Dame i gospodo, Romska partija i te kako razume situaciju u kojoj se nalazi srpski narod, i te kako razume situaciju u kojoj se nalazi Srbija. Međutim, moramo da istaknemo jedan momenat. Meni bi možda draže bilo danas da govorim o položaju Srbije i srpskog naroda, a da je neko drugi govorio o položaju Roma sa Kosova.
Međutim, kako su svi prethodnici to izbegli, dozvolite mi da u ovih par minuta iznesem par stvari.
Romska partija ne može da prihvati Ahtisarijev plan iz jednog prostog razloga, što nije sveobuhvatan, ne analizira stanje na Kosovu na jedan sveobuhvatan način i uopšte se ne bavi pitanjem povratka raseljenih i interno raseljenih lica. Kvalifikacije "mi ćemo da omogućimo", nisu ništa drugo nego "mi nećemo ništa da radimo".
Jednostavno, Romska partija se zalaže da moramo da definišemo da će se stvoriti uslovi za povratak i da će postojati ozbiljne garancije za povratak ljudi na Kosovo, i to svih onih koji to žele i koji izraze svoju dobru volju za to.
Dalje, kada govorimo o stvaranju jedne pozitivne atmosfere na Kosovu, da Romi mogu zaista da se vrate, onda moramo da govorimo da i po tom pitanju Ahtisarijev plan nije na adekvatan način uvažio specifičnosti romske zajednice, nije uvažio činjenicu da je 100 hiljada Roma izbeglo sa Kosova, i nešto više, i nije odredio opštinu na Kosovu u kojoj će moći da se koncentrišu Romi, i Romi u toj opštini zaista da mogu da ostvaruju sva svoja ljudska prava i sva prava zajednice o kojima se govori u tom planu.
Razočarani smo time što Ahtisarijev plan ne govori o jednoj strategiji dugoročnog razvoja i integracije Roma na toj teritoriji i mislimo da nije uvažio ni međunarodne standarde, ni Akcioni plan OEBS–a, niti određene stavove EU, jer svi ovde dobro znamo da je Srbija i Crna Gora bila pritiskana da donese strategiju o integraciji i davanju većih ovlašćenja Romima, a da isto to sada međunarodna zajednica ne radi na Kosovu. Mi se jednostavno zalažemo da i tamo mora to da se uradi, jer ako se to radi u Srbiji, ako se o tome govori u Vojvodini, onda ne vidim razlog da se o tome ne govori na Kosovu.
Još jedna stvar koja Rome nije tretirala na adekvatan način, to je činjenica da Ahtisarijev plan, kada govori o 10 mesta u parlamentu koji ne pripadaju Albancima, da se tu Romima daje jedno mesto, da ta kategorija nije dinamična, da ta kategorija ne definiše i ne podrazumeva povratak Roma na Kosovo.
Ukoliko se Romi budu vratili na Kosovo, onda njima ne pripada jedno mesto od 10, onda im pripada više i mislimo da ta činjenica mora da se usvoji, i da u tom pravcu mora ta definicija da bude elastična i ona ne može da bude jednom zasvagda definisana. Ako se Ahtisari zalaže za određene momente, za određena faktička stanja, onda on ne može da definiše faktično stanje koje je danas, da to stanje bude uvek i zasvagda, već on mora da se ozbiljno bavi datim trenutkom.
Zadovoljni smo što je pregovarački tim, nakon našeg razgovora, uneo u Rezoluciju da će pregovarački tim da zastupa interese svih nealbanskih zajednica. Očekujemo od pregovaračkog tima da će sve ove stvari o kojima smo govorili da argumentuje u Beču, da ih definiše na odgovarajući način.
Očekujemo da će u izveštaju, koji će da podnese ovom najvećem domu, do detalja da nas upozna na koje reakcije je naišao ovakav predlog, jer jednostavno smatramo da, ukoliko se to ne bude desilo, 100 hiljada Roma biće ozbiljan problem za Srbiju, biće ozbiljan problem za Evropu.
Stvaramo 100 hiljada pripadnika jedne potencijalne socijalne bombe, sa kojom se nije lako izboriti.
Mi u Romskoj partiji znamo da Srbija nije bogata zemlja, znamo da ne može sama da se izbori sa svim socijalnim slučajevima, znamo da su Romi najsiromašniji u siromašnoj državi i to zahteva jedan ozbiljan sveobuhvatan plan, koga jednostavno ne mogu da zaobiđu ti pregovori.
