Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke Srbije.

Poštovana gospođo ministre, saradnici iz Ministarstva, uvažene kolege, dočekali smo konačno da raspravljamo o ovom vrlo važnom zakonu koji se tiče našeg agrara. Možemo naravno pričati i o tome da li je moglo ranije, da li je trebalo ranije, ali sigurno da je uvek mnogo bolje kada nešto dođe, nego da pričamo o tome zašto nije došlo. Možemo da pričamo i o tome da li je trebalo 1992. ili 1996. godine da se podržavi zemlja, pa da onda nemamo ovih rasprava i problema, ne bi bilo ovih privatizacija, ali o prosutom mleku ne vredi pričati i žaliti.
Dovoljno je da kažemo da je ovaj zakon još 1994. godine koncipiran kao takav, da se vodila velika rasprava, jer ovaj zakon nudi mnogo novina, mnogo nekih novih stvari koje do sada, ovih 60 godina, nisu bile u pravnom prometu kod nas i normalno da je to izazvalo puno diskusija, puno žestokih polemika i da se to onda odužilo sve do današnjeg dana kada je ušlo u skupštinsku proceduru.
Ne mislim da je to manjkavost, jer, po onom narodnom "tri puta meri, jednom seci", mislim da je dobro da su se čula razna mišljenja, jer mi koji smo pratili donošenje zakona znamo da je dolazilo do određenih izmena u tom zakonu, u predlogu i nacrtu zakona, što je naravno dobro.
Kao i svaki zakon i ovaj ima više razdelaka, a jedan je koji govori o osnovnim pravnim institutima, definiše se poljoprivredno zemljište, obradivo, komasacija itd. O tome ne bih govorio. Osvrnuću se kratko na jednu novinu koja se pojavila u ovom zakonu, a to je poljoprivredna osnova. Poljoprivredne osnove su koncipirane tako da se shvataju i doživljavaju kao planski dokumenti koji definišu sve mere uređenja, zaštite, korišćenja poljoprivrednog zemljišta.
Novina je u tome da imamo tri nivoa poljoprivrednih osnova. Jedna bazna je poljoprivredna osnova Republike i nju usvaja i donosi Vlada Republike Srbije. Zatim, za autonomne pokrajine imamo poljoprivredne osnove pokrajine, koje donosi Skupština. Doduše, postoji amandman da to radi izvršno veće i videćemo da li će taj amandman biti usvojen. Naravno, ono što je najbitnije, to su poljoprivredne osnove lokalnih samouprava koje donose skupštine lokalnih samouprava.
Mora se reći, pošto je bilo raznih primedbi na ovako koncipirana viđenja poljoprivrednih osnova, da one moraju biti međusobno usklađene i da sve proističu iz republičke osnove. Naravno, za sprovođenje svih ovih osnova izrađuju se godišnji programi po kojima se oni sprovode.
Koje su polemike bile povodom ovog člana? Prvenstveno se vodila polemika da li su jedinice lokalne samouprave sposobne za definisanje lokalne zemljišne politike u svojim sredinama, da li je potrebno vršiti decentralizaciju u ovoj oblasti agrarne politike.
Nudila su se rešenja u smislu da odluke o izradi osnove opštine donosi uprava za poljoprivredno zemljište, a na osnovu predloga nadležnog organa opštine. To je viđenje koje postoji u susednoj Mađarskoj gde postoji institucija za državno zemljište, tzv. NFA institucija; između ostalog, ona izrađuje plan korišćenja zakupa državnog zemljišta, određuje visinu zakupnine na godišnjem nivou i sve to podleže verifikaciji ministra poljoprivrede. Po tom rešenju opštine nemaju pravo donošenja sopstvenih osnova.
Međutim, naša vlada je sledila svoje predizborno obećanje da će se decentralizacija vlasti spuštati u svakoj sferi života i ovo je jedan od prvih pokazatelja da se u agraru ide sa decentralizacijom, samim tim se na lokalnu samoupravu prenose ovlašćenja i prava.
U odeljku o zaštiti poljoprivrednog zemljišta ima više mera, a ja ću samo istaći neke.
Recimo, zabrana ispuštanja i odlaganja opasnih i štetnih materija – definisano je da se ne mogu ispuštati štetne materije koje kvare strukturu zemljišta i koje štetno deluju na zemljište i na vodotokove. Mi iz DSS-a smo intervenisali amandmanom da ne cenimo kolike su to štetnosti, nego da se svaka štetna materija zabrani i da se ne sme ispuštati. Ministarstvo nam je uvažilo to, tako da će ta odrednica ići. Dakle, svako ispuštanje je zabranjeno.
Zatim, imamo odrednice o kontroli plodnosti zemljišta i količine unetog mineralnog đubriva i pesticida. To su neke stvari koje, nažalost, do sada kod nas nisu bile masovnije primenjivane, ali EU zahteva da se tačno zna šta se baca u zemljište po pitanju veštačkog đubriva, po pitanju pesticida i od toga ne možemo pobeći ako mislimo da idemo dalje.
Ono što je jako važno, to je da se uvodi evidencija onoga što je urađeno, tako da ne moramo svake godine vršiti kontrolu ako imamo jasnu i čistu evidenciju. Sada je samo stvar da se naviknemo da moramo i sa olovkom i papirom da radimo.
Zatim, imamo odrednice o zabrani korišćenja obradivog poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe; zatim, o promeni namene obradivog poljoprivrednog zemljišta, gde se jasno definiše kada može da se izvrši ta promena, da li to ide na određeno vreme, na neodređeno i procenat naknade u procentu od tržišne vrednosti zemljišta.
Takođe, i ovde spuštamo na lokalni nivo, gde se kaže da obaveze i visinu naknade za promenu namene rešenjem utvrđuje opštinska uprava, i to u iznosu od 60 posto za republički budžet, a 40 posto za lokalni budžet. Zašto je ovo bitno? Iz prostog razloga što na ovaj način motivišemo lokalne samouprave da se mnogo bolje bave zaštitom poljoprivrednog zemljišta i da mnogo ažurnije kontrolišu promenu namene obradivog zemljišta, zato što će svoje budžetske prihode povećati na taj način.
