Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici medija u ovako velikom broju, pre svega dobar dan. Otvaram sednicu Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini.
Na osnovu službene evidenciji o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 189 narodnih poslanika, ali radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 147 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Niko nije prijavio sprečenost da prisustvuje ovoj sednici.
Saglasno članu 84. stavu 2. i članu 85. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu izuzetno sazvao za ponedeljak, kao i roku kraćem od roka utvrđenog u članu 84. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri Predlog odluke iz dnevnog reda, koji je u svom zahtevu za održavanje vanrednog zasedanja Narodne skupštine utvrdilo 99 narodnih poslanika.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, koje je sazvano na zahtev 99 narodnih poslanika, saglasno članu 79. stav 3. Ustav Republike Srbije i članu 166. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Drugog vanrednog zasedanja, sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite, za Drugo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, utvrđen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji je, u ime narodnih poslanika, podneo narodni poslanik Predrag Marković.
Rad prema dnevnom redu.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE O OBAVEZAMA DRŽAVNIH ORGANA REPUBLIKE SRBIJE U OSTVARIVANjU NADLEŽNOSTI REPUBLIKE SRBIJE KAO SLEDBENIKA DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA
Primili ste Predlog odluke.
Podsećam vas da, prema članu 160. stav 3. a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama uobičajeno, da ne čitam sada detaljno, ako se slažete. Zahvaljujem.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redoslednom narodnih poslanika.
Saglasno članu 160. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
Da li predlagač želi reč? (Ne.) Hvala.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Izvolite, presednik poslaničke grupe SRS, Tomislav Nikolić. Izvolite, gospodine Nikoliću.

 Dame i gospodo narodni poslanici, kriza u odnosima između Srbije i Crne Gore trenutno je rešena na način koji nije dobar niti za Srbiju, niti za Crnu Goru. Sa osećanjem žalosti danas sam došao na sednicu parlamenta da sretnem ljude koji imaju žalost istovetnu mojoj i druge koji žale za nečim drugim danas.
Zaista žalim što je Crna Gora podstrekivana, uz nagovor i uz obilatu pomoć EU, došla do nazovinezavisnosti, zato što je mnogo naših građana, mnogo pripadnika našeg naroda ostalo izvan granica zajedničke države i zato što je, po meni, a neka svako iznese svoj sud, istorija će brzo da nas demantuje ili da potvrdi, Crna Gora ušla na put koji je definitivno izdvaja iz srpstva i daje je na raspolaganje drugim državama i drugim narodima.
A ovde ima i ljudi koji žale što ovo nije svečanost, i ovo prisustvo novinara govori o tome da se danas zaista nešto dešava u Srbiji mimo volje Srbije. Verovatno da je nagovešteno da je ovo nekakvo proglašavanje nezavisnosti Srbije.
U ime SRS i poslaničke grupe SRS, kažem vam – Srbija je samo deo moje države i sve dok postoje druge srpske države u bilo kom obliku, pod okupacijom ili kao nezavisne, sva moja politička borba biće usredsređena da živim u Srbiji ...
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, molim vas...)
Nemojte da me branite, gospodine predsedniče, tako su mi nedostajali ovi "žuti", da mi je puno srce kad počnu da mi dobacuju.

Gospodine Nikoliću, molim vas, ne pravim razliku ni po boji kose, ni po boji očiju, vodim računa o dostojanstvu svih narodnih poslanika i molim i vas da to radite u ovom trenutku. Budite ljubazni, odnosi se na sve poslanike, budite svesni svi zajedno trenutka o kome govorimo. Vama mnogo hvala na razumevanju. Molim vas, nastavite, gospodine Nikoliću.

Kad kažem "žuti", mislim na političko opredeljenje. Na svu sreću, pripremam se za sednice Narodne skupštine, pa ću vas kasnije podsetiti kako ste iste ove reči uputili Vojislavu Šešelju kada je diskutovao o Predlogu Ustavne povelje u Skupštini Srbije. Očigledno da se povodite za onom narodnom – da se budale ne menjaju. Valjalo bi da ponešto i promenite u svom ponašanju.