Ono što će Romska partija takođe da uradi, u narednih pet dana imamo susret sa Evropskim romskim forumom, koji je savetodavno telo Saveta Evrope.
Inače, svi članovi iz Srbije su članovi Romske partije. Mi ćemo putem tog tela i putem Saveta Evrope pokušati da diplomate ubedimo da oni moraju da podrže ovakvo pitanje.
Ono što moram da zamolim mog kolegu, gospodina Dačića, da sledeći put kada bude govorio o manjinama, govori o konkretnim manjinama, govori o konkretnim političkim partijama manjina i da ne definišemo šta će to da kažu manjine.
Ne govorim ovo u ime svih manjina, govorim u ime Romske partije, govorim u ime birača koji su glasali za Romsku partiju, a to nisu birači samo pripadnici romske zajednice, već svi oni birači koji su prepoznali u našem programu da govorimo o boljitku dece Srbije, da govorimo o boljitku socijalno ugroženih kategorija u Srbiji, zato smo dobili poverenje i o tome govorimo u parlamentu.
Takođe, saosećam sa ovim slučajem koji je imala SRS u Vojvodini. Ograđujem se samo od ovog dela gde se ocenjuje ko je to uradio, mislim da to treba da urade pravosudni organi.
Međutim, mislim da u ovom parlamentu svi zajedno, kao u ovom slučaju u Vojvodini koji se desio protiv vašeg člana, moramo isto tako da vodimo računa o bilo kojoj vrsti napada.
Nažalost, moram da kažem da ima takvih napada ne samo protiv vaših članova, ne samo protiv pripadnika romske zajednice, i da je to ozbiljan zadatak ovog parlamenta, da svi zajedno zaista istrajemo u stvaranju jedne pravne države, države u kojoj ćemo zaista da izgradimo drugačiju budućnost.
Hvala najlepše.

Hvala gospodinu Srđanu Šajnu.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele sve poslaničke grupe.
Dajem reč Žarku Obradoviću, SPS.
Molim da se pripremi Vladan Batić, LDP.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, često su se ovih meseci, pogotovo nedelja, uoči donošenja plana Martija Ahtisarija o nezavisnosti, u inostranstvu, a nažalost i ovde u Srbiji mogle čuti reči da je realnost na Kosovu takva i takva, da je realnost jasna, da se stvari moraju uzeti onakve kakve jesu, da bi se suštinski prihvatio ovaj plan, da bi se na određen način Srbija demoralisala, da bi odustala od svog prava da brani svoju teritoriju i stanovništvo.       
Ovo govorim ne slučajno. Hajde da pogledamo kako je stvorena ta realnost na Kosovu i Metohiji, ne treba zaboraviti. Danas je februar 2007. godine. Realnost na Kosovu i Metohiji je da je počinjeno etničko čišćenje, najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata. Realnost na Kosovu i Metohiji je da je izvršena agresija 1999. godine od strane 19, tada najmoćnijih, zemalja sveta.
Realnost je da je Srbija, a najviše Kosovo i Metohija, 78 dana i noći bombardovana. Realnost je da je 244 hiljada ljudi, prema zvaničnom izveštaju EU, koji smo dobili u dokumentu o stabilizaciji i pridruživanju, proterano iz svog doma i da ne može da se vrati. Realnost je da su ljudi ubijeni i kidnapovani, preko 8–9 hiljada, i da niko od počinilaca tih zločinaca nije pronađen. Realnost je da su njihovi domovi zapaljeni. Realnost je da je imovina opljačkana. Realnost je da jednostavno ne postoji mogućnost da se ljudi vrate.
Postavljam jedno logično pitanje: ako posle osam godina vlasti međunarodne zajednice možemo da konstatujemo činjenicu, crno na belo, da je vraćeno svega jedan odsto proteranih i prognanih ljudi, da li ima ijedne glave u Srbiji, da li ima ijednog čoveka koji može pomisliti da, uvažavajući realnost i prihvatajući neki plan bez međunarodne zajednice, ti Albanci žele da vrate ikoga? Ne, logično, jer oni su počinili etničko čišćenje.
Činjenica je danas da ne postoji multietničko Kosovo. Činjenica je da danas ne postoji mir i bezbednost. Činjenica je danas da ljudi žive u strahu, da žive u očajanju. Činjenica je danas da su autobusi kamenovani, činjenica je danas da im se preti svakog dana, činjenica je da nemaju radna mesta.