Vrlo važna mera zaštite poljoprivrednog zemljišta jeste zabrana usitnjavanja parcela. Veliki problem Srbije je sitan, neuređen posed. Ovim odredbama je regulisano sve to, odnosno da se ne mogu usitnjavati parcele ispod polovine hektara, a ona zemljišta koja su prethodno uređena komasacijom ispod jednog hektara.
Odrednice o poljskim štetama takođe su detaljno navedene, a govori se, naravno, o zabrani uništavanja useva, sadnica, mehanizacije i tome slično, zabrani spaljivanja organskih ostataka posle žetve. Dakle, večita tema u ratarstvu, odnosno u svakom zakonu postoji ta odrednica, a svedoci smo da se vrlo malo ili nikako ne poštuje.
Problem je, jer nemamo stočni fond, uništen nam je stočni fond, koji je po prirodi, po definiciji trošio organske ostatke, a drugo je što nemamo teške mašine koje sitno seckaju biljne ostatke.
Svi oni koji se bave ratarstvom znaju da biljni ostaci prave velike probleme prilikom zaoravanja. Seljaci, sa jedne strane, nemaju tešku mehanizaciju, a sa druge strane, nemaju stoku da potroši te biljne ostatke i dolaze do jedinog rešenja, do spaljivanja tih ostataka, a tu smo onda u problemu, jer uništavamo mikrofloru i faunu na 15-20 santimetara najplodnijeg dela zemljišta; ne vršimo đubrenje zemljišta organskim ostacima; da ne govorim, što nas lovce najviše muči, o štetama koje nastaju od spaljivanja i svega ostalog itd.
Ovde je opet regulisano da sve te mere propisuje jedinica lokalne samouprave. Mi se sećamo, mi koji smo nekada radili u upravi, kada je država bila mnogo decentralizovanija, da su opštine imale poljske čuvare ili, kako se to kod nas zvalo, subaše.
To je bila jedna izuzetno dobra zaštita u atarima, jer smo sada u situaciji da niko ne brine o poljskim štetama. Policija drži saobraćajnice, poljočuvari ne postoje, i jednostavno, inspekcija ne može fizički da stigne da obiđe sve i veliki su problemi. Nadamo se da će ovim merama i ovim sredstvima koja ostaju lokalnim samoupravama zaživeti ponovo te službe poljočuvara i da će svi naši proizvođači, kako veliki, tako mali, imati adekvatnu zaštitu.
Odredba o zabrani nomadske ispaše ovaca je takođe vrlo važna odredba, pogotovo u Vojvodini, gde je nekada postojao zakon o zabrani nomadske ispaše ovaca.
Skraćenjem ove naše države i odvajanjem BiH taj problem se smanjio, nažalost, zbog države, a sreća što se taj problem smanjio, ali još uvek postoje nomadi koji prelaze sa stotinama i stotinama ovaca i gaze njive, prelaze preko zasejanih polja, izbegavaju ove odredbe tako što se više ne tretiraju kao nomadi, time što se prijave da su građani opštine gde bitišu i na taj način zloupotrebljavaju taj svoj položaj. U saradnji sa Ministarstvom uspeli smo da promenimo tu odredbu i ona glasi da je svaka ispaša zabranjena, a ne samo nomadska.
Naravno, tu je i zaštita poljoprivrednog zemljišta od mraza, grada, požara, takođe je vrlo bitna, a jedinice lokalne samouprave same propisuju te mere.
Tu imamo jednu zebnju, jer nije regulisano kako ćemo finansirati sve te mere, pa se bojimo da one male opštine koje baš i nemaju mnogo sredstava neće imati adekvatnu zaštitu, pogotovo od grada ili od nekih drugih nepogoda, bojimo se da će biti – koliko para toliko muzike, ali verujem da će se to kroz neke uredbe dalje regulisati i da će se svi staviti u ravnopravan položaj.
Podaci govore da centralna Srbija ima prosečan posed 2,5 hektara na pet parcela; Vojvodina nešto malo bolje – 3,2 hektara na tri parcele.
Gazdinstava koja obrađuju više od 10 hektara je svega 5,5%. Primera radi, da bismo mogli da se uporedimo, procenat gazdinstava sa više od 10 hektara u Evropi, recimo Belgija, Danska, Francuska, Velika Britanija, da ne nabrajam dalje, kreće se između 50 i 80%. Tu može da se radi i planski i da se primenjuje i znanje i nauka. Na malim parcelama nema napretka.
Jedan od razloga je i nepostojanje zakona o nasleđivanju, gde bi se pravo nasleđivanja poljoprivrednog zemljišta ograničilo samo na jednog naslednika koji se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. To malo možda izgleda kao neka jeres, ali takve zakonske odredbe postoje u pojedinim zemljama EU i pokazale su se kao vrlo korisne, postoje mehanizmi kako se ostali naslednici obeštećuju, a ostala gazdinstva ostaju ucelo.
Jednostavno, mi imamo mali neuređen posed, ne može se primenjivati nikakva agrotehnika, ni mehanizacija. Zbog toga i imamo demotivisanost ljudi koji se bave isključivo poljoprivredom; pa onda imamo masu takozvanih, pežorativno nazvanih, "polovnjaka", koji su stalno u procepu između grada i sela, između njive i posla i ne daju adekvatan rezultat svoga rada ni na jednom, ni na drugom poslu.
Komasacija je, u tom smislu, najvažnija i najkompleksnija mera, koja treba da se sprovodi u Srbiji stalno, i dobro je ovde definisana, ali ono što ostavlja malo zebnju je pitanje finansiranja. Komasacija je skup i kompleksan posao i pitanje je koliko će male opštine moći da finansiraju te komasacije. Zbog toga je nužno da u nekom narednom periodu u budžetskim stavkama bude odvojena i stavka za podsticaj komasacije, kako bismo ove mere zaista podstakli, jer to je ono što može da vodi poboljšanju našeg agrara.
