Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Jovanoviću, konstantno insistirate na lustraciji. To bi bilo u redu da je do kraja principijelno, ali zarad znanja i ravnanja da se podsetimo samo tri stvari, troje ljudi, tri stranke.
Bili ste u prilici da lustrirate Baneta Ivkovića, niste ga lustrirali. Napravili ste mu stranku. Postojala je instant stranka, koja je vama davala glasove da biste po svaku cenu opstali tada na vlasti. Danas ta, sećamo se, Socijalistička narodna stranka, faktički ne postoji. To je činjenica.
Stari bezbednjak, Dušan Mihajlović, podupirao vlast JUL–a i SPS–a, bio čovek nedemokratskog bloka i preko noći, ni manje ni više, ministar unutrašnjih poslova, ni manje ni više, perjanica demokratskog bloka, onako kako vi tumačite demokratske i nedemokratske blokove.
Na kraju krajeva, sećamo se i Bogoljuba Karića, svako jutro pio kafu u dvorištu porodice Milošević, ali danas je dobar da podupire vlast u Vojvodini, koju čini koalicija koja je već čini. Nemojmo biti selektivni, jednostrani i da pričamo samo ono što nama odgovara. Hajde da gledamo napred.
Ako Tomislav Nikolić danas bude izglasan za predsednika Skupštine, onda Srbija ide nazad, ako bude recimo Milena Milošević, onda Srbija ide napred. Ma ko pravi to pravilo. Da li znači da ako gospodin Nikolić večeras bude izabran za predsednika Skupštine da se pravi nekakva koalicija. Čovek vam je sam odgovorio da toga nema. Ajde u tom kontekstu da pričamo dalje. Hvala vam.

Replika.

Što se tiče lustracije, slažem se da je ona potrebna. Bilo bi sjajno da je ona primenjena već 2001. godine.
Jasno da u tom trenutku za to nije bilo političke volje i sada Srbija plaća cenu tog propusta.
I danas sam rekao da je za sve što se u Srbiji od 5. oktobra 2000. do ovog maja 2007. godine desilo odgovornost na svima nama koji smo tog 5. oktobra 2000. godine bili politički pobednici, da je najmanja odgovornost ona koja se može transferisati na stranke prethodnog režima.
Toliko puta do sada smo rekli da se protivimo onim stavovima koji Srbiju plaše Srpskom radikalnom strankom, dok neke druge stranke prisvajaju političke ideje i ciljeve same Srpske radikalne stranke ili Socijalističke partije Srbije, i to ne činimo ni danas.
Ni u jednom trenutku nismo rekli da će Srbija krenuti napred ukoliko bude za predsednika parlamenta izabran kandidat Demokratske stranke, tj. kandidatkinja, ili da će krenuti unazad ukoliko za predsednika parlamenta bude izabran Tomislav Nikolić.
Mi smo rekli da se protivimo izboru Tomislava Nikolića zbog toga što je to jedini način da se zaustavi propadanje Srbije i njen sunovrat, njeno nazadovanje koje je započeto 12. marta 2003. godine.
Dakle, ne trenutkom izbora Tomislava Nikolića nego činom ubistva demokratskog premijera Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića. I na tome insistiramo tokom čitavog dana u svakoj raspravi poslanika naše poslaničke grupe.
Dakle, da li će Tomislav Nikolić biti predsednik Republičkog parlamenta ili ne, u ovom trenutku mnogo važnije pitanje je pitanje kako će se demokratski predstavnici građana Srbije odnositi prema toj političkoj ideji i da li će imati snage da podršku ovoga puta traži na onoj strani koju su ignorisali prethodnih godina, a to je u društvu, a ne u Koštuničinom kabinetu.
Zbog toga tražimo od Demokratske stranke da nam kaže da li je današnji konflikt sa Demokratskom strankom Srbije prolazni konflikt, sukob koji treba da doprinese dogovoru oko formiranja Vlade, ili je to trajni razlaz koji će omogućiti u Srbiji one političke procese koji su preduslov stvaranja demokratskog društva, a to je definisanje jasnih pozicija.
Niko ovde nema problema sa definisanjem pozicija radikala, socijalista, Liberalno–demokratske partije, ali mi očekujemo od Demokratske stranke, ne da se pravda za ono što se u prošlosti dešavalo, nego da pruži ruku onim građanima Srbije koji danas posmatraju povratak Srbije u 2000, onima koji su se okupljali pred ovom zgradom, onima koji veruju u ideje na kojima počiva naša politika, ona politika od koje su se mnogo u međuvremenu distancirali, ne mi lično, ali mnogi jesu.
To distanciranje nas dovodi u ovu poziciju da zavisimo od onih od kojih ne smemo zavisiti.