Ali, ono što ih najviše pogađa, što smo mi socijalisti čuli u razgovoru sa ljudima, jeste kada se odavde iz Beograda, iz udobne fotelje ili tople sobe, dele lekcije o tome da moramo uvažavati realnost i dići ruke od Kosova i Metohije. Ne traže pomoć, ali ne žele jednostavno da mi dignemo ruke od njih jer oni nisu digli ruke od Srbije.
Realnost međunarodne zajednice, realnost u međunarodnim odnosima, realnost je gospodo kolege i koleginice poslanici da je 1998. godine Holbruk razgovarao sa teroristima. To je realnost.
Ljudi koji su bili stavljeni na spisak zabranjenih terorističkih organizacija su odjednom postali borci za ljudska prava. Realnost je da je naša zemlja bombardovana bez odluke UN 99. godine. To je realnost.
Realnost je da su ljudska prava bila izgovor, a da je suština da se od Srbije oduzme deo teritorije, da Srbija ne bi upravljala tom teritorijom. Realnost je da su počinili etničko čišćenje. Realnost je da nisu promenili stav prema Srbiji u proteklih sedam godina.
Ako apstrahujemo delove plana iz Rambujea, koji govore o okupaciji zemlje od strane NATO–a i koji govore o pravu da se posle tri godine narod izjasni, kako oni kažu, Kosova, onda ispada suštinski da je ovaj plan sada gori od onog koji je sadržao način života na Kosovu i Metohiji. Ahtisari ne samo da daje plan o nezavisnosti Kosova i Metohije, on podstiče nasilje ne Kosovu i Metohiji.
Pre neki dan jedne beogradske dnevne novine su donele izvod iz njegovog intervjua datog pariskom ''Mondu'', gde on kaže da ako se slučajno desi da Savet bezbednosti taj plan ne usvoji, pa znate, narod je nervozan, dole osam godina čeka na nešto, pa mora da reaguje. To govori o stavu Martija Ahtisarija.
Uostalom, u Srbiji se brani pravo da štiti svoju teritoriju i da brine o svojim ljudima, a isti oni koji nam dele lekcije o tome da treba da se odreknemo Kosova, primera radi, evo kako reaguju u istoj situaciji: Velika Britanija je pre 20 godina zbog nešto malo ljudi, malo više zemlje, a najviše ovaca, ratovala sa Argentinom oko Foklandskih ostrva.
Šta je realnost unutar Srbije? O čemu mi možemo i treba da vodimo računa i na čemu mi možemo da poradimo? Činjenica je da imamo nestabilnu državu. Činjenica je da imamo poljuljane institucije, činjenica je da imamo nepoštovanje zakona, činjenica je da smo do 2004. godine gurali pitanje Kosova i Metohije pod tepih.
Tek posle onog martovskog pogroma počelo se u Srbiji govoriti o Kosovu i Metohiji. Do tada je to bila tabu tema. Više smo imali izveštaja i članaka o savezničkoj akciji u Iraku nego o onome što se zbiva na Kosovu i Metohiji. Tadašnja Vlada Srbije nije želela, mogla, htela, bilo kakvu formulaciju da uzmete, ali nije progovorila nijednu reč o Kosovu i Metohiji.
Činjenica je da imamo stabilnu vojsku. Pod vidom transformacije vojske mi smo suštinski vojsku gotovo uništili, i vrednosno, i ljudski i tehnički. Smenili smo sve najodgovornije i najsposobnije ljude da bi doveli one koji su završili školu u elitnim akademijama Zapada, a postavlja se pitanje da li su ikad naučili šta znači braniti zemlju.
Činjenica je da u Srbiji imamo ljude koji promovišu nezavisno Kosovo. Imamo i kroz političke opcije, imamo i kroz ljude. Imali smo ministra inostranih poslova, koji je nakon završetka tog posla dobio dobro plaćeno mesto u strukturama tzv. međunarodne zajednice, a koji govori o nezavisnom Kosovu. Imamo ministra inostranih poslova koji ogovara svoju zemlju i kaže da Ustav nije usvojen na adekvatan način. Šta onda govoriti o drugima, kada naši ljudi o našoj zemlji govore najgore?
