Ali se zna, gospodine Vučiću, da imate vrlo malo vremena po Poslovniku, budite ljubazni i brzo iznesite dokaze o koji govore o tome da je povređeno dostojanstvo, jer to je veoma važno, a mi moramo da se držimo zakona. Izvolite.

Žalosno je to što ste rekli, gospodine Markoviću, a nastaviću, neću dugo.
Dalje: "Moja starija ćerka je u julu 2004. godine diplomirala u roku", dolazimo do ovog zlikovca koga hvalite, do ministra odbrane, "i sa desetkom na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu, stažirala obaveznih deset meseci na VMA, položila državni ispit i u septembru 2005. godine se zaposlila na jednoj privatnoj klinici u Banjaluci, prvenstveno iz razloga prevelike ljubavi prema Republici Srpskoj.
Dana 20. decembra 2005. godine, u večernjim časovima, od prijatelja u MUP Srbije obavešten sam da je planirano kidnapovanje moje ćerke i zadržavanje do mog dolaska, odnosno predaje snagama EUFOR-a u BiH. Uspevam da blagovremeno prebacim ćerku u Beograd, a sutradan ujutru, na tu kliniku gde je ćerka radila upada načelnik uprave Kriminalističke policije MUP Republike Srpske, Dragi Milošević, sa policijom, i pravi velike probleme vlasniku klinike i ostalom osoblju zbog toga što ona nije tu.
Dana 27. decembra 2005. godine mojoj supruzi, koja je bila zaposlena na VMA, kao viši laboratorijski tehničar, uručeno je rešenje o otkazu, sa obrazloženjem da je njeno radno mesto ukinuto. Rešenje je 20. decembra 2005. godine potpisao lično ministar odbrane Vojske SCG, general Zoran Stanković.
Znači, istog datuma kada je planirano kidnapovanje moje ćerke, više je nego očigledno da su te akcije bile koordinirane, a kasnije sam saznao da su celu akciju osmislili i organizovali direktor BIA, Rade Bulatović, ministar odbrane Zoran Stanković, MUP Republike Srpske, Darko Matijašević i Dragomir Andan, direktor Policije Republike Srpske".
Ovde se sada iznose brojna kršenja zakona, a ja vam neću ništa od toga govoriti, samo ću vam, oprostite gospodine predsedniče, pročitati još jednu stvar.
"U Okružnom zatvoru proveo sam 45 dana u samici. Zakon predviđa da lice može biti u samici samo ukoliko to lično želi. Ja to nisam želeo. Tek nakon višednevnog štrajka glađu prebačen sam u grupnu sobu. Takođe, znam da to nije bilo po nalogu istražnog sudije, jer se on posle ponoći više puta konsultovao sa n.n. licima".
I na kraju, čovek kaže, bez obzira na sve, da nikoga ne želi da moli, a reč je o Jovanu Đogu, pritvoreniku, i nije ništa smešno, nesrećo jedna, ništa nije smešno, nego je tužno, e, kriminalci jedni.
Dakle, kaže: "Nikoga ne molim i možda ovakav ton ne priliči nekome kog bi trebalo da molim, ali ne želim da bilo koga molim, već želim da vam prenesem informacije do kojih sam došao i sve ono što znam.
Odlučio sam da ovo napišem zbog svoje savesti, svoje porodice i zbog svih mojih saboraca, zbog istorije. Možda će neko reći da ton i deo sadržaja nije primeren nekome ko moli. Ništa ne molim, samo želim da vas upoznam sa činjenicama koje se odnose na ovaj sudski proces.
A prvo što želim da vam kažem i danas, iako u tome nisam učestvovao, a to je, da general Ratko Mladić nema pravo i ne sme da se preda Haškom tribunalu, nema pravo zbog 25 hiljada poginulih pripadnika Vojske Republike Srpske, koji su poginuli pod njegovom komandom, da se preda u ruke onih koji su direktno učestvovali u ubijanju tih njegovih vojnika, čija je osnovna krivica bila to što su branili svoje gole živote i živote svojih najbližih. Od tih 25 hiljada poginulih, veliki deo su bili dečaci i momci itd".
