Gospodine predsedavajući, pogledajte malo ovo vreme, nešto je skupo, pa da smanjimo troškove.
Naravno, pozivam se na član 136. našeg poslovnika, a taj član reguliše sadržaj Predloga zakona, šta on mora da ima. Konkretno, stavljam primedbu, odnosno smatram da predstavnik predlagača mora da izađe i da nam objasni neke stvari.
Skrenuo bih vam pažnju, okrenite stranu 4 obrazloženja, poslednji pasus, zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, odnosi se na članove 12. i 13. Predloga zakona. Tu je dato objašnjenje osnovnih pravnih instituta.
Moram da vam kažem da, što se tiče ovog objašnjenja, ono jeste korektno, ali to objašnjenje i ono što je napisano u članovima 12. i 13. apsolutno nema nikakve veze, ili da budem precizniji, gospodine Markoviću, ovde je vrlo lepo napisano zašto se briše nešto u članu 40. postojećeg zakona i u članu 41. Ja potpuno delim to mišljenje, ali nigde nema objašnjenja za ovo što se unosi u novi tekst člana 40.
Evo, šta se unosi - odnosi predsednika Republike i Vlade zasnivaju se na saradnji i na pravima i dužnostima koji su određeni Ustavom, zakonom i drugih opštim aktima.
Mislim da je ovo, apsolutno, nepotrebna formulacija. Zašto? Nadležnost predsednika, nadležnost Vlade je definisana Ustavom. U kakvom će odnosu da budu predsednik Republike i Vlada, pričamo o državnim organima, ne pričam o fizičkom licu koje je predsednik Republike ili fizičkom licu koje je predsednik Vlade, to je za Ustav i za zakon potpuno marginalna stvar, pričam o državnim organima. Kaže - njihova nadležnost je regulisana Ustavom, oivičena, omeđena, dokle neko, odakle drugi. Formalno je predsednik Republike na čelu izvršne vlasti, samo formalno, da vam ne pričam zbog čega.
Kako možete da napišete - saradnja? U kom višem opštem aktu od ovog vašeg predloga zakona piše da oni moraju da sarađuju? Kada kažete saradnja, dajte, objasnite mi šta to znači.
Da li vi to onda svodite na personalna rešenja ljudi koji su na čelu tih organa, moraju da piju kafu, moraju da se međusobno pozivaju itd.?
Mislim da je ovo potpuno nepotrebna odredba, da ovo treba kompletno izbaciti. Treba kompletno da se izbaci, iz prostog razloga - što ništa ne znači.
A, drugo nešto, pa nije potrebno da za ove personalce koji su na tim mestima napišete - saradnja. Oni mnogo dobro sarađuju, gospodine Markoviću.
Da vas podsetim na intervju Borisa Tadića, valjda je tada bio potpredsednik Demokratske stranke, septembra 2000. godine, u kome je on otvorio dušu, pa kaže - jeste, bio sam levičar, pod uticajem tate i mame, pa sam to napustio onog momenta kad sam pročitao knjigu. Koju knjigu?
Kaže - knjigu koju su napisali Vojislav Koštunica i Kosta Čavoški, i ja sam levičarske ideje odbacio i prešao sam u liberale. Zar vi ne shvatate, građani Srbije, to je dvojac u kome se nalazi politički sin i politički otac, i ovo što se svađaju, navodno, kobajagi, pa to se otac i sin svađuckaju pomalo. Zašto? Da bi narod prevarili. To je dvojac, vrlo lepo vlada. Nije njemu bio idol ni Đinđić, ni ovaj, nego Vojislav Koštunica, zapamtite.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku, gospođa Lidija Vukićević.

Samo bih htela još da kažem nešto o očuvanju kulturne baštine, pošto na televiziji i po nekim ...

Na osnovu kog člana, gospođo Vukićević?

Član 225.
