Dame i gospodo narodni poslanici, imamo pred sobom jedan predlog izmena i dopuna zakona koji zaista ne može biti prihvaćen, jer nije urađen, niti je pripremljen sa aspekta pravno-tehničke redakcije, niti su precizno određene definicije. U ovom zakonu se predlaže dosta stvari koje nisu definisane precizno.
Osvrnuću se na član 20. Šta ovde predstavlja delo i da li je to krivično delo, da li je prekršaj?
Član 20. menja se i glasi: ''Ko ne ovlašćeno uđe na sportski teren ili ulaskom u sportski teren ili deo gledališta namenjen protivničkim navijačima izazove nasilje, fizički napadne ili se fizički obračunava sa učesnicima sportske priredbe, vrši nasilje prilikom dolaska ili odlaska sa sportske priredbe, unese u sportski objekat ili baca na sportski teren ili među gledaoce predmete, pirotehnička sredstva ili druge eksplozivne, zapaljive ili škodljive supstance koje mogu da izazovu telesne povrede ili ugroze zdravlje učesnika sportske priredbe, oštećuje sportski objekat, njegovu opremu, uređaje i instalacije, ko svojim ponašanjem ili parolama izaziva nacionalnu, rasnu i versku mržnju ili netrpeljivost,....''
Dame i gospodo, postavljam pitanje - šta je ovde razumljivo i šta je ovde jasno, šta je ovde, precizno, predmet krivičnog dela ili prekršaja?
Pročitao sam odredbe predloženog zakona u članu 20. Vi imate ovde 30 inkriminacija. Imate onog ko dođe na teren neovlašćeno i uđe u igralište - za njega se predviđa kazna od šest meseci do 5 godina. Ako je fizički napao nekoga, kazna do 5 godina. Ako je nekoga telesno povredio, predviđa se kazna zatvora od 1 do 10 godina.
Dame i gospodo, stručna javnost, a pogotovo oni koji treba da primene ovaj zakon sutra, biće u jako teškom položaju i nikada ga ne mogu primeniti.
Ako je neko lice na sportskoj priredbi povređeno, a ne kaže se i ne definiše da je to lice lakše telesno povređeno, to je jedan oblik odgovornosti.
Ako se definiše, kao teži oblik odgovornosti, da je to lice teško telesno povređeno, ili ako je, usled fizičkog delovanja i fizičkog napada ili upotrebe određenih sredstava, neko lice lišeno života, ovde je sve to upakovano i sve je u jednom košu, pa ne znam koji će sudija ili inspektor moći sutra da donese odgovarajuću odluku za sve ove slučajeve.
Zašto, kao pravnik, smatram da je trebalo izvršiti definisanje pojedinih slučajeva?
Molim vas, definicija mora biti precizna i jasna, logična i primenljiva, da je onaj ko je primenjuje prema učiniocu može razumeti, da je može primeniti i da može sankciju izreći.
Sada se postavlja pitanje iz člana 5. stava 5.
Kaže se: "Ako organizator sportske priredbe ne postupi po nalozima Ministarstva, a zbog uočenih nedostataka u značajnoj meri može biti ugrožena bezbednost učesnika sportske priredbe, Ministarstvo može zabraniti održavanje sportske priredbe."
Pitanje je da li će ministar biti upoznat i da li će ovde učestvovati u odlučivanju da li će jedna priredba biti zabranjena?
Drugo, u kom postupku može doći do zabrane, i, treće, ko će doneti rešenje i ko će biti ovlašćen da vodi postupak zabrane održavanja priredbe, kao i da li će u rešenju i u toj odluci biti i pouka o pravnom leku, kao što to predviđa naš ustav - da svako ima pravo da uloži žalbu protiv odluke državnih organa?
U ovoj definiciji i predloženoj normi nedostaje da će se primenjivati odredbe ili Zakona o krivičnom postupku ili će se primenjivati odredbe zakona o postupku, gospodine ministre, prekršajnom ili upravnom postupku.
Mišljenja sam da je u prelaznim i završnim odredbama trebalo da bude definisano da će se prilikom primene ovoga zakona primenjivati odredbe ili Zakona o prekršajima, ili Zakonika o krivičnom postupku, ili Zakona o upravnom postupku.
Što se tiče namere, ovde ne možemo reći da je ovo zla namera predlagača, jer posledice koje su evidentne i koje su nastajale u prošlosti, u svakom slučaju, ukazuju i opominju da se moraju preduzeti odgovarajuće, dakle, odgovarajuće i adekvatne mere prema učiniocima i izgrednicima koji čine takva dela na sportskim utakmicama ili priredbama.