I samo imam još jednu stvar, gospodine predsedniče, pošto ovde otvoreno hvale, dakle, ovakve kriminalce, ovakve zlikovce kakav je Zoran Stanković i neki drugi ministri, da vas pitam, da li to u pritvoru držite, a govorite o Srbiji, Milošu, Karađorđu, u pritvoru držite one koji su dobili Orden Miloša Obilića i Orden Karađorđeve zvezde, a kriminalce postavljate za direktore bankarskog sektora u Narodnoj banci.

Hvala vam. Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, predsednik poslaničke grupe DSS.

Meni je jasno da postoje oni ljudi koji su zadovoljni ovim što se desilo, dakle, činjenicom da je Crna Gora proglasila nezavisnost, a ima i nas koji smo vrlo nezadovoljni tom činjenicom i koji smo zbog toga veoma nesrećni.
Dakle, to je prosto život, to je prosto realnost u kojoj živimo. Za mene je odvajanje Crne Gore od Srbije realnost koja se dogodila, i to tužna realnost.
Mi danas imamo akt koji ništa u svojoj biti nije osim akt koji nešto utvrđuje, konstatuje i daje par naloga državnim organima, jer valjda to ne možemo sporiti da ovo mesto, ova Narodna skupština, valjda mi može dati nalog državnim organima za određena postupanja i jedno od centralnih mesta u ovom nalogu, u ovoj odluci, jeste određeni rok u kome određeni državni organi moraju nešto da urade da bi se prilagodili ovoj novonastaloj situaciji, koja je za mene tužna realnost.
Ako govorimo o različitom pristupu i različitom gledanju na stvari, kada je reč o zadovoljstvu i nezadovoljstvu zbog onoga što se dogodilo, mislim da bi bilo dobro da gledamo na koji način iskazujemo to zadovoljstvo ili nezadovoljstvo.
Ova skupština je, po prirodi stvari, imajući u vidu da imamo višestranački sistem, da imamo političku demokratiju, koja dopušta različitost u mišljenju i žestoke govore kojima se brani jedna ili druga pozicija, jedan ili drugi stav, da postoje trenuci u našoj državi, i mi iz DSS smo na to uvek ukazivali, kada bi i naš ton valjalo da bude primeren trenutku u kojem smo.
I mislim, zaista, da u tom smislu nastavim ovaj svoj vrlo kratki govor, koji se sastoji u tome da pokušam da skrenem pažnju, tek toliko, na akt koji je pred nama, da ponovim još jednom, da je u pitanju akt kojim se nešto konstatuje. Šta se njime konstatuje?
Konstatuje se da su formalno nastupili uslovi iz člana 60. Ustavne povelje. Ne piše to ovim rečima, ali to proističe iz ovog akta, naročito iz preambule, odnosno uvoda ovog akta, preambula je teška reč.
Dakle, ovde se ne radi ni o kakvom ustavu, niti se radi o bilo kakvom ustavnom rešenju, jer u jednom ustavu se u preambuli nikada ne poziva na međunarodne organizacije ili pridruživanje i slično, a ovde se poziva. Zašto? Zato što se ovde radi o konstataciji aktuelne državne politike Srbije. To je trenutak, presek stanja u kojem jesmo. Od tih konstatacija se u preambuli pošlo. One nemaju nikakav drugi značaj.
Nikada u ustavu jedne države neće pisati u preambuli ustava da volja naroda počiva, recimo, na ideji evropskih pridruživanja. Zašto bi to stajalo u bilo kojoj preambuli bilo kojeg ustava, pa čak i država članica EU. Dakle, to nije tekst koji liči ili podseća na ustav, nego samo navodi ono što je presek sadašnjeg stanja aktuelne državne politike u Srbiji.
Naravno da je to momenat od koga se polazi kada se daje predlog odluke o ponašanju državnih organa. Neko će reći da je možda i ceo ovaj tekst i sama Skupština nepotrebna, i da se to automatski dešava. U formalnom smislu reči bih se sa tim složio. Međutim, suštinski je bilo potrebno dati iz ove skupštine određeni odgovor, ako ni zbog čega drugog, ono zbog određenih prelaznih rešenja i rokova koji se tiču samo države Srbije u ovom trenutku.