...i u nekim intervjuima vidim da se ministar kulture zalaže za očuvanje kulturne baštine. Kada kažem, očuvanje kulturne baštine, nažalost, u zemlji Srbiji to ne znači ništa, a kada kažemo - jedinstveno očuvanje kulturne baštine, e to već može nešto da znači. Jedan narod ne propada zato što je izgubio rat, jedan narod propada zato što je oslabljen iznutra, pa odustaje od svog jezika, od svojih mislilaca, od svojih pisaca, od svega onoga što mu je dato i svega onoga što je njegova kulturna baština. Dakle, narod čini veleizdaju prema samom sebi.
Nekako sam mišljenja da smo u poslednje vreme, upravo, počeli da činimo veleizdaju prema samima sebi, iz razloga što vidim da se poigravamo pretkosovskim, kosovskim i pokosovskim ciklusom, što se Marko Kraljević tumači na različite načine, što se Branislav Nušić, kroz postavku nekih reditelja na pozorišnim daskama, može da protumači i ovako i onako, može da se postavi i kao neko ko nije bio realan, ko nije realno oslikao srpsku porodicu, nego je srpska porodica, kroz tumačenje pojedinih reditelja, predstavljena kao veoma primitivna. Takve postavke i takve predstave kaljaju i prljaju ugled Srba i srpske porodice, tradicije. Takve predstave odlaze u inostranstvo i edukuju našu decu, koja su Srbi, ali rođena negde na Zapadu, ili nije bitno gde, u kom delu sveta.
Dakle, stvarno bih želela da se donese, da li će to biti zakon, ili nešto drugo, o očuvanju kulturne baštine, jer smo se do sada uverili da to ne znači ništa, da svako na svoj način tumači sve ono što nam je ostavljeno, od literature, slikarstva i svega ostalog, nego da to, prosto, bude nešto prema čemu ćemo svi znati i morati da se ponašamo. Dakle, jedinstveno očuvanje kulturne baštine, koje će da važi za sve.
Onda nećemo moći da kritikujemo nekog i da kažemo – pogledaj, govori za Marka Kraljevića da je lopov, ovaj veliča Marka Kraljevića, nego ćemo imati isti odnos i znaćemo šta su vrednosti, šta treba da vrednujemo od onoga što nam je ostavljeno kroz kulturu i kroz tu kulturnu baštinu.
Hvala.

Zahvaljujem.
Povredu Poslovnika reklamira narodni poslanik Amdžad Migati.

Član 225, 226. Tražim objašnjenje od ministra, Vlade, predsednika Skupštine, predsednika nadležnih odbora,
kad će već jednom da nam daju zakone koji vrede i koje zaista koristi i Skupština i narod.
Podržavam ono što je rekao kolega Krasić, jer ovo ovde je zamajavanje Skupštine i naroda zakonom o platama. Prvo, vi govorite o nekom standardu, svetskom standardu, je li tako? Hajde da menjamo taj svetski standard na izabrane funkcije.
Zna se u svetu, na primer, da postoji plafon za plate, na primer, prvo, predsednika Republike, pa predsednika Skupštine, predsednika Ustavnog suda, predsednika Vlade ili narodnih poslanika, sudija Ustavnog suda, pa ministara, itd. A šta mi imamo ovde? Vi kukate na sednicama Vlade da državni sekretar ima veću platu nego njegov ministar. Pa, gde je tu logika?
Mi u Skupštini, damo, na primer, šefu kabineta jednu i po veću platu nego što ima poslanik. A funkcioneri imaju pravo na šta? Šef kabineta, na primer, savetnici? Hajde, sve to u jednom zakonu da se potvrdi, a ne ovde, potpredsednik Vlade kad se razreši dužnosti, onda se i njegov šef kabineta razreši dužnosti, a šta je sa savetnicima, što to ne ide u paketu? Hajde već jednom da pravimo zakon kako treba, pa da bude jednom zauvek i za svaku vladu, a ne - svaka vlada kako hoće. Kada ćemo da dođemo do takvog standarda? Da li vi pričate o svetskom standardu, ne znam. Ali, zato, na primer, svi pričaju kako poslanici imaju velike plate, šta ja znam, a svi imaju veće od njih.