Imali smo kao gest dobre volje i puštanje terorista iz zatvora 2001. godine. Govorili smo loše o onima koji nam mogu pomoći. Danas smo čuli pominjanje i Rusije i Kine. Govorili smo loše o svojoj zemlji. Jednostavno, imamo slabo prisustvo na Kosovu i Metohiji, i to se vidi, to pitajte ljude koji dole žive, svi će vam isto reći.
Moramo sebi postaviti suštinsko pitanje: na šta smo potrošili prethodnih sedam godina, ako smo dobili plan koji utvrđuje nezavisnost Kosova i Metohije? Srbija je navodno demokratska, kako oni koji su podržali tu demokratsku Srbiju, i politički, i logistički, i finansijski, na svaki način, kako su baš dali plan o nezavisnosti Kosova? Zašto se u Srbiji o tome ne govori?
Skupština ima veliku obavezu danas. Skupština danas mora, po mišljenju nas poslanika Socijalističke partije Srbije da pokaže jedinstvo, mora da jednoglasno izglasa ovu rezoluciju i odbaci Ahtisarijev plan, da pokaže da oko Kosova i Metohije nema podele u Srbiji.
Jer ima jedna teza, određeni krugovi sa Zapada govore stalno o demokratskoj Srbiji. Hajde da pokažemo danas, u ovoj Skupštini Republike Srbije da oko Kosova i Metohije nema demokratske ili one druge Srbije jer vrednosno postoji samo jedna Srbija, Srbija koja želi Kosovo i Metohiju u svom sastavu.
Da pokažemo da je ova Narodna skupština Republike Srbije spremna da poštuje Ustav, da tražimo od drugih da se poštuje i Povelja Ujedinjenih nacija, i da se poštuje međunarodno pravo, i da se poštuju međunarodna dokumenta o manjinama, da se sva ona svetska iskustva, koja su najviša iskustva u svetu vezana za rešavanje položaja manjina, ponude i albanskoj etničkoj zajednici na Kosovu.
Da pokažemo da hoćemo da se borimo, kako god ko shvatio tu reč, za teritorijalni integritet Srbije i jednostavno da želimo da Kosovo i Metohija bude u sastavu naše zemlje. U svakom slučaju, poslanici SPS će glasati za ovaj predlog jer Srbija jedanput mora da kaže ''ne'', ali naravno i da kaže šta nas čeka sutra. Hvala.

Hvala, gospodine Obradoviću.
Molim gospodina Vladana Batića da uzme reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, čini mi se da danas u Srbiji na delu ponovo imamo takmičenje u patriotizmu, naravno lažnom, naravno kriptopatriotizmu. Imamo ponavljanje istorije, imamo ponovo uspostavljanje one matrice podela na patriote i izdajnike.
Ponovo čujemo priče o domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima, NATO pešadiji, snagama haosa i mraka izašlim iz mišijih rupa itd, a sa druge strane ponovo se apeluje na jedinstvo. Kad god smo pokušavali da uspostavimo jedinstvo završilo se kapitulacijom. Setite se samo poslednjih 15 godina i pokušaja uspostavljanja nekog vajnog jedinstva. To je jedna od zabluda. Suština demokratije je u različitosti, a ne u jedinstvu.
Istorija se ponavlja i evo setite se takođe da Milošević nije hteo da primi Cimermana, premijer nije hteo da primi Ahtisarija, danas smo čuli, jer je došao u nevreme, odnosno u vreme popodnevnog odmora. To se uvek završi loše.
Imamo i dalje ponavljanje događaja iz prošlosti, setite se vlade nacionalnog jedinstva, odnosno vlade nacionalnog spasa; nije bilo ni jedinstva, ni spasa. Sada se pominje koncentraciona vlada. Setite se arhivskih snimaka tobože ruske prekomorske flote koja je krenula u Jadran da spreči NATO intervenciju. Nikada nije stigla. Sada opet slušamo: ruski veto, rekao mi je Putin telefonom, majke mi, a onda izađe Lavrov i kaže – Putin nikada nije rekao da će staviti veto.
Ako je ova vlada sama sebe proglasila tehničkom vladom, ne može tehnička vlada da predlaže parlamentu donošenje ovakvih rezolucija, jer ova rezolucija nije tehničko pitanje. Ne može tehnička vlada da ima svoje predstavnike u pregovaračkom timu, jer pregovori o Kosovu i Metohiji nisu tehničko pitanje.
