treba da omogući veći broj novih radnih mesta, onda moram da vam kažem da je jedna od najznačajnijih stavki jedna stabilna i nepromenjiva poreska politika.
Zato sam na početku naveo godine kada su doneti ovi propisi i kako su menjani.
Ako je to pravilo, a znate i sami da jeste pravilo, onda verovatno ako želite da napravite ukupan efekat 31 milijarda dinara, formalno-pravno je gubite, a suštinski je dobijate na drugi način, i to treba da kažete, dobijate kroz smanjenja socijalnih izdavanja države, kroz povećanje zaposlenosti itd, onda možda sa 14 treba da se skine na 10%, možda sa 12 na 9%.
U tom smislu sam pričao i da unapred znamo da će to verovatno da važi pet ili šest godina i to je ono što može da deluje blagotvorno na sve vrste investicija. Vi ste mene pogrešno shvatili.
Vi ste rekli, to što radikali ne dižu veliku galamu zbog toga što se daje oslobađanje od dve i tri godine, svi me podržavaju.
Ne podržavamo vas, već tražimo od vas, dajte jednu stabilnu poresku politiku, da onaj investitor zna, ovo su pravila poreske politika na dan 1. jula ili 1. septembra 2006. godine i znamo da će ova poreska politika da bude sledeće tri ili četiri godine i ona neće da se menja, neće biti potrebe da se menja.
Ovamo pričate suficit, a kada kažete suficit onda treba da se smanji izdvajanje, pa onda idete selektivno, a ja sam vam samo dao primer kako razmišlja jedan običan čovek koji je na granici rentabiliteta.
Drugo, zašto bi on upao u ovo, ako kroz dve ili tri godine ulazi u nešto što se zove neizvesnost, to vam je otprilike kao nešto sa lizingom, mnogo se reklamira, a onda se u jednom trenutku, posle godinu i po dana, svi kažu, čekajte ljudi, ne plaćam 100% nego 145% ono što sam kupio.
Meni se to ne isplati, dajte unapred informaciju svakom investitoru, svakom nezaposlenom, svakome ko želi da otvori radno mesto i dajte nešto što će relativno u jednom dužem periodu da važi. To deluje blagotvorno za sve strane koje učestvuju na tržištu.
Ovako imate jedan selektivni pristup, pa ćemo kroz dva meseca, hajde da promenimo, videli smo da smo pogrešili. To je ono što unosi nestabilnost i omogućava da se zloupotrebi selektivnost.

Izvolite, gospodine Bušetiću.

Samo sam pomenut od ministra Dinkića i želim da vam kažem, kada je reč o Vojvodini, nije dobro da u Srbiji imamo neravnomeran razvoj, nije dobro da se Vojvodina mnogo brže razvija od ostalih delova Srbije.
Međunarodni faktor nije odustao od daljeg razbijanja Srbije. Mi smo razmišljali, kako to mogu Vojvodinu da odvoje, imajući u vidu da je u Vojvodini 85% srpskog stanovništva, ali je prost model.
Model je da Vojvodina bude razvijenija, da uđe u razne regionalne organizacije i da sami Srbi u Vojvodini kažu, u Novom Sadu, u drugim gradovima, što bismo mi delili sudbinu Kuršumlije, Prokuplja i ne znam kojih drugih gradova u Srbiji. Hoćemo bolji život, imamo bolje uslove za bolji život i da u jednom takvom postupku dođe do otcepljenja Vojvodine.
Kada se govori o regijama, nama je Tito namestio da imamo dve pokrajine, dve regije, a u Hrvatskoj da nema nijedna regija, nijedna pokrajina, a Hrvatska je mogla da se podeli na pet pokrajina, ali regije su važna mogućnost ili dobra prilika da dođe do daljeg drobljenja zemlje. Mi smo uvereni da oni od toga nisu odustali, bar jedan deo međunarodnog faktora i vi kao vlada treba da učinite sve da u Srbiji bude ravnomeran razvoj.
I kad je reč o Republici Srpskoj, mi u SPS i te kako razmišljamo o Republici Srpskoj. Uostalom Republika Srpska je tvorevina naroda srpskog u Bosni, SPS-a i Slobodana Miloševića. Slobodan Milošević je ujedinio Srbiju, Slobodan Milošević je dao ogroman doprinos za stvaranje Republike Srpske. Ali, šta je tu problem?
Problem je što ovi iz međunarodne zajednice u koje se vi svi kunete, počev od Solane, Erharda Buseka, Doris Pak, svi oni kažu, nema odvajanja Republike Srpske, mora da se poštuje Dejtonski sporazum, a on se ne poštuje, jer se gleda da se ukine Republika Srpska, a istovremeno kažu da je najbolje rešenje da Kosovo bude nezavisno.
Znači, međunarodni faktor je duboko nepravedan i tu se bukvalno ništa nije promenilo iz devedesetih godina. Oni insistiraju na samostalnoj i nezavisnoj državi Kosovo i Metohiji, a sa druge strane će učiniti sve da se ukine Republika Srpska. Tu se kod međunarodnog faktora ništa promenilo nije. Erhard Busek, on je šef Pakta za stabilnost, čovek koji je bio zamenik Alojza Moka u vreme razbijanja Jugoslavije. Vi znate da su Genšer i Alojz Mok bili arhitekte razbijanja Jugoslavije. Tu je jedan prost projekat koji ove demokratske snage ne mogu da shvate.
Zašto oni to žele da nam urade, zašto žele Srbiju do kraja da razbiju? Pre svega, žele Austrijanci, možemo da pričamo šta god želimo, da vrate ono za Prvi svetski rat. Tu su Nemci, tu je Vatikan, koji želi da nas pokatoliči i tu su Amerikanci, koji u nama vide male Ruse, pravoslavni slovenski narod - Srbiju treba smestiti od Beograda do Vranja, mala država, jednaka koliko i Hrvatska, sa marionetskim režimom i sa lakim upravljanjem.
Neko kaže - nemojte da pričate o teoriji zavere. Možda zavera nije, a projekat jeste. Sve se tako dešava. Nije ovo bila neka naročita replika, ali su ovo činjenice.
Znači, sve smo učinili za Republiku Srpsku, mislimo na nju, imaju pravo na otcepljenje mnogo više nego što ima Kosovo i Metohija.
Jer da nije bilo pokrajine Kosovo i Metohija, ne bi mogli da prave referendum i da proglase nezavisnu državu, ali je Tito to napravio, te Vojvodinu, te Kosovo. Naravno, u Hrvatskoj nema ni jedne pokrajine, a bilo je uslova za pet pokrajina. Znači, međunarodni faktor je nepravedan i on i nadalje nastavlja da radi sve ono što je radio tokom devedesetih godina.

Hvala vam, gospodine Bušetiću.
Izvolite, ima reč narodni poslanik Sava Urošević, pa narodni poslanik Zoran Antić, pa narodni poslanik Slavoljub Matić.