Da se razumemo, Srpska radikalna stranka ne traži da se povećava plata poslanicima, nego da bude nivo prema njima, da se meri tako da ministri imaju manje od poslanika. Vi kažete da nema para u budžetu. Hajde da malo radimo zajedno. Dajte zakon o tome.
Kada će da dođe zakon o tome, umesto ovakvog, da samo delimično zadovoljimo ovo ili ono. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam, da li žele reč predsednici ili predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Izvolite, Žarko Obradović, zamenik šefa Poslaničke grupe SPS-a. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, SPS smatra da ove tačke dnevnog reda nije trebalo da budu predmet rasprave u Skupštini, bar ne danas, možda u nekom kasnijem, budućem periodu.
Jer, sve što je stavljeno sada na dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije, čast izuzecima, koji se mogu izbrojati na prstima jedne ruke, jeste samo način da se pokaže da Skupština nešto radi.
Imamo 32-33 tačke dnevnog reda, koje su skrpljene u šest, sedam, osam nazovioblasti i mi treba narednih dana da donesemo, odnosno Skupština Srbije treba da raspravlja o ovim zakonima, da ih usvoji i da pokaže da nešto radi.
Ono što bi trebalo da radimo, to su oni zakoni koji su predviđeni Zakonom o sprovođenju Ustava, a mi to, očigledno, ne radimo. Trebalo je, pre svega, izabrati Ustavni sud Republike Srbije, ne samo kao obavezu koja stoji na osnovu odredaba Zakona o sprovođenju Ustava, nego zato što je taj ustavni sud institucija koja je potrebna državi Srbiji, ali i Ustavni sud kao institucija koja bi podrazumevala sprovođenje odredaba ovog zakona koji se danas ovde predlaže.
Naravno da nismo u situaciji da donesemo zakone vezane za Ustavni sud i izvršimo izbor Ustavnog suda, zato što vladajuća koalicija još uvek nije završila svoj posao.
Naime, već mesecima, od formiranja te vlade i donošenja Zakona o sprovođenju Ustava, iza scene se vrši jedna pogodba koalicionih poslanika oko plena koji se zove država Srbija.
Građani Republike Srbije ne treba da se čude kada u sredstvima javnog informisanja pročitaju - ovaj dobio ovo, onaj dobio ono, mislim na javna preduzeća; ona su podeljena po stranačkoj osnovi. Ove druge stvari, institucije, organizacije i sve ono što je predmet rada ove skupštine i Vlade, to se radi iza scene, ali to, apsolutno, ima tu partijsku dimenziju.
Ne treba zaboraviti da smo tri nedelje kasnili u odnosu na početak rada Narodne skupštine Republike Srbije, zato što se nije mogao postići dogovor u vladajućoj koaliciji u vezi sa sastavom Državne revizorske institucije.
Kad pogledamo ove tačke dnevnog reda, ne razumem zašto je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima uguran sa ostala tri zakona, sem iz jednog praktičnog razloga, što te zakone u Skupštini treba da brani gospodin Marković, pa da ne bi dolazio dva-tri puta, nego da bude ovde dok Skupština bude raspravljala o tim zakonima.
Pošto je Vlada vrlo daleko od Skupštine, ne prostorno, ali po mnogim stvarima, Vlada, očigledno, ne želi da ministar bude izložen sudu poslanika Narodne skupštine Republike Srbije i javnosti više nego što oni procenjuju da treba, jer, inače, nema nijednog razloga da gospodin Marković ne dolazi dva puta.
Mislim da je to jako loše. Poznavajući gospodina Markovića, ne verujem da on ne bi došao drugi put i ne vidim razlog za tako nešto. Vladajuća koalicija, u stvari, radi ono što im odgovara, nema tu konsultacija, saradnje, nema tu bilo čega što se zove dogovor oko načina rada. Ono što vladajuća koalicija smatra da treba, ona predloži i na taj način se radi. Znate i sami, ima puno primera u bliskoj prošlosti od nekoliko meseci, da to ne donosi dobro Srbiji.
