Narodni poslanik Vladan Vučićević (nije tu). Narodni poslanik Milorad Vučelić.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, vidim ovu skupštinu kao jedan od načina da u Srbiji prestane klađenje na loše ishode, loša, katastrofična rešenja i unapred određeno loše i neodgovorno ponašanje vlasti.
Moram da kažem da podržavam predložene zaključke pripremljene za ovu skupštinu, kao i Izveštaj, a još više od toga i uvodno izlaganje i stavove predsednika Vlade.
Nama socijalistima nije to posebno teško i sa radošću možemo da prihvatimo ovakve stavove, zato što je to i deo naše politike, to je deo kontinuiteta naše politike i politike svih generacija od 1389. do danas. Ako je reč o ustavnom rešenju i, kako reče predsednik Vlade, neizbrisivom slovu Ustava, onda se i u postojećem ustavu nalazi ovakvo rešenje i nema nikakve bojazni da će i eventualni neuspesi, u šta ne verujem, prilikom donošenja novog ustava, stvoriti neku pravnu prazninu kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Naravno da je ovo istorijski važna odluka i potvrda postojećih rešenja. Kosovo je istorijski proces dugog trajanja. Mi danas polažemo ispit, baš kao i brojne generacije pre nas, i stvaramo obavezu onima koji dolaze. Niko do sada u istoriji, kada je Kosmet u pitanju, nije popustio, pa ne bi trebalo ni mi.
U političkom životu Srbije nadam se da je definitivno jasno, bar ključnim političkim snagama, da Kosovo nije nikakvo demokratsko pitanje, niti pitanje prirode režima u Beogradu, kako nekad, tako ni sad. Mi ovde usvajamo i usvojili smo deklarisanu politiku u ovoj skupštini i ona ima svoja deklarisana sredstva.
Ali, često se jedinstvo oko Kosova formalno otaljava u nekoliko rečenica, govori se o spremnosti da se brane ovi stavovi, a onda se strasno krene u onaj nedeklarisani deo samooptuživanja, traženja krivica, samoponižavanja, koji je, u stvari, svedočanstvo o jednoj nedeklarisanoj politici, koja ne samo da zbunjuje i demobiliše, nego priprema put za eventualno pristajanje na neka druga rešenja.
Dakle, toliko strasti koju u političkom životu pojedinci, misleći da koriste Srbiji, koriste da samooptuže i samoponize srpski narod, prosto je neverovatno. Treba jasno i glasno reći da ovakvo ponašanje vodi ne samo ka zbunjivanju građana Srbije, već ih tera na loša rešenja i utire put i daje argumente Ahtisariju ili ovom potomku albanske kraljice ili princeze, a ne znam mu tačno ime, koji, takođe, vodi pregovore o sudbini Kosova.
To je nešto na šta bih hteo da upozorim, kao i na izjave državnih funkcionera, koji odu u druge zemlje, optužuju vlastitu zemlju i vlastiti narod, prave lažne periodizacije naše istorije, dele to na ovo i na ono, ne uviđajući da je ovo istorijski proces dugog trajanja, i onda tim ljudima koji im kažu "nezavisnost Kosova je naš cilj", kažu: "oni širom raširenih ruku čekaju nas da uđemo u evroatlantske integracije".
To je put, govorim ovo sa porugom, da uđemo. Ako uđemo bez Kosova, ako uđemo uz veliko zadovoljstvo Karle del Ponte, ako ona da pozitivan izveštaj, ako uhvatimo Mladića, Karadžića, potpišemo nezavisnost Kosova, evo nas u EU, u NATO-u, u evroatlantskim integracijama. Ta vrsta politike je istovremeno i alibi za vlastitu nemoć i višegodišnju nesposobnost da se uvidi suština.
Sva sredstva su upotrebljena od strane onih koji hoće da razore srpstvo i Srbiju i prekomponuju Balkan, da dođe do odvajanja Kosova, uključujući u to i NATO agresiju. Svi potonji procesi koji se odvijaju ovde na Balkanu i ovde u Srbiji, a tiču se Kosmeta, samo su pokušaji naknade legitimizacije i legalizacije, sadejstva oružanih terorista i NATO agresije. Sada je to sasvim jasno.