Dakle, danas mi prisustvujemo nekakvoj deobi zaostavštine iza države koju su stvarali naši preci. Kaže naš narod – kad kupuješ imovinu, kupuj od naslednika, nemoj da kupuješ od onih koji su imovinu sticali, stvarali, gradili, tako da je sada lako i u Srbiji i u Crnoj Gori pronaći prodavca za ono što je stvarano vekovima pre nas.
Ali, imamo li mi šta da ostavimo svojoj deci? Lako ćete vi danas da podelite i ministarstva i nadležnosti i funkcije, zaposlićete sve svoje kadrove, prebacićete ih u republičku administraciju, naći ćete novu zgradu za organe, za predsednika države, možda i za Skupštinu, pridodaće se još neka sala, ali šta imamo od toga? Je li vam puno srce?
Da li ste bili svesni pre tri i po, skoro četiri godine kada ste donosili odluku da bude usvojena Ustavna povelja, da li ste bili svesni da tog dana razdvajate Srbiju i Crnu Goru? Mi smo bili svesni i mi smo vam to rekli u raspravi. Vi ste insistirali, vi gospodo, koji ste tada imali predsednika Vlade, na tome, ako se niste potrudili da pronađete šta ste govorili, ja jesam, da je to jedini način da očuvamo zajednicu između Srbije i Crne Gore.
DSS je pokazala deo sumnje, ali je učestvovala u svemu tome. Dejan Mihajlov je tada imao čak nekoliko replika sa predsednikom Vlade, Zoranom Đinđićem, koji je ubeđivao Skupštinu da drugog puta nema i da iz sale ne može da se izađe dok Ustavna povelja ne bude usvojena. G17 plus nikada nije ni mario za Crnu Goru, ne mari ni za Kosovo i Metohiju, ne mari ni za šta, osim za vlast.
Znači, da vidimo koliko ima morala u tome i da makar u ovoj tragediji pronađemo osnov za vanredne parlamentarne izbore, pa da vas sve rasporedimo tamo gde vam je najlepše, tamo na mesta za koja ste predodređeni, a neki su čak i rođeni, zato što ne razumem današnju sednicu. Shvatam da je trebalo, na neki način, da donesemo odluku koja bi vodila državne organe. Mi, kao, pravimo se mnogo važni i Narodna skupština vodi državne organe.
Hajde, mi vodimo i Vladu i predsednika Republike i danas im dajemo nekakve naloge i nekakve smernice za budući rad. Sve ste vi to zapisali u Ustavnoj povelji. Tamo piše, dođe li do istupanja jedne države članice, tada se već znalo, Crne Gore, mada je predviđeno da možda može i druga članica da istupi, dođe li do istupanja Crne Gore, pravni sledbenik je Srbija, preuzima sva prava i obaveze, a Crna Gora se bori da ostvari svoja prava kao potpuno nova država. To je dovoljno za odluku Narodne skupštine.
Znači, prvi i treći stav preambule su sasvim dovoljni, ukazuju i traže, ali zato, gospodine predlagaču, drugi stav, četvrti, peti, šesti i sedmi je ponovo ista ona naša udvorička poniznost, ne traže nam ni od koga, kojom se neprekidno predstavljamo svetu.
Ne mogu da verujem da od Vlade tražite da preuzme, recimo, Ministarstvo spoljnih poslova, polazeći od nekakvih svetlih principa, baš na današnji dan kada konstatujemo da naša bratska država Crna Gora više nije sa nama. Naredite im da preuzmu Ministarstvo spoljnih poslova i gotovo. A ne, deklaracije, proklamacije, upućene EU – ništa ti Evropo nemoj da se sekiraš, jesmo se mi razdvojili, ali sve naše težnje i svi naši ciljevi ostaju isti! Ko to može da menja, te težnje i ciljeve.
