Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o državljanstvu, kao i set drugih zakona o kojima ćemo raspravljati ovih dana, npr. zakon o putnim ispravama, predstavlja jedan od vitalnih zakona u pravnoj regulativi svake države. Zgodna je bila prilika da se putem ovog zakona reši pitanje državljanstva svih Srba, pre svega, mislim na Srbe u dijaspori, kao i pitanje izbegličkog statusa Srba iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, Republike Srpske i drugih srpskih država. Nažalost, ovaj zakon je parcijalno rešenje samo jednog pitanja, a pitanja Srba iz dijaspore, izbegličkog statusa, ne rešava.
Ja ću se osvrnuti, prevashodno, na pitanje izbegličke populacije, s obzirom na to da je sa prostora Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, na prostore Srbije izbeglo preko 500 hiljada Srba, koji su dobijali ovde izbeglički status. Kako je do svega toga došlo? Došlo je na temelju oduzimanja, jednostranog oduzimanja državljanstva od strane hrvatske države.
Naime, prema odredbama saveznog zakona bivše nam SFRJ, svi građani SFRJ imali su državljanstvo savezne države i države članice, Republike Hrvatske. Hrvatska je, jednostranom odlukom hrvatskog Sabora, oduzela Srbima državljanstvo, i savezno i republičko, što je neprimereno prema odredbama međunarodnog prava i prema međunarodnim standardima, ali Hrvati su to učinili.
U savremenoj praksi, savremenih parlamentarnih država, vrlo su retke situacije kada se građanima države oduzima državljanstvo. Čak i najvećim kriminalcima, ubicama, država ne oduzima državljanstvo, odnosno ne uskraćuje pravo na državljanstvo. HHrvati su to Srbima uskratili i oduzeli.
Suočeni sa progonom i genocidom, došli su na prostore Srbije i dobili su ovde izbeglički status. Tada su pokušali da obnove državljanstvo u Hrvatskoj i da dobiju tadašnje republičko državljanstvo. Prema odredbama Zakona o državljanstvu Republike Hrvatske, nisu ga mogli ostvariti, morali su podneti zahtev i u upravnom postupku su dobijali to državljanstvo. Slična je situacija bila i u Srbiji. Građani koji su izbegli, morali su pribaviti originalna dokumenta iz Republike Hrvatske i pokrenuti upravni postupak ovde i dobiti srpsko državljanstvo.
U čemu je bio problem za izbeglice? U tome što je trebalo pribaviti dokumenta u Hrvatskoj, a nije se moglo otići u Hrvatsku. Naime, na temelju izbegličke legitimacije koje su imali nisu mogli otići tamo. Šta su ljudi činili, morali su da čekaju, da čekaju bolja vremena. Hrvatska država, koja je uskratila pravo na državljanstvo, oduzela imovinu i proterala stanovništvo, ograničila je mogućnost dolaska kroz nemogućnost dobijanja hrvatskog dokumenta i originalnih dokumenata za upravni postupak, koji je tekao ovde, u Republici Srbiji.
Pored toga, moramo reći da su izbeglice imale ogromne probleme, ne samo u odlasku tamo; to se rešavalo putem određenih prijatelja, rodbine, advokata itd., radilo se o ogromnim sredstvima koja su se morala izdvojiti za razna uverenja, znači, takse, koje su u Srbiji morali da plaćaju. Po nekoliko desetina i stotina maraka za određeno odobrenje, izvode iz matične knjige rođenih, oni to zovu rodni list, uverenje o prebivalištu i neka druga dokumenta koje su morali da dostave ovde, srpskim organima. To su problemi izbeglica, sa kojima se oni suočavaju i dan-danas.
Mi danas, u praktičnoj primeni, imamo odredbe zakona koje građanima koji su izbegli iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske omogućavaju ostvarivanje tog prava u određenom, ubrzanom postupku, ali opet uz dokumentaciju.
Zato se obraćam ministru, s obzirom na to da u upravnom postupku pred Ministarstvom unutrašnjih poslova i organima koji izdaju odobrenja ovoga trenutka ima desetine nerešenih predmeta i ljudi su odustali od zahteva. Zašto? Zato što ne mogu otići u Hrvatsku i ne mogu doneti ono što je neophodno. Oni su, jednostavno, to podnosili 1991. godine, pa, 1995. godine, pa, po onom zakonu iz 1997. godine itd., i na kraju su odustali od svega toga.
Predlažem sledeće, da se jednim dopisom, koji se medijski mora obznaniti, kroz sredstva informisanja, po ubrzanom postupku ponovo obnove oni zahtevi. Oni imaju potvrde o tome da su uputili zahtev, ali ga nisu doveli do kraja, i sada im se mora izaći u susret.
