Po Poslovniku se javio narodni poslanik dr Ninoslav Dimitrijević, potom narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege poslanici, kao pripadnik SPS-a i kao narodni poslanik SPS-a, koji upravo dolazi iz Negotinske opštine, iz opštine gde ima veliki broj Vlaha, osećam se prozvanim da i ja izložim svoj stav, ujedno i stav SPS-a.
Dobro je da se ovakvo pitanje našlo na dnevnom redu Skupštine, odnosno, nije se našlo na dnevnom redu, ali je bar pomenuto, jer se u poslednjih par godina, zaista, potenciraju neke stvari koje se ranije nikada nisu potencirale. Nažalost, i naša istorija to radi.
Samo bih hteo da kažem, kao pripadnik tog naroda, te etničke manjine, da su Vlasi jedna heterogena populacija, kojih ima i u Rumuniji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Velikoj Britaniji, u Albaniji i tako dalje. Znači, ima ih u sedam-osam zemalja širom Evrope.
Što se tiče samog dijalekta, to je jedan heterogeni dijalekat, koji se, uglavnom, uklapa u jezičke konstelacije država u kojima Vlasi žive, pa imamo dijalekat istarski, aromunski i tako dalje.
Ono što hoću da kažem u ime Vlaha iz opštine Negotin, i to ogromne većine, a kasnije ću to i dokumentovati, jeste da oni sebe vide isključivo kao etničku grupu pripadnika srpskog naroda, odnosno građana Republike Srbije.
Oni nikada neće dozvoliti da u svojoj državi postanu nacionalna manjina, ni za čije interese na svetu. I sami znaju, a i građani Srbije koji ne znaju ovaj problem treba da znaju da se vlaški dijalekat razlikuje umnogome od rumunskog književnog jezika i da deca, učenici koji se školuju u Rumuniji, moraju da pohađaju godinu dana jezičke pripreme, kao da se školuju u bilo kojoj drugoj stranoj državi, Nemačkoj, Engleskoj i tako dalje. Ali, statistike su neumoljive i one će vam reći sve.
Na poslednjem popisu iz 2002. godine, opština Negotin je prikazala 57.000 stanovnika, od toga se 3.000 izjašnjavaju kao Vlasi, ali kao građani države Srbije. Svega 250 se izjašnjava kao Rumuni.
Da li su to Vlasi koji su se izjasnili kao Rumuni, ili su to rumunski građani, nemam tačan podatak, jer u novije vreme dosta građana Rumunije nalazi svoje utočište u Srbiji.
Na primer, ima dosta Rumunki koje su se udale i sada žive ovde i traže naše državljanstvo.
Što se tiče strukture, u opštini Negotin, od 70 odbornika, koliko broji SO Negotin, 31 su Vlasi.
Uradili smo neke analize i žao mi je što se nisam bolje pripremio, jer nisam očekivao da ću biti pozvan da pričam o ovom problemu, a prihvatam da o tome pričam na bilo kom mestu, kao što sam i pričao.
Od 1985. do 2007. godine, za 21 godinu, u opštini Negotin je 17 godina presednik opštine bio pripadnik vlaške etničke grupe. Ono što bih hteo da potenciram i što je veoma važno, jeste da smo oduvek, od kada za sebe znam, a to znači 47 godina, svi mi u opštini Negotin živeli izuzetno homogeno, složno, zajedno se družili od malena, išli u iste škole, družili se za vreme školskog odmora, nekategorisani da li smo Vlasi ili nismo Vlasi, zapošljavali se i bili kolege na poslu. Nikada nije bilo razlike i nikada se niko nije pitao da li je neko Vlah ili nije Vlah.
Što se tiče učešća Vlaha u strankama, ima ih u svim strankama koje su registrovane u Srbiji, ima ih i u SPS-u u znatnom broju, čak, možda, u dominantnom, a time se nisam bavio. Tako je, na primer, Vlaško-rumunska partija, zajedno sa DS-om, učestvovala na poslednjim parlamentarnim izborima u Negotinu i oni su pobedili, upravo, zahvaljujući glasovima ljudi vlaške pripadnosti.
Ono što nije dobro, to je što se primećuje da Rumunija ima neke ambicije, možda, prema ovom življu. Postavio bih sa ove govornice pitanje - zašto Rumuni, od svih đaka i studenata koji se školuju, daju povlastice samo za one studente koji su pripadnici Vlaško-rumunske stranke?