Drugi institut je dobrovoljno grupisanje zemljišta. Prvi put je, kako reče ministar, uvedeno u zakonske okvire kod nas, a inače je poznato u zemljama EU. Jako dobra mera, i ako naši zemljoradnici to pravilno shvate, to će biti jedan od načina kako da se ukrupni posed i da dođemo do što racionalnije obrade.
Ovde je definisano da se to radi na predlog najmanje 10 vlasnika zemljišta, a da odluku donosi opet skupština opštine, lokalna samouprava, što je opet jako bitno, jer ti ljudi najbolje znaju na koji način treba da se to vrši. Od strane države stimuliše se tako što su za sve spise i radnje u ovom postupku oslobođeni plaćanja administrativnih taksi i takozvanog prometa na apsolutna prava, odnosno sva poreska opterećenja su otklonjena od ovih aktivnosti, sve u cilju da bi se što više stimulisalo ukrupnjavanje i povećavanje poseda.
Melioracija je takođe jedna od mera.
Ono što je izazvalo mnogo polemike, kako su neki prethodnici govorili, i uglavnom su se sve diskusije, najvećim delom, svodile na to, to je pitanje korišćenja poljoprivrednog zemljišta – prvo zemljišta uopšte, a onda se kasnije prešlo najviše na državno zemljište. Neka revolucionarnost; nije revolucionarnost, vraćamo se na ono što je nekada bilo, a to je da je poljoprivredno zemljište prirodno bogatstvo i dobro od opšteg interesa. To se zaboravljalo svih ovih godina.
Bez obzira na strukturu vlasništva, jednostavno, kao što su šume, vode, i poljoprivredno zemljište je nacionalno blago i dobro od opšteg interesa. Prema tome, ne može da bude apsolutno predmet nečije volje ili želje da se na ovaj ili onaj način ono koristi. Zato je i regulisano ovim zakonom da je vlasnik, odnosno korisnik dužan da redovno obrađuje to zemljište i da postupa kao dobar domaćin. Naravno, i detaljnije je naznačeno, ja se ne bih sada zadržavao na tome.
Vredi istaći da upravo zbog toga što je tako koncipirano postoji odrednica da se zemljište koje nije obrađeno u jednoj sezoni, koje je evidentno ostalo, može oduzeti i dodeliti u zakup bilo fizičkim, bilo pravnim licima na period do tri godine.
Moramo da budemo svesni da u Srbiji postoji jako mnogo neobrađenog zemljišta. Po nekim procenama čak između 200 i 400.000 hektara zemljišta se vodi kao neobrađeno ili neadekvatno obrađeno. Uporedbe radi, i zbog ove gungule i galame oko državnog zemljišta koja se digla, po procenama, državnog zemljišta je oko 350 - 380.000, a trenutno je evidentirano svega 270.000; mi imamo neobrađeno ili neadekvatno obrađeno, po procenama, od 200 do 400.000.
Dakle, to je veliki problem u Srbiji i zbog toga je ova mera izuzetno dobra. Tamo gde imamo neke naslednike koji se godinama sude i svađaju ko će da radi tu zemlju, ta zemlja ostaje neobrađena, ili imamo ljude koji su u inostranstvu, pa ih ne zanima šta će biti sa njihovom zemljom, a neće nikom drugom da daju, ili jednostavno staračka nepoljoprivredna gazdinstva – sve su to korisnici, konzumenti ovog zakona. Ta zemlja će se na predlog lokalnih samouprava, odlukama lokalnih samouprava, koje to najbolje vide, oduzimati, davati u zakup korisnicima i te vlasnike će obeštetiti u visini zakupnine.
Moram da kažem da smo imali ranije mnogo odredaba koje su bile vrlo rigorozne po pitanju obrade zemljišta. Recimo, ja sam godinama radio kao poljoprivredni inspektor i na stotine prekršajnih prijava sam pisao samo zato što se do 31. decembra tekuće godine nije izvršilo duboko oranje. Ali, bili su ratovi, sankcije, poljoprivreda je bila socijalni amortizer svih ovih godina, sve se to izgubilo.
Ako hoćemo da agrar ponovo dignemo na jedan zavidan nivo, a agrar se oporavlja, onda moramo i da se vladamo onako kako struka i nauka propisuje i kako sve razvijene zemlje i sprovode.
Kao što sam rekao, najveće polemike u okviru javne rasprave izazvalo je korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.
Šta je to tako novo što je izazvalo toliko talasanja u javnosti? To što je ovim zakonom određeno da poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini raspolaže i upravlja država preko Ministarstva. Dakle, nema više poljoprivrednih kombinata, zadruga, raznih institucija koje neprikosnoveno gazduju državnim zemljištem. Državnim zemljištem raspolaže i upravlja država preko Ministarstva, a na način kako je to ovim zakonom propisano.
Dakle, propisano je da se državno zemljište koristi prema godišnjem programu zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta koji donosi nadležni organ u jedinici lokalne samouprave. Već je govoreno koliko imamo ovde miliona hektara obradivog, koliko državnog zemljišta, ali da bismo uspešno upravljali ovim prirodnim resursom potrebno je da prethodno tačno utvrdimo koje su to površine, da se reše imovinsko-pravni odnosi, da se uradi katastar nepokretnosti, da se uradi informacioni sistem o poljoprivrednom zemljištu, da se jednostavno izvrši razgraničenje šta je to državna zemlja, šta je zadružna, a šta je privatna. Ima još mnoštvo stvari koje treba da se urade da bismo pravilno gazdovali ovim resursom. Ovaj zakon to pokušava da uredi i to su prvi i najbolji koraci koji će ići.
Dakle, nama sledi zakon o restituciji, zakon o zadrugama. Možemo da kažemo sa ponosom da su mnoge vlade od 2000. naovamo obećavale da će doći do povraćaja i denacionalizacije. Ova vlada je izašla i mi smo skoro usvojili Zakon o vraćanju imovine crkvama, usvojili smo Zakon o evidenciji bespravno oduzete imovine.
Budimo sigurni da će ova vlada vrlo brzo izaći i sa zakonom o denacionalizaciji, koji će sve ove nepravilnosti koje su do sada bile jednostavno anulirati.
