Zahvaljujem se gospodinu Matiću, replika Nataša Jovanović, narodni poslanik.

Kolega Matić je, u najmanju ruku, rekao neistinu. Kolega Matiću, vi ste sa gospođom Radetom i sa mnom razgovarali o tome kako je lep tržni centar u Požarevcu,  koji je blizu pijace Krug, gde ima lepih lokala za izdavanje, u posedu pojedinih poslanika.
Stvarno ne znam o čemu vi pričate. Vi sa mnom i sa koleginicom Radetom ste nešto drugo raspravili. Divila sam se, kako je to divno zdanje i kako tu ima lepih lokala različite kvadrature, sa različitim upotrebnim dozvolama.
Nedavno sam bila u Požarevcu na veličanstvenoj promociji knjige prof. dr Vojislava Šešelja "Svedok odbrane u haškom procesu Slobodana Miloševića" i pitala kolegu Arsića - kakva je ovo zgrada? On kaže - to je tržni centar, tu ima jako lepih lokala za izdavanje. Uopšte ne znam o čemu vi pričate. Ja razgovarala i raspravljala sa vama o nekom vašem slučaju i problemu? Znam da vi nešto tu muljate, a šta stvarno ne znam. A da je tržni centar lep, jeste.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Vesna Raca-Radisavljević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G17 plus.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, evo u ovakvom jednom danu, prvi put vezano za zakone, ono što bih htela da istaknem i što je jedna posebna impresija vezana za ovaj zakon, to su ova poreska oslobađanja koja se odnose na kategorije pripravnika, mladih ljudi kojima bi to bilo prvo zaposlenje, mlađih od 30 godina, na kategoriju mlađih od 30 godina kojima to nije prvo zaposlenje, na kategoriju invalida i na kategorije starijih od 45 godina, odnosno starijih od 50 godina, kada je u pitanju Zakon o obaveznim doprinosima.
Zašto je ovo važno? Zato što na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje ima 311.032 čoveka mlađa od 30 godina, od toga 55.091 kojima je to drugo zaposlenje, a 255.941 onih koji se mogu nazvati pripravnicima. Na evidenciji ove službe ima 298.214 lica starijih od 45 godina. Nemamo precizne podatke koliko njih je starije i od 50 godina. Sigurno je svako od vas bar nekada imao priliku da se nađe u frizerskom salonu, kozmetičarskom salonu, ili u prodavnici, kada se na vratima pojavi neko ko liči na inspektora, gde samo vidite kako ljudi beže i sklanjaju se, to su, dakle, mladi ljudi koji rade na crno.
Gde mi u ovom zakonu vidimo šansu za te mlade ljude? Kako to konkretno može da izgleda, jedna stimulacija koja bi bila na bruto zaradu od 20.000 dinara, kako će izgledati posle 1. septembra kad počne primena ovih zakona i kad budemo imali primenu svih ovih rasterećenja, šta ćemo imati? Imaćemo bruto osnovicu 20.000, imamo 5.000 neoporezovano, što ovaj zakon predviđa za sve ove kategorije. Znači, imamo potpuno izuzeće poreza kad su u pitanju ove kategorije i imamo, kada su u pitanju doprinosi koji se plaćaju na teret poslodavca, osim kod kategorije starijih od 45 godina gde je oslobođenje 80%, potpuno oslobađanje od ovih doprinosa.
Šta vi u stvari takvom jednom računicom vidite, oni koji su imali priliku da rade obračun plata ili da čuju kako se to radi, shvate da je skoro 5.000 dinara po jednom zaposlenom kada se radi obračun plate, ako je bruto plata 20.000, manje plaćanje za poslodavce.
Ako govorimo o kategoriji od 600.000 ljudi, oni treba da budu uvereni da će ove nove zakonske promene pomoći da oni dobiju to stalno zaposlenje na neodređeno vreme. Kako će biti uvereni? Zakonodavac je, dakle, predvideo i vreme trajanja ove povlastice. Za neke kategorije, da sada ne citiram, svi imamo zakon pred sobom, tri godine, a za neke kategorije dve godine.
Zakon je predvideo i to da broj zaposlenih, koji se nađu kod poslodavca 1. septembra, može samo da raste i da pravo na korišćenje ovih povlastica imaju samo poslodavci gde ukupan broj zaposlenih raste.
Još tri, odnosno dve godine traje kontrola, odnosno vreme za koje ne sme doći do ukupnog smanjenja obima zaposlenih.
Naravno, zakon takođe predviđa šta ukoliko se u određenim slučajevima voljom samog zaposlenog prekine radni odnosi. Dati su rokovi od 15 dana, gde se može zameniti iz iste grupe zaposleno lice, a da pri tom ta olakšica ostane, ali za ono preostalo vreme, dakle, od početka kada je počelo njeno korišćenje. Prema tome, sve ove kategorije su u prilici da sebi obezbede zaposlenje.
Naravno, moram da pomenem i one starije od 45 godina, zato što među tom kategorijom ljudi, a naročito među ovim starijima nalazi se mnogo onih kojima fali jedna do dve godine do penzije i gde će ovo potpuno oslobađanje, onima kojima fali neka godina do penzije, biti vrlo ozbiljno, jer će u tom slučaju poslodavci obračunavati samo doprinose na zdravstveno iz zarade, doprinose za PIO i doprinose za nezaposlene. Svih ostalih poreza i doprinosa koji se obračunavaju na zaradu su oslobođeni.
To predstavlja značajnu mogućnost da se pitanje tih nedostajućih godina do penzije ovim ljudima reši. Znamo da je mnogo takvih koji su pogođeni tranzicijom ostali bez posla. Ovaj zakon njima daje šansu da poslodavci obrate pažnju na to, na ta značajno smanjena davanja koja će imati da bi takve ljude zapošljavali.
Ostale kategorije zakona, naravno, mislim da su dovoljno precizne. Po meni, ove odredbe o kojima sam govorila su najznačajnije, jer povećavaju i daju mogućnost da se poveća zaposlenost.