Gospodine Jovanoviću, uvažavam da vi imate vaše politike, lepo je što ih iznosite, ne želim da vam osporavam pravo na to, ali kao što ste rekli šta mislite o nama, na vrlo uvijen i suptilan način, ali iz onoga ko to razume vrlo jasan, takođe ću vam reći na još jasniji način.
Mislim da ste vi kukolj ovog društva u političkom smislu i da bi sigurno društvo bolje napredovalo da onaj broj građana, koje vrlo respektujem i koji vas je doveo u parlament u ovom broju, respektujem njihovu zabludu, oni imaju pravo na to, da nisu bili u zabludi i da nisu napravili nesreću ovom društvu da imate ovako mali broj poslanika u parlamentu koji imate. Hvala vam.

Replika, gospodin Čanak. Neka se ispucaju.

Gospodine Aligrudiću, vama se obraćam,  mi koji smo izabrani na listi koalicije četiri stranke, čiji nosilac je bio gospodin Čedomir Jovanović, nismo slučajno ovde, nego da vas podsetimo da niste sami. Niste sami i nemate pravo da se ponašate kao da je Srbija vaša prćija.
Druga stvar, da vas samo podsetim, kada govorimo ozbiljno, pobeda se u demokratskom društvu proglašava kada jedna stranka može sa tri pojedinačne druge stranke da napravi većinu ili kada sama ima većinu u parlamentu. U Srbiji ne postoji ni jedna stranka koja može sa tri različite stranke da napravi većinu. Dakle, u Srbiji ovog trenutka nema pobednika.
Na ovim izborima niko nije pobedio nego je neko dobio više, a neko manje. Lično, ako mogu da vas zamolim, imam samo jednu molbu, molim Vas, glasajte za Tomislava Nikolića. Molim Vas, pokažite svoje pravo lice i da završimo više sa ovim što sramoti i ovaj dom i ovu zemlju. Hvala lepo.

Reč ima gospodin Nenad Prokić.

Skandal je prva reč koju ću izgovoriti za govornicom Parlamenta Srbije, jer je skandal reč kojom se opisuje ono što doživljavamo ovde. Skandal je način vođenja sednice, skandal je rečnik, skandal su teme koje se neodgovorno bacaju. Skandal je nagla promena retorike Demokratske stranke, koja posle tri meseca ili tri godine mrcvarenja sopstvenog biračkog tela, bez jasne naznake da će promena retorike provocirati promenu političkog delovanja.
DSS je skandal sam po sebi, i zbog onoga što danas radi ovde, i zbog toga što je Srbiji radio proteklih godina. Žao mi je, skandal je što u Srbiji 2007. godine čovek takvog političkog razmišljanja i čovek koji se tako izjašnjava o streljanom premijeru Đinđiću treba da bude izabran za predsednika parlamenta. Ali, svako zlo za poneko dobro.
Oni koji do sada nisu videli neka sada vide kolika je sebičnost i neodgovornost političkih elita u Srbiji.

Dame i gospodo, dragi prijatelji, ova skupština već dugo raspravlja o tome šta nije tačka dnevnog reda, a tačka dnevnog reda je izbor predsednika Narodne skupštine. Ne znam zašto se tolika buka diže oko izbora predsednika. Verujem da će najveći broj građana Srbije biti zadovoljan ako se gospodin Toma Nikolić izabere za predsednika Skupštine.
Izašao sam da podržim izbor Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine u ime većine građana Severnog Banata i u svoje lično ime. Jedan od mojih prethodnika je govorio u ime nacionalnih manjina i u ime Mađara, naravno ne može niko govoriti u ime svih Mađara. Može samo govoriti u ime onih Mađara koji su pripadnici stranke koju on predstavlja.
Ovako se stekao utisak da su svi Mađari u našoj državi za to da se za predsednika Skupštine izabere gospođa Milošević. Međutim, to svakako da nije tačno, jer Mađara ima i u drugim strankama. Kao što i drugih pripadnika nacionalnih manjina ima u svim strankama, tako i u Srpskoj radikalnoj stranci, gde je SRS jedna višenacionalna stranka, u kojoj svakog dana sve više ima pripadnika i nacionalnih manjina.
Pripadnici nacionalnih manjina su prepoznali u SRS stranku koja će zastupati interese svih građana ove države, bez obzira na jezik kojim govore ili veru koju ispovedaju. Tako da je to jedan od razloga zašto građani nacionalnih manjina imaju poverenje u SRS.
Mi u SRS poštujemo sve narode i narodnosti, i ne delimo ljude po veri i jeziku kojim govore, već samo po tome ko je dobar, a ko loš čovek. Kao jedini narodni poslanik Severnog Banata, podržavam predlog da narodni poslanik Tomislav Nikolić bude izabran za predsednika Narodne skupštine. S obzirom da Tomislav Nikolić uspešno vodi najbrojniju stranku na Balkanu, uspešno će voditi i Narodnu skupštinu za dobrobit cele Srbije i građana koji tu žive. Neka mu je sa srećom.