Šesnaest godina su oni tu i šta oni sada da dokazuju? Da su građani? Čiji građani, sa izbegličkom dokumentacijom i legitimacijom, kada ne mogu otići sa izbegličkom legitimacijom?! Plaćati ogromne takse hrvatskoj državi, zašto? Živi ovde 15 godina, ima prijavljeno boravište ovde i ima izbegličku legitimaciju.
Prema popisu Komesarijata za izbeglice od prošle godine, potvrđen je status za 107.000 izbeglica. Ti ljudi nemaju ni ličnu kartu, nemaju ni državljanstvo i ne mogu ga ni dobiti, oni su apatridi i ostaće apatridi, ako država Srbija ne preduzme nešto da im se izađe u susret i da im se u ubrzanom postupku reši pitanje državljanstva.
Ljude koji žive na ovim prostorima 12 godina i koji su bez imovine, bez ikakvih mogućnosti žive, sada treba upućivati u Hrvatsku, da se tamo javljaju i da odjavljuju prebivalište u opštinama iz kojih su proterani, da se odjavljuju u vojnom odseku u Hrvatskoj i da ispunjavaju razne druge stvari u određenom upravnom postupku. Mislim da je to otežavanje ionako teškog položaja izbeglica.
Treba spomenuti sam postupak dobijanja ličnih karata, govorim o izbegličkoj populaciji.
Tu se traži odjava bivšeg prebivališta, pa se mora otići u Hrvatsku i dobiti tamo odobrenje, odnosno odjavu, i prijaviti se ovde; isto to treba učiniti i u vojnom odseku. Tvrdim da više od 50% muške populacije izbegličkog stanovništva ne sme otići tamo. Kako da dobijemo to i kako da se odjavimo?
Ja ću to pokazati na ličnom primeru. Lično sam to rešavao 2000. godine, uz preporuku tadašnjeg pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova, i mogu vam reći da kada sam došao na šalter, uz sve to što sam bio obavešten i što je bio obavešten načelnik unutrašnjih poslova itd., rečeno mi je – vi, gospodine, morate otići u mesto prebivališta, odjaviti se tamo i doneti potvrdu, zatim, otići u vojni odsek i doneti potvrdu; tek kad sa svom tom dokumentacijom dođete ovde, dobićete ličnu kartu.
To pravilo je važilo do pre godinu dana. Negde važi i danas i dobio sam informacije da i danas to neka odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova traže.
Ministre, molim vas da, određenom instrukcijom, jasno naložite da se to više ne traži, jer ljudi to tamo ne mogu dobiti i ne mogu fizički otići.
S druge strane, da bi se to sve tamo završilo, treba otići na dva, tri, pet dana, a kada odeš tamo, pitanje je da li ćeš se vratiti, jer nas hapse, privode itd. Naša bezbednost nije sigurna tamo i ljudi se u toj situaciji opredeljuju za sistem - neću ići i neka bude kako bude, ako sam ovde 15 godina živeo i nije mi niko tražio ni ličnu kartu, ni državljanstvo, onda ću ovde živeti i dalje.
Zašto da tako živi i dalje? Zašto nismo pragmatični i ne rešimo ovo na svoj način? Mislim da rešenja ima. Tih 107.000 ljudi koji se sada vode kao izbeglice, jesu apatridi, ostavljeni bez imovine i proterani, u nemogućnosti da se vrate, a ako žele da ostvare sve ovo, traže im se ogromne sudske administrativne takse za dokumenta, ne znam više koja i kakva, da bi se završio neki upravni postupak. Pomognimo tom narodu.
Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije, a zatim narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo razgovarali o osnovnom tekstu ovog zakona, nažalost, ministre Jočiću, nismo slutili u to vreme da će ovako nešto da se desi i da će separatistički režim Mila Đukanovića, uz pomoć mentora, poput Lajčeka, šiptarskih separatista i na nelegalan način, koji je kasnije verifikovan kao zaokruživanje posebne države Crne Gore, da učini to što je učinio 21. maja prošle godine.
Zabrinuti za sudbinu srpskog naroda, mi, srpski radikali, u toj srpskoj republici smo otpočeli odmah posle separatizma u Crnoj Gori i stvaranja nezavisne crnogorske države da hrabrimo naš srpski narod, koji je, kao što je gospodin Martinović rekao, jasno i nedvosmisleno, na popisu koji je obavljen pre separatističkog referenduma, u odnosu od preko 30% rekao da želi da se identifikuje sa svojom matičnom državom. Svuda u svetu, bez obzira kom narodu da pripadate, uz osećaj pripadnosti svojoj naciji, valjda je prirodno i normalno da želite da se identifikujete sa svojom matičnom državom.
Zbog toga ovaj zakon, odnosno izmene i dopune, može da ima smisla samo ako prihvatite amandman Srpske radikalne stranke.
Mi smo danas ovde govorili o našoj braći u Crnoj Gori zato što je to sada veliki problem za ljude koji nam se i porukama, i putem mobilnih telefona, što bi rekli, direktnim kontaktom, celog jutra javljaju. Njihove oči su uprte u vas, gospodine ministre, i u Narodnu skupštinu, zbog toga što će oni sada rešiti svoj veliki problem.