Dakle, ta matrica i to vraćanje istorije ponovo imamo na delu i ponovo imamo redove pred ambasadama, ponovo imamo mlade koji odlaze u beli svet. Za samo poslednjih nekoliko dana, čitali ste, menjaju pasoš, menjaju državljanstvo, Eklemović, Puljezević, Šterbik, ljudi su koji su proslavili našu zemlju. Otišla je Nataša Janjić i dobila zlatnu olimpijsku medalju, ali je intonirana mađarska himna. To je problem i to je naličje ovakve nakaradne politike, podele na izdajnike i patriote.
Još nešto da kažem, i pitanje patriotima, ovima koji apeluju na to idilično jedinstvo, hipotetično, šta bi se desilo kada bi Albanci sa Kosova i Metohije odlučili da učestvuju u institucijama našeg političkog sistema ili ovdašnje vlasti? Njih bi bilo 80 ili 90 danas u parlamentu, ima 1.400.000 birača, otprilike bih ih bilo toliko, da jedan broj ne izađe, i to je računica vrlo jasna. Još jasnija, za 15–20 godina imali bi i predsednika parlamenta, i predsednika Vlade.
Pa da li bi to patrioti prihvatili? Naravno da ne bi i naravno da su to prevare, obmane i laži, jeftina mitologija.
Konačno, priča o Ahtisariju i njegovom planu je zamena teza. Nije to Ahtisarijeva privatna stvar, nije on to doneo iz svoje kuće u Finskoj. On je službenik Ujedinjenih nacija.
Iskusili smo to na primeru civilnih administratora na Kosovu i Metohiji, sam sam imao polemiku sa Štajnerom, sa Hekerupom, sa Holkerijem oko stvaranja naših pravosudnih institucija na Kosovu i oko odgovornosti čelnika OVK za ratne zločine.
Ali, njihova politika, Petersenova, Kušnerova i svih je bila apsolutno identična.
Na kraju, glasanje danas nije glasanje o nezavisnom Kosovu i Metohiji. Ovo je glasanje za ovu rezoluciju ili protiv ove rezolucije.
Ova rezolucija mi liči na spisak lepih želja, ali postavljam pitanje: šta će biti ako se te želje ne ostvare, šta će biti pre svega sa Srbima sa Kosova i Metohije?
Da li ćemo ponovo gledati traktorske kolone sa zavežljajima na kojima je natovaren i deo našeg nacionalnog ponosa, dostojanstva, istorije i tradicije i da li će ljudi koji to nude onda snositi odgovornost.
Dakle, ovo je pitanje o tome, a ne podela na patriote i izdajnike.

Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić, a neka se pripremi gospođa Vesna Pešić.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospođo predsedavajuća, počeću ovako – specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija je stigao u Beograd sa jednom pomalo neobičnom ponudom za trgovinu: kosovskim Albancima nezavisnost, zato što je tako silno žele, a Srbima na Kosovu ljudska prava, koja su im Albanci sistematski kršili svih ovih osam godina.
To faktički znači da jedna strana, Albanci, dobija sve, a druga, Srbi, gubi i ono malo što sada ima.
To isto znači da sve ovo vreme pregovori nisu vođeni s ciljem da se pronađe dugotrajno održivo i kompromisno rešenje, već da se pronađe modalitet da Kosovo postane nezavisno, a da Srbi dobiju status u nezavisnoj državi Kosovo.
Meni je stvarno jako cinično da se ovakav predlog predstavlja kao fer i kao plod kompromisa, jer Ahtisari srpskom narodu na Kosovu i Metohiji daje samo ono što savremeno međunarodno pravo ionako daje manjinskim zajednicama i što država Srbija garantuje svim svojim nacionalnim manjinama, a njih ima 32.
Sa druge strane, Albancima se daju praktično svi atributi državnosti, od ustava i državnih simbola, preko zaključivanja međunarodnih sporazuma, mesta u međunarodnim organizacijama, do pune sudske, zakonodavne i izvršne vlasti na celoj teritoriji Kosova, kontrole granica, vazdušnog prostora, sopstvenih vojnih i policijskih, i političkih snaga, obaveštajne službe itd. Sam Ahtisari je izjavio da svako ima pravo da čita dokument onako kako mu odgovara, ali da se svi slažu da bi to bila nezavisnost pod međunarodnim nadzorom.
