Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od nekih stranaka mi znamo kako funkcioniše ova vladajuća koalicija. Njen princip je jednostavan - raspodela plena. Kada je u pitanju bilo kakva institucija, pa čak i ova koja bi trebalo da bude jedna od najvažnijih, znali smo da vladajuća koalicija, odnosno stranke ni u kom slučaju neće propustiti priliku da tu predlože svoje kadrove iz jednostavnog računa – trebalo bi da kontrolišu one koji ih predlažu, a to podrazumeva da će svi oni poslovi koje obavljaju i dalje ostati pod velom tajne, odnosno neće dopreti do javnosti i da će ovi slušati svoje partijske centrale, odnosno direktive.
Znate da u Zakonu o Državnoj revizorskoj instituciji član 18. lepo kaže da član Saveta ne može učestvovati i odlučivati u postupku revizije ako je bio radno angažovan kod lica koje je predmet revizije ili je obavljao određene poslove za račun subjekta revizije, ako od prestanka tog zaposlenja ili završetka poslova nije proteklo pet godina. Od petoro predloženih, četvoro još uvek prima plate iz budžeta. Kako je moguće da neko takve ljude predloži za članove revizorske komisije? Moguće je zato što se ovde sve radi po partijskoj raspodeli i zato i imamo u predlogu da je predsednik iz DSS-a, dva člana su iz DS-a, po jedan član iz G 17 i Nove Srbije. Nije to ništa čudno. Ja ću vam ovde izneti jedan primer koji potpuno potvrđuje da je to način funkcionisanja vladajuće koalicije.
Prilikom nedavne posete ministar za lokalnu samoupravu gospodin Marković je u Leskovcu, između ostalog, i sam konstatovao da je Leskovac po nekim stvarima neverovatan, jedinstven primer u Srbiji, da je Leskovac po broju službenika treći grad u Srbiji, iza Beograda i Novog Sada, da ima 700 zaposlenih, što prelazi sve moguće granice; pored toga, ima 25 hiljada nezaposlenih i da je potrebno da se smanji broj zaposlenih u opštinskoj administraciji. To čak potvrđuje i aktuelni predsednik iz DS-a koji kaže da zbog svega ovoga i zbog nedostatka novca Skupština opštine ne može jednostavno da zaposli ni jedno jedino lice.
To je jedna strana medalje, to je forma koju vi predstavljate građanima Srbije verujući da će oni poverovati u to da vi stvarno vodite računa o interesima građana i države. Ispod žita radi se nešto sasvim drugačije.
Ovde piše - trebovanje radnih mesta po strankama. Na jednoj strani kukate kako ima previše zaposlenih, nema para itd, ali vrlo precizno raspodeljujete radna mesta po strankama. Da vam ne čitam sva radna mesta koja ste raspodelili između sebe, ali pročitaću vam odnos. Vi to uporedite sa ovom revizorskom komisijom i videćete da je procentualno skoro 100% usaglašeno. Kaže, DS može da zaposli 41, DSS 19, G 17 plus 14 i Nova Srbija 8.
O čemu vi pričate? Vi samo hoćete da zadovoljite formu, ali suština je, što je najveći problem za ovu državu, to što vas država apsolutno ne interesuje. Na jednoj strani je uništavate, a hoćete da pokažete kako se borite za zakonitost, za način koji će sprečiti ovakve stvari kakve nam se dešavaju.
Kada je u pitanju institucija koja bi trebalo i koja je jedina nadležna da kontroliše državu, normalno da vama ne pada na pamet da omogućite nezavisnu kontrolu. Nezavisna kontrola bi podrazumevala da dolaze ljudi koji ne zavise od političkih stranaka koje se nalaze u vlasti, da ne zavise od ljudi koji su do juče ili još uvek su, dok u danu za glasanje ne budu izabrani, na plati iz budžeta Republike Srbije. To suštinski odražava i pokazuje kakve su stranke i kakvi su ljudi na vlasti u Srbiji. Normalno, to će se promeniti tek onda kada na vlast dođe SRS.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a zatim narodni poslanik Nataša Mićić.