Pošto se, de fakto, desio separatizam i stvaranje crnogorske posebne države, na ovaj način ćemo, gospodine Jočiću, da pokušamo da ispravimo jednu istorijsku nepravdu koju je doživeo srpski narod pod Brozovim komunističkim režimom. Zato što je stvaranje veštačke crnogorske nacije otpočelo za vreme Drugog svetskog rata, delovanjem i crnogorskih ustaša tog vremena, o čemu je mnogo govorio, a naročito pisao, i u tamnici haškog kazamata, i pre odlaska u Hag, naš predsednik dr Vojislav Šešelj, a naročito zbog činjenice da se tzv. veštačka crnogorska nacija veličala pod režimom Josipa Broza i da su sledbenici režima koji ugnjetava Srbe u Crnoj Gori, bez obzira na to da li pripadaju Demokratskoj partiji socijalista, Socijaldemokratskoj partiji ili već ne znam kome, upravo oni koji su sve vreme, i kao članovi Saveza komunista, ili njihovi očevi, ili oni čiji su oni sledbenici, 50 godina zagovarali da se zatre srpsko ime u srpskoj Crnoj Gori i da se guši srpski nacionalni identitet.
Oni su pokušali da kroz takav vid pritisaka zaplaše svakog Srbina uoči tog separatističkog referenduma prošle godine. Naravno da u tome nisu uspeli, jer sve ono što je moglo da izađe na biralište, u 99,9% slučajeva je tog dana glasalo za zajedničku državu. Baš zbog činjenice da su se mnoge porodice borile protiv te brozomanije, izmišljene crnogorske nacije, što bi rekao naš predsednik - oni mogu da se zovu i eskimi, i marsovci, i kako god hoće može sebe da naziva Jusuf Kalamperović ili ostala separatistička bratija, bilo bi nečasno i nepravedno prema napaćenom srpskom narodu koji je ostao da živi van matice svoje države da mi tog izvesnog Kalamperovića ili nekog drugog izjednačimo sa pripadnikom srpskog naroda koji traži svoja prava.
Mi danas moramo da pomognemo tim ljudima i da im damo nadu i signal da ovakvo stanje neće da ostane zauvek. Oni to vrlo dobro znaju.
I ako je neko mislio, ako je to mislio i predsednik crnogorske države, i ondašnji premijer, sada predsednik najuticajnije stranke koja je na vlasti, da može da zaplaši Srbe, situacija je, to vam govorim iz iskustva i zbog činjenice da smo general Delić i ja otpočeli seriju tribina, u februaru ove godine, u gradovima širom Crne Gore, pod nazivom "Sloboda Šešelju", danas, godinu dana posle separatističkog referenduma, zaista drugačija.
Srpski narod se podigao, zato što Srbi ne daju na svoju crkvu, na svoje manastire, zašto što Srbi znaju kome pripadaju i znaju da moraju da se bore za ono što je njihovo pravo bilo kroz vekove.
I predstavnici Srpske liste, koji su danas u Beogradu i u Narodnoj skupštini Republike Srbije, i skoro 300 hiljada Srba tamo, ne traže ništa drugo nego da se identifikuju sa svojom matičnom državom.
Imate problem, gospodine Jočiću, administracije u MUP-u. Imate problem zbog činjenice što sam ja, kao i mnoge druge kolege iz SRS, u zaista teškoj situaciji kada je neko, ne daj Bože, bolestan, kada se nekome rodi dete, pa, takođe, ima problem, podneo je zahtev za upis u knjigu državljana, ili je reč o ljudima o kojima je govorio gospodin Buha, koji na to čekaju već 15 godina, jer bez intervencije kod vašeg mlađanog kolege i saradnika, gospodina Bojčića, ti ljudi, a potrebno im je odmah, bilo je nekoliko slučajeva da je ljudima potreban upis u knjigu državljana da dobiju putnu ispravu, da mogu da otputuju u inostranstvo na lečenje, oni to ne mogu da urade.
Dakle, proces upisa u knjigu državljana za one ljude koji su podneli zahtev 2005, 2006. godine, vi morate da ubrzate, da ažurirate, jer mi očekujemo, to je napomenuo i general Delić, iako je dat ovaj rok od 5 godina, da će Srbi iz srpske Crne Gore, a i Srbi širom sveta, ako prihvatite ovakvu identifikaciju sa onim šta je državljanin Srbije po amandmanu SRS-a, želeti da što pre dođu i podnesu zahtev za upis.
Malo su poznate činjenice o tome da su kolonije Srba iz Like, Banije, Korduna, pre 100 i više godina, odlazile trbuhom za kruhom preko Atlantskog okeana, pa tako u Americi, u državi Montana, postoji jedan skoro potpuno etnički čist grad, za koji verovatno niste znali, zove se Bjuk, i u njemu živi oko 37 hiljada Srba.