Poštovana gospođo Vučić, uvažene kolege poslanici, definitivno sam stekao utisak tokom današnjeg rada Parlamenta da ovo nije Narodna skupština već je ovo skupština političkih stranaka, koje pretvaraju ovaj hram razuma u dvorsku ludu, u stub neme službe. Oni koji bi eventualno hteli bolje da se upoznaju i razumeju taj fenomen mogli bi pročitaju knjigu dr Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog ''Monizam i pluralizam'', koju sam svojevremeno prikazao u ''Politici'' i zbog toga sam bio suspendovan.
Naime, tada je gospodin Koštunica rekao da kada god se političke stranke međusobno rvu i žele da predstave ceo narod i celu državu onda preti tom narodu i toj državi katastrofa.
Nažalost, bojim se da se Srbija približava katastrofi. Ne želim da budem zao ili loš prorok, ali sam 91. godine rekao i gospodinu Miloševiću da je on polio celu Jugoslaviju benzinom i da svaka luda može izazvati požar neviđenih razmera i tako se nažalost dogodilo.
Zato kažem, nisu u pravu oni koji tvrde da je Milošević izgubio sve ratove. Ne. On je dobio jednu blistavu pobedu protiv demokratskih snaga Srbije, koju je nakon 8. sednice pretvorio u dom za vešanje, i posledice toga mi danas ispaštamo.
Bojim se, dame i gospodo, da ćemo zbog BIA–e, to se sada rimuje, izgubiti ono što nam je najmilije, demokratiju i slobodu i pravo na bolji život. Ali, ako je narod protiv toga pre 7 godina ustao, zašto se mi ponovo mirimo s tim.
Zar nije dovoljno što je Vojislav Koštunica 20. septembra 2000. godine konstatovao da je jadna država u kojoj živimo i da je čemeran naš život u njoj.
Hoćemo li tom jadu dodavati još jada, smemo li u naš život i u život naše dece dolivati nov čemer. Od tada do danas prošlo je 7 godina, a mi nismo, iako se Koštunica tada ponadao, postali prosečna evropska država. Biću iskren, mene to ne iznenađuje.
Mene ne čudi što nemamo prosečan evropski standard, prosečne evropske plate, prosečnu ekonomiju, prosečno zdravstvo, prosečan socijalni sistem, prosečno školstvo, ali me strašno, užasno brine što nemamo prosečnu evropsku pamet, jer bez prosečne evropske pameti Srbiji nema napretka.
Strašno me brine to, poštovane dame i gospodo, što svakodnevno razaramo sistem ljudskih i društvenih vrednosti i ta zgrada, razorena zgrada, izgleda užasnije od zgrada u ulici Kneza Miloša koje su razorili NATO zločinci. Ali, tu zgradu mi razaramo našim bombama, to je naš zločin i za to snosimo svi odgovornost.
Mene brine što ni posle 2550 dana od 2000. godine nećemo reprezentaciju u ovoj zemlji na svim frontovima, na svim nivoima, već pravimo timove i timčiće koji će moći da šire i uvećavaju samo politička groblja u Srbiji, groblja na kojima, oprostite, nisu ni svi grobovi izbrojani.
Situacija u kojoj se nalazimo, molim vas budite parlamentarni, nisam nikoga vređao, jasno pokazuje da je na delu nihilizam, da demokratija nije politička forma čovečnosti, kako ju je formulisao Masarik, već da ona sve češće i više nosi pečat i žig demonokratije.
Zlonamerni zbog toga nam već i poručuju, kao što je nekada govorio Josip Vrhovec, da se Jugoslavija nije raspala ne bi se videlo da smo najgori.
S tim se ne slažem, nismo najgori, jer imamo veličanstvene sportiste, imamo studente, imamo naučnike, imamo Matematičku gimnaziju, imamo Crnjanski gimnaziju, ali na ključnim mestima u ovoj zemlji, nažalost, na mnogim mestima su još najgori i zbog toga Srbija ne može da napreduje.
Koštunica, i time završavam, rekao je, treba nam država u kojoj vlast strahuje od naroda, a ne narod od vlasti. Da bismo to postigli, potrebni su nam normalni i uljuđeni ljudi, ličnosti demokratskog uverenja i ubeđenja, na svakom koraku i u svakom času.
Ako vlast ne bude hajala za nove nevolje naroda, poručujem neka narod već od sutra počne da priređuje nevolje vlasti. Ako vlast, ako Skupština ne mari više za vapaj i glas naroda, izvinite, moj narod gladuje, milioni Srba traže koru hleba po kontejnerima, onda neka oni prestanu da slušaju vlast. Ako vlast želi i dalje da bezobzirno pljačka budućnost naroda, neka narod, ne časeći više ni časa, protera zauvek sve nas, uključujući i one druge političare, u ropotarnicu prošlosti. Hvala vam na strpljenju, živeli.