Dame i gospodo, danas smo posle dužeg vremenskog perioda prvi put u prilici da ozbiljno razgovaramo o spoljnotrgovinskoj politici koju vodi ova država i o budućnosti trgovine u Srbiji onako kako je zamišlja vladajuća većina.
Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi, koji je danas pred nama, predstavljen nam je kao nešto što treba da pomogne jačanju regionalne privredne kooperacije, međutim u stvarnosti on nosi dosta opasnosti i negativnih efekata koji mogu biti uslovljeni na trgovinu i platni bilans zemlje.
To će svakako dovesti do smanjenja carinskih prihoda i pada domaće proizvodnje, a takođe očekujemo i povećanje spoljnotrgovinskog deficita koji ovih dana u Srbiji izrazito brzo raste.
Poseban problem kada govorimo o političkom delu pošto je ovaj sporazum u suštini i predstavljen kao nešto što je faktički korak ka Evropskoj uniji, to je faktički jedna od osnovnih krilatica kojom se brani ratifikacija ovog sporazuma.
S naše strane može se videti i činjenica da je jedna od zemalja koje se ovde kao zemlja, ako možemo tako da kažemo, jer je strana, navodi Kosovo, odnosno UNMIK. Čak ne ni UNMIK u ime Kosova i Metohije već UNMIK u ime Kosova! Na proizvodima koje ćete imati prilike da kupite imaćete jednu od zemalja proizvođača Kosovo.
Onda se mi pitamo kao država koja želi da zaštiti teritorijalni integritet naše zemlje, neko ko se bori za celovitost Srbije, koja se suprotstavlja secesiji Kosova i Metohije, prihvatićemo da u svim ovim državama regiona Kosovo bude ravnopravno predstavljeno kao neki deo Srbije koji je potpuno van Srbije, odnosno koji nije deo Srbije.
Što se tiče ekonomskog dela koji je veoma, po nama, problematičan u merama koje su predviđene ovim sporazumom mi imamo jednu, pored onih koje su moje kolege istakle, meru da će se država suzdržavati od upotrebe izvoznih subvencija i ukinuće postojeće izvozne subvencije u međusobnoj trgovini, a svaka državna pomoć koja narušava, kako oni kažu, konkurenciju favorizovanjem određene robe biće zabranjena. Možete da pomislite kakve će efekte ovo imati na domaću proizvodnju.
Možda bi ove mere mogle da se primene među državama jednake ekonomske moći, među razvijenim državama, ali kako da objasnite na primer seljaku koji je u valjevskom kraju, koji proizvodi šljivu, da li je to ''požegača'', da li je to ''stenlej'', da li je to ''čačanka'', ili koji proizvodi malinu u Požegi.
Kako njima da objasnite, pošto je to sada prvi srpski izvozni proizvod, kako će država da zaštiti proizvodnju, kako ćemo uspeti da stimulišemo, pošto mi najviše izvozimo na teritoriji Evropske unije i Rusije, kako ćemo uspeti da zaštitimo kada još uvek nemamo dovoljno snažnu mehanizaciju, kada ni sistemi za navodnjavanje nisu izgrađeni, ako država bude onemogućena potpisivanjem, odnosno ratifikacijom, ovog sporazuma da pomogne svoje proizvodnje, jer će se to okarakterisati kao nelojalno ili nelegalna konkurencija? Nikako! Moraćete da im kažete snađite se kako znate.
Inače, ja sam veoma nezadovoljan odnosom države prema poljoprivrednim proizvođačima, pri čemu država ne odlazi da tim ljudima objasni šta je budućnost i kako treba da se spremaju. To je nešto što ćemo, nadam se, imati mnogo više prilike i u drugim temama da razgovaramo.
Nemačka razvojna banka postupa potpuno drugačije. Oni stimulišu svoj izvoz, stimulišu kreditne poslove u inostranstvu kojima se nemačka privreda jača. Mi treba da se vodimo ozbiljnim privrednim primerom ovih država. Ne treba da prihvatamo sve ono što je možda ili je sigurno na štetu Republike Srbije.
Bez obzira na zaštitne mere koje su predviđene tačkama 22, 23, 23 bis, postoji ozbiljna opasnost da će se u svim međusobnim sporovima koji se mogu pojaviti među državama potpisnicama, odnosno one koje budu ratifikovale, dostavile instrumente ratifikacije depozita u Hrvatskoj, može se jasno uočiti mogućnost da će svi ti sporovi biti razmatrani u telu koje će biti formirano u ovom sporazumu, biti faktički van ruku Srbije. Biće opet u situaciji i srpska privreda da o njoj odlučuje neko ko je možda direktni konkurent i u čijem je interesu da zaustavi neka naša privredna kretanja da bi, jednostavno, njihova zemlja u tome profitirala.
Kada se govori o veličini tržišta ne treba da vas podsećam da mi sa svim ovim državama imamo i potpisane bilateralne sporazume. Imamo 32 bilateralna sporazuma, samo što je u ovoj situaciji država određenu svoju proizvodnju zaštitila, kao što su i te države i mi na tom principu funkcionišemo sasvim uspešno, čak privatni sektor povećava izvoz jer je naša roba koju izvozimo izrazito kvalitetna.
Što se tiče naftne industrije, na šta bih hteo da se osvrnem posebno, mislim da će ratifikacijom ovog sporazuma biti naneta ozbiljna šteta u oblasti proizvodnje nafte i naročito naftnih derivata.
Jer, ukidanjem povlašćenog položaja koje imaju danas srpske rafinerije, otvaranjem našeg tržišta bez ikakve zaštite doći ćemo u situaciju da će vrednost naše nacionalne naftne industrije biti značajno manja. INA očekuje da će hrvatska država imati najveći prihod, ratifikacijom, od posla u ovoj oblasti, oni to često očekuju, da će povećati izvoz u Srbiju na 400.000 tona u najbližoj budućnosti, to je nekih 10%, a da će ulaganjem u crpne stanice, kako kažu, i u benzinske pumpe uspeti to da povećaju na 3,8 miliona tona ili skoro 30% naše potrošnje. Naše rafinerije su zastarele, nisu u prilici da danas vode pravičnu tržišnu utakmicu.
Potpisivanjem i ratifikacijom ovog sporazuma nanećemo štetu domaćoj naftnoj industriji, a pomislite, kada se to ne bi učinilo, da bi naftna industrija, naravno, uz pomoć strateškog partnera iz Rusije izgradnjom gasovoda i naftovoda za tri godine mogla da postane vodeća naftna industrija u ovom regionu, što svakako ne odgovara svim ovim državama. Hvala puno.