Mnogi od njih, ta deca (u tom mestu je, hvala Bogu, pre nekoliko godina sagrađena, a nedavno i oslikana, srpska pravoslavna crkva), znaju da su pripadnici srpskog naroda i došli bi u svoju matičnu državu, a postoje generacije koje nikada nisu došle.
Da ne govorim, a to je ono što ja najvažnije, o stotinama hiljada izbeglica i Srba, pre svega, sada u Crnoj Gori, kojima je državljanstvo potrebno.
Da bismo to uradili i da bismo pomogli, pre svega, srpskom narodu u Crnoj Gori, vi morate, gospodine ministre, verovatno zbog toga niste bili par sati u sali, dobro da razmislite o tome šta danas radimo, da činimo veliko delo za budućnost i za opstanak naše države i zato smo mi, srpski radikali, bili u pravu.
Evo, već 17 godina, kad god završavamo neke od naših stranačkih skupova, a to rade i radikali u srpskoj Crnoj Gori, u Republici Srpskoj i svuda gde okupljamo narod, završavamo rečima - Srbija je večna dok su joj deca verna.
Sve dok država Srbija nema vernu decu koja žele sa njom da podele sve ono što je i dobro i zlo, a nadamo se dobru u budućnosti, nemamo pravo ni da se nadamo da ćemo imati jaku i stabilnu državu. Hvala.

Reč ima ministar unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije, gospodin Dragan Jočić.
Izvolite.

Bio sam odsutan 45 minuta zato što sam imao konsultacije i razgovore.
Ne bih se složio s onima koji govore da ovde imamo problem oko identifikacije Srba. Mi imamo problema oko eventualne asimilacije i ovaj zakon služi za to da Srbi van svoje države, Srbije, ne budu asimilovani.
S druge strane, on služi i za to da da određene pogodnosti onima koji ne mogu da uživaju sve pogodnosti koje Srbija može svojim državljanima da da, da se leče u Srbiji, da se Srbija o njima brine i da im pruži svu zaštitu.
Amandmani koje je Vlada Republike Srbije podnela na ovaj zakon su u skladu i prate Ustav, član 13, gde se kaže da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu i da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.
Znači, naša je obaveza da donesemo ovakav zakon.
Čuo sam ovde određene priče i prosto mi je krivo što sam ministar, što nisam poslanik. I te kako bih umeo da odgovorim, dosta argumentovano, svima onima koji su ovaj zakon nazivali politikantskim.
Uzmite hrvatski zakon i pročitajte kako Hrvati štite sami sebe.
Oni nemaju stida i ne ustručavaju se da daju državljanstvo svakom onom ko se izjasni da je Hrvat, ko zna jezik, čak idu tako daleko da koriste latinično pismo, a mi ovde skoro da smo podeljeni.
Nismo podeljeni, neću da kažem, većina Parlamenta, i opozicije i pozicije, zna suštinske vrednosti i posledice ovog zakona.
Ono što će sigurno biti u amandmanima, neke poslaničke grupe ih pominju, ali ne završavaju potpuno svoje amandmane, zato što neke druge članove ne brišu, u amandmanima Vlade Republike Srbije, mi ćemo ispoštovati član 13. Ustava i, kao matična država, obezbedićemo povoljniji položaj pripadnicima srpskog naroda, tj. Srbi van države Srbije imaće pravo da budu primljeni u državljanstvo po olakšanim okolnostima. To znači da nećemo tražiti otpust iz državljanstva zemlje koje imaju i, drugo, zaštitićemo podatke o dobijanju državljanstva, odnosno moći će da ih uzme samo onaj ko i traži državljanstvo. Mislim da na ovakav način celovito štitimo naš nacionalni i državni interes.

Hvala.
Za reč se javio poslanik Petar Jojić. Reč ima poslanik Vjerica Radeta, a zatim narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo poslanici, zabrinjavajuća je nezainteresovanost narodnih poslanika skupštinske većine kada je reč o Predlogu zakona o državljanstvu Republike Srbije. Radi javnosti, poslanici skupštinske većine odustaju od svojih rasprava o Predlogu ovog zakona. Mislim da to nije dobro i da narodni poslanici moraju da iznesu svoj stav, a ne samo da čekaju kakav će to amandman Vlada da nam podnese.
Vi ste, gospodine ministre, jutros kada ste predstavljali ovaj zakon, otprilike, rekli da je suština ovog zakona usklađivanje sa faktičkim stanjem.
(Dragan Jočić, s mesta: Drugi nastavak je.)
Naravno, ali je trebalo da kažete da je suština ovog zakona upravo status, odnosno državljanstvo i stvaranje uslova, omogućavanje dobijanja državljanstva svim Srbima, ma gde oni bili.