Zahvaljujem se. Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
Idemo po redosledu narodnih poslanika koji su se prijavili za rad u zajedničkom načelnom pretresu o Predlogu zakona o izmenama Zakona o porezu na dohodak građana i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Prvi za reč se javio narodni poslanik Toma Bušetić, a potom narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite, gospodine Bušetiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministre Dinkiću, niz olakšica koje predlaže Ministarstvo za finansije u oblasti poreske politike, odnosno poreza na dohodak građana, kao i olakšice u oblasti obaveznog socijalnog osiguranja na prvi pogled mogu značiti veoma odlučne i veoma značajne mere koje će dovesti do nekog krajnjeg cilja o kome je govorio ministar Dinkić, dovesti do novog zapošljavanja, masovnog zapošljavanja i do novih investicija.
Sve te mere koje su predložene, lično mislim da neće dati neke veće efekte. Ma kako sve ove mere zamišljene kao dobre mere, one neće imati efekte niti kada je reč o otvaranju nekih novih radnih mesta, kada je reč o novom zapošljavanju, a mislim da neće efektuirati i kada je reč o nekim novim investicijama.
Kada govorimo o porezu na dohodak građana, najvažnija stvar je smanjenje poreza na zaradu sa 14 na 12%. Smatram da to neće dati neki dobar rezultat, imajući u vidu da ćemo imati manji budžet.
Ministar Dinkić je govorio o tome da ćemo upravo po ovom osnovu imati manji budžet za 30-tak milijardi dinara.
Poslodavci, a pre svega ovi privatnici, već sada u velikoj meri potkradaju državu, imaju i dalje veliki broj neprijavljenih radnika. Ministru Dinkiću preporučujem da malo pogleda i ove radnike što prijavljuju, a govorim o privatnom sektoru, na koje iznose ih prijavljuju i sa kakvom stručnom spremom ih prijavljuju.
Uglavnom svi su prijavljeni ili jedna velika masa radnika na minimalno osiguranje, na minimalne osnovice, a oni sa višim i visokim školama uglavnom su sa srednjim školama prijavljeni.
Imamo već sada jednu veliku krađu, ponovo jednu sivu zonu, a uostalom, pre nekoliko dana govoreći o Strategiji za smanjenje siromaštva, rečeno je da danas u Srbiji siva zona, siva ekonomija učestvuje sa 30%, a što je stvarno jedna veoma velika crifra.
Još manje verujem da će se ovi efekti ostvariti u oblasti socijalnog osiguranja kada je reč, pre svega, o penzijskom i invalidskom osiguranju i kada je reč o zdravstvenom osiguranju. Najvažniji cilj jeste novo zapošljavanje, nova radna mesta, nove plate, novi doprinosi i za zdravstvo i za PIO.
Po mom uverenju, sve ove olakšice neće doprineti nekom novom zapošljavanju, nećemo imati taj veći broj zaposlenih, možda nešto minimalno u nekim minimalnim procentima.
S druge strane, nije ministar Dinkić govorio o tome, kakve će uštede biti u ovoj oblasti i u oblasti socijalnoj osiguranja, koliko ćemo tu uštedeti.
Sasvim je sigurno, bar po meni, da su bolja rešenja bila da smo te pare dali tamo onima kojima najviše treba, a u ovoj oblasti je nedostatak sredstava veliki i kada govorimo o penzijskom i invalidskom fondu i kada govorimo o zdravstvenom fondu, bez obzira što je ova Vlada zatvorima postojećim zakonima, načinom obračuna itd.
Želim da vas podsetim, a pre svega ministra Dinkića, da u poslednjih pet-šest godina, pod firmom raznih reformi u oblasti PIO, taj potreban fond sredstava je gotovo prepolovljen. Sada su prosečne penzije negde 60% od prosečnih plata.
Sa takvim fondom mi i dalje imamo situaciju da je učešće budžeta u PIO oko 40%, a što je veliki procenat, jer znamo veoma dobro da je opšta stabilnost u PIO fondu jedino moguća onda ako taj fond se finansira od izvornih sredstava.
Znamo da su izvorna sredstva pre svega sredstva od zaposlenih, od novih plata, od novih zaposlenih lica.
Opet imamo jedno loše iskustvo kada govorimo o dopunskim sredstvima, koja se daju iz budžeta da međunarodne finansijske organizacije veoma često zahtevaju od svih vlada u tranziciji da se u jednom trenutku uskrate ta sredstva i kažu, sada više nema dodatnih sredstava iz budžeta i onda bismo imali veliki kolaps u PIO fondu.
Imamo loših iskustava u mnogim zemljama, u Republici Srpskoj, pa i u nekim drugim zemljama, gde su se maltene penzije isplaćivale samo u onoj meri kolika su bila izvorna sredstva. Znači, ono što se ubere od doprinosa, ono što se ubere od zaposlenih ljudi po liniji doprinosa.
Zato smo uvek davali prednost izvornim sredstvima, jer su izvorna sredstva najvažnija. Samo izvorna sredstva garantuju stabilnost tog fonda.
Već danas je učešće 40% budžeta u penzijama, želim da ponovim da smo imali tokom svih pet-šest godina smanjenje tih potreba, imali smo švajcarsku formulu, sa usklađivanjem na svaka tri meseca sa 50% rasta troškova života i rasta plata, imamo sada šestomesečno usklađivanje uglavnom sa rastom troškova života, 25% su samo zarade.
I pored svih tih mera, pored toga što imamo obračun penzija za celi radni vek umesto deset najpovoljnijih godina, znači sijaset tih nepopularnih mera je doneto tokom svih ovih godina od 2000. godine do današnjeg dana, i pored toga mi imamo penzijski fond koji je mali, penzije su veoma male.
Prema nekim mojim podacima mi u Srbiji imamo više stotina hiljada ljudi koji imaju penzije ispod 10.000 dinara.
Danas u uslovima opšte skupoće, u uslovima kada je struja poskupela pedeset puta u odnosu na 2000. godinu, kada je grejanje poskupelo trideset puta, kada je sve to poskupelo toliko mnogo, u tim uslovima ovih 10.000 dinara, pa i manje, te pare penzionerima nisu dovoljne ni za najelementarnije potrebe.
Zato smatram da neko veliko oslobađanje po ovoj liniji, bilo da je reč o doprinosima, bilo da je reč o porezima, mislim da neće dati efekta u smislu novih zapošljavanja, a sa druge strane, kako je ministar predvideo da imamo suficit u budžetu, imamo velike teškoće u svim ovim oblastima, jednostavno nedostatak para je veliki u Fondu za penzijsko osiguranje i u Fondu za zdravstveno osiguranje.
Da bismo održali sadašnji odnos između penzija i plata, a taj odnos jeste 60%, da prosečna penzija ne može biti manja od 60% od prosečne plate, to jeste amandmana SPS koji je ovde usvojen i zbog kojeg je aranžman sa MMF-om bio odložen na nekoliko meseci, izuzetno značajan i dajte da se bar u ovom trenutku održi taj odnos. Ne mislim da se taj odnos može održati ovim merama koje je predložilo Ministarstvo za finansije.
Naravno, kada govorimo i o drugoj oblasti u okviru socijalnog osiguranja, obaveznog socijalnog osiguranja, vrlo važan je i zdravstveni fond. Zdravstveni fond se uglavnom finansira od izvornih sredstava. Mislim da je učešće budžeta minorno, ne mogu da se setim koliko je bilo za ovu godinu, možda pet ili desetak milijardi, možda ni toliko, to je stvarno malo u odnosu na ukupnu sumu koja je možda oko 200 milijardi, ali je činjenica da je u zdravstvenom fondu situacija veoma teška, bez obzira na pohvale i resornog ministarstva da je sada tu situacija veoma dobra, da je mnogo bolja nego što je bila.
Prema svim pokazateljima koje mi imamo situacija ništa nije bolja, maltene je gora. Osiguranici imaju sve manja i manja prava, znamo da su uvedene određene participacije i za bolnička lečenja. Znamo da se u apotekama plaćaju gotovo svi lekovi, znamo da su te cifre veoma visoke. Redovi za složene operacije su veoma veliki, čak i kada je reč o dijagnostičkim sredstvima, a da ne govorim o uputu za VMA. Znamo da je to jedna od najuglednijih klinika, dobiti uput za VMA danas je teže nego bilo šta. Dostupnost lečenja svim osiguranicima mora da bude garantovana, i bez obzira na cenovnike i na sve ostalo, svako mora da bude obezbeđen u smislu elementarne zdravstvene zaštite.
Sa druge strane, smatram da su pogrešni potezi povučeni u poslednje vreme u ovoj oblasti i kada govorimo o odluci Ministarstva zdravlja da gotovo preko noći 2.000 stomatologa i svih pratećih službenika ostane bez plata. Mislim da je ta cifra i veća. To je katastrofalna greška. Jednostavno, pacijenti su uskraćeni za lečenje.
Danas da neko plati 900 dinara ili 500 dinara, zavisi od slučaja, za vađenje zuba, za lečenje, to su ogromne cifre. Stanovništvo je osiromašeno, a sa druge strane ljudi koji završe izuzetno teške fakultete, završe stomatologiju, oni su na belom hlebu. Kažu - tržište je sve, neka svi idu na tržište, naći će uhlebljenje. Danas je to veoma teško.
To nisu neka velika sredstva, ministre. Stomatolozi treba da primaju plate. Nema ih mnogo u Srbiji, jer jednostavno sećam se 2001, 2002. i 2003. godine u Vladi DOS-a najviše su o tržištu, o tome da svi moraju da zarade, da svi moraju da rade, govorili lideri Demokratske stranke koji nisu imali jedan jedini dan radnog staža. Prve su knjižice dobili u Vladi Republike Srbije.
To je veliki problem kada nam o tržištu, o tome da svi moraju da se snađu, da svi moraju da se pomuče da dođu do parčeta hleba, najčešće govore oni koji nikada nigde nisu radili, koji veoma dobro žive, koji imaju velika sredstva, naravno Čeda, Đinđić, oni su bili ti koji su najčešće govorili o tržištu, da svi moramo da izađemo na tržište i da svi možemo da se snađemo na pravi način, a naravno veoma teško se ljudi snalaze. Danas ko ostane bez posla gotovo da ne može da ga nađe.
Još jedna stvar, govorim vam to kao čoveku koji je čelnik u G17, iako je ovih dana na velika vrata ušla ta ideja o decentralizaciji i o domovima zdravlja, da pripadnu lokalnim samoupravama, a da se finansiraju od strane Fonda za zdravstveno osiguranje, mislim da je to velika greška. Imaćemo da lokalne samouprave postavljaju direktore, ništa više nećemo imati.