Ja se sećam, dame i gospodo, sećate se i vi, slučaja koji se dogodio na stadionu u Beogradu, kada je onaj mladić iz Opova poginuo jer je na njega bačena eksplozivna naprava; taj je dečko ostao bez života.
Ono što bih, iz svoga ličnog iskustva, želeo da napomenem, jeste da odlučujuću ulogu, dame i gospodo i gospodine ministre Jočiću, ovde mora da ima organ unutrašnjih poslova, tj. policija, koja mora da definiše, da izvrši klasifikaciju i odabiranje, da isključivo prema onim grubim kriminalcima, tj. izgrednicima, koje ima registrovane, preduzima odgovarajuće mere. Ni u kom slučaju ne treba u isti koš trpati mnoge navijače i sportiste u našoj republici, ne treba ih sve identifikovati i istim aršinom okvalifikovati da su oni krivi i time ih obeshrabriti.
Prema tome, dame i gospodo, i policija, i služba javne bezbednosti, imaju svoj registar izgrednika. U tom registru izgrednika se tačno vidi ko su ekstremni izgrednici. Prema tim izgrednicima moraju se preduzimati odgovarajuće mere, da bi se obezbedio red i mir i da bi se utakmica ili sportska priredba mogla odvijati u normalnim uslovima.
Ko zbog toga ovde snosi krivicu?
Ja gospodina ministra nisam čuo, a nije mu niko ni postavio pitanje koliko je krivičnih prijava podneto protiv izgrednika i, drugo, šta je tužilaštvo uradilo, šta je sud uradio i šta je uradio sudija za prekršaje u svim tim slučajevima, jer to su parametri prema kojima treba da se rukovodimo da bi se doneo jedan zakon.
Nije dovoljno sada apstraktno posmatrati i reći - treba doneti zakon kojim će se sankcionisati oni koji naruše red i mir i koji ugrožavaju održavanje sportske manifestacije.
Treba tražiti uzročnike i odgovornost onih koji su imali prilike da odlučuju i da sankcionišu one koji su do sada vršili krivična dela i prekršaje.
Zbog toga, Ministarstvo unutrašnjih poslova ima prava, ali ima i zadatak da položi račune građanima Srbije, da položi račune uglednim sportistima i uglednim navijačima, a da omogući da se sportske priredbe održavaju u normalnim uslovima.
Veliki je broj policajaca angažovan na velikom broju sportskih manifestacija. Taj broj je dovoljan ako se pravilno organizuje obezbeđenje - stepen jedan, stepen dva i stepen tri - prema stepenu i prema vrsti manifestacije. To je ono u čemu najviše odgovornosti mora da ima policija, ona ima pravo, ali i instrumente u svojim rukama.
Ja sam ubeđen da se ovde, dame i gospodo, stanje neće nimalo poboljšati. Vi ovde imate 30 inkriminacija i nijedna se od druge ne razlikuje, da li je onaj onoga lako telesno povredio ili ga je teško telesno povredio, ne - ako ga je teško telesno povredio. U Krivičnom zakoniku je normirano i precizirano šta je laka telesna povreda, a šta teška telesna povreda kvalifikovana smrću, šta je pokušaj ubistva, a šta ubistvo.
Ovaj zakon mora da pretrpi izmene, utoliko što svaka radnja i svaka inkriminacija mora da ima preciznu definiciju koja će da označi ko je učinilac i šta učinioca čeka ukoliko je istu inkriminisanu radnju ponovio.
Ovako, i prema odredbama člana 20, gospodine ministre, uzmite i pročitajte koliki je broj inkriminacija u jednom članu i sve su one izjednačene. I vi, i stručna javnost, gospodine ministre, bićete suočeni s teškoćama prilikom primene ovog zakona.
Šta će sada da vam kažu sudije i tužioci? Oni će da kažu, molim vas, mi ne možemo to primeniti, podnesite prekršajnu prijavu i podnesite krivičnu prijavu.
Kako može sada sudija da pokrene istragu, kako može da donese rešenje o određivanju pritvora, kako može da izrekne sankciju, kada je sve to definisano i ubačeno u jedan član? To ne može. Da je tako, onda bi to bilo i u Zakonu o prekršajima, i to bi bilo sve u jednom članu, i u celom Krivičnom zakoniku Republike Srbije.
Srpski radikali jesu za red, mir i bezbednost građana. To se očekuje od nadležnih resora i od nadležnog ministarstva, ali ovde mora da bude precizno uređeno da se može norma primeniti u praksi.
Ovako, naići ćete na veliki problem u javnosti. Stručna javnost će vam ovde izreći ocenu i reći će - trebalo je razdvojiti svaku inkriminaciju, dati joj definiciju, odrediti sankciju, da se sankcija može izreći.