Zašto se obećava građanima Republike Srbije da će lakše i sa manje materijalnih izdataka dobiti vize ukoliko su pripadnici Vlaško-rumunske stranke?
Mogu da razumem da Rumunija ima određene ambicije prema ovim građanima Srbije, ali ne mogu da razumem građane Srbije, pripadnike etničke grupe, koji hoće da postanu nacionalna manjina u svojoj državi. Potenciram da je naš zaključak, ogromne većine Vlaha iz opštine Negotin, da to ne žele.
Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku se javio narodni poslanik dr Žarko Obradović, potom narodni poslanici Vlasta Baćević, Milan Vuković i Srđan Milivojević. Izvolite, dr Žarko Obradović.

Poštovani predsedniče, želeo bih, pre svega, da zahvalim skupštinskoj službi koja je reagovala veoma brzo i dostavila mi listinge svih glasanja koje smo imali juče u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Bilo ih je ukupno 25.
Skupštinska većina je na početku brojala 132 poslanika, ili bar skupštinska većina onih koji su, u svakom slučaju, učestvovali u celom postupku glasanja za ili protiv, da bi na kraju pala na 127 i jedan kolega iz skupštinske većine nije glasao, a to je već druga stvar. U ovom listingu su poimence navedeni svi narodni poslanici koji su juče bili prisutni tokom ovih 25 glasanja.
Znači, kolege narodni poslanici i predstavnici medija koji su juče objavili neistinu, imam dokaz za svoju tvrdnju i stvarno nije korektno da se piše na takav način o radu Narodne skupštine Republike Srbije. SPS nije dala kvorum da bi se usvojio dnevni red, kako su zlonamerno, netačno i lažno preneli neki mediji, kao uslov za putovanje poslanika opozicije u Strazbur. Tačno se iz ovog listinga vidi, a neću da prozivam kolege poslanike, ko je glasao ''za'' i ko je glasao ''protiv'', ko je napravio tu većinu. U svakom slučaju, od početka se vidi da je juče skupštinska većina imala dovoljan broj poslanika za glasanje.
Druga stvar je vezana za troškove. Mislim da je pitanje troškova Narodne skupštine nešto što se tiče svih nas i na šta bi trebalo zajednički da reagujemo. Zlonamerna pisanja o načinu odlaska delegacije Narodne skupštine Republike Srbije u Strazbur su deo kampanje koja se vodi protiv Narodne skupštine i protiv poslanika.
Mislim da svako ko želi može da dobije strukturu troškova, Skupštine ukupno i poslanika ukupno. Nažalost, kada mi, poslanici, pitamo koliko primaju drugi, ne možemo da dobijemo podatke.
Jedan sam od poslanika, članova Administrativnog odbora, koji je tražio zvanično od predstavnika državnih organa, izvršne vlasti i javnih preduzeća da nam dostave dokumentaciju i informaciju o tome koliko primaju zaposleni u tim organima. Nismo dobili informaciju, zato što je to, očigledno, tabu tema, ili se prave prepreke da se dođe do te informacije.
Mi nećemo odustati. Tražićemo da vidimo koliko je drugih koji su deo onog što se zove budžet Republike Srbije, ili javna preduzeća koja imaju monopol na prostoru Republike Srbije, zahvaljujući činjenici da su državna, koliko imaju rukovodeći ljudi i članovi upravnih odbora, kolike lične dohotke primaju oni i da li stvarno zaslužuju tolike plate, pošto su one enormne u odnosu na primanja narodnih poslanika.
Hvala.

Hvala.
Po Poslovniku se javio narodni poslanik dr Vlasta Bađević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje Vlaha u istočnoj i u severoistočnoj Srbiji je dosta osetljivo pitanje, složeno je i kompleksno. Prate ga mnoge nedoumice, ne samo danas ovde, među poslanicima, a vidim da ovde ljudi govore sa velikom sigurnošću o problemu ili pitanju Vlaha.
To je pitanje koje se provlači već nekoliko vekova unazad, pitanje koje ni nauka, ni struka, a ni život nisu razrešili i sigurno je da postoje neka druga mesta gde će se kompetentnije o tom pitanju govoriti.
Imate u istočnoj i severoistočnoj Srbiji negde oko 142 sela koja su čisto vlaška sela.