Dok do toga ne dođe, da bismo ipak mogli uvesti neki red u upravljanju i korišćenju državnog zemljišta, moramo da krenemo sa ovim merama. U drugom delu izlaganja osvrnuću se na način korišćenja i upravljanja državnim zemljištem.

Da li još neko od predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Pre nego što nastavimo raspravu u načelu:
1. Prestanak mandata poslanicima u Skupštini Srbije i Crne Gore.
Primili ste izveštaj Administrativnog odbora povodom činjenice da je Republika Crna Gora iskoristila pravo iz člana 60. stav 2. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i dana 3. juna 2006. godine donela odluku o istupanju iz državne zajednice, sa predlogom da Narodna skupština, na osnovu tačke 1. alineja 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora, člana 2. Zakona za sprovođenje Amandmana I i II na Ustavnu povelju državne zajednice Srbija i C. Gora i člana 19. stav 2. Zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore, konstatuje prestanak mandata poslanika u Skupštini SCG.
Saglasno tački 1. alineja 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice SCG, članu 2. Zakona za sprovođenje Amandmana I i II na Ustavnu povelju državne zajednice Srbija i Crna Gora i članu 19. stav 2. Zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je 3. juna 2006. godine prestao mandat poslanicima u Skupštini Srbije i Crne Gore, i to: Aleksić Bojani, Aleksić Miroslavu, Bađević Vlastimiru, Bajatović Dušanu, Barać Milunu, Belić Branislavu, Bogetić Tomislavu, Bozalo Draganu, Bulajić Goranu, Veljković Miroljubu, Vuković Jadranku, Vučurović Božidaru, Gađanski Borislavu, Gajić Gorici, Gojkov Slobodanu, Gojković Maji, Grujić Mladenu, Dulić Oliveru, Đorđević Toplici, Đukić-Dejanović Slavici, Đukić Đorđu, Živanović Srboljubu, Žikić Draganu, Ilić Dušanu, Janić Milanu, Janković Veselinu, Jeličić Milutinu, Jerković Slavku, Jovanović Branislavu, Jovanović Vlastimiru, Jovanović Dragoslavu, Jovašević Ljubiši, Joksimović Obrenu, Jocić Goranu, Kalanović Verici, Kesejić Stevanu, Krivošejev Vladimiru, Kruška Borislavi, Kuzmanović Bori, Kuzmančević Todoru, Lazić Draganu, Lazić Nikoli, Lučić Ljiljani, Ljubenović Tomislavu, Marjanski Lazaru, Milenković Srboljubu, Miličković Milosavu, Miljković Zdenki, Mićunović Dragoljubu, Mihajlović Ognjenu, Mrkonjić Milutinu, Nikolić Aleksandru, Nikolić Srđanu, Nikolić Tomislavu, Obradović Zvonku, Odalović Veljku, Pavlović Draganu, Pajović Aleksandru, Perović Miloradu, Petković Vladimiru, Petrović Milanu, Petrović Srđanu, Pravdić Aleksandru, Prodanović Aleksandru, Radić Gojku, Radovanović Zlati, Radovanović Slađanu, Radulović Milošu, Rašković-Ivić Sandi, Ristić Bojani, Ružić Branku, Savić Novaku, Selić Ljubiši, Slezović Mehmedu, Spasić Momčilu, Stanojević Novici, Stojadinović Ninoslavu, Stojković Veliboru, Stojanović Filipu, Stupar Dušanu, Subotički Zoranu, Talović Miroslavu, Todorović S. Draganu, Todorović H. Draganu, Todorović Miloradu, Tomić S. Jovanu, Topalović Slaviši, Ćuk Milanu, Husarik Janu, Šami Zoranu, Škundrić Petru.
2. Prestanak funkcije sudijama Suda Srbije i Crne Gore
Primili ste izveštaj Administrativnog odbora povodom činjenice da je Republika Crna Gora iskoristila pravo iz člana 60. stav 2. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i dana 3. juna 2006. godine donela odluku o istupanju iz državne zajednice, sa predlogom da Narodna skupština, na osnovu tačke 1. alineja 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora i Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara, konstatuje prestanak funkcije sudijama Suda Srbije i Crne Gore biranih iz Republike Srbije, i to:
- Slobodanu Peroviću, predsedniku Suda Srbije i Crne Gore,
- Ljubomiru Popoviću, sudiji Suda Srbije i Crne Gore,
- Katarini Manojlović - Andrić, sudiji Suda SCG.
Saglasno tački 1. alineji 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora i Uredbi o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je 3. juna 2006. godine prestala funkcija sudijama Suda Srbije i Crne Gore biranih iz Republike Srbije, i to:
- Slobodanu Peroviću, predsedniku Suda Srbije i Crne Gore,
- Ljubomiru Popoviću, sudiji Suda Srbije i Crne Gore,
- Katarini Manojlović - Andrić, sudiji Suda SCG.
3. Prestanak funkcije funkcionera koje imenuje Skupština Srbije i Crne Gore
Primili ste izveštaj Administrativnog odbora povodom činjenice da je Republika Crna Gora iskoristila pravo iz člana 60. stav 2. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i dana 3. juna 2006. godine donela odluku o istupanju iz državne zajednice, sa predlogom da Narodna skupština, na osnovu tačke 1. alineja 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora i Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara, konstatuje prestanak funkcije Nini Backović, zameniku generalnog sekretara Skupštine Srbije i Crne Gore.
Saglasno tački 1. alineji 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora i Uredbi o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je 3. juna 2006. godine prestala funkcija Nini Backović, zameniku generalnog sekretara Skupštine Srbije i Crne Gore.
Prelazimo na raspravu u načelu. Prvi se za reč javio dr Živorad Smiljanić SPS. Neka se pripremi Gordana Pop-Lazić SRS. Izvolite gospodine Smiljaniću.