I jasno je još nešto. Jasno je da je Kosovo jedino pitanje, i najdramatičnije pitanje, u kome se potvrđuje da se naknadna pamet i naknadna istorijska svest, a istorija je uvek naknadna svest donekle, i aktuelno političko ponašanje i vlasti pre ove poklapaju.
Nema nijednog rešenja na horizontu, koje je podrazumevalo civilizovana i politička sredstva, koje nije probano na Kosovu i koje srpski narod i srpski rukovodioci nisu probali. I nijedno nije uspelo, što zbog interesa stranih sila koje prekrajaju, dominiraju, što zbog naše nesposobnosti da primenimo bilo koje sredstvo, sem demokratskog sredstva i sredstva koje je političko i koje je bilo humano. Oružje koje se koristilo je bilo oružje koje se koristilo protiv terorizma, a oružje protiv terorizma je dozvoljeno i legitimno svuda.
Međutim, ova vrsta samooptuživanja, ili kako je nedavno rekao naš sjajni istoričar Milorad Ekmečić, da smo škakljali zver, možda bi bilo bolje. Oni koji misle da bi škakljanjem zveri izbegli njene zube i njene kandže zaista ne znaju ništa ni o istoriji ni o politici, a mogu politikantski to upotrebljavati i koristiti.
Nije najlošije to što to rađa unutrašnje političke posledice. Ovde je najgore to što to koleba, pomućuje i relaksira i neke velike sile, stalne članice Saveta bezbednosti, koje su spremne da podrže Srbiju u njenoj pravednoj borbi, to su pre svega Rusija i Kina, da nas podrže.
Ali, oni nas podržavaju ako mi zaista znamo šta hoćemo i ako smo oko toga što znamo šta hoćemo i jedinstveni, i odlučni da to branimo. Ne možete vi podržati nekoga ko neće da bude podržan ili ko ne zna šta hoće. Zbog toga ovu skupštinu i jedinstvo ostvareno potencijalno na njoj vidim kao priliku da demonstriramo celom svetu i samima sebi, ali nekada je to teže nego celom svetu, šta mi to hoćemo i da smo spremni da se odlučno borimo za to.
Nisam pristalica onog političkog realizma koji pristaje bespogovorno na nepravedni diktat i golu silu. Smatram da je realizam u postojećim uslovima odlučna i beskompromisna borba za vlastite interese. Kada su ti interesi određeni kao Kosovo, kao interesi na Kosovu i Metohiji, onda ih vidim kao borbu, ne dakle političkim i demokratskim, nego svim državnim sredstvima.
Jasno je koja su sredstva državna, to su sva moguća sredstva koja država ima na raspolaganju, pa i ona koja su vezana za njen represivni i odbrambeni aparat, dakle, za vojsku i policiju.
Dakle, vidim ovu skupštinu kao jedan doprinos jedinstvu, kao doprinos odlučnoj borbi, kao doprinos suočavanju sa stvarnim problemima. Mi se, dakle, na ovoj skupštini, i ovde se vidi raspoloženje i vlasti i parlamenta, ne izdižemo iznad problema, šireći problematiku na neki bolji život ili ne znam šta, već se hvatamo u koštac sa problemom.
Onima kojima izgleda da je ta borba unapred izgubljena ovo će služiti kao opomena, a onima koji veruju da je pravda, ako je pravda, princip i načelo istorije, na našoj strani, potvrda da ta načela i ti principi, kada su na strani malih, daju veliku moć, i nekada veću moć nego što je imaju veliki.
Kosovo je naše ključno, dakle, istorijsko, životno pitanje i mislim da ova skupština treba da bude, kako do sada teče, prilog tome, potpunom jedinstvu i toj punoj svesti o tome šta ono znači za nas, i šta ne možemo i ne smemo izgubiti nikad. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan  Marković.

