Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine Koštunica, uvažene dame i gospodo, kao pripadnik naroda u čijoj istoriji, kao i u istoriji Jevreja, enciklopedija holokausta zauzima centralno mesto, osećam se ne samo pozvanim već, u ljudskom i moralnom smislu te reči, dužnim da govorim o Kosovu, gde 1999. godine, rukom pripadnika OVK dopisano još jedno poglavlje u toj enciklopediji, u kojem je 2.000 do 2.500 romskih žrtava i imena više od 230.000 Roma koji su ostali bez doma i bez groba.
Iz tog najnovijeg poglavlja enciklopedije genocida ili kako se to eufemistički kaže etničkog čišćenja, pomenuću najpre jednogodišnjeg dečaka, Neđu Krasnićija iz Obilića, koji je 5. jula 1999. godine živ spaljen.
Imenu tog dečaka, koji nije tada znao da izgovori ni svoje ime, ni Kosovo, pridodajem još Envera Ljuana i Merijetu Kastrati iz Prizrena, koji su 9. jula 99. godine zaklani.
Uz imena oko 1.000 Roma sa spiska koji je dostupan, napisano je, citiram – streljan, ubijen, otet, nestao.
Skrećem pažnju političarima Srbije da ubuduće ne govore samo o teritorijalnom gubitku, već i o ljudskim gubicima, koji su procentualno veći od teritorijalnog, jer iznose više od 20%.
Osim toga, dužan sam reći, pregovori o Kosovu zahtevaju reprezentaciju, a ne timove i timčiće.
Najveći i najstrašniji danak u krvi podneli su Romi u Prištini, Peći, Obiliću, Đakovici, Lipljanu, Podujevu, Prizrenu, Mitrovici, Vučitrnu i Gnjilanu.
Pepeo dece, poput onih iz Aušvica, pomešao se sa pepelom romskih kuća, oganj zločina i bezumlja uništio je život u ulicama Moravska, Dalmatinska, Kolibarska u Prištini, gde je živelo više od 35 hiljada Roma.
Uništena su i napuštena naselja Roma u mnogim drugim mestima na Kosovu i Metohiji. Od 196 naselja, ostalo je samo 20-ak.
Kada bi se izgradio spomenik ubijenim i prognanim žrtvama kosovskih Roma, i to od materijala njihovih domova, verujem da bi to mogao biti spomenik veličine onoga koji je podignut žrtvama evropskih Jevreja u Berlinu.
O tim zločinima i zlodelima nad Romima pisali su mnogi evropski i svetski mediji. Ilustracije radi, pomenuću danas samo neke: Berlina cajtung, Frankfurter rundšau, Di Velt, Der Špigl, pariski Mond, Liberasion, Dejli telegraf, Vašington post, Njujork tajms.
S druge strane, nepobitna je činjenica da se o nezavisnom Kosovu govorilo i pisalo još pre rata na Kosovu. U vezi s tim, postavlja se pitanje da li su evropski i svetski državnici i političari, naročito oni koji se danas zalažu za nezavisno Kosovo, spremni da priznaju da se ideje i plan za tu "etnički čistu kuću" izumili još u vreme bivše Jugoslavije i da se zatim Bajram Bukoši obratio 21. decembra 1991. godine lordu Karingtonu i ministrima spoljnih poslova 12 država evropske zajednice, zahtevajući priznanje nezavisne države Kosovo, sa obrazloženjem koje se u suštini ne razlikuje od Ahtisarijevog predloga i plana. Imam taj njegov tekst na nemačkom jeziku i ostaviću gospođama koje stenografišu.
U jednom drugom dokumentu iz tih dana pomenuto je još da 7 miliona Albanaca očekuje rešenje, u nadi da će živeti u jednoj državi, dakle, u velikoj Albaniji, koja, kako je u tom dokumentu napisano, treba da postane faktor stabilnosti ne samo u regionu, već i u čitavoj Evropi.