Kada je reč o ovim predlozima zakona o kojima večeras raspravljamo, mi u SPS-u ne vidimo razlog da se Skupština o ovome izjašnjava. Ovo govorim vrlo konkretno. Kad pogledate izmene i dopune ovog zakona o Vladi, vidite određene stavove koji su predmet usaglašavanja sa Ustavom Republike Srbije.
Ustav Republike Srbije, kao najvažniji akt u ovoj državi, donesen je ogromnom većinom svih poslanika i građana Republike Srbije, pošto su i poslanici imali udela u njegovom donošenju, i tu postoji prosta rečenica - obaveza poštovanja Ustava Republike Srbije.
Mi smo u proteklih nekoliko meseci videli, crno na belo, da Vlada ne poštuje Ustav Republike Srbije. Ako ne poštuje Ustav Republike Srbije, onda stvarno nema razloga da mi večeras usvajamo izmene i dopune zakona koji utvrđuju usklađivanje sa tim ustavom, ili sprovođenje onoga što u Ustavu Republike Srbije stoji.
Navešću nekoliko konkretnih primera, da bih ove svoje reči dokazao. Naime, pošto je gospodin Marković ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, pokazaću na primeru lokalne samouprave kako to izgleda kad Vlada sprovodi Ustav. Ništa lično, a propo ministra, sve što kažem odnosi se na ponašanje Vlade.
Građani Republike možda znaju, možda ne znaju, ali Vlada Republike Srbije je u 10 jedinica lokalne samouprave uvela privremene organe, praktično, tamo postoji vanredno stanje. Zanimljivo je da znate, Vlada Republike Srbije je uvela prinudnu upravu u opštini Užice 16. novembra 2006. godine, u Smederevu - 16. novembra 2006. godine, u Zrenjaninu - 16. novembra 2006. godine, u Babušnici - 1. decembra 2006. godine, u Valjevu - 28. decembra 2006. godine. Znači, 2006. godine, ona prethodna vlada.
Sada je bilo logično, kad je bila formirana nova vlada, da se učini nešto drugo. Bilo bi logično da predsednik Narodne skupštine Republike Srbije obavi svoj deo posla iz okvira nadležnosti koje mu zakon propisuje, ali toga nema.
Vlada Republike Srbije je, takođe, 12. aprila 2007. godine, uvela prinudnu upravu u opštini Leskovac, 19. aprila 2007. godine - u Bogatiću, 21. aprila 2007. godine - u Kuli, 24. maja 2007. godine - u Velikom Gradištu i 14. juna 2007. godine - u Smederevu.
Zašto pominjem Vladu i samo Vladu?
Zakon o lokalnoj samoupravi je eksplicitan, on utvrđuje obavezu Vlade da, kada postoje razlozi za to, uvede prinudnu upravu. Ta prinudna uprava treba da funkcioniše samo tri meseca i za ta tri meseca bi taj privremeni organ trebalo da obavlja poslove skupštine opštine. Posle toga, građani lokalne samouprave treba da se na izborima izjasne o tome koga žele kao odbornike koji će ih predstavljati.
Međutim, imamo praktičnu situaciju da to prinudno veće traje mesecima, i godinu dana, i da se ne dešava ništa. Čak imamo neke paradokse.
Jedna je stvar kada je prinudna uprava uvedena zbog stvari koje se nisu sprovodile, poštovanja zakona na nivou lokalne samouprave, ali bilo je slučajeva da opština pokrene inicijativu za smenu predsednika opštine, pa se onda građani izjasne, pa ta inicijativa ne prođe, primera radi, u Bogatiću, tamo gde je socijalista. Čuo sam da je sličan slučaj i u Smederevskoj Palanci. Šta se onda zbiva?
Umesto da se odmah posle raspuštanja skupštine, posle određenog roka, raspišu novi izbori, pa da građani izaberu nove odbornike, jer su se ostali pokazali na delu kao neko ko ne radi kvalitetno, a i pokrenuli su inicijativu koju građani nisu prihvatili, imamo situaciju da se, na mala vrata, od strane Vlade guraju ti ljudi ponovo i onda sprečavaju predsednika opštine da radi svoj posao. To je primer iz Bogatića.