Ova tačka ima neku svoju predistoriju, a ona je verovatno počela onog momenta kada je u Narodnoj skupštini, suprotno Ustavu Republike Srbije, donet Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji. Tada je jednim nasiljem donet taj zakon, jer stari ustav nije imao ustavni osnov za takav propis; postojeći Ustav napokon je formirao ustavni osnov za takav zakon.
Još prilikom donošenja Zakona imali smo prilike da čujemo isto ovo što sada pričaju ovi što se nazivaju demokratskim blokom – da je Srbija jedina koja nema, svi drugi imaju itd. Ko je to pričao da napokon treba da imamo ono što svi imaju? Oni koji nikada nisu podneli završni račun Narodnoj skupštini. Moguće je da se nekome ne sviđa ovo što pričam, ali teško da može da me nekom argumentacijom demantuje. Ako imate nameru da me demantujete, onda vi koji ste malo duže u Skupštini kažite kada smo usvojili završni račun budžeta za 2000. godinu, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, a za 2006. neću da pričam.
Od kada je došla demokratija nema nikakvog izveštaja o finansijskim sredstvima. Znači, između reči demokratija i skrivanje podataka o trošenju državnih para možemo da stavimo znak jednakosti. Ne treba sada optuživati da li je DS, DSS itd, svi su se izređali za ovih šest godina. Sve što je falilo pokazalo je da ne sme završni račun da se dostavi Narodnoj skupštini. To je važan argument u celoj ovoj priči o kontroli trošenja državnih sredstava.
Drugi momenat koji je od istog značaja za ovu temu jeste što i po onom Ustavu, a verovatno i po duhu ovog Ustava, najgore rešenje za status predlagača kada je u pitanju ova institucija jeste ukoliko se nekom odboru ili radnom telu Narodne skupštine da ovlašćenje da ono bude predlagač. Praksa je pokazala da su to najgora rešenja. Obično su predlagači, kada je u pitanju izbor, daleko od Narodne skupštine.
To je neki standard. Kada je ova tema u pitanju, verovatno bi neki stručni krugovi trebalo da imaju status predlagača, a u Narodnoj skupštini donošenjem te odluke vrši se svojevrsna verifikacija i tome daje onaj zakonski okvir radi legitimiteta postupanja i formiranja nekog državnog organa. Taj princip je kod nas napušten, moram da kažem, od kada je prosvetlela ova demokratija, onog momenta kada je isto ovaj Odbor za finansije dobio status predlagača povodom izbora guvernera Narodne banke.
Samo da vas podsetim da mi imamo jedan od najgorih zakona o Narodnoj banci, jer ovog našeg guvernera niko ne bi mogao da smeni sada. Zašto?
Da bi razrešenje guvernera došlo na dnevni red sednice Narodne skupštine, prvo mora Savet Narodne banke to na neki način da verifikuje, a Savet Narodne banke nema čak ni ovlašćenja nadzornog odbora. Onako kako je postavljena Narodna banka Srbije guverner je nešto iznad Boga.
Kad su formirali Savet oni koji su tada birali vodili su računa kako da odrede krug ljudi koji će imati mesečnu apanažu, pa je onda, mimo svih standarda, diplomirani matematičar predstavljen ekonomistom da bi se namirilo SPO-ovsko parče tog kolača i njihovo učešće, pa je ušao neki Kovačević, neki statističar, matematičar, on je kasnije, kad je pukao SPO, podneo formalno ostavku, ali, to je priroda njegove ličnosti.
