Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, razmišljajući kako da naslovim ovo obraćanje vezano za guvernera dvoumila sam se između dva naslova: jedno je - guverner kao sistemsko pitanje, onako kako je to Dinkić definisao u vreme kada se razgovaralo o Vladi, drugo je - istorija onih koji su nam od Mekkinsija (McKinsy) doputovali u Srbiju stvarajući enormno bogatstvo za sebe, a siromašeći sve nas, bez razlike kojoj političkoj stranci pripadamo.
Sličnost između Đelića i Jelašića možda upravo jeste u putu od Mekkinsija do Srbije. Samo je Jelašić krenuo iz Frankfurta, Đelić iz Francuske. Jedina razlika. U vreme donošenja Ustava gospodin Dinkić – a ova priča o guverneru je u stvari priča o ideologiji stranke G17, zasnovana na pohlepi i nezakonitom sticanju novca – izrekao je sledeće: ''Ako se bude išlo na izbor guvernera, uopšte nećemo dozvoliti da se Vlada formira. Za nas je to sistemsko pitanje, koje je važnije od toga da li će G 17 plus biti u Vladi ili ne.''
Zašto je guverner Srbije, zašto je gospodin Jelašić kao član G 17 važniji od Ustava i od bavljenja politikom G 17? Možda to objašnjava i ovo dugo vreme stavljanja na dnevni red izbora guvernera i neuspeo pokušaj koalicionih partnera da mu skrate mandat, povežu ga sa starim i daju mu samo godinu i po dana da dovrši poslove, sa nadom da ćemo zaboraviti: način kako su ugašene četiri velike banke, način kako je preko Malog kolektiva osnovana Nacionalna štedionica, u nadi da ćemo zaboraviti gde su i pod kojim uslovima devizne rezerve, u nadi da ćemo zaboraviti aferu sa koferom i da ćemo zaboraviti kako je, zloupotrebom diskrecionih prava, taj isti guverner sprečavao ulazak nepoželjnog ruskog kapitala na ovo domaće srpsko tržište.
Priča o guverneru, a tada viceguverneru, Jelašiću, počinje ponovo onim slavnim ''Službenim listom SRJ'' - Međunarodni ugovori, kada je 2001. godine u septembru gospodin Jelašić dobio nalog, koji je zdušno realizovao, kao privatizaciju velikih banaka. Čitam vam sa strane 31, Međunarodni ugovori broj 8, tehniku sadržanu u dve rečenice - odabrani broj velikih banaka privatizovaće se po principu od slučaja do slučaja, i to metodom brze likvidacije i ''isecanjem''.
Reforma bankarskog sistema, po narudžbi velikih međunarodnih finansijskih institucija, koje su pokrivale više od 90% privrede Srbije, obeležila je dolazak gospodina Jelašića u Srbiju. Početkom 2002. sledila je temeljna destrukcija i, umesto najavljene sanacije, koja se po računicama kvazieksperata pokazala suviše skupom, računalo se da je likvidacija jeftinija nego sanacija banaka.
Ti troškovi su ono, što želim da građani čuju, prebačeni na poreske obveznike Srbije, a privredne organizacije, naša preduzeća su ostala bez garanata, finansijera i kreditora za poslovne poduhvate.
Po principu - ubij poverioca, uništene su četiri velike razvojne banke, kojima su dugovali veliki privredni sistemi i onaj nikada dovoljno pominjan Sartid, koji je, tako očišćen od obaveza, mogao bi biti prodat ili predat, bolje reći, američkim prijateljima, u vreme međusobnog uzvraćanja usluga za 21,3 miliona dolara.
Raščišćen je prostor na finansijskom tržištu za nove banke sa stranim kapitalom, a neki kolektivi ili da doslovno čitamo firma Mali kolektiv, već poznatog gospodina Hamovića npr, iz zemlje i inostranstva su u prostorijama likvidiranih banaka organizovali bankarsku aktivnost, uz malu pomoć prijatelja, koji su im obezbedili ne samo sredstva, ne samo prostore bivšeg SDK npr, nego i unosne poslove, a to su poslovi sa isplatom stare devizne štednje.
Javnost je vrlo smišljeno i namerno zamajavana pričom, i to je veliki teret gospodinu guverneru, da je osnovni problem u 8.000 ljudi koji su u jednom danu ostali bez posla, želeći da zaboravimo razmere krađe izvedene uništavanjem bankarskog sistema.
Preostale domaće banke su doživele nov udar. U pregovorima u Parizu dogovoreno je da se otpiše desetogodišnja kamata za koju je garant bila država. Te obaveze nisu smanjene prema bankama, samo je država iskoristila situaciju, vrlo perfidno i smišljeno, i pretvorila sve to u svojinski ulog Republike Srbije.