Ja ovo ne spominjem slučajno - Vlada, Vlada, Vlada i opet Vlada, jer Predlog zakona o kome mi večeras raspravljamo, čini mi se, u prvom ili drugom članu, poziva na usaglašavanje sa Ustavom Republike Srbije, sa članom 192. stav 1, gde se kaže - Vlada je dužna to i to.
Zanimljivo je, znam da je ovo predmet drugog zakona, ali pokazuje kako Vlada Republike Srbije radi u Srbiji, kako se ophodi prema lokalnoj samoupravi.
U tom stavu 3. ovog člana Ustava Republike Srbije, u koji se svi kunu, a koji Vlada, očigledno, ne poštuje i sprovodi na krajnje sumnjiv, selektivan i, konačno, partijski podoban način, stoji, crno na belo - istovremeno sa raspuštanjem SO, Vlada imenuje privremeni organ, koji obavlja poslove iz nadležnosti skupštine, vodeći računa o političkom i nacionalnom sastavu raspuštene skupštine.
Znači, bilo bi logično, kada Vlada imenuje taj privremeni organ, da vodi računa o stranačkom i nacionalnom sastavu, ako je reč o jedinicama lokalne samouprave u nacionalno mešovitim sredinama.
Kako to u praksi izgleda? Opet ću vam dati vrlo konkretne primere.
Dakle, u Užicu, rekao sam već da je uvedena prinudna uprava 16. novembra 2006. godine, sastav tog tela čine dva člana DS-a, jedan član DSS-a i jedan - G17 plus i Nove Srbije. To nije sastav skupštine jedinice lokalne samouprave.
Dakle, dok Vlada nije promenila ovaj sastav, prethodni je imao devet sednica i od tada se nisu sastali, jer ne mogu da se dogovore o dnevnom redu. Užice je velika opština, veoma značajna opština i mnogo ljudi tamo živi. Vlada je dozvolila petorici ljudi da u ime svih, pozivajući se, naravno, na samo njima poznate odredbe zakona, budu vlasnici njihovih života i sudbina na lokalnom nivou.
Ovaj primer pokazuje kako Vlada ne poštuje Ustav i ovaj sastav privremenog organa nije napravljen shodno sastavu i strukturi SO po partijskoj, odnosno po pripadnosti određenim političkim strankama.
Smederevo. Vlada je u Smederevu uvela prinudnu upravu 16. novembra 2006. godine. Početkom jula 2007. godine, znači, nova vlada, ako je bila anatema na onu prethodnu, eto, ona prethodna nije znala šta radi, a ova nova vlada, početkom jula 2007. godine imenuje privremeni organ, koji su sačinjavali dva člana DS-a, dva člana DSS-a i jedan član G17 plus.
Ja sam već pominjao ostalo, dakle, G17 plus, i ranije, ali apsolutno je poenta da sastav tog privremenog organa odgovara sastavu Vlade. Naravno, za ostale koalicione partnere našli su neka druga mesta, neke druge funkcije, neka druga javna preduzeća, odnosno lokalna komunalna preduzeća, što bi narod rekao, da i vuk bude sit, i ovce na broju, a građanima kako bude.
Znači, Vlada Republike Srbije je posle donošenja Ustava, apsolutno, postupila suprotno od člana 192. stav 3. Ustava Republike Srbije, a ovde u Predlogu zakona kaže - Vlada treba, i ministri, da daju zakletvu. Moram vam reći, bez uvrede, da je krajnje čudno, prazno, tako zvuče ove reči gde ministar, u članu 4, treba, član Vlade, da se zakune na odanost Republici Srbiji svojom čašću, to ne bih komentarisao, pa kaže dalje - obavezujem se da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost Vlade, itd, itd.
Evo, ja vam navodim dva vrlo jasna primera o tome kako se poštuje Ustav Republike Srbije. Rekao sam da taj deo zakletve ne bih komentarisao.