Dakle, mi u ovom trenutku ne razmatramo ništa što ima veze sa političkom situacijom u Crnoj Gore, pri čemu, ponavljam, da nikada nije manje bolje od većega, da je uvek veće bolje od manjeg i da sigurno nikada nije bolja manja zajednička država našeg zajedničkog nacionalnog prostora, nego što bi bila bolja veća država.
Ovde neću ulaziti ni u analize kako je do ovoga došlo, nego polazim samo od realnosti koju mi je teško da prihvatim, ali koju, nažalost, moram da prihvatim. Ovde se pominje rok u kome je potrebno da Vlada i drugi državni organi donesu određena akta, da preduzmu određene mere, i pominju se ciljevi, a to je ostvarivanje međunarodnopravnog subjektiviteta Republike Srbije, a ne traženje tog međunarodnopravnog subjektiviteta od bilo koga, jer, on je automatski po članu 60. Ustavne povelje.
Reč je o ostvarivanju nadležnosti Srbije u određenim oblastima koje su bile u nadležnosti državne zajednice, a ne o konstituisanju tih nadležnosti, jer one su automatski srpske nadležnosti.
Kada je reč o zakonodavstvu državne zajednice Srbija i Crna Gora, ono je automatski srpsko zakonodavstvo. Dakle, svi zakoni državne zajednice Srbija i Crna Gora su zakoni Srbije. Možda ih eventualno negde treba promeniti, u onom delu kako su napisani članovi tih zakona u kojima su neprimenjivi ili teško primenjivi na novonastalu situaciju, ali to su naši zakoni.
Naravno da se pominje i rešavanje spornih pitanja između Srbije i Crne Gore, jer ono proističe iz ove tužne realnosti o kojoj sam govorio. Dakle, spornih pitanja će očigledno biti i ona se moraju rešavati. Zato je dat određeni rok i mislim da je ova intervencija Narodne skupštine, koja je za nekog možda bila i nepotrebna, u čemu se formalno mogu i složiti, suštinski potrebna.
Ali se prosto pitam čemu služi današnji naš sastanak ovde, ako i ovu činjenicu možemo ovako euforično interpretirati na različite načine i ponovo koristiti ovakve događaje, to nam nije prvi put u našoj bližoj istoriji, više puta smo to radili, valjda smo mi takvi, jednostavno, da pripremimo sebe što bolje za neke buduće izbore. Mi smo inače prošli pola mandata ovog saziva, moguće da će on biti i kraći od onoga što je zapisano u Ustavu i zakonu, nikad se ne zna.
Dakle, mi možemo sebe na različite načine pripremati za ove izbore. Pozivati se na velike reči i truditi se na svaki način da pokažemo kako su oni koji vrše vlast loši, a mi koji ne vršimo, ako smo takvi u ovom trenutku, najbolji i najpametniji u odnosu na sve druge. Naravno da jesmo u tom slučaju, jer u tom slučaju ne možemo da pogrešimo. Dakle, ne možemo doći u situaciju da napravimo bilo koju grešku, možemo kritikovati samo one druge.
Gospodo, naš stav iz DSS je bio vrlo jasan od početka. Smatrali smo da je zajednička država najbolje rešenje za sve nas. Smatrali smo zbog toga što su u pitanju bratski narodi, neki smatraju da je u pitanju jedan narod. Ja bih bio vrlo blizak toj tezi. Smatrali smo zbog toga što je to bio za nas, kako smo videli, najbrži način da se ostvare ciljevi Srbije, ali i ciljevi Crne Gore, kao drugog dela naše zajedničke države, pošto smo doživljavali naše ciljeve kao zajedničke. Nažalost, toga sada nema.
Ono što bih najmanje voleo to je da našim političkim potezima iz Srbije nešto što je nastalo kao jaz između dva dela istoga učinimo još većim, jer verujte mi, od goreg gore može biti i od jednog zla može biti većeg zla.