Imamo još nekoliko državnih organa gde neki od odbora Narodne skupštine imaju status predlagača, i to je loše rešenje. Zašto je loše rešenje? Zato što i Narodna skupština funkcioniše po principu te partijske podele i zastupanja stranačkih političkih stavova i interesa. Naravno, ako bi sada neko iz Srpske radikalne stranke poštovao zakon i podneo predlog kandidata prošao bi isto kao što je prošla gospođa Borka Vučić. Zašto? Jer se u krajnjem demokratija opet svodi na broj dignutih ruku.
Gde imamo elemente nekog standarda? To je kod ovih naših odbora, sastava tih odbora, tu se poštuje neka proporcija. U poslednjih nekoliko godina, u vreme kada je prva garnitura prosvećene demokratije harala u ovoj skupštini ni to nismo mogli da imamo. Tad nisu znali ni šta je srazmera, šta je proporcija.
Pričam o ovoj evoluciji pogrešnih rešenja, pogrešnih sa gledišta interesa države, ali kasnije se pokazalo da je to bilo pogrešno i sa gledišta parcijalnih interesa stranaka, a u ono vreme od 2001. godine pa do 2004 - 2005. godine i ličnih interesa pojedinaca u političkim strankama. Čak su neka rešenja imala čisto nepotistički karakter, a ne stranački, pa je to predstavljeno kao stranački interes. Sve to dolazi do izražaja i ne može da se sakrije.
Navešću vam još jedan primer. Formiran je neki poseban organizacioni deo koji se bavi sprečavanjem sukoba interesa. Tu je trebalo da budu i akademici, način izbora treba da obezbedi nezavisnost, nepristrasnost, objektivnost itd. Oni su čak doneli jednu odluku mimo onoga što je opštepoznato, znači, oni su u sukobu sa opštepoznatim činjenicama, što samo ukazuje da je neki parcijalni stranački ili privatni interes dobio mnogo veći značaj nego što je Zakon o sprečavanju sukoba interesa.
Vi nikoga, recimo, u Srbiji ne možete da ubedite da gospodin Đelić nije učinio povredu onog zakona. Zašto? Zato što hronologija ne može da se pomeri nikako. Ponedeljak je uvek pre utorka. E, nama je ta organizacija koja se bavi sprečavanjem sukoba interesa rekla da posle utorka dolazi ponedeljak. Sad mi svi treba da uživamo u tom epohalnom otkriću. Zašto? Da bi se sačuvao interes nekog pojedinca i da se ne bi ugrozilo funkcionisanje vlasti. To su mali, sitni primeri koji dokazuju da postoji veliko učešće izvršne vlasti u svim sferama života.
Ako se sada vratimo na ovu tačku dnevnog reda, moram da kažem da članovi 17, 18. i 19. predstavljaju vrhunac kontradiktornosti. Ta tri člana međusobno uopšte nisu usklađena. Dokaz da postoji neusklađenost između tih članova je upravo ova lista kandidata koja je predložena. Stvarno mislim da je teško danas naći kandidata za ove funkcije.
Zašto je teško naći kandidata? Oni treba da imaju vrlo specifična znanja. Sad će neko da kaže – pa, u svim ovim agencijama i firmama koje se bave revizijom postoji taj kadar. Jeste, ali ja sam vam pre nekoliko dana čitao kakva je situacija bila sa Beobankom. Ona firma Danka Đunića i Vlahovića dva puta je rekla da je Beobanka uspešna. Došla nova vlast i za šest meseci napravili izveštaj - katastrofa, treba je uništiti po svaku cenu.
Kako sada nekog iz te agencije možete da predložite i da kažete da je on stručnjak? On se za šest meseci demantovao. Navodno nije imao papire. Kako nije imao papire? Imao je sve papire. U računovodstvu ti to možeš kako hoćeš da ga formiraš. Mi smo nekad imali i pozitivnu i negativnu nulu. To je samo kod nas postojalo i nigde više. Znači, mi generalno raspolažemo takvim kadrovima.