U tim selima, gde žive isključivo Vlasi, a uzeću kao primer, recimo, Halovo kod Zaječara, 70 ili 80% ljudi se izjašnjava kao Srbi, stotinak - kao Rumuni i 70 - kao Vlasi. Verovatno sam nešto malo i pogrešio oko toga, ali 70-80% ljudi u Halovu, koje je čisto vlaško naselje, izjašnjavaju se kao Srbi.
Mislim da nije dobro da mi ovde, ili bilo gde na drugom mestu, ograničavamo pravo Vlasima da se izjašnjavaju bilo kao Srbi, bilo kao Vlasi, bilo kao Rumuni.
Inače sam Vlah koji se izjašnjava kao Srbin. Mislim da niko nema prava da mi to oduzme, zato što su se i moji roditelji i moji pradedovi tako izjašnjavali. Zašto je došlo do toga, to je sada drugo pitanje.
Pre nekoliko godina, Demokratska stranka je podnela amandman na Povelju o regionalnim i manjinskim jezicima, koju je trebalo da usvojimo u Saveznom parlamentu. Moja malenkost je dobila podršku DS-a za taj amandman, a taj amandman je predvideo da se uvede vlaški jezik.
Bilo bi dobro, a vidim da službe funkcionišu, da se potraže stenogrami diskusije na tu temu, kada su se mnogi poslanici utrkivali da napadnu taj amandman i pitali - čemu sada vlaški jezik.
Neću da govorim koje su političke stranke govorile negativno o vlaškom jeziku, bilo je utrkivanja. Jezik i pismo. Trebalo je priznati postojanje vlaškog jezika, a argumentacija je bila - pa, nije standardizovan. Međutim, znamo da ni romski nije standardizovan, pa je opet ušao u tu povelju.
Prema tome, zamolio bih da o ovoj temi ne pričamo puno ovde i da ne budemo mnogo agresivni, jer pitanje je stvarno izuzetno osetljivo, izuzetno složeno.
Ovde su izrečene neke poluistine, neke neistine. To se može dosta snažno odraziti na terenu.
Samo da kažem da DS nije u koaliciji sa Strankom Vlaha i Rumuna, nego sa Vlaškom demokratskom strankom.

S obzirom na to da su svi narodni poslanici, koji su se prijavili povodom Poslovnika, odustali, nastavljamo rad.
Na sednici Odbora za pravosuđe i upravu, narodni poslanik dr Vladan Batić je izdvojio mišljenje.
Da li on želi reč? (Nije tu)
Izvolite, povodom Poslovnika, narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Ne želim da opstruiram ili da kočim rad Narodne skupštine, ali smatram da u ovoj skupštini svi poslanici imaju jednaka prava, tako da ne postoje oni koji su povlašćeni i koji mogu i po 20 puta da se javljaju po Poslovniku. Dozvolio sam sebi dva puta danas da se javim i nadam se da neću više.
Dakle, da se razumemo, mislim da u Srbiji nije bilo reči o tome da je neko prisiljavao Vlahe da se izjasne kao Srbi. Na poslednjem popisu, 2002. godine, komisije koje su vršile popis bile su adekvatnog nacionalnog sastava. U vlaška sela su išle komisije sastavljene od Vlaha, Rumuna, Srba itd. Prema tome, svako je imao slobodu da se izjašnjava onako kako oseća.
Naravno da nije dobro da neko prisiljava nekoga da se izjašnjava ovako ili onako, ali, isto tako, ne može se prihvatiti ispiranje mozga Vlasima da su oni Rumuni, kada to nisu. Govorim ovo s punim moralnim pravom, jer potičem iz takvog miljea i biološki pripadam tom entitetu.
Naravno, zalažem se za kulturu Vlaha i za negovanje tradicije, običaja, jezika itd. Ne možemo kroz ovo Vlahe izdvojiti i vratiti ih unazad. To treba podsticati na svojstven način i Vlasima treba dati njihovo mesto pod suncem, ali, isto tako, ne sprečavati ih da budu ravnopravni građani ove Srbije, rame uz rame sa Srbima. Uostalom, osećanje Vlaha jeste da pripadaju srpskoj državi, ako hoćete, i srpskoj nacionalnosti.
Tu nema neke razlike. Najmanje osećaju, kao većina, ne govorim o pojedinačnim slučajevima, da su Rumuni.
Mislim da bi država trebalo konačno da reši pitanje nacionalnih saveta. To što je urađeno sa nacionalnim savetima je veoma improvizovano i time je data mogućnost zloupotrebe. Nacionalni saveti su se samozvano konstituisali, podsticani iz drugih centara moći, i rade u korist tih centara moći, a najmanje rade u korist srpske države.