Ako ostane na tome, ali najverovatnije da neće ostati na tome, nego da će za godinu ili dve dana reći predstavnici ministarstva neke druge vlade, naravno demokratskog bloka, mi to nikada ne bismo uradili, sada neka lokalne samouprave finansiraju domove zdravlja. To je nemoguće.
Imaćemo situaciju gašenja domova zdravlja, imaćemo situaciju da neki privatnici kupuju domove zdravlja i imaćemo situaciju da ljudi ne mogu da se leče ni po kom osnovu. To je jedna strašna stvar. Možda sada nije trenutak za ovo, ali je vezano za sve ove zakone jer je ministar Dinkić predložio određena rasterećenja, sve u cilju novog zapošljavanja, novih doprinosa, novih punjenja budžeta, fondova. Mislim da su ove mere veoma niskog dometa i da jednostavno nećemo na ovaj način postići gotovo ništa.
Ono što je važno i što želimo posebno da potenciramo kada govorimo o broju zaposlenih, najvažnije je, ministre Dinkiću, da ne dođe više do novih otpuštanja. Vi ste zagovornik restrukturiranja javnih preduzeća. Imaćemo možda u ovoj godini ili u nekoj sledećoj godini veliko otpuštanje u EPS-u, Telekomu, NIS-u, Železnici. Ti ljudi primaju plate, uplaćuju u fondove, penzijski i zdravstveni, ti ljudi preko svojih plata budžet pune.
I prema tome, ako imamo danas situaciju da sutra u Srbiji ili za godinu dana 50.000 ljudi ostane bez posla po tom osnovu, ovim vašim merama teško da ćemo 5.000 ili 10.000 zaposliti, a sa druge strane 50.000 ostane bez posla. Imaćemo još manje sredstava, manje novca u svim fondovima, imaćemo mnogo manje sredstava u budžetu.
Danas, bez obzira što je budžet napravljen kako je napravljen i ministar kaže da imamo sve stavke, isplaćeni su profesori, isplaćeni su zdravstveni radnici preko fonda, penzioneri uglavnom dobrim delom preko budžeta, svi su isplaćeni, ali jednostavno danas je kupovna moć manja čak nego u nekom vremenu naše vlasti sredinom devedesetih godina.
Prosečna plata je bila 100 ili 200 maraka, ali sa 100 maraka 90-tih godina moglo se više kupiti i više platiti usluga nego danas sa 300 ili čak 500 evra. To je sasvim jasna stvar i ono čemu treba posebno da se obrati pažnja, imamo veliko otpuštanje koje sledi, pa i u nekim dobrostojećim firmama, a kupili su ih stranci. U Vranju u Duvanskoj industriji se govori o tome da će veliki broj ljudi ostati bez posla. Tu je možda i DIN, ali šta je suština u svemu tome?
Suština je radno mesto, jer ma kakve pare stranci davali, to se kaže socijalni program itd, dakle, te pare ne znače ništa jer danas i 20 i 30 hiljada evra za te firme ne znače ništa, jer ljudi to mogu da potroše za godinu, dve ili tri i iza toga ostaju bez ikakve nade. Ugovori su, nažalost, napravljeni takvi kakvi su napravljeni, došlo je do masovnog otpuštanja i u tim dobrim firmama.
Samo da pomenem Cementaru u Paraćinu, jer tamo je 2.800 radnika radilo 2000. godine, a primali su plate, a te plate su bile približne sadašnjim platama, a danas ih je 700. To je sada prosta računica.
Znači, 2000. godine 2.800 radnika je plaćalo porez na zaradu, plaćalo u fondove za penzijsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje, a danas ih je 700, ali oni najavljuju da će i to smanjiti, da će ih biti 300 ili 400.
Molim vas, pustite nove tehnologije, najvažnija stvar u Srbiji jeste novo zapošljavanje, ovo o čemu je pričao ministar Dinkić, ali ove mere koje je on predložio, mi ćemo najverovatnije glasati za ove mere, ali želimo da ukažemo da sve to što se radi, da ne znači ništa mnogo, najvažnija stvar jeste posao.
Mi smo imali situaciju u Srbiji kada je bilo najgore vreme, u mnogim gradovima, a uzeću tri grada - Kruševac, Vranje i Jagodina.
Devedesetih godina u tim gradovima radio je veliki broj firmi, u Kruševcu čak desetak firmi, u Jagodini, Vranju, a danas je u svim tim gradovima skoro sve pogašeno. Niko ne radi, niko ne prima platu, nema poreza, nema uplate za fondove, nema uplate ni za penzijsko ni za zdravstveno osiguranje.
Međutim, ima nade i za ministra Dinkića, ima nade, jer on je pre mesec dana ili dvadesetak dana rekao da će možda odstupiti od nekih novih aranžmana sa MMF-om i to bi bilo dobro. Ukoliko održi reč, to će biti jako dobro, jer smo svedoci da smo bili zarobljenici, bar ovih šest godina, međunarodnih finansijskih organizacija, odnosno njihovih naloga.
Oni su naredili novim demokratskim snagama da se izvrši rasprodaja najboljih preduzeća. U toj rasprodaji najboljih preduzeća DOS-ovi ministri su uzeli velike pare. To je rečeno ovde u Skupštini, negde 2003. godine, gde su poslanici DOS-a govorili o Đeliću i još jednom ministru, neću da mu pomenem ime jer ga dobro znam, ali da su uzeli velike pare i svako je imao svoju privatizaciju, pa je onaj uzeo od "Lukoila", onaj drugi od cementare, treći od duvanske industrije.
To nije ništa novo, jer u svim zemljama u tranziciji, svuda je došlo do velikog podmićivanja ministara, svuda je došlo do velike pljačke.
Iza toga, posle tih događaja, znači podmićivanja ministara, rasprodaje najboljih preduzeća, došao je zahtev da sve cene moramo da podignemo, pa smo zato struju podigli, možda ne 50 puta, ali je poskupela 20 puta. Znam da je grejanje poskupelo 25 puta, jer je bilo dva dinara po kvadratu, a sada je 50 dinara, kako u kom gradu.
Treći zahtev je bio da se izvrši liberalizacija tržišta kapitala. Naravno, ta liberalizacija je predviđala nove investicije, a do novih investicija uopšte nije došlo, ali je došlo do bankrota banaka i do bankrota privrede. Danas je srpska privreda bukvalno u bankrotu, jer danas je u Srbiji sve pogašeno, ništa ne radi. Uzmite bilo koji grad, dajte jedan primer, gde možemo da kažemo, evo, ta fabrika možda ovo oko Inđije, ali ministre to nije prava mera.
Strani faktor koji je dominirao u Srbiji, oni će ovom Ješiću pomoći da se navodno prikaže kako je u Srbiji, tamo neki iz Građanskog saveza, koji prihvata sve ono što oni kažu, daće mu neki kreditić, fabrika duvana se radi i to je privilegovana stvar i nemojmo da gledamo Inđiju, već gledajte druge gradove. U drugim gradovima gotovo da je sve pogašeno.
Sada smo imali i ovu strategiju za smanjenje siromaštva, član sam tog odbora, a siromaštva je ljudi sve veće, nema smanjenja siromaštva. Možemo mi da pričamo, ali je to činjenica. Doduše, tu strategiju je donela ona vlada Zorana Živkovića, ali i sve je to opisano u knjigama, ništa to nije novo, jer sve se to dešavalo ovim zemljama u tranziciji. Naravno, i nama se to desilo. Kada kažem da je možda dobar pomak to što će ministar Dinkić ozbiljno razmisliti o novom aranžmanu, jer novi aranžman bi značio nove namete i pitanje je kako bismo iz svega toga izašli.
Jednostavno, ovi zakoni koji su predloženi, mislim da neće dati efekat, jer oni su napisali kako su napisani. Neke veće primedbe ne možemo da damo na zakon. Ovde imamo rasterećenje oko doprinosa, oko poreza, ali taj ukupan efekat biće minimalan i mislim da je bolje da se ove pare upotrebljene, dakle 31 milijarda, ima u budžetu mnogo korisnika koji veoma teško mogu sa tim parama koje dobiju da prežive.
Sa druge strane, iskoristio bih priliku da pitam ministra Dinkića, otkud ovolika euforija u njegovoj stranci posle referenduma u Crnoj Gori. Prosta je stvar, ljudi moji, zajednička država je morala da opstane. A ona je pre svega iz razloga, mi jesmo isti narod, ja sam čist Srbin, nemam nikakve veze sa Crnogorcima, nikakve veze, ali mi jesmo isti narod, ali sve što je veća država, kada je u pitanju jedan isti narod, to je mnogo bolje.
Bolje je iz ekonomskih razloga, bolje je zbog same bezbednosti, zbog tržišta, ima hiljadu razloga, da ne govorim o ovim kulturnim, tradicionalnim i svim drugim razlozima.
Hiljadu je razloga bilo da opstane zajednička država. Ne znam da li je Dinkić svestan da je ogromna pomoć za razdvajanje Srbije i Crne Gore data od Evropske unije. Sada je Solana razmišljao o tome da opstane zajednička država. To jednostavno nije istina.
Zbog čega ovolika euforija? Stvarno treba da žalimo što se ovo desilo. Uostalom, ko je doneo pobedu ovoj separatističkoj struji? Doneli su Albanci. Znate kada ljudi ne znaju, vekovni neprijatelji, tako ispada, a pustite vi te priče, vekovni neprijatelji srpskog naroda, ako su oni rekli glasaćemo za nezavisnu Crnu Goru, odmah mi moramo da znamo, da smo najnepismeniji, da je mnogo dobro rešenje da zajednička država opstane.
Uostalom, da je dobro da je država što manja, Amerikanci bi se razbili na 50 država, pa kada bi danas neko rekao Kaliforniji - da li želite samostalnost, najverovatnije da guverneri i senatori, rekli bi, što da ne, Kalifornija je četvrta u ekonomskom pogledu u svetu. Pa i mnoge druge države u Americi, dajem vam najplastičniji primer Amerike. Ali, će oni svaki separatizam ugušiti.
Nažalost, kod nas se desilo ovo što se desilo. Epilog svega može da bude da Crnogorci ili naša braća postanu lak plen vekovnih neprijatelja, a da se proces rastakanja i razbijanja Srbije nastavi. U svakom slučaju, nama je potrebna nova strategija u ovim novim uslovima. Ta strategija mora da govori o tome kako ćemo se odnositi prema našim teritorijama, prema Kosovu, jer nema nezavisnosti Kosova i Metohije bez potpisivanja nekog u Srbiji. To rešenje može da bude nametnuto, ali ne može da bude dugog daha.
Nama je potrebna nova strategija ili jasna strategija u obnavljanju stanovništva, jasna strategija u zapošljavanju, jasna strategija u oblasti zdravstva, prosvete i svih najvažnijih oblasti. Na kraju, samo još jedna rečenica, kao člana Vlade pitam ministra Dinkića kako je moguće da jutros u ovom sistemu informacija ili informacionom sistemu Telekoma 064 bude vest da su juče na Kosovu održani izbori? Podrazumeva se da su u pitanju izboru u Bujanovcu, Medveđi i Preševu. Da li je moguće da država i to ne razume na pravi način?