Što se tiče ovog tehničkog usklađivanja, činjenica je da je to jedna pravno-tehnička redakcija, kako zovemo mi pravnici, i to, svakako, ne treba da bude i nema razloga da bude predmet razgovora niti rasprave. Ako na svakom mestu u zakonu gde je pisalo "Srbija i Crna Gora" sada stoji "Srbija", to nije sporno. To je bilo sporno mnogo ranije, još u vreme potpisivanja Beogradskog sporazuma, pa u vreme donošenja Ustavne povelje. Znali smo još tada mi u SRS-u i upozoravali smo, govorili smo da ćemo doći u situaciju seckanja srpskog naroda.
Mi, nažalost, imamo takvu situaciju i sada je na nama, narodnim poslanicima, da bar ovim zakonom, a eventualno i nekim drugim zakonima, pokažemo Srbima da je Srbija matica svih Srba ma gde ti Srbi bili rođeni i ma gde živeli.
Mi, u SRS-u smo uvek vrlo otvoreno o tome govorili i kada je vođena separatistička politika u Crnoj Gori, delom podržana i iz Srbije, barem prećutno. Mi smo se zalagali i otvoreno govorili da ćemo učiniti sve za Srbe iz Crne Gore.
Dakle, mi ne krijemo da pravimo razliku između Srba i između Crnogoraca. Oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, da su želeli srpsko državljanstvo, da su želeli državu Srbiju, ne bi se otcepljivali od nas. Nema nikakve potrebe i nikakvog zdravorazumskog rezona da se oni izjednačavaju sa Srbima iz Srbije.
Zato amandman koji je podnela naša poslanička grupa, odnosno ja u ime te poslaničke grupe, sažeto, u jednoj rečenici sadržava sve ono što je suština, pre svega, stava Srpske radikalne stranke, a verujem, i skupštinske većine. Dakle, predlažemo da se državljaninom Republike Srbije, u smislu ovog zakona, smatra i državljanin druge države pripadnik srpskog naroda, ako podnese pisanu izjavu da se smatra pripadnikom srpskog naroda i da Republiku Srbiju smatra svojom državom.
Dakle, nema bojazni i ne teramo mi naše Srbe, zato što su se našli tamo gde su se našli, što žive gde žive, da ne priznaju tu državu u kojoj žive. Naravno, oni to moraju da urade, ali su u obavezi da priznaju i Srbiju kao svoju državu, ukoliko žele srpsko državljanstvo.
Znate, sve ovo što se dešavalo u ovim poslednjim ratovima, u razbijanju SFRJ, zahvaljujući i, naravno, vođeni rimokatoličkom crkvom i njihovim papom, učinilo je da su se milioni Srba našli u državama u kojima zapravo nisu želeli da žive i imali su državljanstvo država koje u nekim normalnim uslovima nikada ne bi uzeli. Ali, jednostavno, takvo stanje je nametnuto i mi moramo sada da pokažemo da država Srbija, kao matica svih Srba, mora da vodi računa o svom narodu.
Ovde su neke moje kolege iznosile svoja iskustva. Ja sam davno došla u Srbiju, ali ne toliko davno da se ne sećam kakvo je raspoloženje i kakav osećaj svih Srba koji nisu rođeni u Srbiji. Znate, i kada nije pretila opasnost od rata, uvek smo mi Srbi koji smo rođeni van Srbije Srbiju smatrali svojom maticom. Verujte da je to i danas tako i da svi Srbi od svoje matice očekuju maksimalnu pomoć.
Najmanje što danas možemo da uradimo za te naše Srbe jeste da im otvorimo mogućnost da mogu da postanu državljani Srbije, uz državljanstvo države u kojoj žive, naravno, bez obaveze da se te države odriču.
Znate, mi nećemo i nikada se nismo služili onim, kao, recimo, predstavnici sadašnje vlasti, Vlade Republike Srbije, onaj ministar u pokušaju, kako se zove - Vuk Jeremić, koji obećava Dodiku, odnosno Dodik kaže - "naređujem ti", kao šali se javno pred narodom, pred Srbima i u Republici Srpskoj i u Srbiji, da će prvo državljanstvo koje bude izdao da dobije Milorad Dodik. Dobiće Milorad Dodik šta god hoće, na osnovu onoliko vredne imovine koju ima u Srbiji. Ali, mi hoćemo da nema privilegiju Milorad Dodik, nego da svaki Srbin bude tretiran na isti način.
Verujte, mnogo je primera iz prakse. Ja znam da vi, gospodine ministre, kada čujete nešto od narodnih poslanika, uvek to zapišete.
Moram da priznam da, uglavnom, narodne poslanike i obavestite o tome. Istina, neću sada o tome nego sutra, kada budemo govorili u pojedinostima, pitaću vas zašto mi niste odgovorili na poslaničko pitanje. Neću time sada da remetim ovu raspravu.