Evropski i svetski političari su tada srećom odbili da postanu žrtva kratkog pamćenja.
Naime, i predlog za nezavisno Kosovo i ideja o stvaranju velike Albanije prizvali su kod pojedinih sećanja na Musolinija, jednog od idejnih arhitekata velike Albanije, i Hitlera, koji je realizaciju te ideje poverio 1943. godine izaslaniku Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistok nacističke Nemačke, Hermanu Nojbauheru.
Ako je po definiciji filozofa istorija usidrena u sadašnjosti, ima svoje pretpostavke u prošlosti i svojim posledicama vrši uticaj na budućnost i život ljudi i naroda, mogu li evropski i svetski političari, diplomate i državnici danas, u 21. veku, dopustiti stvaranje jedne države, koja bi u svome temelju imala ideje glavnih vođa fašizma i nacizma, najvećih zločinaca u Evropi i istoriji čovečanstva?
Ako su glavni protagonisti te ideje oslobodili podzemne struje istorije i svojim zlodelima potvrdili da su odista sledbenici ideja najvećih zločinaca, bespoštedno uništavajući i proganjajući Rome, od kojih su gotovo svi imali albanska imena, govorili albanski i bili muslimani, mogu li evropski i svetski političari da dopuste i saglase se sa proglašenjem jedne države na tlu natopljenom krvlju i posutim pepelom nevinih žrtava, dakle, državu u kojoj će imati vlast oni koji su nemilosrdno sprovodili etničko čišćenje, tj. oni čije su ruke krvave do lakata?
Evropski političari su dokazali da se razumna rešenja, uvažene dame i gospodo, mogu naći i posle Aušvica. Evropa ima jako mnogo dokaza za to.
Rešenje koje bi značilo poniženje naroda i njegove domovine nije primenjivano ni na države, koje ne bi možda zbog počinjenih zlodela zasluživale da više postoje. Slavni nemački istoričar Leopold Ranke imao je pravo kada je rekao: "Narodi lakše podnose ratne rane, brže zaboravljaju patnje i mučenja od poniženja.
Nada ne može zasijati u propasti, ponos se ne javlja u poniženju". Nezavisno Kosovo značilo bi upravo to, najveće poniženje za srpski narod, za Srbiju i sve njene građane.
Samo tri predloga, gospodine Duliću, ako dozvoljavate, s obzirom na ovo što smo čuli od gospodina Šajna, predlažem da se uključe predstavnici Roma u Ministarstvo za Kosovo.
Drugo, da se stvore uslovi za popisivanje njihove imovine. Treće, da se u toku ove ili početkom iduće godine održi evropska konferencija.
Završavam, molim vas, sa vašim dopuštenjem na kraju, sa porukom sa ovoga mesta evropskim i svetskim političarima, i pojedinim mojim evropskim prijateljima, da uvek treba da imaju na umu istorijske činjenice, da je Evropa dva puta, 914. i 41. godine, upravo na ovim našim prostorima pokazala svoje antievropsko i varvarsko, usuđujem se čak reći, ljudoždersko lice.
Ako današnja Evropa bude imala onoliko razumevanja za Srbiju koliko je imala za posleratnu Nemačku i Austriju, ili za Španiju, koja je decenijama bila pod Frankovom čizmom, ili za Portugal, na primer, onda će imati pravo da očekuje i zahteva od Srbije, ''veliku politiku, tj. politiku brze procene, samoograničenja i pouzdanog zalaganja''...
(Predsednik: Gospodine Đuriću, vreme.)
...''politiku koja uzima u obzir ukupnost ljudskog zbivanja, tj. deluje, misli i govori tako da joj veruje ceo svet.'' Tako je pisao i mislio slavni Karl Jaspers.