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Sava Urošević.

Dok je bila zastava bila je manja opasnost da padne grb. Ovako opasnost je baš izrazita.

Radi javnosti, mislim da je malo pobrkan redosled tačaka dnevnog reda. Gospodine Dinkiću, mene prosto čudi da svoj autoritet, doduše, Labus je potpisao, niste iskoristili da se ubaci u dnevni red Predlog zakona o uslovima za zapošljavanje i rad stranih državljana. Verovatno je danas to moralo da bude prva tačka dnevnog reda. To je predlog zakona koji je ušao u proceduru još 21. juna 2005. godine.

Takav predlog zakona ste dali. Doduše, možda vam se gadi pošto je Labus to potpisao, ali ima dobrih rešenja u ovom zakonu.

Mislim da ste morali da usaglasite ova dva predloga zakona sa nekim prirodnim tokom stvari posle ovoga što se desilo, a znate i sami, posle one euforije nisam imao utisak da ste vi proganjali Crnu Goru, niti da je Đinđić proganjao Crnu Goru, niti da je Koštunica proganjao Crnu Goru. Međutim, oni su tako euforično proslavili neki referendum. Kažu "napokon sloboda". Nemam utisak da ste ih nešto proganjali. Ako ste ih stvarno proganjali, niste smeli da ih proganjate, nije to lepo.

Neću da pričam ni o jednom našem amandmanu, zato što imamo dosta amandmana, pa ćemo da iskoristimo priliku da to seciramo i da objasnimo natenane šta su sve propusti itd. Šta je karakteristično za ova dva zakona? Kada se radi o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, samo da vas podsetim, navodno je taj zakon donet 2001. godine, pa je promenjen 2002, pa je promenjen 2004, pa cela 2005. je bila bez promene, i sada idemo na 2006. i menja se.

Kada se radi o Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, on je donet 2004. godine, vi ste ga predlagali ovde, promenjen je prošle godine i sada se ponovo menja. Moram na početku da vam kažem, ipak je to u uzajamnoj vezi, zbog ovih promena koje ste sad ubacili u ova dva predloga zakona, niste vi dobro shvatili radikale povodom rasprava koje smo ranije imali o ovim predlozima zakona. Vi ste pokušali nešto od onoga što smo mi pričali da ugradite ovde. O tome su moji prethodnici pričali, a tiče se ovih oslobađanja. Međutim, niste dobro shvatili. Evo zbog čega niste dobro shvatili.

Kada jedna država ima tako strašan suficit, kao što ste vi to predstavili kod nas da se dešava u 2006. godini, onda ne treba pristupiti selektivnom snižavanju ili smanjenju opterećenja, već treba da idete generalno, univerzalno, da obuhvatite sve kategorije. To je prva stvar.

Zbog čega? Zato što se, u suštini, ova dva propisa zasnivaju na jednom načelu kada su u pitanju porezi, da građani, srazmerno svojim ekonomskim mogućnostima i materijalnom stanju, učestvuju u finansiranju funkcija države, a ovaj prvi zakon koji reguliše poreze pre svega se odnosi na to, jer se porezi ubiraju da bi se finansirala vojska, državna uprava i sve one funkcije države.

Kada je u pitanju ovaj drugi zakon, kada su u pitanju doprinosi, onda stičem utisak da ste zaboravili da su u međuvremenu, pre svega zahvaljujući vladi Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa, doneta dva-tri vrlo značajna zakona. Mi imamo neke principijelne primedbe povodom tih zakona, povodom nekih rešenja, ali su ti zakoni svakako potrebni, verovatno u nešto malo boljem tekstu i boljim rešenjima.

To je zakon koji reguliše dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje i onaj koji omogućava dodatno penzijsko osiguranje preko osiguravajućih društava, pa i ovaj o investicionim fondovima. To su sve stvari koje su potrebne našem društvu, ali mislim da ste nas tu pogrešno shvatili.