 

Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine predsedniče Vlade, članovi Vlade, poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, preduslov za svaku uspešnu politiku, za ostvarivanje bilo kog državnog i nacionalnog pitanja jeste realna politika.

Nikada više ne smemo odustati od toga da imamo realnu politiku, politiku koja je u stanju da sagleda međunarodne okolnosti, naše mogućnosti i kako da naše interese, kao relativno male države i ne mnogobrojnog naroda, uskladi sa interesima velikih sila. Tako da emocije, teške reči, treba da ostavimo za neko drugo mesto.

Političari nisu birani da se junače pred TV kamerama, još manje su birani da svoj lični i emotivni stav o drugim političarima, o međunarodnim organizacijama iznose javno, a najmanje od svega smeju da dozvole da njihove političke odluke budu određene upravo njihovim emotivnim stavom. Ne smemo nikada sebi dozvoliti da u donošenju političkih odluka budemo rukovođeni time da li volimo ili ne volimo Rusiju, Kinu, SAD, NATO, Brisel ili nekoga drugog.

I zbog toga u potpunosti odbijam kritike koje se odnose na to da naša politika mora biti realna. Naš odgovor mora da bude da se mi ponašamo u okviru onoga što danas jeste realnost.

Što se tiče Izveštaja i toka pregovora, mislim da je tu u celini sve onako kako smo očekivali.

Nije moglo da se očekuje da će se kroz te pregovore doći do ne znam kakvog epohalnog rešenja, koje bi značilo pogoršanje našeg položaja u pogledu naših legitimnih državnih i nacionalnih interesa, ali siguran sam da je delovanje našeg pregovaračkog tima pozitivno, u tom smislu što je naša politika vrlo konzistentna, što su naši argumenti zasnovani na međunarodnom pravu i na principima koji kvalifikuju savremeni svet.

U tom smislu, pozdravljam izveštaj i politiku koju naše državno rukovodstvo, na čelu sa predsednikom Republike i Vladom Republike Srbije, vodi kada je u pitanju budući status Kosova i Metohije.

Nažalost, ova generacija političara i ovo državno rukovodstvo ima taj teret rešavanja razgovora o konačnom statusu Kosova i Metohije.

Taj teret je tim veći što je u pitanju podvlačenje crte nakon viševekovnog procesa, koje se, po mom dubokom uverenju, svodi na suštinsko pitanje životnog prostora između nas i Albanaca na Kosovu i Metohiji.

Dugo smo robovali zabludi da će u međunarodnim odnosima određeni istorijski razlozi na koje se mi pozivamo biti ključni za rešavanje ovog problema. To nismo uspeli ni 1912. godine, to nismo uspeli ni onda kada je srpska vojska bila u Skadru. Podsetiću vas da smo tada, i to pod pretnjom međunarodne vojne intervencije, napustili Skadar.

To nismo uspeli ni kada smo uspevali da granice budu na obali Drima i mislim da je to bila dovoljna lekcija da shvatimo da u budućnosti ne možemo naše argumente zasnivati na nečemu što je bilo pre 5-6 ili 10 vekova.

To je dobro za naše pamćenje, za naše potomke, za ideju koju možemo gajiti kroz generacije u budućnosti, ali je veoma loše ako na tome zasnivamo našu državnu i nacionalnu politiku.

Nažalost, te međunarodne okolnosti kroz vekove su se kretale vrlo loše po nas, što zbog objektivnih razloga, što zbog naših zabluda i grešaka. Situacija nije bila ni u prošlom veku nešto previše izgledna za dobro rešenje statusa Kosova i Metohije.

Međutim, sukob koji smo imali sa međunarodnom zajednicom u poslednjoj deceniji 20. veka do temelja je razrušio naš potencijal za zaštitu naših državnih i nacionalnih interesa. Posle toga što se nama desilo krajem devedesetih godina, posle bombardovanja od strane međunarodne zajednice, mi nismo imali nikakve mogućnosti za zaštitu državnih i nacionalnih interesa. Mislim da se ovo što sada radimo zove – spasimo što se spasti može.

Šta je rešenje? Rešenje je ne ići u politiku koja nas je dovela dotle. Rešenje jeste ono što je predsednik Tadić rekao nakon posete Vašingtonu. Nije rešenje vratiti se na stari put.