Gospodine Đuriću, zaista ste potrošili vreme. Moram da vam kažem da ste potrošili vreme vašeg poslaničkog kluba, tako da gospodin Riza Halimi neće moći da govori, pošto ste i njegovo vreme potrošili.
Reč ima narodni poslanik Stojanka Petković.

Uvaženo predsedništvo, poštovani predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, prošlo je već pet i po meseci od kada je Narodna skupština Republike Srbije vodila raspravu, usvojila Rezoluciju i dala pun mandat pregovaračkom timu da nastavi pregovore o budućem statusu Kosova i Metohije. Do dana današnjeg, pregovarački tim nije obavestio Skupštinu o onome šta se dešavalo u Beču, čime su parlament i poslanici u njemu gurnuti u drugi plan, pa su do informacija dolazili putem različitih sredstava informisanja.
Ovakav odnos pregovaračkog tima i državnog vrha prema parlamentu za tako važno, bitno i značajno državno pitanje je nedopustiv, ako se vrlo dobro zna da su se sve vodeće zemlje u svetu, osim nas poslanika, veoma aktivno bavile u proteklom periodu
Posle navodno održanih pregovora u Beču, gde su dva pregovaračka tima iznela svoje suprotstavljene stavove, Marti Ahtisari je izradio plan zasnovan na stavovima i težnjama albanskog pregovaračkog tima o nadgledanoj nezavisnosti Kosova i Metohije i isti uputio na razmatranje u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Ovakav plan Martija Ahtisarija u svim elementima apsolutno je neprihvatljiv za celokupnu srpsku zajednicu, kao i za stranku G 17 plus. Na osnovu ovakvog plana Martija Ahtisarija, SAD i neke članice Evropske unije pokušavale su u šest navrata da donesu novu rezoluciju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, što bi značilo da ingerencije i odgovornost nad Kosovom preuzima Evropska unija, čime bi se Rezolucija 1244 stavila van snage i time Kosovo izvuklo iz suvereniteta i integriteta Republike Srbije. Samim tim otvorio bi se put ka nezavisnosti naše južne Pokrajine.
Državna diplomatija i principijelni stavovi Ruske federacije doprineli su da se odbace svih 6 predloženih rezolucija u Savetu bezbednosti UN, pa se može reći da je zajednički vođena politika Beograda i Moskve otvorila period novih pregovora između Beograda i Prištine, koje sada treba iskoristiti.
Posle niza diplomatskih pritisaka i pokušaja da se nezavisnost nametne pravom sile, a ne silom prava i argumenata, prenošenje procesa pregovora sa Saveta bezbednosti na Kontakt grupu može da čini trenutno olakšanje za državnu diplomatiju i pregovarački tim, jer im pruža mogućnost bolje pripreme za novu rundu pregovora sa Prištinom.
Neprihvatanje Ahtisarijevog plana i nedonošenje rezolucije u Savetu bezbednosti UN o konačnom statusu Kosova aktuelni albanski političari promovišu kao pretnju da će pronaći alternativne načine i puteve da dođu do nezavisnosti, što ne isključuje i samoproglašenje u parlamentu Kosova, koje je nedavno najavio i sam premijer Kosova Agim Čehu.
Ovakve izjave koje predstavljaju pretnju srpskom narodu na Kosovu jesu proizvod obećanja i izjava najviših srpskih zvaničnika američke administracije da će Kosovo biti nezavisno na ovaj ili onaj način do kraja godine i da taj proces ne može niko da ometa.
Ukoliko i kada dođe do samostalnog proglašenja nezavisnosti Kosova i unilateralnog priznanja pojedinih zemalja u svetu, mišljenja sam da bi to dovelo do katastrofalnih posledica po srpski narod na Kosovu i Metohiji i njihovu bezbednost i opstanak, kao i mir i stabilnost u čitavom regionu, što bi i Srbiju dovelo u ozbiljan položaj daljeg preispitivanja diplomatske saradnje sa tim državama.
Ako dođe do novih pregovora vođenih putem šatl-diplomatije, održavanja međunarodne konferencije ili direktnih pregovora o statusu Kosova, bojim se da međunarodno nadziranje autonomije za Kosovo i Metohiju, koje je srpski pregovarački tim predložio na poslednjim pregovorima sa Prištinom, održanim u Beču, nije najpovoljnije rešenje za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji. Zašto to kažem?
Poznato je da je autonomija iz 1974., godine, kada je Kosovo imalo svoj Ustav, kada je Pokrajina bila u sastavu Republike Srbije, odnosno tadašnje Jugoslavije, i kada je JNA bila prisutna i obezbeđivala sve državne granice, Srbija ni tada nije imala pravni suverenitet, odnosno zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.
U tom periodu je došlo do najvećeg progona i iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije.
Dakle, stranka G17 plus, poznato je, zalaže se za mirno i kompromisno rešenje između Beograda i Prištine, koje bi dovelo do trajnog mira i stabilnosti u ovom delu Evrope.
Nadam se da će nov pregovarački tim, kao i državni politički vrh, dovesti do takvog rešenja da će Kosovo i Metohija ostati pod državnim i pravnim suverenitetom Republike Srbije i da će svaki srpski i nealbanski stanovnik, ma gde živeo na prostoru Kosova i Metohije, biti zaštićen.
To bi podrazumevalo i ispunjenje životnih standarda koje garantuje Rezolucija 1244, što znači mir, bezbednost, povratak i ekonomski prosperitet srpskog življa i bolji kvalitet života na prostoru Kosova i Metohije kao osnovni uslov ostanka i opstanka.
Obzirom da iz Brisela najavljuju da će na stolu biti otvorene sve opcije rešenja statusa Kosova i Metohije, mišljenja sam da i naš pregovarački tim treba izraditi druge planove, kako bi bili spremni za svaki smer ili pravac vođenja daljih pregovora. Bilo koje rešenje koje bude doneto u Kontakt grupi mora biti vraćeno na usvajanje u Savet bezbednosti UN, jer je to jedini legitimni organ koji može doneti takvu odluku. Sve drugo bilo bi kršenje svih međunarodno donetih dokumenata.
Stranka G17 plus će danas glasati za Rezoluciju, jer je od izuzetne važnosti da ovaj parlament donese jedinstven stav prema pravednom rešenju kosmetskog problema, čime bi se dala i puna podrška pregovaračkom timu da učestvuje u daljim tokovima pregovora sa Prištinom.
Na kraju, da još jednom naglasim da je pre svega potrebno srpsko jedinstvo na Kosovu i Metohiji, kao i obaveza pregovaračkog tima da Narodnu skupštinu Republike Srbije redovno obaveštava kako teku pregovori i koja su dalja rešenja moguća. Zahvaljujem.