Dakle, mnogo je problema prilikom dobijanja srpskog državljanstva, pre svega, građanima koji u ovde bili izbeglice ili prognana lica.
Čuli ste od gospodina Buhe do detalja o tim problemima. Možete da zamislite probleme koji čekaju one koji su izbeglice, jer je Vlada Republike Srbije donela odluku da se status izbeglica svim licima ukida do kraja ove godine, a taj rok je produžen za dve godine. Da su mogli da odu, bilo u Hrvatsku, bilo u Bosnu i Hercegovinu, oni bi, sasvim sigurno, do sada otišli i rešili svoje pitanje. Ne mogu to ili zbog toga što su na nekim tajnim ili javnim spiskovima, ili zato što su stari i nemoćni da bi mogli da putuju.
Mi ćemo to sačekati potpuno nespremni, pod uslovom da ne prihvatite amandman SRS-a, i imaćemo još jednu tragediju tih ljudi, kojima je dovoljna tragedija to što su doživeli da žive sve ove godine kao izbeglice.
Ima problema, verujte, ministre, i sa ljudima koji su rođeni u Srbiji, opet zbog izmena ovog zakona o državljanstvu koje su prethodile. Mi smo skoro dobili jedno pismo, nažalost, nisam ga ponela ali ću vam dati ime i prezime sutra, porodice koja ima problem. Imaju troje dece, jedno dete, prvorođeno, ima državljanstvo Srbije, otac je rođen u Hrvatskoj, drugo dete, takođe, rođeno ovde, već dve godine pokušava da dobije državljanstvo, ne može da ga dobije, a treće dete, rođeno posle ovog, takođe, ima državljanstvo.
Dakle, dve godine se nosi s takvim problemom neko ko je rođen u Srbiji.
Zato vas molim, gospodine ministre, da ozbiljno, rekli ste da ste bili na konsultacijama, razmislite o amandmanu SRS-a i da ga prihvatite, kako bismo, kao Narodna skupština, svim Srbima van Srbije dali mogućnost da postanu državljani Srbije. Verujte da to Srbima koji ne žive u Srbiji mnogo znači.
Možda nemaju neke konkretne koristi, i ne traže to zbog neke konkretne koristi, ali verujte da je za dušu svakog Srbina velika stvar da postane državljanin Srbije. Govorim vam to iz ličnog iskustva. Zato vas molim da prihvatite ove amandmane.
Vi nama ovde govorite o amandmanima Vlade Republike Srbije. Mi smo dobili Predlog izmena ovog zakona 6. jula i zaista ne znamo o kakvim amandmanima se radi, šta je Vlada u međuvremenu uradila.
Moguće je da su to amandmani koji odgovaraju amandmanima SRS-a, ali mi moramo da govorimo kao da ih nema, jer ih poslanici nisu dobili; kada ih dobijemo, onda ćemo razgovarati o tome.
U svakom slučaju, očekujem od skupštinske većine i od vas, ministre, ponavljam, da svim Srbima, ne samo Srbima iz Crne Gore, svim Srbima širom belog sveta omogućimo da postanu državljani Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a zatim narodni poslanik Petar Jojić.

Na početku, moram samo da skrenem pažnju da, suštinski, ne postoje razlozi za izmenu ovog zakona, pre svega, mislim na one razloge koje je predlagač naveo u obrazloženju ovog predloga zakona.
Moram da skrenem pažnju predlagaču i na to da su uspeli da urade nešto što nikome na kugli zemaljskoj nije pošlo za rukom. Do sada su postojale kategorije - državljanin, stranac i lice bez državljanstva, a vi ste izmislili i posebnu kategoriju, koja se zove Jovo Kapičić, nedržavljanin.
Šta je nedržavljanin, molim vas? Da li može neko da mi objasni od vas iz Ministarstva šta je nedržavljanin? To je Jovo Kapičić. Želite tom kategorijom da kažete da je neko bio državljanin Srbije i Crne Gore juna 2006. godine, pa se desilo šta se desilo i sada je on, u pravno-tehničkom smislu, lice koje ima crnogorsko državljanstvo i državljanstvo Srbije i Crne Gore, koje ne postoji, a živi u Beogradu, i da treba za njega da se reši pod povoljnijim uslovima neko pitanje da stekne srpsko državljanstvo.
Zašto? Ta situacija je, sa gledišta postojećeg zakona, rešena. Dotični gospodin je stranac. Nemojte da izmišljate nove kategorije. To je Kardelj radio kod nas. On je sve izmišljao. Znači, imamo državljane, nedržavljane, strance, lica bez državljanstva itd. Gde nađoste ove nedržavljane?