G17 plus smatra da je ovakav predlog budućeg statusa Kosova i Metohije neprihvatljiv, jer svako od nas zna šta znači nezavisnost, makar se ona zvala uslovna, nadzirana, kontrolisana, ograničena, kako god hoćete. Ono o čemu može i mora da se pregovara jesu aneksi ovog plana zato što, s jedne strane, nude manje nego što je naš pregovarački tim predlagao, a sa druge strane ima prostora da se rešenja s kojima se ne slažemo poprave i da kao takva budu prihvatljiva za državu Srbiju, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, čiji svakodnevni život zavisi od tih rešenja.
G17 plus je izašao na ovoj sednici sa konkretnim predlogom o osnivanju četiri posebne zone, koje garantuju ostanak Srba na Kosovu i Metohiji i povratak raseljenih lica. Osvrnuću se samo na neke odredbe iz Ahtisarijevog plana, iz aneksa, jer mislim da zaslužuju pažnju ne samo nas narodnih poslanika, već i državnog pregovaračkog tima, koji treba da nastavi da se bori za izmenu i poboljšanje ponuđenih rešenja.
Recimo, što se tiče decentralizacije, primenjena su rešenja koja je predložila Priština, pet novih opština i proširenje jedne postojeće, a to je Novo brdo, iako smo mi tražili formiranje 12 novih opština i proširenje dve postojeće.
Ono što je možda još važnije, sve su nadležnosti koje su ključne za funkcionisanje i održanje novih srpskih opština upućene na kontrolu, nadzor i reviziju Prištine, tako da i donacije iz Beograda moraju da idu direktno preko kosovskog budžeta. Ministarstvo lokalne samouprave Kosova može čak i da ukine sporazum o saradnji između srpskih opština na Kosovu i institucija u Srbiji, ako to nije u skladu sa centralnim okvirnim zakonom Kosova. To se kaže u trećem aneksu, član 10.
U segmentu bezbednosti i vladavine prava ima jedno interesantno konkretno rešenje koje mi je zapalo za oko, a to je procedura za izbor lokalnog šefa policije. Tu je izbor dvokružan.
Prvo lokalna skupština predlaže dva kandidata ministru policije, koji u roku od 15 dana odabere jednog ili odbije listu, i drugo, u tom slučaju lokalna skupština predloži dva nova kandidata, ali oni sada moraju da budu iz sastava Kosovske policijske službe i ministar opet treba da izabere jednog.
Pri tom, zna se da u selekciji kandidata za Kosovsku policijsku službu presudnu ulogu imaju vlasti u Prištini i sam ministar policije, i time se taj krug zatvara.
U aneksu – zaštita verskog i kulturna nasleđa predviđa se osnivanje 45 zaštićenih zona podeljenih u tri grupe, ali tu se nijednom rečju ne pominje restitucija crkvene imovine i zemljišta, niti Srpska pravoslavna crkva ima pravo da kupi privatnu imovinu koja se nalazi u tim zonama, a neće biti predmet restitucije.
Zaštita tih zona se poverava kosovskoj policiji, osim za devet zona, osam manastira, plus Gazimestan, koji će štititi međunarodne vojne snage, bivši KFOR, i to samo do potpune primene rešenja, što znači najduže u naredne dve godine.
Ako znamo da je u prethodnih sedam godina uništeno oko 150 crkava i drugih objekata SPC na Kosovu i Metohiji, onda nam je malo čudno rešenje da zaštitu 36 zona nadgleda Savet za nadgledanje sprovođenja, jedno telo koje će biti sastavljeno od lokalnih i međunarodnih predstavnika, uz simbolično učešće po jednog predstavnika Srpske pravoslavne crkve i jednog stručnjaka iz Instituta za zaštitu spomenika iz Lipljana.
Dakle, očigledno je da, čak i u temama decentralizacije i zaištite verskog i kulturnog nasleđa, a to su teme o kojima se najviše raspravljalo na bečkim pregovorima, rešenja po Ahtisarijevom planu ne predstavljaju nikakav kompromis već idu direktno u prilog albanskim zahtevima.
Što se tiče ekonomsko–pravnih pitanja, neka rešenja su gotovo katastrofalna po srpsku stranu, jer sva pokretna i nepokretna imovina bivše SRJ i Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, javna preduzeća i drugo, biće preneta na Kosovo, osim privatne imovine za koju Srbi treba da se izbore pred sudovima.