Evo, sad ću da vam ukažem na još jednu nelogičnost. Učestvovao sam nekada davno, 1993. godine u donošenju Zakona o računovodstvu, pa su tada prvi put ubačeni oni revizori itd. Tada se profilisala jedna specijalizovana organizacija, Savez računovođa i revizora Srbije, koja je bila ovlašćena da izdaje sertifikate da je neko ovlašćeni revizor itd. Onda se jedan od bivših ministara finansija zamerio toj organizaciji, pa je sve to što pripada struci izvukao na drugo mesto i rekao – ma, kakav Savez računovođa i revizora, to ja ne priznajem.
Ali, ja sada vidim ovde u predlogu da imamo ovde jednog kandidata koji u izjavi da prihvata kandidaturu odaje zahvalnost onoj poslaničkoj grupi koja ga je predložila. Neću danas imena da pominjem. Vi ćete da pročitate to, to sve lepo stoji.
Znači, izjavu da prihvata kandidaturu za člana po predlogu te poslaničke grupe ja tumačim kao zahvalnost toj poslaničkoj grupi. Taj kandidat u svojoj biografiji navodi da ima sertifikat i da je među prvih 30 u zemlji dobio status ovlašćenog revizora.
Interesuje me kako toj poslaničkoj grupi nije bilo mrsko da njega predloži, s obzirom na to da ima sertifikat organizacije koju oni sa gnušanjem ne prihvataju. Vidite, to je ta politička doslednost, nedoslednost, odnosno interes.
Ako se pogleda formalno-pravno, svi ovi kandidati ispunjavaju uslove, ali ako se pogledaju članovi 17. i 18, oni su svi u sukobu interesa sa gledišta bliskosti prema vlasti, kako je to tamo definisano, i u sukobu su zbog onog faktora koji se zove politička pripadnost, naklonost itd.
Da ste ovu tačku dnevnog reda formulisali, odnosno pripremili na taj način – postoje tri stranke koje su opozicija, dajte, predložite nezavisne kandidate, njih ćemo da izaberemo, jer je nama na vlasti stalo da imamo takve koji će da nas kinje, da nas proganjaju, da nas biju po prstima, da vode postupke protiv nas – koga god da ste pod tim uslovima predložili, mi bismo verovatno glasali za te kandidate, ali vi želite da i kontrola bude vaša. Sa kojim pravom onda tražite od nas da saučestvujemo u tome sa vama? Ne znam zašto bi radikali saučestvovali sa vama u izboru vaših kandidata.
Samo da vam skrenem pažnju, kada nešto muvate, vodite malo računa. Vidite, samo jedan kandidat je dao izjavu da prihvata da bude predsednik. Onda imamo nekoliko kandidata za generalnom izjavom – ja, taj i taj, prihvatam da budem predsednik, potpredsednik, član. Imamo ova dva poslednja kandidata koji kažu – prihvatamo da budemo članovi.
Znači, imamo formalno jednog koji je predložen za predsednika, imamo dvojicu koji prihvataju da budu sve, samo da budu tu. Imamo dva kandidata na kraju koji kažu – mogu da budem član, prihvatam da budem član. Valjda se iz tih izjava vidi kakva je namera, šta se želi da se postigne.
Ako već mislite da treba ova oblast da se reši... To sam predlagao gospodinu Obradoviću, pošto on i kada je bio predlagač Zakona o reviziji, o ovoj instituciji, bio je formalno-pravno predlagač, ali je pobegao iz Skupštine.
Vratimo se propisima bivše Kraljevine Jugoslavije iz dvadeset i neke godine. Tada to nije bila revizorska institucija, nego je bila komisija. Gde je sedište te komisije bilo?
U Narodnoj skupštini, i za potrebe Narodne skupštine oni su kontrolisali sve budžetske korisnike. Nešto kao predlog za razmišljanje, pošto vi volite mnogo tu zapadnu demokratiju.