Ovo je preambula za ustav, gospodine predsedniče Skupštine, ipak ste malo neskromno ušli u pisanje ovog predloga, onaj ustav čiji je rad opstruisan već osam meseci od strane DS, uz vašu svesrdnu pomoć, gospodine predsedniče Skupštine.
Zaista se osećam tužno danas i znam da se mnogi od vas osećaju isto tako. Život teče dalje i država mora da funkcioniše. Naravno, nisam tužan zbog rezultata lokalnih izbora, upućujem vas koji predstavljate vlast da tugujete zbog tih rezultata. Ozbiljno vam danas govorim, a vi neozbiljni, ako ste zbog toga došli u Skupštinu, bolje da niste ni dolazili. Ovo je zaista tužno, svečano tužan dan u istoriji Srbije.
Očigledno da kad god Skupština ima neku svečanost, da tu nije mesto za DS. Vi treba da dođete samo kada ima neko zezanje, jer vi tako živite, vi tako funkcionišete.
Neću reč da vam dobacim ako budete iskreno govorili šta osećate danas, a vi ste našli baš sada da mi dobacujete. Vas tera neki crv. Vi imate fokusiranu SRS kao izvor svih svojih zala, u neku ruku i jesmo. Bog nam dao da se bavimo politikom, da se bavimo uspešno i to vam sada smeta.
Lako biste vi ove svoje ubedili da ste vi jedan demokratski korpus i da morate da ih predvodite, samo vam smeta SRS. Nismo mogli da vam smetamo da razbijete državu, razbili ste je Ustavnom poveljom. Hoću da vam smetam do kraja da razbijete Srbiju, jer vaša zaklinjanja u to da sve što se odnosi na Kosovo i Metohiju prenosi se na Srbiju su deklaracije. Vaše ponašanje u Vojvodini je evidentno.
Zašto bih analizirao vaš odnos prema Crnoj Gori kada vas vidim kako vladate u Vojvodini. U Vojvodini se ponašate gore nego Milo Đukanović prema Srbiji. Vi iz DS sa vašim koalicionim partnerima, a za ponos su vam koalicioni partneri...

Da li ćete koristiti i drugih 10 minuta? Izvolite.

Da. Nenad Čanak, Bogoljub Karić, ko vam je još tamo. Stvarno ste za ponos. A da ste skupljali šljam, ne biste našli bolji šljam da sa njim formirate vladu, od onoga koji imate u Vojvodini. I vi to znate.
Ima li u toj vladi jedna čestita politička stranka? Ima li ikoga od ovih sa kojima hoćete republičku vladu da formirate? Nema. Kakva je to, šta je to? Kako u Beogradu imate koaliciju sa ostalim političkim strankama, a u Vojvodini nemate. Objasnite mi taj nonsens, taj paradoks, tu glupost. Šta je to Vojvodina za vas? Nezavisna država od DS. Da li je to? Neće moći! Neće moći i vi to znate, do sledećih izbora, pa zato se vi ne trudite da dobijemo izbore.
A da smo imali izbore direktne za Skupštinu Srbije i Crne Gore, danas bismo imali državu. Vi niste hteli te direktne izbore, niko od vas ovde u sali, niko osim SRS nije hteo te direktne izbore. Da li ste menjali Ustav Srbije i prilagodili ga Ustavnoj povelji Srbije i Crne Gore? Niste. Zašto? Koga ste ubeđivali da će ta država da opstane? Nikoga.
Razbili ste vi SRJ. Prvo, razbili ste je na jedan deo prihvatljiv, na Srbiju i Crnu Goru, a onda potpuno. Nas je ovde, sa ove govornice, Zoran Đinđić upozoravao da je to jedini način da opstane država i da ne dolazi u obzir dalje cepanje država na Balkanu – jer, gde ćemo mi, Srbija, mi i Crna Gora razdvojeni u EU, kada moramo zajedno.