Spoljni dug Kosova biće rešen, kaže se, u pregovorima Beograda i Prištine, i to na principima sukcesije bivše SFRJ, što naravno nije tačno, jer Kosovo kao srpska pokrajina nije sukcesor, već su to bivše republike SFRJ.
Zaštitom privatne svojine, koja bi valjada trebalo da predstavlja svetinju, problemima u vezi sa protokom zakonskih rokova koji su dovodili do gubljenja ili nelegalnog sticanja prava usled nepostojanja slobodnog pristupa institucijama, nelegalnosti i nelegitimnosti procesa privatizacije i likvidacije preduzeća, ovaj deo uopšte se ne bavi.
Čini se, u stvari, da je Ahtisari svoje rešenje za Kosovo napisao pre nego što su otpočeli pregovori u Beču.
Naša je dužnost da, kao predstavnici građana ovde u Narodnoj skupštini, odbacimo ovaj deo plana o nezavisnom Kosovu i Metohiji, ali da kao odgovorni političari obnovimo mandat državnom pregovaračkom timu da na pregovorima u Beču, kao i do sada, uloži maksimalne napore, da finalni status Kosova i Metohije bude rezultat kompromisa, a ne jednostrano nametnuto rešenje. Hvala vam.

Reč ima gospođa Vesna Pešić, a neka se pripremi gospodin Miroslav Markićević.

Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, htela bih da se zaista osvrnem na sam tekst, pošto smo čuli dosta nekih uopštenih izlaganja. Htela bi da ukažem da ovaj tekst ima  probleme u tome što on kao da sam ne veruje u ovo što se ovde predlaže kao stanovište koje će se braniti  21. februara u Beču.
Vidite, u ovom prvom stavu prvo se navode ranije platforme, ranije rezolucije, Ustav itd, pa onda u ovom prvom stavu, gde se zauzimaju stavovi o tome šta će se govoriti u Beču i šta će se braniti, postoji jedan problem, a to jako zbunjuje i građane, kada se kaže da Ahtisarijev plan ne uvažava suverenitet i teritorijalni integritet. Pazite, to mi se čini iz onoga što sam do sada slušala, ali to nisu baš tako jedne iste stvari, a evo i zašto.
Zato što mi nemamo, Srbija nema suverenitet nad Kosovom danas. Postavljam pitanje: kako ćemo pravno ugraditi suverenitet na Kosovu, znači kojom operacionalizacijom, na koji način će se taj suverenitet postići? Znači, to je ono što možete da čujete da ljudi pitaju, kako se taj suverenitet može vratiti, kojim sredstvima, kojim pravnim sredstvima, kojom diplomatijom.
Jer jednostavno, kao što znamo, delimično čak taj suverenitet postoji u severnom delu Kosova, znači u severnoj Mitrovici, ali postavljam pitanje, kako će se vratiti suverenitet države Srbije na Kosovo? Nema operacionalizacije, niti sam čula od drugih koji to zastupaju kako će se to postići i kako će se to braniti kada bude nastupala naša ekipa.
Znači, to je jedan veliki problem koji zbunjuje mnoge ljude, jer mi već osam godina nemamo suverenitet na Kosovu, mi znamo da tamo postoje organi vlasti i znamo ko momentalno ima suverenitet na Kosovu.
Drugi pojam koji je takođe ovde, čime je i moja prethodnica završila, odnosi se na pitanje kompromisa. Znači, na više mesta se zahteva da se postigne kompromisno rešenje. Mi nikada u javnosti nismo čuli šta je to kompromisno rešenje.
Ako pogledamo opet taj prvi stav, mi vidimo da naša delegacija, i naša država i naši državni organi zahtevaju da se zauzme stav o suverenitetu i integritetu Republike Srbije a, kao što znamo, na Kosovu Albanci zahtevaju nezavisnost.
Šta je kompromis između ta dva stava? Dakle, mi jednostavno nismo čuli, a mislim da su to dosta isključive varijante i da se ne vidi šta bi moglo biti između punog suvereniteta i teritorijalnog integriteta i nezavisnosti Kosova, jednostavno, u ovakvoj analizi, kako je ovde postavljena, taj kompromis nije moguć.
Znači, bilo bi dobro kada bi nam se to objasnilo i kada bi, ne samo mi koji ovde sedimo u ovoj skupštini, nego ukoliko bi i građani čuli šta je konkretno taj kompromis.