Različite varijante postoje, kako se biraju ti nezavisni organi od značaja za državu. U nekim državama šest meseci traje intervju sa potencijalnim kandidatima. Ko radi intervju? Zakonodavno telo. U toku tog intervjua, sve se istrese iz tih kandidata, da bi oni koji glasaju za te kandidate bili apsolutno sigurni u njihovu stručnost, nepristrasnost i opredeljenost da poštuju zakon.
Ovde to kod nas svedeno, što reče jedan malopre, ko vam je kriv radikali, što vi niste predložili svog. Znate kada bi prošao naš? Naš ne može da se zaposli ni da bude čistač u opštini od kada ste vi došli na vlast. Tako shvatate vlast. Vlast se shvata kao sopstvena prćija. Neko uzme 20 metara asfalta, postavi negde, slika se, vrati pod miškom, ode na drugo mesto, slika se sa 20 metara asfalta itd. I onda smo jutros slušali dva sata svađu oko asfalta.
Znate zbog čega je svađa oko asfalta? Jer je zarada 1 prema 10. Svi su se svađali zbog zarade, a ne zbog asfalta. Ne ko će da ide kojim putem. Ne, nego kakva je zarada. I Čume je kupio za asfaltiranje. Evo, jedan kod Paraćina otvorio fabriku za proizvodnju kontejnera. Kaže, kada je pravio, svi su se krstili i rekli – šta radi ova budala ovde, kakvi kontejneri itd. Posle godinu dana se promenio propis, kontejneri obavezni. Imao je informaciju. Ko može da dobije informaciju? Onaj ko je blizak vlasti. A vlast traži poslušnike koji će da aminuju da je sve što uradi bilo u skladu sa zakonom. Ovde nisu ispunjeni uslovi da mi biramo.
Član 17. i član 18; neću da pominjem pet godina da su van države itd. To nijedan kandidat ne ispunjava.

Reč ima narodni poslanik Nataša Mićić, a zatim narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je treća tačka ovog dnevnog reda koja nam jasno ukazuje koliko je Srbija zaostala u civilizacijskim i integracijskim tokovima. Naime, jedina smo država u Evropi koja nema državnog revizora, kao najozbiljniji i najvažniji antikorupcijski organ. Druge dve tačke su CEFTA i Kjoto protokol. Poslednja smo zemlja u regionu, odnosno u Evropi koja usvaja i prihvata te integrativne tokove.
Liberalno-demokratska partija će prihvatiti Kjoto protokol i CEFTA sporazum, ali ono što razlikuje ovu od prethodne dve tačke je to da je vladajuća koalicija kod CEFTA sporazuma i Kjoto protokola pokazala svoju neodgovornost u sporosti, tromosti i nesposobnosti, dok je kod državnog revizora ta neodgovornost još veća i vrlo opasna, jer se faktički vladajuća koalicija usudila da izigrava zakon, da izigrava građane i demokratiju.
Prosto, stvara se privid da se formira neko telo. Ne radi se uopšte o stručnjacima, o licima koja imaju licencu za revizora.
Čak su neki po biografiji već pokazali svoju umešnost za zloupotrebu i prikrivanje, kao što je recimo predložena članica ispred Nove Srbije, koja je bila član izborne komisije u vreme izborne krađe 2000. Liberalno-demokratska partija neće glasati za ovaj predlog. On nema apsolutno nikakvu svrhu, jer je jednostavno ovaj savet Državne revizorske institucije skrojen po modelu Vlade.
Dakle, predsednik Saveta je iz DSS-a, kao što je i premijer, potpredsednik je DS i tri člana su G 17, Nova Srbija i DS.
Ta činjenica dovoljno govori da će ovo telo služiti samo za potvrđivanje mahinacija i zloupotreba, tako da ćemo imati priliku i dalje da u vladinim aferama, od kofera do koncesija, preko javnih nabavki bez tendera u MUP-u, imamo samo telo koje će faktički potvrđivati te zloupotrebe.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a zatim narodni poslanik Nebojša Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SPS-a neće glasati za predloženu listu kandidata za članove Saveta državne revizorske institucije iz sledećih razloga.