Sledeća primedba koja može da se uputi ovom predlogu zakona, ne možete vi sa ovim stvarima koje menjate da bitno popravite vašu popularnost sa 1,9 na tri ili pet posto, a to je samo u toj funkciji. Između vas i Labusa je razlika u tome što je on odmah izašao, jer smatra da se napustio taj put, kako on reče "glavom smo udarali u zid", a vi ste rekli "mi nećemo odmah, nego ćemo septembra". Evo, stavili ste septembar kao rok u ovim zakonima, od kada se primenjuju pojedine odredbe.

Drugo pitanje na koje ne možete da odgovorite jeste - zašto ovu korenitu promenu niste ubacili 2004. godine? Bilo je uslova i 2004. godine.

Treće, ideja svakako zaslužuje posebnu pažnju. Otprilike se ideja zasniva na sledećem: treba stimulisati poslodavce da prime u radni odnos, posebno ove dve-tri kategorije građana, a to su pripravnici, pa oni koji se prvi put zapošljavaju na neodređeno vreme, a mlađi su od 30 godina, i ove dve kategorije 45 i 50 godina. To je za svaku podršku. To jesu dva problema.

Ali, mislim da ste pogrešan put izabrali. Vi ste to oročili na dve ili tri godine, pa ste još uslovili - ukoliko se u tom roku nešto desi, onda sva oslobađanja ne važe. Da vam kažem kako se razmišlja na tržištu, kod ovih poslodavaca. Oni kažu - za dve i po godine ova vlada dokazala ima selektivni pristup porezima i doprinosima. U kom smislu selektivni pristup.

Pa kod NN lica država ispoljava kompletno sva svoja ovlašćenja, pa čak, po vašem nalogu, u nekim situacijama je bila prisutna i brutalnost, a kod OO građanina jednostavno se i ne dolazi ili, ako dođe inspekcija i konstatuje neku nepravilnost, onda može da nastrada inspektor, jer to ne sme javno da objavi, a onda se uključuje drugi aparat itd.

To ljudi znaju. Pozovu telefonom, a oni kažu - nisam u dobrim odnosima sa G17 u mom mestu, ne mogu da koristim itd. Znači, taj selektivni pristup je napravio vrlo lošu političku pretpostavku za primenu ovih odredbi koje, u svakom slučaju, može nešto da se prigovori, ali principijelno nema mesta za neki oštriji prigovor.

Drugi problem je što i dalje uporno istrajavate da ne definišete šta su to sredstva i kakav tretman imaju određena sredstva. Više puta sam pokušavao da objasnim ne samo vama, pokušavao sam i onima iz DS, ali to su beznadežni slučajevi, to ne vredi ni objašnjavati, jer oni ne znaju o čemu se priča uopšte.

Onaj vaš Đelić, taman posla njemu da objasnite, on čovek pao s Marsa. Da vam objasnim o čemu se radi, ako ste prešli na sistem bruto zarada, onda je kompletna bruto zarada moja lično primanje, a ne mogu sve to da trošim, već postoji i obaveza da uplatim obavezne doprinose koji idu na teret moje zarade i to su moja sredstva, i tu se verovatno slažemo.

Moraćete sa mnom da se složite, gospodine Dinkiću, bez obzira na to da li to želite ili ne želite. Ako ni zbog čega drugog onda zbog onoga Parivodića. Onaj genijalac priča o privatnoj svojini kao pravu na život, pa je prvo nastalo pravo svojine, pa su nastali embrioni, pa onda Hrvati, to je njegova taktika. E sad, ako je to tako, onda vi ne možete ni jednim ni drugim zakonom da dajete različiti pravni položaj sredstava.

Pazite, vi ovde omogućavate neko popuštanje i neku beneficiju ukoliko isplata ide preko poslodavca. A zašto kažnjavate zaposlenog koji je zaradio svoja sredstva? Evo, vi sutra ne budete ministar, zaposlite se u nekoj firmi, radite kod nekoga kao konsultant i dobijate platu, i vaš poslodavac nije u mogućnosti da zaključi ugovor, da pristupi nekom penzionom programu i vi hoćete lično da se osigurate za dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje.

Znači, vi kada primite zaradu ide deo za doprinos, ide deo za porez i ono što biste vi hteli da uplatite da pristupite nekom dobrovoljnom penzijsko invalidskom fondu ne možete ili ste ga limitirali prošli put na tri, sad na pet, čini mi se pet hiljada. Zašto, zašto pravite razliku u sredstvima? Da li je to lična svojina, da li je to čovek zaradio?

Pazite, nekada je bilo neto i bruto, pa je neto bila lična svojina, da ne kažem privatna svojina nego baš lična svojina, koristim one stare termine, a onda ste prešli na bruto pa kažete, to je trošak, to je prava zarada, pa se navodno radnik pita pa on kaže – izdvojio sam ovoliko za zdravstvo, ovoliko za penzijsko, ovoliko za nezaposlenost itd. Zašto?

E sad, oni koji pričaju o socijalnoj pravdi i nju doživljavaju kao čistu socijalističku pravdu, to nema veze sa nazivom stranaka, odmah da se razumemo. Uostalom, vi i niste autori toga, pošto je DS član te internacionale i vi kada kažete da podržavate Socijalističku internacionalu, odmah tumačim da dajete podršku Borisu Tadiću. To valjda nećete sebi da dozvolite.

Pazite, tu je velika razlika. Ako se zasniva na načelu socijalne pravde, ali se garantuje pravo svojine, ono što je radnik zaradio dajte mu da raspolaže s tim, a vi njega uslovljavate da on mora preko poslodavca, a poslodavac i kada pravi neke kombinacije on gleda benefit neki da dobije za sebe. Zašto to radite?

Evo, vi to provlačite dve godine uzastopce. Znam šta možete da koristite kao argument, pa da kažete – e, ali postoji opasnost, ako bi to tako bilo da neko izvlači sredstva u potrošnju. Pa ne može.

Ili da kažete - može na kraju godine da obezbedi neko poresko oslobađanje po osnovu tih ulaganja. Pa ne može ni to, niste ni tu mogućnost predvideli. Zašto to radite?

Dalje, u osnovi problemima se nalazi to što u suštini ovde nije definisano šta su obavezni doprinosi. Samo da vas podsetim, jedna odredba Ustava Republike Srbije, koja je u suštini dobra odredba, koja govori o obaveznom socijalnom osiguranju, koja propisuje tu obavezu i za zaposlene i za poslodavce. Zbog čega propisuje?

Da država ne bi preuzela 250% brigu nad socijalnim stanjem građana, već da bi građani i poslodavci tokom određenog perioda, pod određenim uslovima preuzeli brigu da obezbede socijalnu sigurnost za vreme kada čovek izgubi radnu sposobnost, a to je 65 godina života.

Ali, šta je onda doprinos koji uplaćuje poslodavac, koja je funkcija tog doprinosa? I niko ne želi to evo već 20 godina da reši. Iz onog perioda kada šta god se uplati postane društvena svojina preko tog SIZ-a penzijskog i invalidskog osiguranja, a kasnije u raspodeli ide prema nekim drugim kriterijumima, pa je uplata bila po jednom principu, raspodela po drugom principu, a jedan i drugi princip su se zasnivali na nepravednosti. Zašto?

Zato što nije bilo nikakve veze između onoga ko izdvaja i njegovih sredstava, to se naslanja i dalje se prenosi itd. To se prenosi, i tu nepravdu ne može niko živi da ispravi, a očigledno je potreban neki prelazni period kada bi mogli da se svedu ti čisti računi.

Bez namere da komentarišem konkretno bilo koji amandman, ali moram da vam kažem da mnoge stvari nisu logične u ovome što radite. Prva najveća nelogičnost je: zamislite Miloljub Albijanić je podneo amandmane na Mlađin predlog zakona. Pa zar je moguće da vaš zakon toliko ne valja da je morao čak Miloljub Albijanić da podnosi amandmane. Meni to, za nas sve deluje u Skupštini šokantno.