Nije odgovor na, eventualno, jednostrano priznanje bilo koje države prekid diplomatskih odnosa i, bez obzira što to još uvek nije tema, primer je upravo Savezna Republika Nemačka, koja je imala mnogo bolji međunarodni položaj nego mi. Upravo je njihova situacija taj istorijski kontekst, dokaz da to nije put.

Put je drugačija politika. Put je saradnja, put je partnerstvo, put je biti deo onih koji danas odlučuju o našoj sudbini, ali kao o sudbini nekoga ko nije deo njih, ko ne deli njihove vrednosti, ko je do juče bio u latentnom sukobu sa njima, koji je, u krajnjem slučaju, bio u oružanom sukobu sa njima. Oni sada odlučuju o našoj sudbini. Mi moramo postati partneri, a partner se postaje samo tako što delimo iste vrednosti i što učestvujemo u međunarodnoj podeli i rada i odgovornosti, pre svega za mir i bezbednost u svetu.

Postoji drugi put, ne sporim, legitimno je zalaganje za neki drugi put, ali zar nisu sveža sećanja na taj drugačiji put. Ne možemo stalno magliti realnost time, hajde da čekamo da se promene odnosi u svetu. Odnosi u svetu se stalno menjaju, to je proces. I priča o novom svetskom poretku; novi svetski poredak imate stalno, možete ga svakih 10 godina podvlačiti crtom i konstatovati novi svetski poredak.

Zar mi ne primećujemo da nikako nismo deo nijednog novog svetskog poretka? Stalno smo van novog svetskog poretka, koji god da bude. Nemojte da lažemo naše sugrađane: „hajde da trpimo dok se ne promeni odnos snaga u svetu.“ Neće se promeniti na taj način koji bi nama omogućio da zaštitimo, ovakvom politikom kakvu smo imali do 2000. godine, naše državne i nacionalne interese.

Uostalom, to je bila politika, ako se ne varam, Mirjane Marković, supruge bivšeg predsednika Srbije i kasnije Jugoslavije. Isto nas je pozivala da trpimo dok se ne promeni odnos snaga u svetu. Siguran sam da dok su svi ovde živi, odnos snaga u svetu se neće promeniti na način da mi autističnom politikom, zatvaranjem, okretanjem na neku drugu stranu od onoga gde su vrednosti koje treba da delimo, a to je zapadna civilizacija, prilike se neće promeniti tako da takvom politikom ostvarimo svoje državne i nacionalne interese.

Što se tiče dana posle, ponoviću ono što je rekao Dušan Petrović. Dan posle je onaj dan kada su strane trupe ušle na našu teritoriju. Mi živimo u vremenu posle tog događaja, posle gubitka suvereniteta i posle zadržavanja samo formalno teritorijalnog integriteta na teritoriji Srbije.

Ako nekoga zanima šta je dan posle, ukoliko se ovi pregovori ne završe negativno, dan posle jeste drugačija politika koju pokušava da vodi aktuelna vlast u Republici Srbiji, na čelu sa predsednikom Republike Borisom Tadićem.

Suština je uspostavljanje mostova saradnje, suština je biti tamo gde treba da se čuje vaš glas, biti u društvu onih koji će odlučiti o vašoj sudbini, sudbini vaše dece, a ne gurnuti prst u oko upravo onima koji treba sutra da odluče kolika će se dati pomoć za lekove, pomoć za ovo ili ono. Lako je političarima da se junače, ali nisam primetio da aktuelni političari ikada trpe posledice koje zbog njihovih izjava i njihove politike trpe naši sugrađani. Junačenje, teške reči i uvrede na račun onih koji odlučuju o sudbini nas i naše dece ostavimo za kod kuće.

Čuo sam ovde i stav vezan za Martija Ahtisarija. Da li mi treba da se junačimo ovde, da se dokazujemo time ko će više da osudi tu izjavu? To je necivilizovana izjava, nema o tome potrebe da previše razgovaramo, naša država je rekla sve što je imala da kaže o toj izjavi – da je necivilizovana, da je neprihvatljiva, da je dovedena u pitanje nepristrasnost Martija Ahtisarija, i pokušali smo da učinimo sve što smo mogli da on ne bude taj koji će voditi te progovore.