Prvo, Državna revizorska institucija osnovana je zakonom 2005. godine. Kada se pogleda suština, značaj i kakve su sve nadležnosti te institucije, to je da se čovek smrzne. Institucija je najviši državni organ revizije javnih sredstava, samostalan i nezavisan državni organ.
Dakle, veoma važna antikorupcijska institucija, ali očigledno, kako je počelo sa izborom članova Saveta, proći će kao i sva ona druga antikorupcijska tela koja su osnovana u Srbiji sa ciljem da se javnosti zamažu oči i ništa više.
S druge strane, veoma je potrebno ovakvo telo kao što je Savet Državne revizorske institucije. Ilustrovaću to sa nekoliko činjenica.
U Srbiji već od 2001. godine niko nema mogućnost da sazna kako se troše ogromne pare. Budžet za ovu godinu je 7-8 milijardi evra, samo budžet grada Beograda je skoro milijardu evra, i niko nije imao priliku da sazna kako se troše te pare. Nijedan završni račun od 2001. godine nije podnet.
Još nešto, nekoliko godina od 2001. godine bila je priča da se čeka Državna revizorska institucija, posle toga se čeka savet, a onda će nastaviti da se čeka i neće izaći u javnost, niti na videlo sve ono što se radi sa tim ogromnim parama.
Setimo se onog stampeda 2001. godine kada je Božidar Đelić, tada ministar finansija, štancovao krivične prijave, podnosio ih bez dokaza i obrazloženja, a usput angažovao ljude da što pre nađu nešto da bi se mogla potkrepiti prijava.
I dan-danas još stoje onako na kanapu, pa tako, recimo, imate krivičnu prijavu protiv predsednika upravnog odbora jedne institucije samo zato što je potpisao odluku upravnog odbora, koju je upravni odbor jednoglasno doneo, da se pomogne porodicama palih vojnika u ratnim dejstvima na Kosovu. Tada je politika bila da treba osuđivati sve ono što se tiče odbrane Kosova i zemlje Srbije.
Kada je trebalo, posle pada Vlade 2003. godine, da na dnevni red dođe sam Božidar Đelić kao ministar finansija, više Srbija nije imala prilike da sazna kako se te pare troše.
Doduše, samo kada su izborne kampanje, tada su ministri iz jedne vlade govorili za ministre iz one prethodne kako su oštetili budžet za silne pare, za desetine miliona evra, i ništa više i ništa dalje.
Kako se troše pare? Evo, imali smo skoro primer u Svilajncu kada je organizovan referendum da se smeni predsednik Opštine Svilajnac, pa Dragan Đilas, ministar, vlasnik Nacionalnog investicionog plana, reče: ako smenite predsednika opštine dobićete sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, ako ne smenite - nema. E, tako se troše te pare, javna sredstva. To je bilo zabeleženo u štampi i ja samo prenosim.
Dakle, s jedne strane imamo značajnu instituciju, a s druge strane ogromnu potrebu da Srbija sazna kako se troše ta velika sredstva. Naravno, velike nade se polažu u savet Državne revizorske institucije, da konačno dođe do kontrole tih javnih sredstava. Imamo priliku da vidimo da će taj savet da startuje bez kredibiliteta.
Prvo, ovaj predlog čak ni formalno ne ispunjava uslove da se nađe na dnevnom redu, jer zakon jasno kaže da je odbor, dakle, nadležno telo, kako tamo stoji, dužan da obrazloži predložene kandidate.
Kaže, utvrđuje ispunjenost uslova određenih ovim zakonom. Predlagač, a nema ovde ni predsednika ni zamenika predsednika odbora, nisu prisutni, nisu nam decidno rekli da svi kandidati ispunjavaju uslove predviđene zakonom.