Hvala puno. Reč ima narodni poslanik Nenad Prokić, a neka se pripremi narodni poslanik Miroslav Markićević.

Poštovani, u finalnoj ironiji će AVNOJ-evske granice, za koje se Srbija tako nesrećno i pogrešno trudila da ih promeni, biti promenjene, ali jedino u slučaju i na štetu Srbije. To je cena hohštaplerske politike, koja vodi glavnu reč tako dugo u Srbiji.

Srpske političke elite, još uvek veoma zastarele i trapave, nespremne su na bilo kakve istinske promene. One tumače svet na svoj prevaziđeni način i udaljavaju Srbiju od njega sve više i više, vitalno ugrožavajući strategiju razvoja celog društva i njegove budućnost.

Suverenitet jedne zemlje danas se sve manje meri veličinom njene teritorije i snagom njene vojne sile, a sve više stepenom opšteg civilizacijskog i pojedinačnog uskostručnog informatičkog znanja članova zajednice. Kolektivno dostojanstvo danas više nije mogućno braniti na drugi način.

Vlada nam čak i ne objašnjava kako će da primeni svoju politiku na Kosovu. Kako misli, recimo, da preduzme nadzor na granici Kosova sa Albanijom i Makedonijom? Ali, jedno je ipak jasno, ovo je poslednji put da neke političke snage u Srbiji preko Kosova ostvaruju svoje sebične političke ambicije u samoj Srbiji. Zapravo, potpuno nezainteresovane za Kosovo i za Srbe i Albance na njemu.

Kada samoproklamovani srpski patrioti marširaju na Kosovo 2007. godine, u neuspešnoj i bednoj matrici Cankarjevog doma skoro dve decenije kasnije, oni to čine da bi podsetili zapadni hrišćanski svet na zahvalnost koju navodno duguje Srbiji i na njeno istorijsko pravo, odnosno na Kosovski boj 1389, kada je branjeno hrišćanstvo.