Kaže, da smo usvojili ovu ustavnu povelju pre šest meseci, sada bismo imali kvote i kontingente za izvoz u EU, okreni, obrni, ovako, kaže, ostadosmo poslednji i usvajajte to danas da bi država funkcionisala i da naš narod živi bolje.
Sve može da se uvije u lepe reči. Sve. I razbijanje države može da se uvije u jako lepe reči. Priče o autonomiji Raške oblasti mogu da se uviju u to što će neko biti ministar. I priče o Vojvodini mogu da se uviju u lepe reči. Sve. Samo treba omogućiti narodu da na izborima pokaže šta misli o tome.
Zato nismo imali izbore za Saveznu skupštinu, zato u ovolikoj krizi u državi nikome od vas ne pada na pamet da raspiše vanredne parlamentarne izbore i da rešimo ovu muku, a da mi u ovom sazivu više ne raspravljamo o Srbiji, koja nije federalna jedinica ili nekakva jedinica zajedničke države. Narod nas je birao da budemo u sastavu sa Crnom Gorom.
Kada smo išli u kampanju niko od nas nije govorio kako će da komanduje vojskom. Niko od nas nije govorio kako će da rukovodi Ministarstvom spoljnih poslova. Tada smo govorili, to smo mi rešili na nivou državne zajednice, na nivou savezne države. Sada, odjednom, treba da preuzimamo te funkcije, mi koji za te funkcije nismo spremani, jer nas Ustav nije spremao za te funkcije.
Hoćemo li da komandujemo vojskom? Moramo prvo da imamo vojsku. Hoćemo li da imamo vojsku? Ne možemo da imamo privatnu vojsku Demokratske stranke! Moramo da imamo vojsku Srbije. Ne može Šćepan Mali da dođe i da kaže, ja sam od sada vrhovni komandant. Ne može! Ne može Vuk Drašković da kaže, ja sam i dalje ministar spoljnih poslova. Ma, nisi, nisi i nećeš da budeš, ne daj bože da budeš. Nego, prvo neka postavi kralja, pa ako ga kralj odredi da bude ministar, neka bude ministar.
Glasao bih, naravno, da Vladu, predsednika Republike, sva ta razna državna ustrojstva, sportske klubove, kako mi rekoše, organizacije, da im svima damo nalog da se prilagode novonastaloj situaciji. Ali neću da glasam za to da mi već ovim aktom, kojim dajemo nalog Vladi, šaljemo iskrene lepe čestitke EU i kažemo – evo, dobili ste još jednu državu, novu, i ta će država da se trudi da radi ovo, da radi ono.
Napišite pismo Evropskoj uniji, da znam da ne ulazim u salu, jer onog časa kada Skupština bude imala na dnevnom redu pismo Evropskoj uniji o namerama države Srbije, tad radikali neće ući u salu Skupštine. Dobro, da ste bar stigli da reagujete munjevito, da me vi ispravite, pa da se smejete, ali ako sam bio brži od vas pa se sam ispravio, otkud vama pravo na smeh. Toliko sam brz da mogu i da pogrešim i da se ispravim, a vi se još niste setili o čemu se radi. (Aplauz.)
Zbog toga, pošto i vreme ističe, SRS želi da Skupština obaveže Vladu da se ponaša u skladu sa Ustavnom poveljom, po kojoj je preuzela pravno sledbeništvo nad bivšom državom.
I ne, ne želimo da taj čin velike žalosti, na koji smo naterani i svojom pasivnošću i svojim nedelovanjem i svojim delovanjem, jer moram da vam kažem, gledao sam to što su radili u Crnoj Gori kada su se proglašavali – da li ste videli koliko je ljudi bilo posle čitave te euforije i pompe da konačno Crna Gora postaje slobodna, nezavisna, ovakva i onakva? Trojica na prste ruku bi mogli da izbroje koliko je ljudi došlo da slavi. Njih je već stiglo, a neke od nas još uvek nije. Znači, ako je zaista težak trenutak, a jeste, upozoravam vas, mnogi od vas su mlađi od mene, doživećete da dočekate koliko je današnji trenutak težak, nemojte od toga da pravite slavu nikakvu.