Da li se još neko javlja po Poslovniku? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Izvolite, reč ima Aleksandar Martinović, ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SRS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega mi je žao što ministar nije prisutan u sali.
Mislim da ministar ne zna kakva je njegova funkcija kao predlagača, odnosno predstavnika Vlade Srbije. Njegov zadatak nije da čita ono što piše u predlogu zakona i ono što piše u obrazloženju, to mi svi sami možemo da pročitamo i bez njegove pomoći.
Njegov zadatak je da ubedi narodne poslanike u to zašto u predlogu zakona piše baš to što piše, a ne nešto drugo, i zašto je dobro da se to što piše usvoji u Narodnoj skupštini.
Mi ovde gledamo ministra koji, ne dižući glavu, čita ono što piše u predlogu zakona i koji, očigledno, nije dovoljno pripremljen da raspravlja sa narodnim poslanicima o tome da li je predlog zakona dovoljno kvalitetan ili ne.
Pokušaću, u kratkim crtama, da dam neke kritičke primedbe, odnosno sugestije vezane, najpre, za Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije.
Pre toga, moram da kažem da se Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne bavi onim čime treba da se bavi. Gospodin ministar, sudeći po ovoj raspravi sa gospodinom Vučićem, očigledno nije obavešten da Ustav Republike Srbije uopšte nije promenio prava i dužnosti predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, uopšte nije dirao u nadležnost organa lokalne samouprave. Dok se ne donese novi zakon o lokalnoj samoupravi, važi Zakon o lokalnoj samoupravi iz 2002. Osnovno načelo ustavnog prava je da mora da postoji kontinuitet u funkcionisanju pravnog poretka. Dok se ne donese novi zakon, primenjuje se važeći zakon.
Predsednik Republike i predsednik DS-a Boris Tadić najavljuje svaki dan izbore do kraja 2007. godine. Evo, koristim priliku da uputim pitanje ministru Markoviću - zašto njegovo ministarstvo do sada nije pripremilo predloge zakona o lokalnoj samoupravi, o lokalnim izborima i o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije?
Umesto toga, mi danas raspravljamo o zakonima koji nisu nevažni, ali koji nisu predviđeni Ustavnim zakonom za usklađivanje do kraja 2007. godine.
Što se tiče zakona o državnom pečatu, očigledno je da je državni pečat jedna novina u pravnom sistemu Republike Srbije. Do sada državni pečat, u onom obliku kako je to predviđeno Predlogom zakona, nije postojao. Ići ću redom, po članovima, da iznesem koje su to primedbe SRS-a na ovaj predlog.
Pre svega, u članu 2 - upotreba državnog pečata, navedeni su akti, odnosno odluke na koje se stavlja državni pečat Republike Srbije. To su tri grupe akata. S jedne strane su akti Narodne skupštine, s druge strane su akti predsednika Republike i na trećoj strani su akti Vlade Republike Srbije.
Ono što pada u oči čim se pogleda član 2. Predloga zakona, jeste da tim članom nisu obuhvaćeni akti koji, po našem mišljenju, moraju da budu obuhvaćeni, a to su akti, odnosno odluke Ustavnog suda Srbije.
Ustavni sud Srbije je vrhovna državna institucija, koja procenjuje da li je jedan opšti akt u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne.
Dakle, značaj Ustavnog suda u svim demokratskim državama, u svim državama koje počivaju na principu vladavine prava, izuzetno je veliki. Mi smatramo da je neophodno da se predvidi da se državni pečat, ako se već uvodi u pravni sistem Republike Srbije, obavezno mora staviti i na akte, odnosno odluke Ustavnog suda Srbije, jer se na taj način povećava autoritet Ustavnog suda, kao institucije koja u poslednjem stepenu štiti ustavnost i zakonitost u Republici Srbiji.
Dalje, gospodine ministre, član 3: ''Državni pečat je okruglog oblika, prečnika 60 milimetara. U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije. U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije, tako što se reč ''Republika'' ispisuje iznad grba, a reč ''Srbija'' ispod grba''.
Gospodine ministre, podsećam vas na odredbu člana 7. stava 5. Ustava Republike Srbije, koja kaže: ''Izgled i upotreba grba, zastave i himne uređuje se zakonom''. Ako ste već hteli da uvodite državni pečat u pravni sistem Republike Srbije, pre toga ste morali da nam dostavite predlog zakona o tome kako izgleda grb Republike Srbije i da ta materija bude uređena, u skladu sa Ustavom, posebnim zakonom.