Ideja da kažemo da nećemo da pregovaramo sa Martijem Ahtisarijem zbog te izjave nas dovodi u poziciju da ni sa kim ne pregovaramo, jer je Kontakt grupa stala iza njega i to treba da zna naša javnost. Kontakt grupa je, ipak, stala iza Martija Ahtisarija posle te izjave. Šta sada treba da uradimo? Da kažemo - ne, mi nećemo više da pregovaramo s njim, što znači da nećemo da pregovaramo ni sa kim i što znači da će odluku o Kosovu i Metohiji doneti bez ikakvog našeg učešća.

Ne vidim da je to rešenje i žao mi je što neko ko je u, stvari, svestan da to nije rešenje pokušava na ovaj način da manipuliše i kupi sitne političke poene na ovakvim sednicama.

Vojska se nijedna, uvaženi kolega, ne obučava za rat. Prošlo je vreme kada se vojska obučavala za rat i nikada nećemo reći da našu vojsku obučavamo za rat. Vojska se obučava za mir, za očuvanje mira, za humanitarne akcije, za podelu odgovornosti, za bezbednost u svetu i to mora da bude misija naše vojske.

Nekada, kada slušam naše kolege, čini mi se kao da živimo u različitom vremenu i u različitom svetu. Čemu te optužbe ovde i protiv koga su optužbe, ko to uništava ovde našu vojsku, ko ovde izdaje državu ili ne znam šta se već čulo za ovom govornicom?

Mi imamo problem, i to ću vam vrlo otvoreno reći, kao društvo, sa delom naše političke elite, sa onim političarima koji skupštinsku govornicu i svoj javni nastup isključivo koriste za zadovoljenje svojih ličnih i partijskih interesa. To je naš sledeći problem: nedostatak odgovornosti u politici.

Da li se nekada neko zapitao kakvu korist ima država i kakvu korist imaju građani od njegovih nesuvislih izjava i komentara na račun onih koji odlučuju o našoj sudbini?

Zaista bih voleo da mi neko nađe uzročno-posledičnu vezu između takve politike i kvaliteta života naših sugrađana. Mislim da tu nema apsolutno nikakve pozitivne veze.

Ponavljam, ko nije sposoban da se kao političar ponaša objektivno, realistično, da se rukovodi isključivo interesom države, pa makar i kada je teško u stomaku rukovati se, razgovarati, pregovarati, ko za to nije sposoban, taj ne treba da se bavi politikom.

Ko nije sposoban da emocije ostavi kod kuće, taj neka se bavi nečim drugim. Ukoliko se budemo bavili emocijama, time ko nam je kakvu nepravdu naneo, možemo svi da zatvorimo naše granice i da budemo u latentnom sukobu sa ostatkom sveta, a vi znate kako će se to završiti za našu državu i narod.

Rekao bih nešto vezano za ustav. Činjenica je da mi treba da donesemo novi ustav, nema nikakve dileme u tome koliki je značaj donošenja novog ustava, ne samo kada je u pitanju Kosovo i Metohija, nego ukupno naše društveno uređenje.

Činjenica je da je onaj ustav prevaziđen, da nam treba diskontinuitet sa tom pogrešnom politikom koja je dovela dovde dokle je dovela, ali mislim da smo olako prešli preko mogućnosti da taj ustav donesemo na jednako legitiman način kao što je ustavotvorna skupština. Mislim da dosta veliki rizik preuzimamo time što ćemo pokušati da ustav donesemo po revizionim odredbama postojećeg ustava.

Svi ćemo u tome pomoći svakako, svaka stranka, ali se nadam da će pre nego što se konačno odluči o procesu, odnosno načinu kako će se doneti novi ustav, a opet kažem, potpuno su legitimna oba načina, pre nego što se konačno odluči, da će se ipak dobro proceniti koliki je rizik, odnosno kolika je mogućnost da taj put uspe.

U svakom slučaju, DS ostaje privržena ideji donošenja novog ustava i učinićemo sve, ma koji put donošenja ustava da bude, sve što je u našoj moći da građani Srbije izađu i podrže donošenje novog ustava, i da mi kao političke stranke dođemo do tog usaglašenog teksta ustava, što smatram da nije daleko.