Nema ovde mesta za slavu. Uradimo ono što moramo, da podelimo tu imovinu, kada je otac već umro, sinovi da podele imovinu i da odu tužni sa tog ročišta na kome su imovinu podelili, jer se ne bi nikada delili da otac nije umro. Da smo mi ostali na vlasti 2000. godine danas bismo živeli u veoma jakoj i stabilnoj zajednici sa Crnom Gorom.

I ostali predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa će želeti reč. Izvolite, redom kojim ste se javili. Reč ima gospodin Albijanić, pa potom gospodin Aligrudić.  

Gospodine predsedniče, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj trenutak u istoriji našeg naroda i naše države zahteva da svoj govor počnem na sledeći način: živela nezavisna Srbija!
Naša država je izrasla na temeljima nezavisnosti srpskih kneževina iz 8. i 9. veka, kraljevina iz 11. i 13. veka, autonomije i nezavisnosti Srbije iz 19. i prava ostvarenih u 20. i 21. veku. Naša država je stvorena po uzoru na sjajnu istoriju Kraljevine Srbije, pod svetorodnom dinastijom Nemanjića. Moramo početi ovako, uz pomen na Srbiju mučenika iz porodice Hrebeljanović, Lazarević i Branković.
Moramo biti uporni u duhu opstanka pod kriptom Svetog Save i pećkih patrijarha. Moramo biti strpljivi poput karlovačkih mitropolita, cetinjskih vladika i mačvanskih episkopa, koji su naš narod proveli kroz stoleća tame pod preteškim jarmom ropstva.
Moramo biti hrabri kao Karađorđe i Miloš i svi oslobodioci moderne Srbije. Moramo biti mudri kao tvorci naše prosvećenosti Dositej i Vuk. Moramo biti pametni kao oslonac savremenoj civilizaciji, kao što su bili Tesla, Pupin, Milanković i drugi.
Mi imamo iskustva iz srpskog carstva iz 14. veka i ujedinjene srpske države u 19. i 20. veku. Jasno je da smo državnopravni sledbenici državne zajednice Srbija i Crna Gora, ali mi imamo dug prema precima i obaveze prema pokolenjima koja će tek doći.
G17 plus jeste za obnovu državne nezavisnosti Srbije, ali pre svega zato što verujemo da je to u interesu građana Srbije i srpskog naroda, a ne zato što smo bili protiv Crne Gore ili Crnogoraca. Želimo da, kao ozbiljna i odgovorna država, štitimo Srbe i u Crnoj Gori i u drugim državama, gde god se oni nalazili.
Iako o sudbini Srbije nisu odlučili njeni građani, smatramo da ovaj trenutak, obnova nezavisne Srbije, koja je nastala pre 1300 godina, zemlje Nemanjića, prve slobodne i demokratske balkanske države u 19. veku i ujediniteljke južnih Slovena u 20. veku, ne treba da bude čas tuge, već tren narodne radosti.
U ime stranke G17 plus zahvaljujem ministrima odbrane i spoljnih poslova, njihovim ministarstvima bivše državne zajednice, zato što su u kasarnama i na diplomatskim predstavništvima istakli državnu zastavu Srbije. Zahvaljujem se posebno ministru odbrane, zato što naša vojska treba da ponese tradicionalni naziv Srpska vojska.
Pozivam sve narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije da pred zgradom bivše Skupštine Srbije i Crne Gore, u što kraćem roku, čim se stvore neophodni uslovi, istaknemo državnu zastavu Srbije, uz himnu Bože pravde.