To su neke stvari koje se ponavljaju kao čiste floskule i zaista nas stavlja u jednu inferiornu poziciju, jer mi žongliramo nekim terminima koji jednostavno ništa ne znače i zbog toga je po meni ova rezolucija loše napisana, jer to nigde ništa nije objašnjeno od ovoga što postavljam kao suštinska pitanja.
Htela bih da pomenem da je ovde bilo rečeno da se opet čine određene nepravde, međutim, nema te interpretacije kako i na koji način smo mi stigli do te nepravde.
Vidite, moram da kažem, pošto sam u javnosti verovatno dovoljno poznata po nekim svojim stavovima, ponoviću ih, šta nije bilo dobro i kako su pojedini ljudi, koji su poslanici u ovoj sali, zastupali ideju, etnički princip je bio, molim vas, od početka devedesetih godina jedino što je rukovodilo srpsku politiku. Pa smo onda smatrali da je Knin u Srbiji, zato što u Kninu žive Srbi. Znači, ko je proglasio etnički kriterijum?
Još u ono vreme govorila sam, ljudi moji, vratićemo se na Kosovo, kako ćemo onda braniti, jer ako ćemo po principu da se može stvarati velika Srbija, do tamo Virovitica–Karlobag itd, jer navodno žive Srbi, isključivo Srbi, po tom etničkom principu mi zaista nikada nećemo moći da sutra branimo Kosovo i da kažemo da sada taj etnički princip više ne važi, a naravno za nas važi.
Znači, tražim ovde i postavljam pitanje da li zaista narodni poslanici iskreno veruju u taj princip, da taj princip važi za sve i da je to taj pravični princip. Samo kažem da izražavam duboku sumnju da je ovde zaista prihvaćen taj princip kao opšti princip važenja, jer koliko znam ovde ljudi zastupaju stvaranje država po etničkom principu, i konačno da to dokažem i preko najnovijeg Ustava.
Mi predlažemo da Kosovo ostane u Srbiji, a Ustavom smo definisali Srbiju kao državu srpskog naroda. Praktično, ono što se kaže kao nekakva opet floskula koja nije nigde objašnjena, da mi hoćemo nekakvu suštinsku autonomiju, pa mi predlažemo višenacionalnu državu Srbiju, a ako predlažemo višenacionalnu državu Srbiju, onda nikako nije moglo u Ustavu da piše da je to država srpskog naroda i svih ostalih građana.
Znači, ili ćemo biti dosledni, i teorijski i po nekoj političkoj teoriji, ili ćemo zaista da se igramo i da ostavljamo ovako prazne floskule, koje nas zaista onda brukaju jer pokazuju jednu totalnu nedoslednost.
Još za kraj, vrlo često čujemo ovde da se nešto zamera nekakvim strankama, da se eto one oslanjaju i da govore kako idemo ka Evropi, pa ti vaši prijatelji u Evropi. Molim vas, ako pogledamo celokupnu krizu od početka Jugoslavije i njenog raspada, oni koji su se oslanjali na zapadne zemlje zaista su u svojim planovima uspeli. Oni koji to nisu uspeli, koji su stalno bili u raskoraku, mi ni tu najobičniju lekciju ne možemo da naučimo, nego se u ovom parlamentu i dan–danas najrazvijenije zemlje sveta, najmoćnije zemlje sveta, proglašavaju srpskim neprijateljima.
Pa dobro, nas će braniti onda Iran, Kina itd. Znači, to je nešto što mi moramo suštinski da menjamo, jer zaista sve nekakve vrednosti za koje se zalažemo ne možemo isključiti razvijeniji svet i onda očekivati da ćemo moći da uspemo u bilo kakvom interesu ukoliko ne nađemo zajednički jezik sa tim svetom.
Dogod smo mi neka grupacija koja nema nikakav zajednički jezik s tim svetom cela ta priča o Evropi i opet kritika toga zaista pada u vodu. Zaista molim da se i ovaj skupštinski dom jedanput opredeli i kaže kakva je spoljna politika Srbije, hoćemo li se mi oslanjati samo na neke usputne komentare predsednika Putina ili imamo jednu čvrstu međunarodnu politiku koja zaista može da obezbedi bolju budućnost Srbiji. Hvala vam.

Miroslav Markićević, neka se pripremi gospodin Nenad Čanak.