Tako su, posle dužeg perioda, u najvećem broju banke postale ponovo državne banke i u narednoj fazi su prodate stranim bankama. O tome koje su banke bile kupci, po kojim cenama su prodate, ko je i koliku proviziju uzeo, uverena sam da će jednog dana guverner, koga danas predlažete, i oni koji ga podržavaju morati da daju odgovor građanima Srbije.
Domaći finansijski sistem je tada potpuno dotučen, ali to nije bilo dovoljno. Išlo se na dalje udare na pojedine privatne banke, koje nisu mogle da se spasu nikakvim sudskim odlukama. Da li neko od vas shvata koliko je opasnog činjenja bilo u ponašanju gospodina guvernera kada je sve stvari iz temelja pomerio i okrenuo naglavačke. Promet hartija od vrednosti i akcija je izmešten sa berze, koja je po definiciji mesto gde se trguje. Premestio ih je na Centralni registar.
S druge strane, one organizacije koje moraju da se bave trgovinom, poput berze, dozvolile su ili bile prinuđene, da se trgovina akcijama odvija potpuno mimo berze i to neposrednim pogodbama kupaca i prodavaca. Samo veliki broj malih akcionara zna koliku je štetu zbog toga pretrpeo i samo sudovi znaju koliko se postupaka pred njima vodi ili će se tek voditi zbog ovakvog činjenja.
Tako je počela velika tranziciona prevara, koja se nastavila rasprodajom srpskih preduzeća po bagatelnim cenama, pri čemu je strancima ustupano i domaće tržište i otvoren je potpuno i raščišćen put za domaći bankarski sistem.
Dragi građani, cenzus za osnivanje banke bio je samo pet miliona dolara. Sve te strane banke, koje su dale pet miliona dolara, na kraju sledeće poslovne godine imale su aktivu vrednu više od 800 miliona evra. Sa pet miliona dolara uloga ostvarile su nove vrednosti sa 800 miliona evra. To je zasluga, između ostalog, i gospodina Jelašića, sa ekipom Dinkić i Đelić, sa kojom radi svih ovih godina zajedno.
Proces zatvaranja domaćih banaka se nastavlja. A nigde u svetu ozbiljna država ne može da prepusti u ruke stranih banaka finansiranje privrede, jer banke drže krvotok privrede i ekonomije. Odlično znaju dobri studenti ekonomije šta znači ako vam banka otežano daje kredite, ako upravlja vašim razvojem, kako može da kanališe razvoj privrede jedne zemlje.
Možda bi neko rekao da je trebalo da dobijemo jeftiniju ponudu, kvalitetniju uslugu, niže kamate. To bi po prirodi stvari trebalo da bude rezultat konkurencije. Vi ste svedoci, kao i ja, da te strane banke uglavnom finansiraju stanovništvo, i to za kratkoročnu potrošnju, pod višestruko višim kamatama nego iz zemalja iz kojih dolaze.
Ekonomisti, takođe, dobro znaju da je značajan deo deviznih rezervi, kojima se hvali gospodin Jelašić, u stvari sterilisan kapital poslovnih banaka, odnosno kada iz centrale svoje iz zemlje iz koje dolaze daju 10 dinara kredita, one moraju da polože 4 dinara u depozit kod Narodne banke, a nama se guverner hvali da su to devizne rezerve. Samo da građani odluče, da imaju mogućnost da vrate te kredite, tog istog momenta bi 40% deviznih rezervi bilo istopljeno u jednom jedinom momentu.
Takođe, treba da kažemo da je zasluga guvernera i to što je zaduživanje raslo brže od direktnih stranih investicija. Vrlo perfidno i smišljeno se ili podsticalo zaduživanje, ili se ćutalo šta i do čega može da dovede takvo zaduživanje.
Međutim, stečaj zatvorenih banaka još nije okončan. Izveštaj o bilansima za svaku pojedinačnu banku mora da sadrži podatke o sredstvima koja su se nalazila na računima u inostranstvu, gde su i pod kojim uslovima deponovana ta sredstva i gde se kriju sredstva od prodaje imovine tih banaka.
Da li vi mislite, gospodo iz G 17, da ćemo mi da zaboravimo da su se koplja lomila i životi ulagali na kocku oko mesta predsednika upravnih odbora u Agenciji za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, da ste joj menjali pravne sledbenike, da znamo gde su se držala sredstva.
Da li građani misle da je ovo visoka ekonomija ili politika?