Zrenjanin, uvedena je prinudna uprava 16. novembra 2006. godine. Još jedan kolega je, pored mene, tražio od predsednika Narodne skupštine, gospodina Dulića, da raspiše izbore, ali je pitanje kada, pošto je to bilo 16. novembra 2006. godine, a danas je 1. oktobar 2007. godine. Znači, 11 meseci i 14 dana je već prošlo otkako tamo postoji prinudna uprava.
Znači, ljudi, 11 meseci i 14 dana pet ljudi upravlja opštinom kao što je Zrenjanin. Oni su, jednostavno, po stranačkom principu, izvršili raspodelu onoga što se može raspodeliti na nivou lokalne samouprave i tih pet ljudi već 11,5 meseci samo izvršavaju zadatke svojih partijskih organa. Sastav tog organa, pošto postoji "Službeni glasnik" koji to propisuje, takođe odgovara strukturi Vlade, a ne strukturi opštine. Znači, još jedan primer kako Vlada poštuje Ustav na koji se poziva i u koji se zaklinje.
Babušnica, 1. decembar 2006. godine. Dakle, prošlo je 10 meseci, a Vlada još uvek tamo, odnosno, u međuvremenu je promenila odluku prethodne vlade i sada imenovala privremeno telo samo po tom kriterijumu. Naravno, članovi DS-a, DSS-a.
Vlada nije reagovala jedino u onim opštinama gde je već ranije uspostavljena takva struktura. Neko je danas pomenuo i Valjevo, a onda nije imala potrebe da tako nešto čini, da upodobi privremeni organ, po kadrovskoj strukturi, potrebama Vlade, umesto odredbama Ustava Republike Srbije, nego je ostavila da to stoji.
Pomenuo sam i primer Leskovca nekoliko puta, i opet ću, sve dok ne čujem od gospodina Dulića adekvatan odgovor, a tragična stvar vezana za Leskovac je u tome što se, praktično, po stranačkom principu vrši raspodela svih onih radnih mesta unutar organa za koje je nadležna lokalna samouprava. Oni su se, očigledno, pre nego što se Vlada dogovorila na novom republičkom nivou, pošto su novine pune izjava, članaka o tome kako su rasporedili javna preduzeća, u Leskovcu pre toga dogovorili, tačno, za svako radno mesto. Verujte mi, ovde imam sistematizaciju radnih mesta, najtragičnija stvar u celoj priči je što gore stoji DS, DSS i G17 plus, a tu je i Nova Srbija i tačno se zna šta kome pripada po tom osnovu.
Moram vam reći da je ista situacija i u drugim opštinama u kojima je uvedena lokalna samouprava, u Bogatiću, u Kuli, u Velikom Gradištu, u Smederevskoj Palanci.
Naveo sam 10 primera, crno na belo, gde se vidi kakav je odnos Vlade prema Ustavu Republike Srbije. Danas, kada treba da raspravljamo, mene, a nadam se i većinu vas, a potpuno sam ubeđen - i sve građane Republike Srbije koji gledaju ovaj prenos, neko treba da ubedi da oni poštuju Ustav, mislim na skupštinsku većinu.
Evo 10 primera iz opština iz kojih se vidi da ne poštuju Ustav. Nemojte se pozivati na odredbu Ustavnog zakona i na to da će biti doneti zakoni koji će otvoriti put za lokalne izbore, jer to je stvar koja se tiče svih jedinica lokalne samouprave.
Ovde imamo 10 jedinica lokalne samouprave u kojima se mogu raspisati izbori i pružiti mogućnost građanima Republike Srbije da sami donesu odluku o tome ko treba da ih zastupa.
Ništa se neće epohalno desiti ako se u ovih 10 jedinica lokalne samouprave sprovedu izbori, jer tek kada se sprovedu izbori, onda ministar, ili bilo koji drugi član Vlade, može da izađe za ovu govornicu i da kaže, Ustav Republike Srbije je nešto što ću poštovati. Do tada, izvinite, ali to su prazne reči i samo su namenjene njihovoj partijskoj javnosti, jer ne verujem da iko može da izađe i da se pozove na poštovanje Ustava, a, evo, 10 primera kako se ne poštuje Ustav Republike Srbije.