Jovo Kapičić. To u teoriji mora da bude Jovo Kapičić. To su ovi beogradski Crnogorci. Idu da glasaju za nezavisnost, a neće tamo da žive. Pustite vi to da nisu mogli da glasaju. Vodio je on promociju ovde i veću je korist napravio njima tom promocijom nego da je otišao tamo da glasa. Pustite vi to. Vi ste, ministre, dobro upoznati sa tim stvarima. Vi ste na vreme to rešili.
Znači, suštinski razlog za promenu Zakona jeste taj što više ne postoji pojam Srbija i Crna Gora. Evo dokaza.
Vi od juna prošle godine, do današnjeg dana, kada nekoga upisujete u knjigu državljana, kada neko stiče državljanstvo, ne upisujete mu srpsko i srpsko-crnogorsko, nego mu samo upisujete srpsko državljanstvo. Je li tako? Zašto?
Zato što ste primenili automatizam, kao što je primenjen automatizam i kada je nestala Savezna Republika Jugoslavija, a i nju ste upropastili.
Samo da vas podsetim, kada je Narodna banka Jugoslavije, preko noći, postala Narodna banka Srbije, pa je Živković rekao – izvinite, molim vas, to ne postoji, Dinkić lažno izdaje novac, ispostavilo se da nije bilo lažno, nego je bilo po nekom automatizmu. Srbija i Crna Gora, nadalje, važi kao Srbija. Znači, taj razlog za promenu Zakona apsolutno ne postoji.
E, sad ću da pričam o mojim razlozima, zašto smatram da treba da se usvoji ovaj zakon s amandmanima SRS-a, mislim da su tri amandmana u pitanju.
Zašto? Zato što je pitanje državljanstva, svakako, pitanje trajne pravne veze između nekog fizičkog lica i njegove velike porodice koja se zove država. Znači, trajna pravna veza. Zašto? Zato što malo dete traži zaštitu od svoje porodice, a svaki pojedinac, kao državljanin neke države, traži zaštitu od svoje države; država, po Ustavu, ima obavezu da štiti svoje državljane.
U zavisnosti od demokratske politike pojedinih država, one kreiraju svoje zakone o državljanstvu. Tako imamo restriktivne zakone, gde je vrlo teško da se dobije državljanstvo neke države, i imamo liberalne. Oni kojima je potrebna radna snaga, poput Nemaca, Švajcaraca, Šveđana itd., naginju liberalnijim uslovima, jer ne žele da se njihova teritorija isprazni. Žele na razne načine da povećaju populaciju svog naroda i čine to kroz državljanstvo.
Mi u Srbiji, jutros sam rekao, svake godine izgubimo po jedno Vlasotince. Poslednjih, čini mi se, pet godina, prema statistici, 37.000 ljudi više umre nego što se rodi u Srbiji. Nama kao državi je interes da imamo što veći broj građana, što veći broj državljana Republike Srbije.
Da li ovaj zakon, s amandmanima SRS-a, ispunjava tu funkciju? Ispunjava. Šta mi hoćemo? Mi hoćemo da svako ko želi da bude Srbin i ko se oseća Srbinom, ko ima srpsko poreklo, bez obzira na to gde živi, dobije srpsko državljanstvo kao drugo državljanstvo. To je mogućnost koju mi pružamo. Da li će to lice da to koristi, zavisi od njega.
Zašto to radimo? Zato što svi Srbi na svetu Srbiju doživljavaju kao svoju državu, kao svoju porodicu, kao svoju maticu, kao svoju postojbinu; i treća, i četvrta, i peta generacija dijaspore doživljava Srbiju kao svoju maticu. Kako se to manifestuje?
Evo, opet, još jednog primera, vama poznatog. Godine 2001, ministar inostranih poslova je bio neki Svilanović, pre toga je bio na bilbordima – ''ko je ovaj čovek''. On je prve godine organizovao nešto za decu dijaspore. Skupila se deca, bila u nekim kampovima, i kada su ga pitali kakvi su njegovi utisci, rekao je - katastrofa. Zašto?
Kaže – svi su nacionalisti, oni bi samo da igraju ''čačak'', samo da pevaju srpske pesme i samo da se upoznaju sa srpskim običajima.
Čovek je očekivao da će mala naša deca iz Čikaga ovde da dođu i da traže ono što svakodnevno imaju u Čikagu. Pa, to je njima dosadno. Oni žele da vide koji su njihovi govori, odakle su njihovi dedovi itd. Oni neguju tu tradiciju, neguju ljubav prema Srbiji. Ovi naši reprezentativci, kada igraju u inostranstvu, igraju više zbog onih ljudi tamo, u inostranstvu, nego što igraju zbog nas ovde.
Pre nekoliko dana sam bio u Briselu, na utakmici između Belgije i Srbije. Tamo je 200 Srba, skupljenih sa svih strana, 150 minuta navijalo za Srbiju, znate kojim rečima - Kosovo je Srbija.
Želi čovek da bude Srbin i treba mu to omogućiti. Imam prijatelja koji ne želi da bude Jermenin, a Jermenin je, hoće da bude Srbin.