Mi ćemo glasati za ovaj izveštaj i nadamo se da će u budućoj politici Srbije preovladati realnost, razumevanje međunarodnih političkih okolnosti, a da će političari u svojim javnim nastupima, pre svega, voditi računa o tome koliko njihov nastup ima pozitivnog uticaja za državu i građane, a manje voditi računa o tome koliko njihov javni nastup donosi njihovoj partiji političkih poena.

Zahvaljujem, gospodinu Markoviću.
Na osnovu člana 85. stav 1. dajem pauzu do 15 časova i pet minuta.
Izvolite, gospodine Baraliću, po Poslovniku.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, dame i gospodo, nije tačno – pozivam se na Poslovnik, govornik je dužan da govori istinu za govornicom – nije tačno da su snage međunarodne zajednice bombardovale Srbiju. Formalno, NATO je bez odluke Saveta bezbednosti izvršio agresiju na jednu suverenu zemlju. To je prvo.
Drugo, ne bih se začudio da ste predložili da se formira anketni odbor da se dekanonizuje građanin Lazar Hrebeljanović koga je, u neznanju, Srpska pravoslavna crkva proglasila za sveca.
Nemoguće je na ovaj način govoriti o stvarima koje bi za svakog normalnog i dobronamernog čoveka trebalo da budu politički prioritet. Kako je moguće o ovom pitanju govoriti bez emocije? Ko o ovom pitanju govori bez emocije, njemu ovde nije mesto. Emocija može biti ljubav i mržnja. Između te dve stvari postoji veliki put. Naša umešnost je u tome da pronađemo pravi način.
Ali, ne treba da prihvatimo nijedan stav koji treba samo da opravda sve ono što je ovde učinjeno, a to što je učinjeno je strašno. Mi smo bili laboratorija za grafitne bombe, za osiromašeni uranijum, za skrcane zgrade, za ubijenu decu. Zašto? Zato što je neko tvrdio da je pitanje Kosova demokratsko pitanje.
Nažalost, nije demokratsko pitanje, ono je u suštini nacionalno pitanje i problem u vezi sa tim postoji 200 i više godina, ili nekoliko vekova. Razumem razloge koje ima DS, ali što se mene tiče, kao političara, oni nisu časni, sa njima sam spreman da polemišem na nekom drugom mestu.
Nije fer i nije korektno, kao da smo đačići, da se na ovaj način govori o svima koji drugačije misle o jednom pitanju koje je, par ekselans, i državno i nacionalno pitanje. To što se ovde prostire crveni tepih jednom čoveku čije je ime Havijer Solana, koji je doneo formalnu odluku da se ova zemlja skrca, to je pitanje etike, pitanje morala. To nije pitanje odnosa prema ovom ili onom. To što nemaš snagu i nemaš volju da onoga ko jeste dželat nazoveš dželatom, to nije pitanje za politička prepucavanja, to je pitanje odnosa prema jednom od najvažnijih pitanja, pitanju opstanka. Nemojmo da se zamerimo onom ili ovom.
(Predsedavajući: Vreme.)
Govorimo o Vojsci. O kojoj vojsci govorimo? Da nije ovih 700 tenkova, koji su nam ostali od pre deset godina, ne bismo imali nikakav potencijal koji je faktor odvraćanja danas u Srbiji: 30.000, 20.000 vojnika, najbolji momci u Srbiji ljušte krompir u narodnim kuhinjama danas. To je danas srpska vojska. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu Baraliću.

Po članu 85. stav 1, pauza do 15 časova i 10 minuta.

(Posle pauze – 15,15.)