Bilo je malopre govora o tome, i tome se pridružujem, da je dosta tih kandidata koji su sada na državnim jaslama, korisnika budžetskih sredstava i nalaze se ovde u predlogu.
Dakle, odbor, kao predlagač, nije izašao sa jasnim stavom i rekao – da, jesu ispunjeni svi uslovi ili nisu.
Imamo danas onih koji su protiv samo zato što su, kako kažu, neki od predloženih kadar SPS-a. Tvrdim vam, nijedan od predloženih kandidata nije kadar SPS-a.
SPS je imao predložene kandidate, visokostručne i profesionalne ljude. Nisu prošli opet samo zato što su kandidati SPS-a. Mi se ponosimo tim kandidatima i nastavićemo i dalje da podržavamo takve kandidate.
Dakle, imajući u vidu sve to, imajući u vidu da je politika stavljena iznad struke i da su odlučivali partijski, a ne stručni kriterijumi, imajući u vidu da to neće biti nezavisno telo, da je to savet Državne revizorske institucije parlamentarne većine koja će kontrolisati samu sebe, mi nećemo glasati za takvu listu kandidata, ni za jednog od predloženih kandidata.
Nastavićemo da insistiramo da Srbija dobije odgovore na svako od ovih pitanja ko i na koji način troši sredstva. Kao i za sve druge ugovore koji su postali predmet pažnje, ne samo onaj Horgoš-Požega, nego i onaj kojim je država prodala za džabe centralni deo Beograda, Topčider, 4,2 hektara SAD, da se ne znaju ni tačni uslovi, iako je to kulturno-istorijski spomenik, iako je to zeleni kompleks itd. Nastavićemo da insistiramo da Srbija dobije odgovore na ta pitanja. Hvala lepo.

Po Poslovniku, imamo dva javljanja, narodni poslanik Srđan Milivojević.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, javljam se po Poslovniku, član 101. i član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Dakle, ovde smo čuli jednu konstataciju mog uvaženog kolege gospodina Petkovića o ministru za Nacionalni investicioni plan gospodinu Draganu Đilasu.
Dakle, vi ste citirali rečenicu gospodina Dobrivoja Budimirovića koja je neistinito preneta. Gospodin Dragan Đilas nikada nije izjavio da će nekom novac dati ili neće dati u zavisnosti od toga kako taj grad bude glasao.
Jednostavno, novac u Nacionalnom investicionom planu nije novac Dragana Đilasa, nije novac Demokratske stranke, to je novac građana ove zemlje. On će biti usmeravan u onom pravcu gde bude bilo potrebno da bude usmeren, bez obzira kako građani u tom gradu glasaju ili ne. Niti će Nacionalni investicioni plan služiti za kupovinu glasova od strane DS-a, jer za to nema potrebe, mi dobijamo dovoljan broj glasova.
O tome govori, gospodine Markoviću, pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima, za one koji ne veruju.
S druge strane, ako govorimo o Nacionalnom investicionom planu, gospodin Dragan Đilas je posetio mnoga mesta u Srbiji, i tamo gde su izbori i tamo gde nisu izbori.
Shvatam da niste imali zlu nameru, samo ste pogrešno citirali ono što je preneo dnevni list "Pravda", vrlo neiskreno i vrlo neistinito.
Dakle, Dragan Đilas nikad to nije izjavio u Svilajncu, to je izjavio Dobrivoje Budimirović i te reči stavio u usta ministra Dragana Đilasa. To govori o njemu, a ne o ministru Draganu Đilasu.
Podvlačim, Dragan Đilas nije vlasnik Nacionalnog investicionog plana; građani Srbije su oni koji će gazdovati Nacionalnim investicionim planom. Tako će i biti dok se na čelu tog resora bude nalazio ministar iz Demokratske stranke. Hvala.