Poštovani poslanici, predstavnici Vlade i ministarko, želim samo na nekoliko stvari da ukažem, vezano za ovaj zakon o poljoprivrednom zemljištu. U funkciji poslanika SPS-a još pre godinu dana predlagao sam da donesemo zakon o poljoprivrednom zemljištu i da ga mi socijalisti napišemo, iako je bilo podrške u poslaničkoj grupi, rečeno je da će on brzo doći, ali nažalost, mesec po mesec i prošlo je skoro godinu dana i tek smo ga sada dočekali.
Moja želja je bila da mi jednostavno (ne da ga pišem ja, jer se u to ne razumem) prepišemo slovenački zakon, koji su i Hrvati posle prihvatili i doneli ga. Naime, šta su oni uradili? Oni su to uradili još 1991. godine, kada je došlo do promene strukture: svu društvenu zemlju pretvorili su u državnu i odmah praktično onemogućili bilo kom tajkunu da kupuje tu društvenu zemlju.
Inače, vi znate, a želim građanima da kažem, šta je u stvari društvena zemlja. Društvena zemlja je ona zemlja koju su kombinati, odnosno radnici godinama kupovali i postali vlasnici. Znači, mi smo doneli zakon kojim smo zemlju koja je pripadala tim radnicima praktično njima prodali, a državnu sačuvali. Slovenci su išli čak korak dalje; oni su sačuvali. Ja njih ne volim, s obzirom na sve što su uradili ovoj našoj, ali mi smo od njih mnogo toga mogli da prepišemo i ništa nije trebalo da dopunjujemo. Slovenci su kada su društvenu pretvorili u državnu, postojećim kombinatima tu društvenu zemlju dali neposrednom pogodbom u zakup do 30 godina, a samo za državnu išli na licitaciju. Praktično, zaštitili su svoje kombinate.
Šta su Mađari uradili? Mađari su isto u početku, dok se nisu snalazili, doneli zakon da je sve slobodno, sve na prodaju, i otvorili su granice i onda su počeli Austrijanci da im kupuju zemljište. Kada su Mađari shvatili da će postati biroši ponovo kod Švaba doneli su Zakon o zabrani prodaje zemljišta strancima, pošto im je bila uništena u početku poljoprivredna proizvodnja. Oni su onda, praktično, jer oni nemaju društvenu zemlju, državnu zemlju sačuvali i dali i pomogli kombinatima koji su bili uništeni. Taj kombinat veliki prema Austriji "Menzo Heđeš", "Babolna" i "Bolj", to su bili najveći kombinati koji su propali, oni su im maksimalno pomogli i sačuvali i proizvodnju i taj reprolanac.
Mi hoćemo praktično... A Hrvati su sve to potpisali, s tim što su i Slovenci i Hrvati kad se prodaje zemlja 50% dali praktično lokalnoj samoupravi. Ja sam i sa ministarkom razgovarao u našoj poslaničkoj grupi, mene interesuju samo ova dva člana, član 71. u kome je rečeno da se naša zemlja neće prodavati dok ne dođe restitucija.
Ne mislimo da će sada za restituciju, odnosno povratak zemlje biti potrebno 10 ili ne znam koliko godina, to se može odraditi veoma brzo ako se hoće.
Tu je predviđeno u zakonu da se ipak može prodavati državna zemlja, ali je ovde u zakonu regulisano tako da odluku o prodaji donosi Ministarstvo i sav prihod ide budžetu. Nema logike. Trebalo bi bar 50% da ostane lokalnoj samoupravi, da ne bude sve u budžet, jer su tako i Slovenci i Hrvati uradili, da pola ide lokalnoj samoupravi, a pola ide u taj njihov, kako oni kažu, proračun.
Šta je ovde bojazan i zbog čega se mi bojimo da će se desiti kada budemo, po članu 63. davali u zakup? Član 71, rekao sam da bi trebalo poštenije, ako i dođe vreme prodaje, da bar pola-pola delimo: lokalna samouprava i budžet, jer o tome odlučuje samo Vlada.
Ovaj član 63. je upravo ono čega se mi bojimo, a što je želja... Bar je ministarka nekoliko puta rekla da je želja da kada dajemo zemlju u zakup lokalna samouprava može da da zemlju u zakup seljaku, paoru ili malom proizvođaču, da mu da prioritet. Znate šta će se tu desiti? Nemoguće je kad se jedan siromašni seljak pojavi na licitaciji da licitira sa jednim Miškovićem. On će ponuditi mnogo veću cenu i taj Mišković će uzeti u zakup. Mali seljak neće moći.
Poljoprivredni kombinati koji su preživeli preživeli su rat, sankcije i sve ostalo; sada bi trebalo da im pomognemo, da im damo prioritet kad je u pitanju zakup, da ih dignemo da stanu na noge i kad ih budemo prodavali, a prodaja mora biti do kraja 2007. godine, da ih onda ne kupuju u bescenje.
Šta se može desiti? Poljoprivrednih kombinata koji su preživeli ima desetak, a tu su najinteresantniji PKB i "Bečej". Šta će se tu desiti? Pošto je u Bečeju 14.000 hektara zemlje, 11.000 je državno, kada se sad pojavi 11.000 hektara na licitaciji, pojavi se Mišković i PIK "Bečej", Mišković će ponuditi daleko veću cenu na licitaciji i on će uzeti 11.000 hektara zemlje, jer je bogatiji, jači. Poljoprivredni kombinat je preživeo i rat i sankcije i sačuvao se, uložio je oko 14 miliona u "Floru" za preradu povrća, 6.200.000 evra su uložili u mehanizaciju. Njemu treba da damo vremena da predahne i da se osposobi za proizvodnju.
Tvrdim vam, ovim ćemo postići suprotan efekat. Zato je Izvršno veće Vojvodine dalo slično amandmanu kojim sam ja insistirao da ide u dva kruga: da Ministarstvo proceni kolika je ekonomska cena po hektaru, da ponudi tom seljaku da on po toj ceni zakupi zemlju, i poljoprivredni kombinat, pa ako oni odustanu, onda u drugom krugu da ide licitacija i ko je dao najveću ponudu. Ovako će najveću ponudi dati novokomponovani tajkuni, jer su bogati.