Pozivam, takođe, predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, pošto iza predsedavajućeg stoji zastava Srbije i Crne Gore, da danas, na jedan dobar način, ostane samo srpska zastava u ovom zdanju i da se na zgradi Narodne skupštine Republike Srbije spusti zastava državne zajednice. Da u našem narodu i svetu objavimo da sledbenica jugoslovenskih i srpsko-crnogorskih država, matica Tesle, Milankovića, Pupina, Selimovića i svih drugih, pobednica na Velbuždu, Mišaru, Šumatovcu i Kolubari, nastavlja svoj život pod svojim prvim i najlepšim imenom. Još jednom, živela nezavisna Srbija! Hvala.

Hvala Vama, gospodine Albijaniću. Po Poslovniku, izvolite, narodni poslanik Aleksandar Vučić, a potom predsednik poslaničke grupe DSS, Miloš Aligrudić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih da intervenišem povodom svega o čemu je govorio prethodni govornik. Slušajući njega, videli bismo da ni Tesla nije Srbin, pošto on slavi Avnojevske granice, da ni mnogi drugi od istaknutih Srba, od Meše Selimovića, pa do onih za koje su govorili da su Hrvati, a ponosili se srpskim rodom, od Ive Andrića, pa nadalje, nikada ne bi bili Srbi, ali o takvima ne mogu da govorim.
Izašao sam zbog toga što je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine hvalisanjem jednog belosvetskog zlikovca i govorenjem najvećih pohvala o čoveku koji je, sada ćete videti i čuti kako, uvredio celokupan srpski narod i sve građane Srbije. Reč je o jednom od ministara, o ministru odbrane, Zoranu Stankoviću.
Uzgred da kažem da tu vrstu kompleksa, skidajte ove zastave, sklanjajte one – dok je bila ovakva zastava, imali smo crveno-plavo-beli barjak i mi u Srbiji i oni u Crnoj Gori, zato što su bile obe srpske države. A izgleda da je vama svejedno kolika će srpska država i na kojoj teritoriji da bude, samo je važno da možete da pričate gluposti narodu da biste ostali na vlasti.
Doneo sam i dobio sam pismo, a gospodin Nikolić i ja smo pročitali to pismo, gospodina Jovana Đoga, kojeg ste pritvorili u Okružni zatvor, u Beogradu. Čovek je napisao, zamolio da upoznamo narodne poslanike sa onim što mu se dogodilo, sa onim što se zbiva, a nije nimalo smešno. Prvo želi čovek da nas upozna šta je činio (Albijaniću, slušaj ovo, slušaj ovo Albijaniću, to sa "žutima" ti neće pomoći ništa, pregazićemo vas na izborima zajedno sve).
"Rat u bivšoj Bosni i Hercegovini zatekao me je 1992. godine na dužnosti u Sarajevu, u činu aktivnog majora JNA. Na ratištu sam ostao do 8. februara 1993. godine, kada sam teško ranjen i po osnovu tog ranjavanja od nadležne vojnolekarske komisije proglašen sam za ratnog vojnog invalida, sa stepenom invalidnosti 70 posto". Čovek objašnjava šta je i kako radio. Sada vam čitam nešto zbog čega bi trebalo mnogi da se zastide, a oni koje svećom ne morate da tražite, jer se i u mraku prepoznaju, znate za koje narod tako kaže, bilo bi dobro da ućute.
"Napominjem da sam za svoj rad u ratu i posle rata odlikovan Ordenom Miloša Obilića i Ordenom Karađorđeve zvezde, kao i da sam 1999. godine vanredno unapređen u čin pukovnika. Nikada u životu nisam kažnjavan, niti ukoren, pogotovu nikada nisam disciplinski odgovarao".
Čovek sada govori o tome kako je i na koji način progonjen, kako i na koji način, bez ikakvog razloga, jer objašnjava da ga gone za krivično delo – pomoći izvršiocu po izvršenju krivičnog dela, pa se ne zna da je to sve istina, a nije, pa se ne zna gde je general Mladić pravosnažno osuđen, a ne zna se ni da ga bilo koji sud Srbije goni za bilo koje krivično delo.