Kada Albijanić podnese amandmane, to onda znači da je dogorelo do nokata, znači da ste nešto, gospodine Dinkiću, toliko zabrljali da jedino on kao predsednik poslaničke grupe morao je da se angažuje da ispravlja. A on čuveni matematičar, znate i sami. On je morao da se potrudi, za oba Mlađina zakona je napisao amandmane, bogami da vam kažem nešto sam malo iznenađen, znao je da imenuje broj člana, tu nije pogrešio. Znate, tu nešto nije u redu.

Dalje, kako vi mislite da se ostvare efekti ovi kako ste ih vi planirali kada u ovoj zemlji, a da ne pominjem sada što je moj prethodnik ovde pomenuo, ali na prste možete da izbrojite šta radi, na prste možete da izbrojite šta sve radi. Znate, mnogo lepo izgleda matematika kad se kaže - ne znam, sa 70 na 40%, pa toliko, pa u masi to je 31 milijarda, brdo para. Pa svašta, neke formule itd.

Mnogo lepo to zvuči, ali samo zvuči i ništa više. Kao što je uoči septembarskih izbora 2000. godine mnogo lepo zvučalo kad se kaže - evo, neka odu ovu sa vlasti, evo sa granice 6,5 milijardi kako reče Batić - ma sutra, odmah dolazi ovde. Nema ih.

Uništene banke, formirane nove banke, oprane pare, rasprodata privreda, isterani ljudi sa posla, i to sve demokratski i ekspertski. Znači, ekspertski ste izbacili ljude sa posla, ne vi nego u kontinuitetu, vi ste one sa heklerima kada ste upadali, to je druga stvar, ali o tome ćemo kasnije. Postoji zapisnik, i SUP je napravio, sve postoji, i izjave svedoka, biće vremena za to.

Kako mislite ko da primeni ovaj zakon? Evo sad vi meni kažite kako će da primeni ovaj zakon čovek koji ima neku malu firmicu, desetak zaposlenih, i on sad razmišlja šta ću da dobijem, neki popust, nešto dobijam sitno, da li ću dve ili tri godine morati da sprovodim ovo, ne smem da smanjujem broj radnika. Ne znam kako ste zamislili ono u roku od 15 dana da promeni radnika, ako je onaj jedan otišao u roku od 15 dana treba da primi drugog. Jeste li vi čitali Zakon o radu, bre? Tamo postoje neke odredbe kako se prima i šta se prima.

Dalje, ne valja kad se u zakonu u nekoj odredbi fiksira iznos nečega, ne valja. I tamo gde ste stavili 35.000 ili 5.000 ili 13.000 itd, ne valja kada se veže za fiksni iznos. Zašto?

Zato što onda ne postoji mogućnost da se prati život. To je veliki problem, jer se onda ukaže potreba da se nešto promeni i onda mora ceo zakon da se menja, da se pokreće čitava mašinerija, a i sami kažete da će ove godine biti inflacija, koliko kažete. Sigurno to neće biti u masi i u vrednosti onaj iznos koji je ovde naveden. Treba da uzmete neki kriterijum i da vežete za nešto sa rastom, da li troškovi života, da li rast cena na malo, da li jedno 50%, drugo 50% nije bitno, ali samo opredeljenje da u određenom stavu definišete u fiksnom iznosu nešto što se oslobađa, do čega se računa itd, stvarno nema logike.

Podneli smo poprilično amandmana na ovaj predlog zakona. Potrudićemo se da pojasnimo u čemu se ogledaju naše osnovne primedbe, ali ne želim da javnost sada pogrešno shvati, naročito posle jednog uvoda koji je ministar dao, pa se to medijski pripremilo, pa će sad da krene, znate i sami kako ide - Studio B, B92, Nacionalna televizija itd. i samo će da se priča o ovim aspektima jednog viđenja ovoga što se predlaže, oslobađanje na tri godine, na dve godine, pa stimulacija itd.

Mislim da, ako već pričate o tome, treba da se pogleda i onaj drugi aspekt, da se nalazimo u godini kada je strašan suficit, toliko veliki da ćemo čak i da vraćamo dugove. Ako je to sve toliko pozitivno, onda smanjite stopu po kojoj se vrši oporezivanje primanja, smanjite stopu po kojoj se plaćaju doprinosi. Ali, tu je problem.

Ne možete da smanjite stopu i mora 40%, ko zna koliko iz budžeta, s pravom država da isplaćuje, to moram da vam kažem, bez obzira na ove iz MMF-a što vas napadaju. Kad god se vi njima oduprete, dobijate podršku od SRS. Država je garant isplata penzija i vi u budžetu morate da obezbeđujete sredstva, i vi i oni posle vas i još puno vlada koje će doći posle vas. Moraju da obezbeđuju sredstva dok se ti fondovi ne stabilizuju. Tu ćete uvek imati podršku kad isplaćujete.

Znači, ne mogu da se smanje stope doprinosa, država treba da uplaćuje, država treba da stimuliše otvaranje novih mesta, ali kako posle tri godine ove divljačke privatizacije? Znate, gospodine Dinkiću, ako odete u ovo odeljenje koje se bavi borbom protiv organizovanog kriminala i ako od njih budete potražili dokumentaciju ili informaciju, samo informaciju, ne morate dokumentaciju, o privatizaciji, 400 firmi u Srbiji - "Dijamant", "Vital", "Soja protejin" i ređamo dalje sve do Canetovog, što ima ovo dole u Vranju, naravno, nikako da se zaobiđu cementare, pivare itd.

Pogledajte dokumentaciju šta su oni konstatovali. U ovoj državi policija sve zna šta se dešava, odmah da vam kažem, apsolutno sve. Tu su ljudi iz Odbora za privatizaciju. Oni su pre mesec dana dobili informaciju Ministarstva unutrašnjih poslova o privatizaciji "Putnika". Šta je MUP napisao u onom izveštaju, ne znam što ih još ne hapsite.

Znam da su umešani, zato i teram da se međusobno hapse. Krenite sa ovim privatizacijama, šta je bilo realno, koliko je, kako, na koji način ko smanjio, kako uništio itd. i završili ste posao. Ali, vi ne udarate tu. Kako mislite da vam zakon prođe kad javnost zna - moraš da budeš blizak sa ovim, moraš da se uklopiš u neku šemu, vi ste kritikovali, s pravom, znate kako vam je bilo kada je Čeda ušao u Vladu. On kaže Batiću - ako mi uhapsite ovog mog, onda ću da kažem Duletu Lutri da uhapsi onog tvog, a onda ovaj kaže - neću njega da uhapsim, ali ću da uhapsim onog tamo, a onaj tamo, Žarko Korać kaže - nećeš toga, nego ovog ovamo da hapsiš.

E pa, vodite računa da se i vi niste tako ovde organizovali. Znam, kad je Vuku dobro, on pozove Srećkovića, kad mu je teško, on pozove Trpkovića, a kad hoće da zaboravi, onda pozove Senića.

U Zabeli ima mesta za sve, to da znate.

Još nešto da vam kažem, niste mi nešto bili jasni jutros ovom odlukom. Da li neko zna - da li je Vuk Drašković i dalje ministar inostranih poslova i Zoran Stanković ministar odbrane? Ako treba da čekamo Dnevnik da nam objasne, onda kažite da upalimo večeras u pola osam da čujemo to. U hodniku sam pitao - šta znači ova odluka? Oni rekoše - ništa ne znači, oni više nisu. Koliko vidim, oni se već predstavljaju da su neko i nešto.

Vodite računa, Vuk Drašković se hvali ko su mu najbolji prijatelji: Havijer Solana, zlikovac i ubica naše dece; Oli Ren (oli paprika, oli ren) i treći - Karla del Ponte. Šta pričamo dalje? Tri najomrženije ličnosti u Srbiji za njih su najbolji prijatelji.