Čega se mi bojimo? Kako je prošao apatinski kombinat, koji je bio najbolji?
On je prodat Miškoviću i sada je od 360 radnika 260 dobilo otpremninu; tamo je sada jako teška situacija, jer se ne zna koliko će ljudi ostati da radi. Nije trebalo prodati, jer na tenderskoj komisiji predstavnik lokalne samouprave nije bio, a meni su i oni rekli da neće doći; nažalost, otišli su, obezbedili su kvorum, glas predsednika tenderske komisije je presudio i prodat je. Ako se uvažila lokalna samouprava, nije trebalo doneti odluku o prodaji, trebalo je sačekati.
Da sam znao da će se to desiti, mogao bih ovog što je operisao koleno, uzeti iz doma zdravlja sanitet, pa ga odneti na tendersku komisiju na nosilima, ali da ne glasa da se proda, jer imamo loše iskustvo. Mišković je kupio u Apatinu trgovinsko preduzeće, 240 zaposlenih, sve je prodao, sad ima tri zaposlena; on je zaradio na preprodaji radnji, platio je 26 miliona, a zalihe robe u magacinu je bilo za 42 miliona.
Sad se isto dešava sa ovim našim kombinatom, gde je već 200 ljudi dobilo otpremninu. Nama u lokalnoj samoupravi je jako važno da što više radnika zaposli, jer tih 200 radnika sad je već moj problem, govorim u ime lokalne samouprave; to su ljudi koji ostaju bez posla i traže posao.
Zato mi socijalisti ne možemo podržati nijedan zakon kojim će se omogućiti da opet bude hiljade radnika... Tvrdim da ako ovaj zakon prođe, a ne damo prioritet seljaku i kombinatima, sigurno će to da kupe tajkuni. Šta oni rade? Njih ne interesuje reprodukcioni lanac. Najbolji je dokaz šta je uradio Matijević. Bilo je logično da će on kad kupi kombinat držati farme krava i junadi. Međutim, kad je kupio "Bezdan", on je sve to uništio, uzeo samo pet traktora "džon dir", zaposlio pet-šest traktorista, oni to obrađuju i on ima ogroman profit od toga. Njega ne interesuje da zapošljava ljude i da se bavi stočarstvom, jer to mnogo košta. To isto će Mišković da radi i verovatno će sačekati bolje vreme da tu zemlju preproda.
Nažalost, bio sam strašno protiv toga da stranci kupuju bilo šta, ali je ispalo da kad stranci kupuju imaju mnogo pošteniji odnos prema radnicima, nego ovi naši tajkuni. Oni se ponašaju kao feudalci.
Prema tome, zalažemo se za ovaj amandman, da damo prioritet u zakupu, ali po nekoj državnoj ceni, realnoj, koju odredi Ministarstvo, seljacima i postojećim kombinatima koji inače čine reprocelinu. Jer, kad dođe licitacija veću će ponudu dati tajkuni i mi nemamo šanse ni seljaku da damo, niti kombinatu.
Ako od 14.000 hektara 11.000 kupi Mišković, ostaje 2.500 radnika da živi od 3.000 hektara, tu je gotov i reprolanac i uništen je kombinat, a kad se uništi, onda će ga u drugom aktu tajkuni kupiti, jer će ga prvo uništiti u ovom prvom aktu, uzeće zemlju u zakup i rizikovati da daju više novca.
Ali čim oni uzmu u zakup, kombinat se urušava, propada, ne može reprolanac da se održi na 3.000, nego može na 14.000 hektara, kao što je do sada.
Zato molim ministarku za ovaj naš amandman, ili ovaj vojvođanski, da ide na dva akta – prvo da se da po ceni za koju Ministarstvo misli da je ekonomska seljaku i poljoprivrednim kombinatima koji čine reprolanac, a u drugom aktu da ide licitacija, ko da najviše, ako oni odu.

Hvala. Za reč se javila ministarka Ivana Dulić.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Htela bih samo da objasnim da upravo član 64. onemogućava onima koji su kupili, ili kombinatima koji će tek biti na prodaju, da neko koristi zemlju i da dođe do zemlje na vrlo jevtin način.
Dakle, ukoliko biste prodavali PIK "Bečej", sa 2.000 hektara zemlje koja je društveni kapital i 12.000 hektara koji su državna zemlja, i unapred dali na 20 godina po ceni koju odredi Ministarstvo, došli biste u situaciju da bi za taj kombinat mogao da konkuriše jedan ili dva čoveka, možda upravo neki od ovih koje ste spomenuli.
Za PKB tek ne mogu ni da pomislim. Kada biste nekom unapred dali na 20 godina 25.000 hektara državne zemlje, 7.000 krava, 2 hektara "rišel" plastenika, koji sami koštaju pet miliona evra, za takvu ponudu, za tako veliki kompleks može da konkuriše samo jedan ili nijedan čovek u Srbiji.
Zbog toga mi vama, kao predsedniku opštine Apatin, dajemo na upravljanje državnu zemlju; vi najbolje znate šta je najbolje za Apatin i napravićete takve predtenderske uslove da možete da napravite program koji je u interesu opštine Apatin.
Znači, neko ko bi uzeo PKB, prva stvar bi mu verovatno bila da proda 5.000 koje je zaista kupio po tržišnoj ceni, pa onda sledećih godina da koristi, srećan i zadovoljan, 20.000 hektara po netržišnim uslovima. Oba ova preduzeća koja se najčešće spominju su već donela odluke o privatizaciji.
Potpuno se slažem sa vama, naša poljoprivreda bi bila u mnogo boljoj situaciji da smo uradili isto ono što su Slovenci i Hrvati, da smo svu društvenu zemlju na vreme preveli u državnu 1992. godine.

Hvala. Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima Gordana Pop-Lazić, a posle nje Dragan Petrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću vrlo kratko, s obzirom da je rasprava u načelu i da veliki broj poslanika SRS želi da komentariše ovaj zakon.