Ovako ispada da državni pečat sadrži veliki grb, ali mi još uvek nemamo zakon o tome kako veliki grb izgleda.
Dalje, u članu 4, budući da predlažemo da se državni pečat stavlja i na odluke Ustavnog suda Srbije, mi smatramo da državni pečat treba da se izrađuje ne u tri, nego u četiri istovetna primerka. Dalje, neophodno je da zakon o državnom pečatu, koji sadrži imperativne norme, bude potpuno jasan i precizan. On ne sme da da prostora organima koji primenjuju ovaj zakon za bilo kakvo slobodno tumačenje.
Evo kako sada izgleda stav 2. člana 4. Predloga zakona: "Državni pečat, u tri istovetna primerka, može biti izrađen i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak".
Gospodine ministre, kada predlažete zakon, onda procenjujete da li je u interesu države da postoji takav pečat ili ne. Ako je u interesu države da postoji pečat i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak, onda mora da stoji u predlogu zakona da se državni pečat obavezno izrađuje i u ovakvom obliku, a ne da "može biti izrađen". Ko je taj ko će da procenjuje da li je potreban državni pečat u ovoj formi ili ne? To je otvaranje prostora za brojne zloupotrebe, za slobodno tumačenje zakona.
Član 6: "Sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata".
Ako sam dobro razumeo, intencija je predlagača da se državni pečat uvodi da bi se dao odgovarajući autoritet odlukama na koje se taj državni pečat stavlja.
Za mene je logično da, ukoliko se državni pečat stavlja na najvažnije akte koji se donose u Republici Srbiji, subjekti koji podnose zahtev za izradu državnog pečata po svom rangu, po funkciji koju vrše, moraju biti ravni značaju akata na koje se pečat stavlja.
Sada imate jednu potpuno paradoksalnu situaciju, državni pečat se stavlja na najvažnija akta, a lica, odnosno subjekti koji podnose zahtev za izradu tog pečata su obični državni činovnici, sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade.
Naše je mišljenje, ako već uvodite državni pečat, ako time podižete autoritet odluka i akata na koje se stavlja državni pečat, da subjekti koji podnose zahtev za izradu državnog pečata moraju biti državni organi koji raspolažu najvećim mogućim stepenom političkog legitimiteta. To je, pre svega, Narodna skupština Republike Srbije, zatim, predsednik Republike i Vlada Republike Srbije.
Dakle, to su subjekti koji treba da podnose zahtev za izradu državnog pečata, a ne državni činovnici, administrativni radnici, koji ne raspolažu bilo kakvim političkim legitimitetom.
Još nešto, gospodine ministre, ne znam da li vi zaista detaljno čitate ono što vam se napiše u obrazloženju ovih predloga zakona. Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, sada slušajte dobro do koje mere ovaj zakon važi: "Nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad državnih organa, s obzirom na to da državni pečat Republike Srbije nije uređen u pravnom sistemu Republike Srbije".
Evo, mi do danas nismo imali državni pečat Republike Srbije, a ja ne vidim da je zbog toga država trpela neku veliku štetu. Država jeste trpela štetu i trpi još uvek, ali ne zato što nema državni pečat, nego zato što postoji korupcija u radu državne uprave, zbog toga što se ne poštuje Ustav, zbog toga što se ne poštuju zakoni koje usvoji ova Narodna skupština itd.
Dalje, ako kažete da će to izazvati štetne posledice, onda nije dovoljno da ostanete na tome. Koje su to štetne posledice, da li će neko ostati bez posla, da li će biti dovedena u pitanje bezbednost Republike Srbije, javni red i mir, koje su to štetne posledice? Ovako paušalnom odredbom vi, u stvari, ne kažete ništa. I, kakva je to hitnost za donošenje zakona ako vi u skupštinsku proceduru Predlog zakona o državnom pečatu stavite 24. avgusta 2007. godine, a sada je 2. oktobar 2007. godine.
Dakle, prođe mesec i po dana a ne raspravlja se o tom vašem predlogu zakona, koji je, navodno, do te mere hitan da će u slučaju njegovog neusvajanja nastati neke štetne posledice po rad državnih organa.
Sada da kažem nešto o Predlogu zakona o pečatu državnih i drugih organa. Pre svega, gospodine ministre, mislim da sam skrenuo pažnju na to u nekom od mojih prethodnih izlaganja, osnovno pravilo nomotehnike, odnosno pisanja svih predloga opštih akata, pa i zakona, jeste dosledna upotreba terminologije.