 

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad vanredne sednice Narodne skupštine Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, potom narodni poslanici Zoran Anđelković i Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Izveštaj o radu Državnog pregovaračkog tima sadrži upravo ono što smo očekivali, a to je pokušaj srpske strane da na principima kompromisa i međunarodnog prava zaštiti državu Srbiju, kao i sve one koji u njoj žive. U više navrata, u Izveštaju stoji da se skoro ni sa jednim predlogom ne slažu Šiptari sa Kosova i Metohije. Ono što je još drastičnije je stavljanje Martija Ahtisarija na stranu koja je suprotna srpskoj strani. Ono što nedostaje u ovom izveštaju, to je upravo kritika navodne mirovne misije na Kosovu i Metohiji, kritika predstavnika UN, zato što se stavljaju na stranu šiptarskih separatista i terorista.
Pregovori su proces dogovora i kompromisa, a ne nametanja rešenja. Na strani 7 Izveštaja stoji: "Prema našoj čvrstoj oceni, kosmetski Albanci svojim ukupnim predlogom pokušavaju da dođu do rešenja koje bi i pre donošenja odluke o budućem statusu Kosmeta praktično potvrdilo rezultate etničkog čišćenja kosovskih Srba i drugih nealbanaca." Trebalo je dodati: "uz saglasnost i pomoć mirovnih snaga na Kosovu i Metohiji", jer mi Srbi koji živimo dole svedoci smo svih tih događaja koji su se dogodili od 1999. godine pa do današnjeg dana.
Treba biti hrabar, odgovoran i argumentima stalno ukazivati na neodrživost stanja na Kosovu i Metohiji i na nemoguću misiju – nezavisno Kosovo i Metohiju. Treba javno pitati Evropu i svet šta je to što su šiptarski separatisti i teroristi uradili i čime su zadužili Evropu i svet da im za nepunih 100 godina poklone dve države.
Prethodne kolege su isticale realnu politiku, političku realnost, da je Kosovo i Metohija izgubljeno devedesetih godina, a to su upravo reči koje najviše iritiraju srpski narod, a pogotovo Srbe na Kosovu i Metohiji. Upravo je realnost da je na Kosovu i Metohiji već više od sedam godina prisutna Evropa i Amerika. Da li je Amerika demokratska država? Da li su zemlje Evrope, Engleska, Nemačka, Francuska, Italija i ostale demokratske države? Da li kod njih vladaju opšta načela ljudskih prava, načela demokratije i vladavine prava? Da. Zašto se onda sve to ne sprovodi na prostoru Kosova i Metohije, ako su već dobili mandat da to urade? Koliko im je vremena potrebno da bi na Kosovu najzad zavladao red i mir?
Šta se trenutno događa na Kosovu i Metohiji? Nastavlja se egzodus sa sistematskim i planskim napadom na Srbe, pretežno iz severnog dela Kosova i Metohije.
Setimo se ubistva mladića, bombaškog napada na kafić "Dolče vita", ranjavanja devet prisutnih u tom kafiću, od kojih su dvoje strani državljani, kamenovanja autobusa sa decom koja se vraćaju sa odmora, konstantnog pritiska na Srbe koji žive u severnoj Kosovskoj Mitrovici.
Da li se zločini sankcionišu? Ne. Kada se uhvate počinioci zločina, onda je to obavezno maloletno dete koje provede 30 dana u pritvoru i potom bude pušteno na slobodu. Šta je poruka? Srbe možeš pljačkati, tući, ubijati i za to nećeš odgovarati. To je politika navodne mirovne misije na Kosovu i Metohiji. To moramo jasno i glasno reći.
Ono što meni daje snagu i što me ohrabruje jeste da sada svi govorimo da su oči Srba sa Kosova i Metohije uperene u Beograd. Kada sam to govorio u prethodnom mandatu, za vreme vladavine DOS-a, desetak poslanika je tada skočilo da mi replicira i govorilo mi da se pomirim sa sudbinom i da moje oči i oči Srba treba da gledaju u Prištinu.
Danas je ta slika drugačija i ona me ohrabruje i daje mi snagu. Tada su mi govorili, idite na kosovsko-metohijske izbore, učestvujte u privremenim institucijama Kosova i Metohije, a danas imamo bojkot upravo tih institucija, što daje za pravo srpskim radikalima koji su jedini bili za bojkot izbora na Kosovu i Metohiji i za bojkot saradnje, ili da je nazovemo kolaboracijom, sa privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji.