Kao neko ko se ne razume mnogo u poljoprivredu, ali ko može da na osnovu svog pravničkog znanja shvati šta je cilj ovog zakona, krenuću od njegovog kraja, od prelaznih i završnih odredbi, člana 94. do člana 63, da vam ukažem na neke nelogičnosti i na ono na šta je, u stvari, ovaj zakon usmeren. Kada dođemo do rasprave o pojedinostima, član po član, već ćemo vam davati primere iz prakse i mogućnosti koje će nastati na osnovu ovog zakona, a koje će svakako biti štetne.
Ocenjujem ovaj zakon kao štetočinski, pre svega zbog toga što je usmeren ka potpunom uništavanju velikih sistema. Malopre ste sami spomenuli i PKB i PIK "Bečej" i njima slične, iako, istini za dušu, nije slučajno da je predsednik UO PKB-a, koji je sada ušao u privatizaciju, Miroslav Malešević, koji je bio pomoćnik ministra Vitoševića. Dakle, dobro ste se vi rasporedili pre nego što ovaj zakon stupi na snagu, a kada stupi, kako će to da izgleda?
Dakle, kako to ugrožava ovaj zakon velike sisteme? PKB već ima tender za privatizaciju. Ima 22.000 hektara zemlje; negde između 16.000 i 17.000 je državna svojina. To zemljište će se davati u zakup. PKB ne može sam sebe da uzme u zakup, to nije predviđeno ovim predlogom zakona. Teško će se naći neko ko će da privatizuje PKB pod uslovom da to može da se da nekom drugom u zakup.
Dakle, spuštate cenu PKB-a, a on je ušao u privatizaciju. Drugo, PKB ima 6.000 goveda. Kako je projektovano koliko će goveda PKB da ima? Valjda na osnovu površine zemlje koju koristi. Dakle, neće biti više 6.000 goveda. Na taj način uništavate stočnu proizvodnju. Govorim o PKB-u, ali takvih ima mnogo. Dakle, nećemo imati ni mesa, ni mleka, a očigledno nećemo imati ni druge stočne hrane, niti humane hrane.
Veoma je opasno ovo što radite. U članu 94. kažete: "Danom stupanja na snagu ovog zakona poljoprivredno zemljište u državnoj svojini prenosi se na upravljanje Ministarstvu, do donošenja odluke o davanju u zakup tog zemljišta. Pravnom licu koje je na dan stupanja na snagu ovog zakona imalo pravo korišćenja poljoprivrednog zemljišta", recimo, to je PKB, upisan tako u zemljišne knjige, "u državnoj svojini, to pravo prestaje danom isteka roka određenog ugovorom o davanju na korišćenje tog zemljišta"; nije ni bio do sada ugovor, nije ni bilo roka, oni su upisani kao korisnici; zato ovde stoji zarez, pa nastavljate: "danom donošenja odluke o davanju u zakup tog zemljišta...". Dakle, pošto država to radi, vi ćete sada zaključiti ugovor, jer Ministarstvo zaključuje ugovor.
Pustite vi ovo – lokalna samouprava će odlučiti. Ona raspiše tender i to, a vi zaključujete posle ugovor, delite 60:40; da li to mora da bude, to je pitanje. Ni do sada niko nije branio lokalnoj samoupravi da daje u zakup poljoprivredno zemljište, ako je ona upisana u zemljišne knjige kao korisnik. Nije niko branio. To je bio, ceo iznos zakupa, njen prihod. Prema tome, ne dajete vi ništa lokalnoj samoupravi.
"Pravno lice iz stava 2. ovog člana dužno je da u roku od 15 dana od dana prestanka prava korišćenja poljoprivredno zemljište u državnoj svojini prenese u državinu Ministarstvu." Zakon stupa na snagu osam dana nakon donošenja. Vi ćete odmah PKB-u da uzmete tih 16.000 - 17.000 hektara zemlje. I šta smo uradili? Ništa.
Drugo, davanje u zakup je takođe veoma opasno ako se ide na usitnjavanje parcele. Daću vam primer Instituta za kukuruz, koji vi ne volite, pa nećete nikada da dođete kada vas pozovu tamo.
Na "Dane polja" dođe ceo diplomatski kor, dođu njihovi saradnici iz Azije, Afrike, cele Evrope, ali nema ministarke zato što je čula da ću ja tamo doći, kao što vas nema ni na otvaranju Sajma poljoprivrede zato što znate da će Maja Gojković doći. Toliko o toj vašoj "ljubavi" prema poljoprivredi i prema svima ostalima koje treba da poštujete, jer se nalazite na nekoj poziciji.
Vi znate šta znači semenarstvo. Trebalo bi da znate, a imate i sedam pomoćnika, sada ste opet primili nekih 11 - 13 stručnjaka, vrlo mladih, valjda vam treba još više znanja oko vas, svi iz G17, pa ako ne znate vi, oni verovatno znaju.
Na 300 metara od parcele gde se seju kulture koje treba da predstavljaju bazu za proizvodnju semenskih proizvoda ne sme da se sadi nijedna druga kultura, recimo kukuruz. Kako ćete vi to da sprečite? Kada usitnite to i date u zakup, nekoliko njih mogu da budu zakupci, imate veliku površinu zemljišta, recimo Instituta za kukuruz; kada tu dođe do ukrštanja, vi ste njima upropastili proizvodnju. Kao da se to radi namerno.
Nije Institut za kukuruz jedini, imate i ovaj u Novom Sadu. To su firme koje imaju svetske reference, oni su ogromni izvoznici. Meni se čini da neko želi to potpuno da uništi, ne samo tu krupnu poljoprivrednu proizvodnju, institute koji su i profitabilni, koji su veliki izvoznici, a da ne govorimo o malim dobrima i o seljacima.
Ima se utisak kao da sve radite da njih uništite, a već se kalkuliše u javnosti da pripremate "Pionir" da dođe umesto njih. Vama ne treba referentni Institut za kukuruz, niti ovaj novosadski. Vi imate neke aranžmane sa "Pionirom".
On treba da zauzme njihovo mesto i tržište, koje nije malo. Nije u pitanju samo naše tržište, nego i svetsko tržište, gde su se naši instituti već probili i gde se godinama održavaju i tuku i sa Nemcima i sa svima ostalima.
