Dame i gospodo narodni poslanici, o pitanju rešavanja sudbine našeg naroda na Kosovu i Metohiji Narodna skupština Republike Srbije, od petooktobarskog puča, raspravlja šesti put.
Svaki put kada je o ovome bilo reči, kao o ključnom nacionalnom i državnom pitanju, SRS je, kao danas najveća opoziciona stranka, koja ima najveće poverenje u biračkom telu u Srbiji, stranka čiji predsednik, iako već četiri godine zatočen u haškom kazamatu, jasno i nedvosmisleno šalje poruke i u vezi s rešavanjem tog pitanja, čiji zamenik predsednika ima najveće poverenje u biračkom telu u Srbiji, uvek je glasala "za", naravno, uz naše primedbe i ocene da su u nekim segmentima deklaracija, rezolucija, kako god su se nazivale, mogle mnogo preciznijom i jasnijom retorikom i terminima da definišu to što je, nadamo se, u širem političkom konsenzusu ključno državno pitanje za sve odgovorne političke činioce u našoj zemlji.
S tom mišlju i s tom svešću, pre svega o odgovornosti prema državi i narodu, mi srpski radikali smo i danas došli u Narodnu skupštinu Republike Srbije i rekli vam da i ovaj izveštaj, kao i odluka koja nam je već na stolu, a koja će na osnovu naših izlaganja da usledi, posle ovog mog izlaganja, ili ako se već bude predsednik Republike, na kraju, odlučio da posle narodnih poslanika i on prozbori koju reč, govori o tome da mi, a to ste vi i priznali u ovom izveštaju i to govorite, da li pojedinačno ili kada izdajete saopštenje o načinu na koji se vrše pregovori, razgovaramo o pitanju naše južne pokrajine kao ključnom državnom pitanju sa jedne nepovoljne vremenske distance, zato što je danas 12. septembar 2006. godine, a Pregovarački tim, onaj u kome nema učešća SRS, o tom pitanju je počeo da pregovara sa nekom drugom stranom, navodno da pregovara, uz prisustvo medijatora, odnosno posrednika Martija Ahtisarija, pre nepunih godinu dana.
Onda možemo da konstatujemo da je pet godina ovo pitanje, za vreme vladavine prethodnog DOS-a, kada je gospodin Koštunica, aktuelni premijer, bio predsednik Vlade, a Boris Tadić ministar odbrane, svesno ili nesvesno "gurano pod tepih".
Sećam se, pošto sam član skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost, kako je izgledala atmosfera u Narodnoj skupštini tog zlokobnog 17. marta 2004. godine. Apsolutno, ni predsednik Skupštine, niti iko u sali nije mogao na osnovu izlaganja i zaista usplahirenog apela gospodina Ljubomira Kragovića, predstavnika naše stranke za Kosovo i Metohiju...
(Predsedavajući: Molim narodne poslanike da omoguće koleginici Jovanović da nastavi svoje izlaganje.)
To je odgovornost ljudi koji treba danas da odlučuju o onome što je ključno državno pitanje, ali mene to ne ometa, gospodine Obradoviću.
Hvala vam na intervenciji, nastaviću, ali moram da se vratim, nažalost, na taj 17. mart 2004. godine.
Dakle, kada je gospodin Kragović izašao za govornicu, čak mu je i predsednik Skupštine rekao da ne daje tako olako ocene, iako je on dobio informaciju od svoje supruge i od svoje troje dece da su Srbi u severnom delu Kosovske Mitrovice usplahireni, da se sprema novi teror nad našim narodom.
Ono što je usledilo posle toga i pojava vas, gospodine Tadiću, kao ministra vojnog, na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, dalo mi je za pravo da, hiljadu puta do tada se potvrdilo u praksi, iznesem i svoj lični stav na toj sednici Odbora, a pre svega stranke koja je najodgovornija - SRS, da vi ne razmišljate kao državnik koji treba da vodi zemlju na duge staze.
Taj splet okolnosti i način na koji ste vi izabrani 2004. godine i sve što se kasnije dešavalo u vašoj tajnoj ili javnoj kohabitaciji sa gospodinom Koštunicom, danas, kao što ste čuli od predstavnika SRS, od Srba sa Kosova i Metohije, u onome što je govorila gospođa Radeta, ne uliva poverenje našim sunarodnicima da vi možete, jednim takvim odsečnim stavom, stavom koji će da garantuje da će oni imati neku sigurnost, dalje da zastupate državu Srbiju.