Ono što brine srpski narod na Kosovu i Metohiji je izjava predsednika Republike Srbije Borisa Tadića tokom boravka u Americi. Stavovi o Kosovu i Metohiji su nam suprotni, ali bez obzira na to mi se nećemo svađati, već ćemo nastaviti da sarađujemo. S kim to treba da sarađuje Srbija, s onima koji žele nezavisno Kosovo i Metohiju, s onima koji žele, ako ne daj bože bude proglašena nezavisnost Kosova a oni prihvate tu nezavisnost, da sarađujemo. S time se ne slaže srpski narod i sa njima ne želi saradnju, tj. mešanje sa onima koji žele nezavisnost Kosova i Metohije.
Dame i gospodo, najava nezavisnosti Kosova i Metohije do kraja godine ili najkasnije do proleća samo su puste želje šiptarskih separatista i terorista i njihovih lobista koje imaju u Evropi, u Americi, a, nažalost, i u Beogradu. Da li će se realizovati želja šiptarskih separatista i terorista, da li će Kosovo i Metohija postati nezavisno? Neće, osim ako se ne nađe neka luda glava, neko ko će da im pomogne i da da saglasnost za nezavisnost Kosova i Metohije. Neophodno je da danas budemo svi jedinstveni u tome da je Kosovo i Metohija Srbija i da će Kosovo i Metohija uvek ostati Srbija. Kada je u pitanju Kosovo i Metohija, moramo misliti i delovati kao srpski narod, a želja srpskog naroda je da Kosovo i Metohija bude u sastavu Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, u procesu pregovora govorilo se o svim sferama života na Kosovu i Metohiji, a ja želim samo da iznesem neke primere. Ako uzmete geografiju za sedmi razred osnovne škole koju uče albanska deca na Kosovu i Metohiji, videćete sliku, ne jednu nego više slika u tom udžbeniku velike Albanije, a ta velika Albanija sadrži teritoriju Kosova i Metohije, teritoriju južne Srbije, teritoriju Makedonije, delove Crne Gore i delove Grčke. To je ono što propagiraju šiptarski teroristi i separatisti, ali, nažalost, uz saglasnost i uz saradnju tih mirovnih snaga koje su morale da spreče da se takva karta pojavi na više mesta u udžbeniku geografije za sedmi i osmi razred osnovne škole.
Ono što još zabrinjava, to je konstantna nezainteresovanost međunarodnih snaga za kršenje ljudskih prava, za skrnavljenje spomenika kulture na Kosovu i Metohiji. Nedavno je u Kosovskoj Mitrovici, u porti naše crkve, na južnom delu, podignuta višespratnica. Imam tu fotografiju u autu i doneću je, ako treba, do kraja sednice. Na našem gradskom groblju i na našem pravoslavnom groblju podignuto je više porodičnih kuća, a u severnom delu Mitrovice postoji šiptarsko groblje i možete da se uverite da tamo ne fali nijedna grančica, a kamoli spomenik. To je odnos prema kulturi, to je odnos prema civilizaciji, ali mi nisu jasne međunarodne snage, zašto to ne sprečavaju i zašto dozvoljavaju tako grubo kršenje prava i iritiranje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Ako ne mogu da spreče pljačku, ako ne mogu da spreče bacanje bombe, mogu da spreče zidanje višespratnica u porti našeg hrama u južnom delu grada, mogu da spreče zidanje porodičnih kuća na našim grobovima.
Dame i gospodo narodni poslanici, na kraju bih želeo da podsetim da je kosovsko-metohijski problem bio problem više generacija i da će ostati problem više generacija. Na Kosovu i Metohiji živi 130.000 Srba. Oni žive jako teško. Ovom prilikom bih želeo da iskoristim prisustvo premijera i predsednika Republike i da zamolim da više pažnje ukažu i pomognu tim Srbima koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji. Kada ovo kažem, mislim na pomoć ne samo njihovim sledbenicima i onima koji su bliski režimu, nego svim Srbima, jer nedostaju socijalni programi, nedostaju programi Srbije kako bi se omogućilo da život Srbima na Kosovu i Metohiji bude lakši i kako bi oni ovaj proces, koji će trajati verovatno dugo, mogli da izdrže i da dočekaju najzad tu slobodu koja će, nadam se, ipak doći na prostore Kosova i Metohije. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, a potom narodni poslanici Gordana Pop-Lazić, pa Žarko Obradović.