Podnosite ostavke ljudi, ne možete vi da vodite državu. Vi ste najbolji prijatelji sa neprijateljima Srbije i svakog Srbina. Nemojte tako da radite, podnosite ostavke, hitno raspisujte izbore, spasite svoju savest, nemojte da omalovažavate državu. Sreća što nije Mićko tu, on bi sad već skako od sreće.

 

Hvala vam mnogo, gospodine Krasiću. Izvolite, prvo ministar Dinkić ima reč, potom narodni poslanik Sava Urošević, pa Zoran Antić.

Od decembra 2000. do jula 2003. bio sam guverner, od marta 2004. do juna 2006. ministar finansija, prvi put od kada prisustvujem i jednoj i drugoj skupštini ne čujem ni jednu kritiku na zakone koje sam predlagao koja je ozbiljna, sem možda eventualno ove oko indeksiranja cenzusa.
Moram da priznam da sam bez reči. Sa jedne strane osećam zadovoljstvo što nema kritike, jer nije dobro kritikovati nešto što je urađeno onako kako bi verovatno i neko drugi uradio da je bio na mestu ministra finansija, ili neka druga stranka, nije bitno iz koje stranke dolazimo.
Ponavljam još jednom, odgovaram na pitanje - zašto ne 2004. godine zakon. Iz prostog razloga što te 2004. godine mi smo u nasleđe dobili minut u državnoj kasi od 4% bruto domaćeg proizvoda. Danas bi tih 4% mereno današnjim ekvivalentima bilo 80 milijardi dinara, to je bio taj minus. Tada to nije bilo 80 nego 45 milijardi, ali u međuvremenu je porastao bruto domaći proizvod, tako da je to sada 80 milijardi, otprilike je to računica.
Tada da smo to uradili, to bi bila samo demagogija, mi bismo uradili, napravili još veći budžetski deficit i ne bismo mogli normalno da finansiramo državu.
Drugo, zašto ne generalno smanjivanje poreza? Iz prostog razloga što ni jedna zemlja koja je išla u brzu privrednu ekspanziju nije išla na opšte smanjivanje svih poreza, nego naprotiv, više su se oslanjale zemlje, kako su se razvijale, na tzv. indirektne poreze ili poreze na potrošnju, a to su PDV, akcize, a smanjivali su se direktni porezi.
Naša strategija jeste upravo ta, da direktne poreze što više smanjujemo, zato smo smanjili pre dve godine porez na dobit preduzeća, najmanji u Evropi, zato sad smanjujemo poreze na plate. Nema smisla poreze na potrošnju smanjivati, jer onda se ne bi mogla na dugi rok stabilno finansirati država.
Naravno da je lako reći - treba smanjiti još neki porez. Međutim, to bi bilo preko 30 milijardi. Ovih 30 milijardi nije malo.
Znači, 31 milijarda, to je maltene celokupni ovogodišnji planirani suficit. Inače, mi ćemo imati još dodatno rasterećenje ukoliko zaključimo ugovor o asocijaciji i pridruživanju sa EU, imaćemo oko šest milijardi smanjenja po osnovu smanjenja carina. Vi znate da kada ova zemlja zaključi ugovor sa EU, mi se onda obavezujemo da carine sa EU fazno smanjujemo u jednom tranzicionom periodu do ulaska u EU, što znači da ukoliko ove godine to uradimo, već od 2007. godine oko šest milijardi bi smanjili prihode od carina. Tako da je to ukupno ovih 40 milijardi. To bi značilo da bi mi sledeće godine imali uravnoteženi budžet, a ne budžetski suficit. Međutim, s obzirom na rast društvenog proizvoda koji očekujemo ove godine, mi očekujemo da i u budžetu za sledeću godinu imamo jedan blagi budžetski suficit.
Druga stvar, oko selektivnosti, oko naplate poreza. Ne znam zašto neko pre nas i pre poreske uprave pod mojom ingerencijom nije uveo fiskalne kase u zemlji, zašto nije ušao u neke firme koje nikada nisu bile kontrolisane. Sam sam se iznenadio, evo daću jedan primer, kada je naša poreska policija krenula u kontrolu, tridesetak firmi, čiji je vlasnik bio Sekula Pijevčević izvesni, shvatio sam da nijedna od tih 30 firmi nije kontrolisana nikada. Nema izveštaja ni o kakvoj poreskoj kontroli. Ko zna koliko takvih firmi ima.
Bukvalno sam dao nalog da sve firme koje su veliki poreski obveznici moraju da prođu tu kontrolu i tehnički se ta kontrola, s obzirom na veliki broj firmi, obavlja u roku od dve godine. Taj rok od dve godine ističe u septembru i tada ću vam saopštiti potpuno odgovorno da su sve firme koje postoje u Srbiji, a koje su u centru za velike poreske obveznike, prošle kontrolu poreske inspekcije, bez obzira o kome se radi. To je nalog koji se ispunjava i ostao je mali broj firmi koji treba po planu prekontrolisati do kraja.
Što se tiče strategije, ne slažem se sa nekim skepticima koji kažu da ovaj zakon ništa neće doprineti. Mogu se složiti da će ovaj zakon izolovano imati manji efekat ukoliko se neke druge mere zajedno ne sprovedu. Međutim, mi te druge mere planiramo našom ekonomskom politikom, jer osnovni ciljevi ekonomske politike jesu povećanje zaposlenosti i zadržavanje stope privrednog rasta od 7% u proseku godišnje u naredne tri godine, uz rast izvoza koji mora biti dvocifren, imajući u vidu nisku startnu osnovu.
Mi jesmo imali rast izvoza u prva četiri meseca ove godine u evrima 23%, imamo i dalje trend visokog rasta izvoza. Ako pitate da vam kažem koja firma radi, mogu da vam postavim kontrapitanje, a odakle onda budžet od 500 milijardi dinara naplate prihoda.
Neko očito radi i plaća te poreze. Odakle raste izvoz prošle godine 30%, ove godine 23%, ali jeste u pravu ako kažete da neke firme ne rade.
Činjenica jeste da je tranzicija bila nužna 2000. godine, kako bi se jedan sistem koji je napravljen ranije, da se proizvodi nešto po bilo kojoj ceni, bez obzira da li ti proizvodi mogu da se prodaju ili ne, mora da se transformiše. One firme koje su zadržale svoja tržišta, nastavile su da rade i dalje uspešno posluju. Primer je "Tigar" Pirot ili druge firme.
Neke firme koje su loše poslovale ili su morale da idu u stečaj ili će morati da idu u stečaj, ali je suština tranzicije je da se u međuvremenu stvore uslovi za otvaranje novih firmi. Da li su otvorene neke nove firme? Sigurno ne dovoljno, koliko je potrebno Srbiji, ali neke jesu. Prošetajte, recimo, Zemun Poljem, Zemunom, ne morate da idete dalje, novosadskim autoputem, pa ćete videti jednu za drugom nove firme koje su otvorene, neke domaće i neke strane.
To nije ono što moramo da imamo. Međutim, jedno po jedno problem se rešava. Ako me pitate šta je plan za buduće, plan je potpuno jasan. Pitao me poslanik, da li žalim šta se desilo sa Crnom Gorom. Kako mi možemo da žalimo ukoliko se nešto desilo tuđom voljom. Nismo se pitali. Možemo da žalimo samo što se mi nismo pitali, inače ne možemo da žalimo za nečim ukoliko je neko ko je bio sa nama rešio da ode.
Da li smo mu mi pomogli? Nismo. Da li su se oni sami na to pripremali pet godina? Jesu. Da li su napravili evro kao valutu? Da li su uveli carinu između Srbije i Crne Gore? Jesu. Da li su naterali nas da uvedemo plaćanje u devizama između Crne Gore i Srbije kao platni promet? Jesu. Nisu hteli da prihvate plaćanje u dinarima, već su govorili, hajdete vi prihvatite evro. Zašto mi da prihvatamo evro.