Ono na šta nisu podsetili svet je bitka kod Nikopolja 1396, samo sedam godina kasnije, gde su srpske trupe kao deo turske vojske, na čelu sa despotom Stefanom Lazarevićem, vazalom i šurakom komandanta Bajazita, doslovno slomile hrišćanske zapadnoevropske vitezove i taj ''Coup de gras'' je odlučujuće doprineo vojnom prisustvu Otomanske imperije u Evropi sledećih 500 godina.

Koliko nam zaista duguju zahvalnost? Nije emancipovano istoriju doživljavati samo kao deo pristrasne stvarnosti. Da li je novi Ustav bio poziv za reintegraciju kosovskim Albancima u Srbiji? Nije.

Da li se sa tako brojnim susednim narodom mora na potpuno novim osnovama praviti dobronamerno baza za prijateljstvo i partnerstvo u 21. veku? Mora. Da li postoji budućnost u kojoj je većina ljudi u Srbiji srećna, bez razumevanja i uklapanja u svetske procese? Ne postoji.

Veoma mnogo i dugo, veoma neiskreno i neuspešno se iz Beograda nariče o Kosovu, a samo Kosovo je ostajalo i dalje uvek najzaostalije, uvek najsiromašnije. Tako se ne postupa sa svetom zemljom.

Podgrevanje mita, sa toliko laži, moralo je na kraju da bude neuspešno. Državne poslove trebalo bi da prestanu da vode ljudi vođeni idejama koje su bile moderne u 19. veku.

Da je to učinjeno pre 20 godina, danas bi Kosovo rado i zauvek ostalo u Srbiji i zajedno s njom u evropskoj zajednici. Ovako smo ga izgubili. Ko će biti novi vazal i šurak, ovog puta Putinu, odvajajući nas opet, po ko zna koji put, od evropske domovine, ostaje da se nagađa. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Marton.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri i kolege poslanici, poslanici NS, u okviru poslaničke grupe DSS-Nova Srbija-dr Vojislav Koštunica, apsolutno prihvataju Izveštaj Državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju o pregovorima vođenim od 21. februara do 2. marta 2007. godine.
Pozitivni rezultati vođenih pregovora su vidljivi valjda i onima koji su bili totalni skeptici, jer je pozicija naše zemlje daleko povoljnija nego što je bila tokom prošle godine.
Zloglasni plan Martija Ahtisarija je propao, a sa njim i pokušaj da se naša zemlja rasparča i njen najdragoceniji deo, njeno srce i duša, odvoji i ukrade od našeg naroda.
Štaviše, mislim da je kod srpskog naroda sazrelo saznanje da se, kada govorimo o rešavanju statusa Kosova i Metohije, dakle, u stvari radi o statusu države Srbije. Ako se nekome hoće oduzeti srce, a Kosovo i Metohija jeste srce naše države, teško da će država u celini opstati.
Ne bih želeo da nikoga iz dosadašnjeg pregovaračkog tima posebno pominjem, ali hoću da pomenem gospodina Leona Kojena, mislim da sam na to kao čovek obavezan i da prenesem ovde mišljenje građana sa kojima sam razgovarao, koji žale što je podneo ostavku, jer misle, kao što i ja mislim, da je gospodin Koen snažno, dostojanstveno i hrabro zastupao interese naše države. Poslanici NS mu zahvaljuju i čestitaju na dosadašnjem radu i zalaganju da istina o Kosovu i Metohiji pobedi.
Što se tiče Predloga rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o neophodnosti pravednog rešavanja pitanja AP Kosovo i Metohija, zasnovanom na međunarodnom pravu, poslanici Nove Srbije, u okviru poslaničkog kluba DSS-NS-dr Vojislav Koštunica, tu rezoluciju podržavaju od reči do reči, jer mislimo da ona, praktično, sadrži plan daljih aktivnosti svih državnih organa u odbrani Kosova i Metohije.
Zadnjih 15-tak godina tražimo prijatelje u svetu da bi se odbranili i zaštitili naše legitimne interese. Sada imamo prijatelje, imamo jedinstvo kao retko kada unutar ove skupštine, imamo jedinstvo u narodu i Kosovo i Metohija će zauvek ostati u sastavu države Srbije.
Na kraju, nisam po obrazovanju prevodilac, nisam ni diplomata, nisam ni državnik, dakle ne moram da budem suzdržan ovde, želim svim kolegama poslanicima, koji nisu razumeli suštinu predložene deklaracije, da im prevedem u dve rečenice: Kosovo je srce Srbije, ne damo Kosovo.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marton, a neka se pripremi narodni poslanik Miloš Jevtić.