Prema tome, pozivam da sve one koji žive u Crnoj Gori i dalje smatramo svojom braćom i da nemamo nikakvih gorkih osećanja prema njima,
a mi političari, svi zajedno, koji smo do ovoga doveli, nas će pamtiti po dobru i po zlu, a bojim se u ovom slučajevima i po zlu.

Replika gospodina Nikolića, pa šef poslaničke grupe DS, Dušan Petrović.

Gospodin Aligrudić je pogrešno protumačio delove mog izlaganja. Naime, nisam izašao ovde da bih se svađao sa vama i da bih pravio sebi nekakav put za kampanju za sledeće izbore. Kamo sreće da smo se, kada je usvajana Ustavna povelja, još više posvađali, kamo sreće da nije ni usvojena Ustavna povelja.
Da vas podsetim, tada je Vojislav Šešelj uputio jednu poruku DSS: "Postoje različiti ljudski karakteri. Ovo je jedan od prelomnih momenata u životu svakog čoveka, pojedinca i cele nacije, gde treba dokazati čojstvo, ponos, dostojanstvo i hrabrost da se kaže – ne onome što uništava državu. Ovo je moja poruka posebno DSS. Vi ste napokon shvatili šta je Ustavna povelja. Slušao sam dobro govor vašeg predsednika. On je sve shvatio i pokajao se, u to sam iskreno ubeđen. Ubeđen sam da on nije hteo uništenje savezne države". Toliko, samo da se razumemo ko je znao šta se radi Ustavnom poveljom, a ko nije znao.
Zakoni Srbije i Crne Gore ne mogu da se pretoče u zakone Srbije, zato što se neki od njih odnose na materiju koje nema u Ustavu Srbije. Lako je bilo napisati Zakon o Vojsci Srbije i Crne Gore, kad Ustavna povelja predviđa Vojsku Srbije i Crne Gore i predviđa vrhovnog komandanta vojske. Ustav Srbije ne predviđa vojsku Srbije i ne predviđa vrhovnog komandanta, a zakon ne može da proistekne ni iz čega, nego mora da proistekne iz Ustava.
Da vam sada otkrijem i zašto sumnjam u dobre namere i ove odluke. Pokušaću da vam pročitam celu rečenicu i da vas upozorim da odluka nije dobra i da nije demokratska, a vi je cenite kako god vi hoćete. Odluka kaže ovako: "Obavezuju se Vlada i drugi državni organi da donesu u roku od 45 dana potrebna akta i preduzmu potrebne mere sa ciljem ostvarivanja nadležnosti Republike Srbije, a pre svega u oblasti spoljnih poslova i odbrane, do donošenja neophodnih zakona".
Znači, vi kažete Vladi – dostavi nam potrebna akta i preduzmi potrebne mere u roku od 45 dana, sa ciljem da nastave da funkcionišu odbrana i spoljni poslovi, do donošenja potrebnih zakona.
Vi ne kažete dajemo Vladi rok od 45 dana da nam podnese zakon ovde, nego kažete da ona donese meru do donošenja zakona. Kada? Za godinu, dve, pet, deset, hoće li to neustavno stanje da traje večito? Da mi prihvatimo ovde da nam Vlada jednim aktom kaže: Vuk Drašković će biti ministar spoljnih poslova dok ne donesemo neophodan zakon. Da li je to Narodna skupština, da li je to ta država koju ovde predstavljate EU? Pa jeste, to je država koja nije imala direktne parlamentarne izbore u Ustavom predviđenom roku i svi ste oko toga bili složni.
Zato vas molim, ovo je bila ideja G17 plus, vidi se po euforiji kojom ovo dočekuju, ali što mi ostali da učestvujemo u tome. Njihova je želja bila da se razdvojimo, normalna želja, možete takve da ih istrpite u Vladi, šta da kažem, za vas je normalno, ali nemojte celu Skupštinu zbog toga da izlažete da sada ovde gledam kako neko skida zastavu. Što mi smeta ova zastava?
