Poštovani narodni poslanici, ovaj sporazum u svojoj osnovi ima više političku ulogu i uticaj, nego što u ovom periodu odslikava pravu meru ekonomskog razvoja u regionu.
Ako bi se isključile političke osnove i dodali neki uslovi ponašanja koji bi podrazumevali da svaka članica ima apsolutno korektan nastup, kako kod uvoza, tako i kod izvoza proizvoda iz zemlje, onda bi posmatrano na duži vremenski period on davao očekivane rezultate.
Međutim, s obzirom na nejednaku ekonomsku ulogu članica i nejednak opšti stepen razvoja, kao i očekivano veliki interes kod osvajanja tržišta, nastup se očekuje ne samo oštar, već i krajnje smišljen.
Posebnu ulogu ovaj sporazum ima i u političkom smislu, s obzirom na to da nastoji da region odvoji za duže vreme, sve pod lepim izgovorom da se nalazimo u predelu EU gde nas čeka smirenost, lep život, kao da mi ne vidimo česte demonstracije u EU.
Primena sile i stvaranje sve većeg jaza u odbrambenom smislu u kome smo dovedeni do potpune zavisnosti i naturanja u ponašanju i organizovanosti, o tome govori i potpis UNMIK-a u ime Kosova na ovom dokumentu.
U Aneksu jedan Sporazuma, u samom uvodu, govori se da strane potpisnice moraju biti ubeđene da će ovaj sporazum pospešiti intenziviranje obostrano korisnih ekonomskih odnosa između strana i doprineti procesu integracije u Evropi.
Na taj način potpisnice potvrđuju svoju obavezu prema principima tržišne ekonomije, koja predstavlja osnovu ekonomskog odnosa.
Ovakav princip izgleda prividno dobar, ali samo ako se zanemare različiti stepeni razvoja svake članice, koja će pri takvim tržišnim uslovima trgovanja pretrpeti znatne materijalne štete zbog svoje nespremnosti da ravnopravno posluje sa ostalima gde je interes dominantan.
Slamanje određenih delatnosti u članice koja nije dovoljno spremna je kolaterala šteta na globalnom nivou, a sporazum te vrste štetu uopšte ne tretira.
U članu 1. Sporazuma govori se o ciljevima i pretpostavci da se oni odvajaju od principa, korektnih i jasnih, stabilnih i predviđenih pravila.
Lepo zvuči, ali su interesi ti koji stvaraju kolateralne štete, sa ovim sporazumom i ne tretiraju, jer su suviše komplikovani i za samu EU i naravno u takve odnose se ne želi ni ulaziti.
U članu 3. Sporazuma govori se o ukidanju svih količinskih ograničenja uvoza i izvoza, čime se dovodi do kolapsa dela privrede u članici koja je svoju proizvodnju do tada štitila carinama, kvotama, bilateralnim ugovorima.
U principu je dobro da se u nekom delu razvije najjeftinija proizvodnja, što će za potrošača biti posebna pogodnost i predstavljati dobar cilj, ali će u drugim delovima zatvarati možda čitave grane, ostavljati stanovništvo bez posla, a sporazum nijednom reči ne tretira ovaj problem učesnice, u smislu određene socijalne pomoći ili donacije za neki period, dok se ne snađe, sprovedene preorijentacije.
Čl. 5. i 8. Sporazuma ograničavaju članicu da ne može preduzeti nikakve mere zaštite putem carina. Ovde ćete da obratite pažnju na član 5. jer ću se na kraju ponovo obratiti.
Član 11. Sporazuma, dok članice EU vode pravi rat na polju poljoprivredne politike, ovde se ukidaju ograničenja. Ako neke članice osete da nešto ne funkcioniše i na njihovu ogromnu štetu, onda mogu da zahtevaju hitne konsultacije u cilju ispitivanja situacije.
Do tada je i rod prošao, a ispitivanje situacije neće strani zameniti glavobolju i ogromne negativne posledice, kako preko odraza na proizvodnju, tako i na gubitak dela tržišta.
Član 13. Sporazuma pretpostavlja da će članice pribegavati da usvoje određene tehničke barijere, kojima će se štititi svoja trgovina, a da u tom slučaju obaveštavaju zajednički komitet.