Poštovani predsedniče, predsedništvo, predsedniče Republike, premijeru, članovi Vlade i poslanici, želeo bih da istaknem da papir koji smo dobili kasni šest meseci. Papir koji su resorni ministar i njegovi saradnici doneli u Skupštinu Republike Srbije i koji govori o smernicama države Srbije prema Kosovu trebalo je pred nama da bude pre više od 150 dana.
Mislim da je to još jedan od dokaza nedopustive oholosti, da tako kažem, predstavnika izvršne vlasti prema najvišem zakonodavnom telu u Srbiji, ali svima nama poslanicima je sasvim jasno kakav je odnos izvršne i zakonodavne vlasti u ovoj državi.
Papir koji smo dobili jako puno govori o poštovanju međunarodnog prava i o Povelji UN. Naravno da Kosovo i Metohija treba da budu sastavni deo Republike Srbije i mi u LSV još od početka devedesetih godina imamo kristalno jasan stav – da stvaranje etničkih država na ovim prostorima stvara velike probleme na Balkanu i izaziva velike nesreće. Ali, da li su svi delili naš stav? Devedesetih godina nisu, a naravno da ne dele ni danas.
Šta se samo pre sedam dana govorilo u zdanju Narodne skupštine Republike Srbije?
Brojni poslanici, dakle predstavnici naroda, govorili su, prilikom rasprave o specijalnim odnosima Srbije i Republike Srpske, o otcepljenju jednog dela susedne, dakle međunarodno priznate države BiH. Isto tako, govorilo se i o otcepljenju dela Hrvatske, isto tako međunarodno priznate države. Da li je to dobro za trenutni položaj Republike Srbije? Naravno da nije.
Kao što smo pre pola sata ili malo više čuli od predsednika LSV gospodina Čanka, Rezolucijom 1244 garantuje se integritet svih država regiona. Praktično, na ovaj način, pozivanjem na dezintegraciju dve susedne države, možemo da kažemo da se već tako krši Rezolucija 1244. Bojim se da to nije dobro za Republiku Srbiju.
(Predsednik: Vreme.)
Još jedan minut, ako mi dozvolite. Otvoreno se poziva na kršenje međunarodnog prava, a sa druge strane se priča o poštovanju međunarodnog prava. Mislim da je to malo licemerno. Nama u Srbiji, pa tako i građanima Kosova i Metohije, treba evropska budućnost, budućnost koja će značiti bolji, dobar život.
Dolazim iz AP Vojvodina, potpuno lojalne Republici Srbiji. Mislim da je to svima jasno. U AP Vojvodina su u službenoj upotrebi srpski, mađarski, slovački, rumunski, rusinski i hrvatski jezik, a u pojedinim opštinama i romski, ukrajinski i češki jezik.
Koji su službeni jezici u upotrebi u Srbiji? Samo srpski i pismo ćirilica. Kao što smo čuli, u Republici Srbiji nema 13 posto predstavnika nacionalnih manjina, kao što kaže zvaničan popis, nego više od 35 posto. To je nešto što je činjenica. Mi smo jedna zemlja, Kosovo i Metohija je još i mislim da će ostati sastavni deo Republike Srbije.
Na kraju bih još jednom istakao, ono što je i maločas rekla poslanica Jerkov, LSV čvrsto stoji na stanovištu da Kosovo i Metohija treba da ostanu sastavni deo Republike Srbije i nadam se da ćemo mi našim evropskim delovanjem u Skupštini Republike Srbije i uopšte u državi Srbiji pokazati da ova zemlja ima evropsku budućnost i da Kosovo u Srbiji takođe ima evropsku budućnost.

Reč ima narodni poslanik Miloš Jevtić, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.