Ajde vi prvo formirajte tu Srbiju u skladu sa njenim opredeljenjima, raspišete vanredne parlamentarne izbore, da izaberemo novi parlament, novu vladu, novog predsednika Republike.
Pa onda 'ajde da postavimo i ta svoja znamenja. U kojoj to sada državi da postavljate znamenje, koja Srbija? Mi smo i dalje Srbija i Crna Gora, pravni sledbenik Srbije i Crne Gore, mi još nismo Srbija, mi smo samo pravni sledbenik. Nema pravnog vakuuma, ali smo i dalje samo pravni sledbenik.
Mi državu nismo konstituisali, Ustav Republike Srbije nije Ustav samostalne države, nego je Ustav jedne federalne jedinice. Nema danas šta da se slavi. Čak i ako vam je milo što više nema Crne Gore, nema šta da se slavi, danas nije nastala samostalna Srbija.

Replika, narodni poslanik Miloš Aligrudić.  Po Poslovniku, izvinjavam se. Izvolite.

Ako ste čitanjem onoga što je gospodin Šešelj uputio DSS hteli da implicirate da je DSS želela razbijanje Jugoslavije, onda to nije korektno prema bilo kom poslaniku DSS u parlamentu. Ako ste hteli; a ako niste, onda sam pogrešno protumačio to što ste rekli.
Naravno, pošto je replika bila meni, a u replici se govorilo i o onima kojima nije stalo do zajedničke države ili da su jedva čekali da do ovoga dođe, onda se bojim da se i taj deo vaše replike ne protumači kao nešto što se odnosi na mene ili na poslaničku grupu DSS, pa sam zbog toga najviše izašao, jednostavno, želeći da podvučem tu okolnost.
Dakle, DSS u onoj meri u kojoj je mogla da utiče na vršenje vlasti u Srbiji preko tadašnje pozicije predsednika SRJ, Vojislava Koštunice, u onoj meri u kojoj je to moglo da utiče u ovom parlamentu do trenutka do kada je vršila vlast u konglomeratu zvanom DOS, pa i posle toga kao opoziciona stranka u ovom parlamentu iz koga je bila brutalno izbacivana.
Mi smo se sve vreme trudili da, poštujući političke realnosti i situaciju u kojoj smo, izvučemo maksimum koji je neophodan da bi naši narodi živeli u zajedničkoj državi, u onoj meri i na onaj način koji je u datom trenutku bio moguć. Naravno, pozivam sve one koji imaju pametnije ideje, koji imaju mnogo bolja rešenja da kažu, prvo, kako sve to moglo drugačije u datim okolnostima izvesti i naravno da, na kraju krajeva, onog trenutka kada preuzmu vlast izvedu. Ali, moram da vam kažem, uopšte sve ove replike i način na koji danas izlazimo za govornicu čine ovu diskusiju prilično jadnom. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović, predsednik poslaničke grupe DS. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, danas je jedan od dana kada se pokazuje da li je jedna država sposobna da sagleda okolnosti u kojima se nalazi, da li su oni koji državu predstavljaju, ovaj parlament je reprezentativan, bar bi tako trebalo da bude po Ustavu i zakonu, ima on svojih manjkavosti, ali danas o tome da ne govorim, oni koji narod i građane predstavljaju da li su u stanju da sagledaju realno život u kome se nalazimo i okolnosti u kojima živimo.
DS, i to je svima veoma dobro poznato, ma šta govorili o politici DS, i to je deo politike i deo našeg života, ogledaćemo se na izborima, DS se zalagala, želela, mislila da je dobro da Srbija i Crna Gora budu u jednoj zajedničkoj državi, da je to najbolji put da zajedno što je pre moguće stignemo do EU. DS, sa druge strane, branila je, brani i sada i braniće i u buduće pravo građana da odlučuju o svojoj sudbini i njihovo pravo da određuju u kakvom će državnom obliku da žive.
Građani Crne Gore odlučili su da žele da žive odvojeno od Srbije, odlučili su po pravilima koja su prihvatili učesnici u političkom životu Crne Gore, prihvatili su da u toj izjavi volje naroda Crne Gore učestvuje i bitnu reč kaže EU, prihvatili su oni koji su za život sa Srbijom bili, prihvatili su oni koji su želeli da Crna Gora bude država sama za sebe.