To vam govorim zbog toga što ste se našli u jednoj atmosferi nepovoljnoj za naš narod i za našu državu, a protokolarno ste na veoma niskoj lestvici prihvaćeni od strane američke administracije. S druge strane, kao predsednik Republike, niste pratili ono što su vam svojim izjavama poručivali i pojedini analitičari, pre svega predstavnici SRS, dakle od momenta kada ste izabrani za predsednika Republike, da svu svoju predsedničku aktivnost treba da usmerite na kontakte s onim prijateljima koje Srbi imaju u svetu, pre svega sa predsednikom Ruske Federacije gospodinom Vladimirom Putinom, ruskom državnom Dumom i s onima koji imaju strateški interes da nam pomognu ovde, na Balkanu, i nama Srbima, kao narodu.
Potvrdilo se da smo vas mi pravilno usmeravali, a da ste se vi kasno setili ili, možda, ni u ovom trenutku ne shvatate važnost jednog takvog kontakta. To vam govorim zbog toga što, ako ste se ikada zapitali zašto Putin brani Kosovo i Metohiju, treba da znate da on time brani Rusiju, brani svoj prijateljski srpski narod, brani svoj interes na Balkanu, što je, naravno, strateški interes Rusije, ali nije Amerike, ne Amerike i zapadnih sila, NATO-a i svih onih koji su nas bombardovali, ubijali i koji su nam oteli i okupirali teritoriju Kosova i Metohije, zato što oni sami i njihovi zvaničnici u svojim izjavama nedvosmisleno kažu, baš kao i bivši ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri, da ono što vi nazivate pregovorima u Beču, a što je 2003. godine gospodin Samardžić, kao neku najavu, okarakterisao kao dobroćudni Rambuje, to svakako nije.
Ista se priča ponavlja. Isti ultimatumi, isti zahtevi šiptarskih separatista za nezavisnošću i da ste sve to pratili na pravilan način, možda nas ne biste doveli u tu situaciju i u ćorsokak u kome se sada nalazimo, da se, u neku ruku, hvatamo za slamku spasa.
Ako je slamka spasa opšti politički konsenzus i ako je to odgovornost prema narodu koji je ostao dole da živi, kao i prema 300.000 prognanih Srba sa Kosova i Metohije, mi srpski radikali ćemo svakako u tome da pomognemo, ali ne zaboravite da vi prenebregavate neke činjenice. To ste danas mogli da vidite, gospodine Tadiću, na osnovu izlaganja jednog vašeg poslanika, čoveka koji je vaš bliski saradnik.
On je u komentaru ovog izveštaja i u govoru koji je isključivo posvetio SRS, zbog straha što SRS za koji mesec dolazi na vlast, rekao nešto što nije istina, a to je da je mnogo lakše onima koji su otišli da žive negde drugde i spasili glave, i hvala bogu da jeste.
Nažalost, mnogi to nisu učinili, mnogi su nestali i ne zna im se trag, a neki su našli neko utočište, evo, u ovakvim kampovima o kojima je govorila gospođa Radeta.
U kampovima koji postoje u Kragujevcu, kod prijatelja, kod rođaka, u mom gradu ima 30.000 Srba. Međutim, on bi morao da ima jednu činjenicu u vidu, a to je da postoje mesta, tzv. srpske enklave, kao što su Goraždevac, kao što je selo Osojane, kao što su Gornja i Donja Brnjica, kao što je selo Svinjare, gde se Srbi nisu vratili posle 17, 18. i 19. marta 2004. godine, u kojima ne znaju do kada im je omogućen opstanak.
To što se u tzv. međunarodnoj zajednici, u okviru njihove borbe protiv terorizma, zove terorizam, na Kosovu i Metohiji je to teror manjine nad srpskim narodom.
To je veliko zlo sa kojim se suočava sav svet, ali način na koji se američka administracija, Džordž Buš, Kondoliza Rajs i svi oni koji su vas primili, suočavaju s tim problemom, Marti Ahtisari, pre svega, ne ide u prilog rešavanju sudbine naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji.
Vi biste, svakako, morali da znate, a ako ne znate, ja ću da vas podsetim ko je Marti Ahtisari.
Kada se oni, ne slučajno, nego namerno, jer se kod šiptarskih pregovarača, čuli ste iz izlaganja gospodina Nikolića, a i Zoran Anđelković je to spominjao iz perioda od 1998. godine, ništa slučajno ne dešava, ništa spontano, a vi to znate, vi koji se dugo godina bavite tim pitanjem, na prvoj rundi pregovora u Beču svi simbolično pojave sa crvenim kravatama, onda to znači da oni imaju jedinstven cilj.