Prosto, išlo je sve ka tome i ne kažem da je to racionalno, u nekom širokom istorijskom kontekstu sigurno nije racionalno, jer govorimo istim jezikom, iste smo vere, kao što isto nije racionalno što naša braća iz Banjaluke nisu ovde. Međutim, mene čudi kako niko o njima ne govori, o onima koji žele da budu s nama, već uvek govorimo o nekome ko sa nama nije želeo da bude, mada ne svi u Crnoj Gori, već većina, pokazalo se na referendumu.
Ono što je jako važno, ako mi budemo kukali i žalili za onim što se dogodilo, opet ćemo mi da izgubimo vreme. U nekom širokom istorijskom kontekstu, pre ili kasnije, ponovo će se izbrisati te granice i mi ćemo biti zajedno. Ali, mi treba da pokažemo da možemo kao Srbija budemo ponosni i da se oslonimo na sebe.
Šta dalje treba raditi? Po mom mišljenju i po mišljenju Vlade Republike Srbije, tri su ključna ekonomska prioriteta koje treba da uradimo. Po svaku cenu moramo što pre da uradimo Koridor 10.
Dakle, ko god da nas bude kritikovao, od ekonomista, od opozicije, da li će to biti zaduživanje, da li će biti ovo, nećemo slušati, idemo to da završimo što je pre moguće. Naravno, nije moguće za vreme mandata ove vlade. Siguran sam da će naredna vlada morati da prihvati to kao jedan od nacionalnih prioriteta.
U tom smislu, u ime Vlade Republike Srbije pre par dana sam u Atini, ministru spoljnih poslova Atine i ministru finansija i ekonomije Grčke, izneo jedan predlog da tražimo ove jeseni milijardu dolara dodatnog otpisa od Pariskog kluba poverilaca, uslovno, sa ciljem da se taj novac uloži u završetak Koridora 10 na jugu Srbije. Dakle, završetak autoputa od Leskovca do makedonske granice i od Niša do Dimitrovgradu.
Taj se put ne može na drugi način završiti, već mi moramo. Neće niko od koncesionara tamo da dođe, s obzirom da je to neprofitabilan put. Jedini način jeste da mi, umesto da plaćamo njima dugove, taj novac usmerimo iz budžeta za završetak puta i da onda pridružimo sredstva iz grčkog Helenik plana, oni imaju 230 miliona evra koje su odredili, ali ni oni ih ne aktiviraju već par godina, s obzirom da mi nemamo našu participaciju.
Ovo je jedan od predloga gde postoji konsenzus na nivou Vlade. Nadam se da ćemo uspeti da već na jesen, ako ne od Pariskog kluba kao institucije, a onda od pojedinačnih kreditora Pariskog kluba dobijemo odgovarajući uslovni otpis.
Zašto Koridor 10? Zato što danas, a možda je gospodin Bušetić u pravu kada kaže da u nekim gradovima koji su u centralnoj Srbiji i na jugu Srbije idu slabije investitori. Svi koji dolaze hoće u Vojvodinu. Zašto u Vojvodinu? Tamo im je skuplja radna snaga. Veće su plate u Vojvodini nego na jugu Srbije, ali hoće u Vojvodinu zašto što je najbliže tržištu EU, zato što postoji dobar put od mađarske granice do EU i onda je logika potpuno jasna. Mi moramo da sagradimo taj autoput što pre, jedan deo koncesijom, jedan deo kroz ovaj način i da završimo i na taj način motivišemo dodatna ulaganja.
Druga stvar je energija. Srbija može za par godina, ako bude postupala efikasno, da postane veliki neto izvoznik električne energije. Kako? Tako što mora da se abrejduje, poboljša kapacitet "Kolubare B", mora da se sagradi jedna potpuno termoelektrana i tu postoji konsenzus u Vladi Republike Srbije. Koristim priliku prvi put vama poslanicima da to izložim, ideja je da se napravi jedna velika termoelektrana na administrativnoj liniji sa Kosovom koja bi koristila ugalj kosovski.
Mi sami ne možemo to da učinimo i pripremamo ubrzano odgovarajući pravni modalitet, razmišljamo ili o dugoročnoj koncesiji, ili o ugovoru o upravljanju, ili o zajedničkom ulaganju.
U svakom slučaju, nemamo nameru i ne razmišljamo niti o otpuštanju radnika iz EPS-a, kao što je neko rekao, niti o privatizaciji EPS-a. Razmišljamo o tome da uspostavimo saradnju sa nekima od giganata svetskih, koji bi sagradio tu termoelektranu, zaposlio ljude na jugu Srbije i iskoristio i deo rudnog bogatstva sa ove teritorije.
S druge strane, to nije dovoljno, već treba to isto uraditi i sa "Kolubarom", treba uraditi hitno. Ako to učinimo, onda će i Crna Gora od nas kupovati struju, i Makedonija, i Bosna, Hrvatska, Slovenija, Grčka, Mađarska, a sve su to zemlje koje imaju deficit u proizvodnji električne energije. To je strateški drugi najvažniji projekat, zajedno sa Koridorom 10. Plus gasovod mora hitno da se gradi od Dimitrovgrada kroz centralnu Srbiju i do bugarske granice, iz istog razloga. To je drugi razlog zašto investitori idu u Beograd i u Vojvodinu, jer imaju snabdevanje gasom. Neće da idu na jug Srbije jer im je skuplje da idu na druge izvore energije i tu moramo da ostvarimo strateško partnerstvo sa Ruskom federacijom.
Dakle, to su strateški ciljevi Vlade Republike Srbije, i treći – zapošljavanje. Deo paketa za podsticanje zapošljavanja jeste ovaj paket poreskih propisa. Drugi deo će biti donet već u ovom mesecu, to su finansijski podsticaji za grinfild investicije, odnosno za nove fabrike, za nova radna mesta, gde ćemo potpuno po ugledu na Irsku, dakle nećemo ništa sami izmišljati, davati direktna finansijska plaćanja onim investitorima koji odluče da zaposle nove radnike kroz podizanje novih kapaciteta.
Još nismo odredili koliko novca možemo da platimo po jednom novootvorenom radnom mestu. Irci su plaćali svojevremeno 30.000 evra, posle smanjili na 20.000. To je mnogo, mi toliko nemamo, ali ćemo sigurno izdvojiti značajna sredstva da finansiramo novootvoreno radno mesto i otvorićemo konkurs da one lokalne samouprave koje imaju participaciju imaju prednost prilikom tog finansiranja, jer na taj način možemo da privučemo one koji imaju novac da ulože u našu zemlju.
Uz ove poreze, uz stimulacije zapošljavanja mladih, uz već postojećih 10 godina oslobađanja od poreza na dobit za sve koji zaposle preko 100 ljudi i ulože preko sedam miliona evra, to su podsticaji koje treba da iskoristimo.
Dakle, sigurno da ekonomska situacija u Srbiji nije onakva kakvu bi svi mi želeli, ali polako ulazimo u fazu da kroz suficit koji smo imali, kroz nacionalni investicioni plan i kroz mudru politiku, jer mi smo mala zemlja, nemojte da se zavaravamo, Srbija je mala zemlja, Srbija ima pametne ljude, ti pametni ljudi se nalaze u svim strankama, ali i među onima koji nisu članovi stranaka, i sada je došlo vreme da ne razmišljamo o Crnoj Gori već da razmišljamo o ovome što je Bušetić rekao, o Jagodini, o Vranju, o našim mestima, i da napravimo pomak. Ako radimo konstruktivno možemo to da napravimo.
Što se tiče pitanja oko 1,9%, mogu samo da kažem, gospodine Krasiću, da je naša stranka juče osvojila šest mandata u Kovinu, isto koliko i vi. Dakle, SRS šest mandata, G17 plus šest mandata, 9% u Medveđi, 10,2% u Kovinu. Jasno je da vi imate veći kredibilitet ovog trenutka u javnosti, priznajem da SRS jeste u ovom trenutku stranka sa najvećim rejtingom u Srbiji, ali nemojte potcenjivati G17 plus, s obzirom da građani prepoznaju da ono što smo dve godine govorili polako, ali sigurno počinje da se realizuje.