Zajednički komitet će pokušavati da reši tehničke barijere, ali će članice biti prinuđene da snage upru pravnim postupkom ostvarivanja interesa svojih zemalja, kako bi uspele da prežive totalnu bedu i nedostatak zaštite od nasrtaja na svoje tržište.
U članu 15. Sporazuma blago se govori o udruživanju strana od svake mere gde se pravi diskriminacije između proizvoda koji potiču sa teritorije strana u ovom sporazumu i ukinuće takve mere tamo gde postoje od dana stupanja na snagu Sporazuma.
Primer – Slovenija na isporuku "mančmeloua" je reagovala sa navodnom neispravnošću da u sebi ima, ni manje ni više, nego ''salmonelu''. Nikada više taj proizvod, kao što smo ovde čuli, neće otići na slovensko tržište. Srpski proizvod, on je samo primer kako će u budućnosti pojedine strane perfidno reagovati i smišljati stotine pakosti da zaštite svoje tržište, a sigurno biti izuzeti glasno ako se neki od njihovih proizvoda ne nađe na tržištu druge strane. Naravno, da paritet kao pravilo ili princip ne postoji.
Član 17. Sporazuma, ipak predviđa izuzetke kada se može ograničiti uvoz i izvoz ili roba u tranzitu, i kaže da ne smeju da predstavljaju sredstvo proizvoljne diskriminacije ili prikrivenog ograničavanja trgovine između strana.
Ovi izuzeci će spremnije članice samo predstavljati osnov u izbegavanju zaštite svojih ekonomija, pa će služiti posebno kao dobar ventil.
Čl. 19, 20. i 21. Sporazuma ne unose jasna pravila konkurencije ali ukazuju da strane perfidnije rade u zaključivanju sporazuma i ugovora gde će pošten ekonomski nastup izgubiti svaku trku.
Članovi 22. i 25. govore o zaštiti kontingenta i da će probleme rešavati zajednički komitet, ali u slučaju da odluke nema u roku od 30 kalendarskih dana a problem se nastavi, strana koja se žali može da usvoji odgovarajuće mere potrebne kako bi se situacija popravila.
Naravno da će takve mere kao rezultati nedoslednosti samog Sporazuma stvoriti nove nesuglasice i znatno usložnjavati probleme trgovine u kome interes igra ključnu ulogu, i u ostalim članovima se nalaze osnovi kojima se samo načelno nalaže da se stvaraju uslovi za trgovanje bez ograničenja a u cilju stvaranja što jeftinijeg proizvoda, kao i zaštita poverioca i investitora.
Sudbina razvoja zemlje, socijalni uslovi koji će biti pogoršani nisu predmet CEFTA 2006, kolateralne štete u ekonomskom delu već slabe ekonomije zemlje, jeste njihova stvar i s tim, primenjujući ovaj sporazuma, treba da se pomire.
Suština CEFTA 2006. na dugi vremenski period je kao ideja možda i dobra, ali ovaj sporazum koji pravu primenu i cilj može ostvariti samo dopunom i to da se odgovarajućom materijalnom nadoknadom od strane razvijenih zemalja nedovoljno razvijenim zemljama po ovom sporazumu u određenom periodu prilagođavanja obezbedi stvaranje uslova za pridruživanje kako bi se izbegao sindrom razvijenog Severa i zaostalog Juga, a stanovništvo zbog života na donjoj granici siromaštva.
Evo, da se vratim na onu tačku 5) zaštita CEFTA. Pročitaću. Znači da, po potpisivanju CEFTA ugovora Bosna i Hercegovina, znači Parlament je doneo zakon kojim se menjaju odredbe CEFTA sporazuma i kojim se uvodi carina od 40% na uvoz mleka, mesa i mesnih prerađevina iz Hrvatske i Srbije. Taj Dom, Parlament Bosne i Hercegovine je prethodno, u sredu 5. septembra, prihvatio Sporazum o pristupanju CEFTA da bi se samo dan kasnije narušile odredbe tog Sporazuma, uvodeći carine na uvoz hrane iz susednih zemalja. O čemu mi ovde pričamo? Hvala.