Neko misli da je to banalizovanje stvari ali nije, jer sve njihove izjave kasnije su sinhronizovane, idu u samo jednom pravcu, a to je da hoće nezavisnost Kosova i Metohije.
Postavlja se pitanje, šta mi sada treba da uradimo i kako da se dalje postavimo da bismo rešili ovaj problem, koji je za nas strateški problem od kada je uvedeno višestranačje u Srbiji, od kada se bavimo politikom, od kada postoji SRS, odnosno ključno državno i nacionalno pitanje.
Ako možete da pomognete sa funkcija na kojima ste još koliko nekoliko meseci, jer uskoro će izbori na svim nivoima, a vi ne možete da dobijete poverenje naroda, ni vi da budete predsednik Republike, jer ćemo nastojati da se ne birate na takav način, nego u Parlamentu, što je najdemokratskiji način.
I gospodin Koštunica je svestan da nekako, od sednice do sednice, skuplja ove svoje vajne koalicione partnere, ali pošto ste u ulozi da i dalje pregovarate i da preuzmete odgovornost za ono na šta će danas da vas obaveže, kao i prethodnih pet puta, Narodna skupština Republike Srbije, onda morate da znate s kim imate posla, ko sedi sa druge strane i o čemu razgovarate.
Obrnuti red događaja, koji nije ni sanjao ni slutio gospodin Samardžić, kada je o tome naširoko i nadugačko pisao još 2001. godine, odnosno 2003. godine, da ćemo se naći u situaciji da razgovaramo o tzv. decentralizaciji i o potpuno perifernim stvarima, kažem perifernim u odnosu na status Kosova i Metohije, zadesio je upravo vas i vi ste upravo na to pristali, a niste nikako imali pravo na to, jer je status Kosova i Metohije, a to danas ponavljamo po ko zna koji put, definisan Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.
Pošto ćete i dalje morati, dakle, dok traje vaša vlast, da se sastajete ili da glumite da se sastajete sa pregovaračima sa šiptarske separatističke strane, uz posredovanje Martija Ahtisarija, moram da vas podsetim na to da je on pre pet, ili gotovo šest godina napisao jednu knjigu koja se zove "Misija u Beogradu".
Citiraću vam za kraj šta je Marti Ahtisari napisao u toj knjizi. Dakle: "Ako Vlada, kontrolom i velikom represijom, masovno vrši pritisak na stanovništvo", a on tu misli na šiptarske separatiste i na šiptarsku nacionalnu manjinu, "ona je neuspela u svom glavnom zadatku, a to je briga za bezbednost građana i gubi pravo da za sebe zahteva ravnopravan tretman u međunarodnoj zajednici".
To što je Marti Ahtisari tada rekao, dovoljno vam govori o tome i bez toga da kaže da su Srbi krivi kao narod i da ponovo zveckamo oružjem.
Vi ste ga prihvatili kao nekoga ko će da posreduje u razgovoru sa Šiptarima, koji žele samo jedno, a to je nezavisnost Kosova i Metohije.
Mi vas danas obavezujemo i nemojte da se šalite glavom, kako naš narod kaže, da bilo kada i bilo gde prihvatite nešto drugo. Kosovo i Metohija su bili, jeste i biće sastavni deo Srbije.
Kada je u drugom danu svog svedočenja u Haškom tribunalu, u procesu koji se vodio protiv sada već ubijenog bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, prof. dr Vojislav Šešelj potencirao, kao svedok odbrane, pitanje Kosova i Metohije, on je ne samo onim neznalicama iz Tužilaštva i iz Sudskog veća kvazitribunala u Hagu održao predavanje i lekciju, već je i vama, pre svega vama, gospodine Tadiću, i vašim neukim saradnicama u vašoj političkoj stranci poslao poruku, koju razume veći deo patriotske Srbije, a to je da ovo pitanje nije jednostavno i da ono nije produkt, kako ste vi to voleli da govorite, a i sada govorite pred tzv. međunarodnim zvaničnicima, neke loše vladavine iz perioda Miloševićevog režima.
To pitanje je staro više vekova, a tretira se još od Bečkih ratova, od Prizrenske lige, to pitanje opstanka srpske duhovnosti, naše vere, onoga što smo mi kao narod, jer smo mi srpski radikali naučeni i takvi smo rođeni da nikada ne izneverimo našu državu i naš narod u tom smislu.
Nemojte da se šalite s tim i da vam ne padne na pamet da bilo kada i bilo gde izneverite ono za šta ceo narod živi i za šta će živeti buduće generacije.