Stvarno nema potrebe da raspravljamo večeras o ovom zakonu, jer se vidi da je to pro forme, jer život ide nekim svojim, drugim tokom.
Čitao sam mišljenje Ministarstva i u jednom delu se pozivaju da Zakon o lokalnoj samoupravi, biće donet novi, pa do tada sve ovo, a u isto vreme se pozivaju na isti taj zakon i donose rešenja koja su suprotna Ustavu.
Ta tvrdnja da se ponašaju kao što se ponašala stara vlada nije opravdanje, već je to dokaz da se krši Ustav. Ako je stara vlada kršila Ustav, onda, valjda, nova neće. Nije razlog za glasanje o nečemu, jer kažu, oni su se ponašali tako, pa ćemo i mi tako.
To je nešto što nas, socijaliste, apsolutno ubeđuje da ne treba da glasamo za ove zakone.
Još nešto. Prilično se lagano prošlo preko izmene i dopune Zakona o državnim praznicima. Ja ću podsetiti neke, jer dobro je primetio moj kolega Krasić, nažalost, neke kolege nisu u potpunosti u situaciji da saznaju šta je sve predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije. Pročitaću samo dva datuma i ovo će biti zanimljivo za mnoge poslanike, kao i za građane Republike Srbije, dva datuma, a to su sada državni praznici Republike Srbije.
Jedan je Praznik rada, za zaboravne, Praznik rada. Povod je 1. maj 1886. godine, kada su stotine hiljada radnika u Čikagu krenule u pobunu, boreći se za prihvatanje osmočasovnog radnog vremena. Na Drugom kongresu Internacionale, Druge internacionale, odnosno na Prvom kongresu Druge internacionale, 1889. godine, odlučeno je da 1. maj bude zajednički praznik svih zemalja u kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost. Čisto za ove demagoge i ostale da znaju šta je 1. maj, Praznik rada.
Kada je reč o Danu pobede, ovo će biti mnogo interesantnije, s obzirom na to da je vezano za onu priču o partizanima i četnicima. Džabe je donošenje zakona kojim su četnici uključeni kao deo antifašističke koalicije, kad istorija govori nešto potpuno drugačije.
Devetog maja 1945. godine je konačno savladan fašizam. Taj dan se slavi kao Dan pobede, kao dan konačnog završetka Drugog svetskog rata, iako je, formalno, znate, tek kasnije završen Drugi svetski rat, kapitulacijom Japana, pošto su bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Ali, istorija se ne može promeniti.
Poštovane kolege, građani Republike Srbije, džaba donosite zakone kojima se izjednačavaju četnici s partizanima, istorija je neumoljiva.
Niste to smeli, jer ispala je velika bruka i prilikom obeležavanja 50. godišnjice obeležavanja Dana pobede u Moskvi, kada su naši predstavnici bili u zadnjem redu, a bili su u zadnjem redu zato što se nekoliko meseci pre toga u ovoj skupštini pričalo o izjednačavanju prava četnika i partizana i o tome da su četnici bili deo antifašističke koalicije, što, naravno, nije tačno bilo ni tada, a ne može se promeniti ni sada.
Ovo sam pomenuo kao jedan primer, da bi kolege poslanici znali za šta će glasati. Možda će neki od njih postupiti na način koji su postupali kada su glasali za neke kadrove DOS-a, ono - držati ruku na određenom mestu da utrne, da ne znaju za šta glasaju, ali će, očigledno, glasati za ovo, jer toliko je Vlada s tim pitanjima otišla u neku čudnu krajnost, da sada mora samu sebe da vrati na određeni kolosek.
U svakom slučaju, to je nešto što ovoj državi treba, jer je deo istorije i deo života mnogih ljudi, čime su oni posebni. Mi, socijalisti, to poštujemo, ali ovi drugi zakoni koji su predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije nisu večeras bili potrebni Srbiji, možda za nekoliko meseci. Hvala vam.

Hvala narodnom poslaniku Žarku Obradoviću.
Poslovnik reklamira Zoran Krasić.