Po tim pravilima i po stavu i presudi onih koji su bili od svih ovlašćeni da ta pravila tumače, građani Crne Gore su doneli odluku, odlučili su da ubuduće žive sami i ja u ime DS čestitam građanima Crne Gore na odluci, ma koliko ona ne bila u skladu sa politikom koju je imala DS, jer je to njihovo neotuđivo pravo.
U Crnoj Gori, i to ovde hoću još jednom da kažem, Srbija nema neprijatelja. Sto osamdeset hiljada ljudi u Crnoj Gori glasalo je da živi zajedno sa Srbijom. Oni koji su glasali da žive odvojeno od Srbije nisu neprijatelji Srbije i svako ko širi anticrnogorsko raspoloženje ili ne daj bože mržnju radi protiv interesa građana Srbije. Srbija u Crnoj Gori ima svoje interese, Srbija u Crnoj Gori ima svoje bezbednosne interese, Srbija u crnoj Gori ima ljude koji je neizmerno vole i Srbija u Crnoj Gori, siguran sam u to, nema nikoga ko je mrzi.
Crna Gora je u Srbiju izvezla u prošloj godini 300 miliona evra robe i usluga, Srbija je u Crnu Goru izvezla više od toga, pa šta ćemo – hoćemo da gasimo ta radna mesta, hoćemo da zatvorimo sve fabrike koje proizvode nešto što u Crnu Goru izvozi ili ćemo kao razumni ljudi, kao predstavnici naroda, koje je narod u ovu Skupštinu poslao da se staraju o njegovim interesima, pronaći put i način da se što je pre moguće odnosi između Srbije i Crne Gore utvrde, da ne ostane ništa nesporno i da i jedni i drugi zajedno, što je pre moguće, uđemo u EU. To je politika DS.
Mogu da razumem da postoje druge politike, pa zašto ne bi postojale i zato ćemo ići na izbore da vidimo kome će građani Srbije dati poverenje. Kad smo već kod toga, postoje dve ideologije u Srbiji danas.
Jedna ima san, tako kažu, san o nekakvoj velikoj državi koja će daleko na Zapadu imati svoje granice. To je košmar, nije to san. Košmar, iz koga se nadam da će što pre izaći, jer košmari dobro nikome ne donose, jer košmari nemaju veze sa realnošću.
Postoji druga ideologija koja ima viziju jake i moćne Srbije, to je politika DSS, koja će imati najsnažniju ekonomiju u ovom regionu; Srbija koja će imati škole kojima ćemo se ponositi, Srbija koja će imati bolnice u kojima će naši građani moći da se leče kako treba, Srbija koja će biti zemlja kojoj će želeti da priđu svi oni koji 15 godina beže od nas glavom bez obzira, Srbija koju će njeni građani voleti i Srbija koju će svi drugi poštovati.
Eto, danas je, dame i gospodo poslanici, jedan od onih dana kada treba doneti odluke koje će pomoći našoj zemlji da kroz realan život u kome se nalazi što snažnije korača. Nije vreme za tugu, a naročito nije vreme da se liju krokodilske suze onih koji jedva čekaju da kakva nesreća nastupi, pa da dođu do pobede na vanrednim parlamentarnim izborima. Ima nekih kojima nije ni dobro, možda bi im trebalo ukazati lekarsku pomoć.
Nije vreme za egzaltaciju niti za radost, vreme je za realnost, realnost koja će nam pomoći da svojoj državi vratimo snagu. Da joj vratimo moć koju je imala kada je koračala kroz evropsku istoriju najsnažnije i koja je građanima koji su tada u njoj živeli omogućila dostojanstven život dostojan onoga što Srbija, kao snagu i kao moć u svom potencijalu ima. Nemam šta drugo da vam kažem nego – živela Srbija! Jer, to je ono što će nam svima pomoći da se vratimo svojoj moći, svojoj snazi i razumnoj politici. Hvala lepo.