Da prevedem šta to znači za obaveznike Srbije. Gubitak od 30 milijardi dinara, koji je ostvarila Narodna banka Srbije, ponavljam, 30 milijardi dinara, to je po kursu od 80 dinara - 376 miliona evra vrednosti.
Da li znate koliko je to Beočinskih fabrika cementa? Da li znate da je za 21 milion prodat jedan Sartid, 15 Sartida vrednosti je izgubljeno u ovom gubitku i u ovoj cifri Narodne banke.
Do ove cifre se došlo zato što imamo nekredibilnu monetarnu vlast, koja je optužena za korupciju. Normalno, ta se korupcija ne dokazuje lako, jer vešti ljudi kriju tragove, a zbog diskrecionih prava kojima guverner raspolaže ne može baš da se razluči koja je odluka motivisana ličnim interesima, a koja potpada pod diskreciona prava.
Ali, da li je moguće da nam guverner, koga ponovo predlažete, svojevremeno odbije rusku grupu Konvers, automatski, kada je htela da preuzme Kulsku banku, sa obrazloženjem da Konvers grupa ima nizak kreditni rejting. Njihov kreditni rejting je bio bb minus, kao i međunarodni rejting Srbije.
Ali, o dvostrukim aršinima govori sledeća stvar. Jelašić je na položaj guvernera došao kao najavljeni direktor HV banke, o kojoj je kasnije trebalo da odlučuje nepristrasno.
Upravo toj banci, dragi građani Srbije, dao je saglasnost za obavljanje kastodi poslova, odnosno procesa saldiranja i čuvanja hartija od vrednosti, iako je mesec dana pre toga NBS odbila da izda takvo ovlašćenje HVB banci zato što nije imala uslove jasno predviđene regulativom. Po dolasku gospodina Jelašića na mesto guvernera, papir je dobijen bez problema.
Kako je moguće da predlažete guvernera koji je dozvolio Evroaksis banci da, bez ikakvih posledica, prekrši ugovor o vraćanju 28 miliona deviznih rezervi, bez monetarnog odbora i sam odlučio da se toj banci ne postave dodatni uslovi. Na primedbu da o tome odlučuje monetarni odbor, on je rekao da monetarni odbor nije zabavište i da on odluke donosi sam. O tome svedoče njegovi saradnici.
Devizne rezerve, kojima se hvali, jesu postigle ekspanzivan rast, a da li su one rezultat izvoza ili je reč o onim sredstvima koje oni naši građani koji žive u inostranstvu dostavljaju kao doznake svojim rođacima ovde i da li je reč o onom nestabilnom delu koji se zove deo deviznih rezervi koje banke moraju da polože na račun NB.
Ali, kao i uvek, najteža stvar dolazi na kraju. Oni koji danas predlažu gospodina Jelašića za guvernera, DS, gospodin Đelić, koji je izrekao tvrdnju da je 155 miliona evra uludo bačeno i potrošeno za skupu i neodgovarajuću monetarnu politiku, a danas stoji iza toga predloga, samo dokazuje da putevi novca u stvari dovode i do političkog dogovora i da kada se oko novca dogovorite problema nema.
Ali, ima problema, guverner je priznao da ima 376 miliona evra gubitka, u aprilu 18. je održao konferenciju na kojoj je priznao da će imati 10 milijardi dinara gubitka i da će morati da bude dokapitalizovana Narodna banka. On je to tvrdio u aprilu, kada je završni račun već bio urađen, ovde piše da ima 30 milijardi, tri puta više.
Zašto je gospodin Đelić pristao, da li misli da smo zaboravili izjave, da li misli da najveća zloupotreba državnih sredstava, sa emisijom blagajničkog zapisa, može da bude zaboravljena? Da li mislite da građani ne znaju da izračunaju, ako su u prvoj polovini godine prodali milion evra, po kursu od 87 dinara, kupili blagajničke zapise, držali ih šest meseci, na kraju godine su ponovo mogli da kupe za te dinare koje imaju, milion evra po kursu od 78, i da imaju čistu zaradu 200 miliona evra.
Problem je što je ta zarada ostvarena na teret građana Srbije, jer novac nije materija koja može da se stvori u jednom džepu, a da iz drugog džepa ne bude izvađena. Ovo je samo jedan od primera i jedan od dokaza kakvu pogubnu politiku, vrlo smišljenu, u interesu najužeg kruga saradnika gospodina Dinkića vodi gospodin Jelašić. A ono što su zahtevi za proverom načina štampanja gotovog novca, načina prevoza gotovog novca, zloupotrebe ovlašćenja u samoj Narodnoj banci, i za to će jednoga dana doći sednica na kojoj će tema biti zloupotrebe u Narodnoj banci. Za takvog guvernera srpski radikali nikada neće glasati.