Neću da vas podsećam na vaše promašaje, kao što su modifikovana soja ili suncokret, ali ne zaboravite da je švajcarska kompanija "Sindženta" u roku od jednog dana dobila sertifikat za onaj suncokret, a posle, kada su naši seljaci posadili, samo 20% je niklo. Pitanje je ko je tu dao saglasnost, kako i zašto.
Mi imamo u Novom Sadu, imamo u Zemun Polju laboratoriju, a sada je moguće osnivanje i privatnih, što nije dobro, a nacionalnu laboratoriju, to svi znamo, hoćete da izmestite u Suboticu i sebe već pripremate tamo za direktora, pošto znate da ne možete da opstanete dugo na ovoj funkciji. Zapamtite ko će biti sledeći direktor te institucije. Ako tako ne bude, onda sam ja danas lagala. Oni unapred razmišljaju, i po nekoliko godina, na kojoj će se funkciji naći, da se vrlo lepo rasporede.
Podsetiću vas na obeležavanje stada. Toliko ste se slikali obeležavajući stada u Krnjači, gde se zna do desetog kolena ko su preci jednog govečeta. Mi ne znamo ko su nam preci, doduše vi znate, a i javnost je čula, ali ovi u Krnjači to nisu morali uopšte da rade. Da ste stigli do Homolja, ja bih vas pozdravila i rekla bih – svaka čast, sada smo sva goveda obeležili, znamo zašto, završili smo to. Uzeli ste velike pare za taj projekat, mislim na Ministarstvo (da li ste vi lično, ne znam, ali kako vaši rade, moguće je), a niste taj posao završili. Pitanje je zašto ga niste završili.
Neću da govorim o subvencijama poljoprivrednih proizvoda, o tome ćemo da govorimo u raspravi o pojedinostima. Takođe, o zakupu i o ovome što su prethodne kolege spomenule – mogućnosti da samo jedan ili, kako vi kažete, nijedan čovek to kupi. Kupiće, zato što neće biti problem poljoprivredno zemljište prevesti u građevinsko zemljište. Onda će da niče nešto drugo.
Srećna sam što je napravljena fabrika "Bol" u Zemunu na poljoprivrednom zemljištu Instituta za kukuruz, ali ova vlada je to zemljište uzela Institutu uz naknadu od samo 45.000 dinara i "Bol" se uknjižio kao vlasnik, iako naši zakoni to ne dozvoljavaju. Dobro su došle takve grinfild investicije, ali dajte podjednake uslove i za njih i za sve druge koji bi to želeli. Samo zbog toga kritikujem taj postupak; inače, "Bol" je uspešna fabrika, zapošljava 70 ljudi, i najveća u jugoistočnoj Evropi za proizvodnju limene ambalaže, ali je trebalo da takve uslove dozvolite i nekom drugom koji to želi.
Dakle, da li će to poljoprivredno zemljište ostati poljoprivredno ili neće, to ćemo videti, ali stalno zaboravljamo naše male seljake, ukoliko ih uopšte više i ima, ali dođite samo do Kosmaja, to je 40 kilometara od Beograda i videćete prazna sela. Ne verujem da će ovaj zakon, pogotovo što ste sebi dali pet godina i lokalnoj samoupravi tri godine da donese razvojne programe i neke planove, dovesti do nekog boljitka.
Potrebna je sveopšta akcija, ne samo vezana za Ministarstvo poljoprivrede, nego i sva druga ministarstva i Vlada bi trebalo da ima jedan projekat kako u naša sela vratiti pre svega one koji još uvek imaju imanja, koji time mogu da se bave ili kako zadržati one koji su tamo.
Znamo šta im treba, treba im da žive kao svi normalni ljudi i da imaju puteve, ambulante, pošte, škole i sve ostalo.
Za sada toliko, a u pojedinostima ćemo da pretresemo sve i da vas dovedemo verovatno do suza, pošto kažu da vas nije teško dovesti do suza. Na vašem mestu, verujte, i ja bih plakala.

Reč ima ministar Ivana Dulić-Marković.

Znate šta, neko mora da plače i za vas, jer strašno je ne moći plakati posle svega što ste uradili. Naši građani dobro znaju, ja jesam pripadnik jedne male, ali fine grane, ako ste nekada slušali vojvođanske pesme znate šta je to.
Veoma sam ponosna što sam građanin Vojvodine i Srbije. Samo bih htela da vas podsetim na ono što je bilo u Nemačkoj, da su ćutali kada su odvodili komuniste, ćutali su kada su odvodili Jevreje, ćutali su kada su odvodili ostale, a podsećam građane da kada budu došli po nas možda neće imati više niko da govori.
Drago mi je da je napokon došla na videlo istina, a to je da se SRS zalaže da sve zemljište pripadne tajkunima. Upravo ovaj zakon će omogućiti razvoj sela. On upravo dovodi do toga da će do zemljišta moći da dođu dobri poljoprivrednici.
Što se tiče strašnog plana oko semenarstva, mi zaista imamo strašan plan, a to je da poljoprivrednicima omogućimo da dođu do dobrog semena i da za to seme imaju najbolji mogući prihod, da pokušamo da rasturimo monopole. Samo konkurencija dovodi do napretka i boljitka.
Nisam ministar koji ide, otvara, zatvara, slika se i mogu to da prihvatim kao kritiku, ali zaista imam jako puno posla i ne mogu da se pojavljujem, a pogotovo ne tamo gde za tuđi rad ode neko iz SRS pa se slika.
Što se tiče laboratorija i toga gde će biti nacionalna laboratorija, vidim da ste i tu potpuno neobavešteni, a naročito što se tiče korišćenja državnog zemljišta u Zemunu, u Institutu za kukuruz.
Verovatno će doći vreme kada će sve to da se pokaže: ko je poljoprivredno zemljište pretvarao u građevinsko, ko je naplaćivao to, u čiji budžet; to je vrlo zanimljiva tema, o kojoj Ministarstvo poseduje podatke, ali baš zbog ugleda te institucije neću na ovaj način da ih provlačim kroz blato.