Hvala, gospodine predsedniče.
Javio sam se, poštovane kolege, sa namerom da reklamiram povredu Poslovnika u vezi sa dnevnim redom Skupštine, sa željom, mojom i većine poslanika ove narodne skupštine, da se vratimo radu Narodne skupštine i onoj temi koja je na dnevnom redu.
Zašto ovo govorim? Ušli smo u jednu priču koja izlazi iz okvira i dnevnog reda i onoga što zakon predviđa. Sticajem nekih okolnosti, imao sam kod sebe Zakon o lokalnoj samoupravi koji vrlo jasno reguliše ovo pitanje i nema potrebe da se poslanici, preko skupštinske govornice, prepucavaju i da prikazuju sebe većim ili manjim zagovornicima poštovanja prava pripadnika manjina.
Član 63. Zakona o lokalnoj samoupravi vrlo precizno kaže: "U nacionalno mešovitim opštinama osniva se savet za međunacionalne odnose, koji čine predstavnici svih nacionalnih i etničkih zajednica. Kao nacionalno mešovite opštine, u smislu ovog zakona, smatraju se opštine u kojima jedna nacionalna zajednica čini više od pet posto od ukupnog broja stanovnika ili sve zajednice čine više od 10 posto prema poslednjem popisu stanovništva u Republici Srbiji. Predstavnike u savetu za međunacionalne odnose mogu imati zajednice sa više od jedan posto učešća u ukupnom stanovništvu opštine".
Mislim da stvarno nema potrebe za dalje priče.
Još nešto, kada sam se već javio, gospodine predsedniče, želeo bih da skrenem pažnju još na jednu dimenziju koje smo juče bili svedoci.
Za mene, kao poslanika ovog cenjenog doma od 2001. godine, stvarno je neshvatljiv onakav izliv negativnih emocija kakav sam doživeo juče i prekjuče, tokom čina konstituisanja ove skupštine i izbora predsednika Narodne skupštine, od strane pojedinih poslanika, kao i ono što se čulo za ovom skupštinskom govornicom. Ovo govorim zato što smo u proteklih par dana mogli da čujemo sve, samo ne o onom što je na dnevnom redu. Naime, bili smo u situaciji, povodom izbora predsednika Narodne skupštine, znači, ne govorim o čoveku, ali ako treba i o čoveku koji je sada izabran, da čujemo sve samo ne o kandidatu ili slično.
Ovo ne govorim slučajno. Parlament postoji 17 godina i različiti ljudi iz različitih političkih opcija su bili predsednici Parlamenta. Nisam čuo do prekjuče da je demokratsko jedno ili drugo.
Nemojte da varate građane Republike Srbije. Nije problem što je predsednik Skupštine iz jedne parlamentarne stranke, nego je problem što to ne odgovara nekim partijskim i nekim interesima van ove kuće.
Mi smo imali predsednika Parlamenta iz najmanje političke stranke u okviru DOS-a, ili iz neke malo manje u pređašnjoj koaliciji, pa niko od toga nije pravio slučaj. Sada imamo predsednika Parlamenta iz najbrojnije poslaničke grupe, pa je to problem. Bilo bi pošteno reći građanima Republike Srbije da problem nije personalni, nego je problem interesni. Neke su stranke videle sebe na nekim mestima, a neke države svoje predstavnike u Parlamentu ili na čelu Parlamenta.
I nešto o govoru mržnje, ponovo o govoru mržnje.
Drago mi je što ni kolega Vučić ni kolega Dinkić nisu danas ovde, zato što sam uočio jednu zanimljivu situaciju. Svi tzv. nezavisni mediji i nevladine organizacije su osuli drvlje i kamenje na izjave pojedinih predstavnika, konkretno, na gospodina Krasića, u prethodnom sazivu Narodne skupštine, kada je dao određenu kvalifikaciju o kandidatu grupe G17 plus, kada je osudio ili dao izjavu vezanu za određenu pripadnost, pripadnost jednom pokretu.
Zanimljivo je da niko nije juče reagovao, nije rekao ni reč zato što je, primera radi, poslanik ovog cenjenog doma optužen da je ubica. Niko nije rekao ni reč.
Znate, pripadnost nekom političkom pokretu ili opciji, naravno da nije dobra, ali to još uvek ne znači da je čovek ubica, a nekome reći da je ubica tek tako, to je o.k. Zašto? Zato što to kaže neko ko sebe predstavlja kao demokratu.
Mislim da je to sramota za Narodnu skupštinu Republike Srbije i govori o tome koliko ovde postoje ti dvojni kriterijumi. Nekima je dozvoljeno da govore sve, jer su oni sebe kvalifikovali kao demokrate, pa im je sve dozvoljeno, a drugima nije dozvoljeno da govore ništa.
Kada sam već ovde, za ovom govornicom, moram da kažem da je dobro što je Nacionalni servis prikazao deo atmosfere u vezi sa izborom predsednika Narodne skupštine, ali nije dobro što nije prikazao onaj drugi deo skupštinske rasprave - o razgovorima o formiranju vlade i o potrebi kontrole nad službama bezbednosti. Nije dobro što to Nacionalna televizija nije prikazala.
Ovo govorim ne samo u kontekstu onoga što je govorio gospodin Aligrudić, nego, evo, i danas vidite izjave stranih predstavnika da je Solana pogrešio što je rekao «crno na belo» da Tadić treba da kontroliše službe bezbednosti.
Znači, suština, ipak, jeste u službama bezbednosti i u želji jedne političke opcije da kontroliše službe bezbednosti, da bi kontrolisala sve nas, da bi kontrolisala Srbiju, jer neko ima potrebu da kontroliše službe bezbednosti. Više bih voleo, to sam pomenuo i preksinoć, da je bilo govora o službama bezbednosti sa stanovišta potrebe da Skupština kontroliše službe bezbednosti i da se donesu zakoni koji će omogućiti da Narodna skupština kontroliše službe bezbednosti i da se službe bezbednosti unaprede da štite državu, da suzbiju kriminal, a ne da jedna politička opcija ili jedan čovek kontrolišu službe bezbednosti.
Šta to znači - jedan čovek?
Predsednik Srbije nema ustavna ovlašćenja da kontroliše službe bezbednosti. Kako onda jedan čovek, taj čovek, može da kontroliše službe bezbednosti? Preko svoje partije. Znači, treba da dovedemo svog čoveka. To je, nažalost, gospodin Petrović potvrdio one večeri, da je suština da Demokratska stranka kontroliše službe bezbednosti. Ovo sve pominjem, nažalost, kao negativne primere onoga što u Srbiji jeste i onoga što nam se zbiva.
Gospodine predsedniče, molim da u daljem toku ove sednice Narodne skupštine primenjujete ovlašćenja predsednika Narodne skupštine i odredbe Poslovnika i da se držimo tačke dnevnog reda koja se zove konstituisanje Skupštine i izbor potpredsednika.
Oni koji su krenuli u kampanju, srećno im bilo, ali neka van ove sale pričaju o političkim opcijama, o tome šta su želeli, šta su mislili, a i neka objasne šta su kome obećali, očekujući da će biti na ovim mestima.
Građani Srbije ne zaslužuju da slušaju neke prazne stranačke priče, pogotovo što ne znaju šta stoji iza.
Treba da se vratimo radu, da izaberemo, ako možemo, potpredsednike, odbore, i da idemo dalje, pošto verovatno ima još zakona koji su na dnevnom redu Skupštine, a za koje su građani Republike Srbije zainteresovani da budu usvojeni.