Imate i onoga Džatrasa, koji je prihvatio, čak, i pravoslavlje, jer čovek želi da bude Srbin. Zašto tim ljudima onemogućiti da stiču srpsko državljanstvo? To je generalno što se tiče propisa koji treba da regulišu državljanstvo.
Ministre, poneo sam vam ovde jedan zakon Republike Srpske, koji reguliše zapošljavanje stranih državljana u Republici Srpskoj. Samo da vas podsetim zašto je državljanstvo važno.
Taj zakon, a naš propis o zapošljavanju stranaca odavno nije promenjen, koji je rađen prema međunarodnim standardima, omogućava i sledeće: da bi stranac boravio u nekoj zemlji, mora u Republici Srpskoj da ima odobren boravak, mora da ima važeću radnu dozvolu. Dozvolu mu izdaje Zavod za zapošljavanje, ali, zapamtite ovu rečenicu: filijala ne može izdati radnu dozvolu ukoliko na evidenciji nezaposlenih ima lica odgovarajuće stručne spreme koja ispunjavaju uslove radnog mesta, a koja prihvataju određeni posao. Državljanin ima prednost u odnosu na stranca. Jedino kod stranih ulaganja postoji neka tolerancija u pogledu zasnivanja radnog odnosa stranaca.
Zapamtite, državljanstvo nije beznačajna stvar. To što mi tražimo da se svakome ko se oseća Srbinom, ko potpiše zahtev i želi da bude Srbin, prizna državljanstvo, između ostalog je i zbog toga da se on zaštiti.
Znate i sami kako naši građani ovde reaguju kada čuju - na toj i toj odgovornoj državnoj funkciji nalazi se državljanin neke bivše republike, a ne Republike Srbije, koji otvoreno na radnom mestu zagovara separatizam.
Izvinite, molim vas, moj stav je: proglašenje nezavisnosti Crne Gore je suprotno srpskim nacionalnim interesima. Možda se to Čedi, Bebi i ovima ne sviđa, ali je moj stav da je to suprotno srpskim nacionalnim interesima, a vreme pokazuje da je to stvarno istina.
U Republici Crnoj Gori, 32% građana koji se izjašnjavaju kao Srbi, nisu tamo ni nacionalna manjina, nemaju novine, nemaju TV, nemaju radio. Da li se prema njima vrši pozitivna diskriminacija u pogledu zapošljavanja? Ceo, kako oni kažu, ''sjever'' ne radi, nego je važno da li si Milov ili nisi Milov. Ako si Milov, imaš sve.
Da vas samo podsetim šta je bilo 2000. godine. Zaposlili su 25.000 ljudi u svoju specijalnu policiju, i neuračunljive, i one koji nisu služili vojsku. Kako? Iz najuglednijih kuća su zaposlili muško dete da bude pod uniformom, da ima neka primanja, kako bi glasali za Mila Đukanovića i njegovu partiju.
Srbija ne sme da dozvoli da se u svetu manipuliše Srbima, a najbolji instrument da zaštiti Srbe jeste da im prizna srpsko državljanstvo. Jer, kada je nekome priznato srpsko državljanstvo, onda i naše diplomatsko i konzularno predstavništvo ima obavezu da interveniše u ime Republike Srbije radi zaštite prava i interesa naših državljana u inostranstvu.
Dajte da mi otvorimo mogućnosti našim zakonom, a onda ostavimo pojedincu neka sam bira da li će da poštuje svoje poreklo, da li će da poštuje neka svoja osećanja ili trenutne interese, koji se nekada mogu zasnivati na tome - ''daj da potpišem tuđu domovnicu''.
Kada bude rasprava o amandmanima, još detaljnije ću vam objasniti neke stvari, zašto je potrebno da se ovi amandmani prihvate.
Moram svima da skrenem pažnju da razlog koji je navela Vlada ne postoji. Postoji nacionalni i državni interes Republike Srbije da liberalizuje uslove za brzo sticanje državljanstva. Drugo, ako država smatra da na taj način na sebe preuzima veliku brigu, što o velikom broju lica mora da vodi računa i u inostranstvu i u zemlji, kako vodite računa o postojećim, tako ćete voditi i o onim budućim. Nećete dobiti preveliku obavezu.
Vi više vodite računa o tome kako da se reše papiri nekim pomoćnicima ministra, da ostanu i dalje u ministarstvu gde su zatečeni, gde rade. Mislim da neki advokat Žunić ili Žugić u Ministarstvu finansija, čovek je Crnogorac, baš ga briga, otišao je da glasa za nezavisnu Crnu Goru, živi u Beogradu; njemu je ovde privremeni rad, da uzme i da iskoristi sve beneficije. Nema on ljubavi prema Srbiji, nema prema srpskim interesima. Znači, izbacite, molim vas, kategoriju "nedržavljanin", zvanu Jovo Kapičić.