Vi to pravilo uporno kršite, očigledno da niste znali i to dokazujete svaki dan. Kažete da su zbirnim terminom ''državni i drugi organi'' obuhvaćeni svi državni organi, organi pokrajinske autonomije, lokalne samouprave, dalje, da su zbirnim terminom ''imaoci javnih ovlašćenja'' obuhvaćena javna preduzeća, ustanove, javne agencije itd. Sada bi bilo logično da se do kraja Predloga zakona koristi ta terminologija. Znači, kada su u pitanju državni i drugi organi, da se kaže "državni i drugi organi", kada su u pitanju imaoci javnih ovlašćenja - da se kaže "imaoci javnih ovlašćenja", jer se Predlog zakona odnosi i na državne organe i na imaoce javnih ovlašćenja.
Dovoljno je samo da okrenete drugu, treću stranu Predloga zakona, pa ćete videti da su se imaoci javnih ovlašćenja odjednom izgubili. Samo se pominju, ne, čak, ni državni i drugi organi, kao što piše u članu 1, nego samo organi.
Onda čovek koji čita Predlog zakona može da bude u dilemi da li je Vlada htela da se Predlog zakona odnosi i na državne i druge organe i na imaoce javnih ovlašćenja, ili je htela da se odnosi samo na organe. Ako je htela da se odnosi samo na organe, ostaje nejasno da li je htela da se odnosi samo na državne organe ili samo na organe teritorijalne autonomije ili i na organe lokalne samouprave.
Dakle, nedosledna upotreba terminologije, koju ste vi sami predložili u Predlogu zakona, jeste nešto što je osnovna manjkavost ovog predloga. Možda to vama sada izgleda bezazleno, ali svakom ko se razume imalo u pisanje opštih akata to je izuzetno važno.
Dalje, u članu 1. stav 2. piše: "Sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane".
Dame i gospodo, mi donosimo zakon o pečatu državnih i drugih organa. Jedan od državnih organa, i to jedan od najvažnijih državnih organa, posebno imajući u vidu bezbednosnu situaciju u kojoj se nalazi Republika Srbija, jeste Vojska Srbije. I, sada mi donosimo zakon koji će da se odnosi na organe opština, na javna preduzeća, itd, ali ne donosimo zakon koji će da se odnosi na pečate koje upotrebljava Vojska Srbije.
Ispada da je Vojska Srbije u rangu manje važna nego što su važni organi lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, pa ćemo mi zakonom da propišemo pečate opština, ali ćemo ministru odbrane da ostavimo da on sam propiše kako izgledaju pečati jedinica i ustanova Vojske Srbije.
Umesto toga, mi predlažemo da sadržinu, izgled i upotrebu pečata ustanova Vojske Srbije utvrđuje Zakon o Vojsci Srbije.
Dakle, zakon mora da bude akt kojim se reguliše upotreba pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije, a ne podzakonski akt ministra odbrane.
Da ne govorim o tome da mi u SRS-u imamo i te kako mnogo primedaba na ponašanje aktuelnog ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji nas bez odluke građana Srbije, bez odluke Narodne skupštine Republike Srbije, već sada upisuje u NATO pakt.
Dalje, član 3: "Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije, naziv odnosno ime i sedište državnog i drugog organa ili imaoca javnog ovlašćenja".
E, sada, gospodine ministre, opet član 7. stav 2. Ustava Republike Srbije: "Grb Republike Srbije se koristi kao Veliki grb i kao Mali grb". Dakle, Ustav pravi razliku između velikog i malog grba Republike Srbije. Vi kažete: "Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije", pa vas ja sada pitam, da li vi to mislite na Veliki grb ili na Mali grb?
Dalje, član 7. Predloga zakona, opet arbitrarnost, opet slobodno tumačenje, opet javašluk, pa onaj ko čita Predlog zakona, jednostavno, ne može da shvati da li je zakon obavezan ili nije obavezan. "Organi imaju jedan pečat za otisak hemijskom bojom", a sada pazite ovo: "a mogu imati i po jedan pečat za otisak u pečatnom vosku i za suvi otisak".
Pa, gospodine ministre, ko je taj ko procenjuje da li je državnom organu potrebno da ima pečat u pečatnom vosku i za suvi otisak ili ne? To znači da neki državni organi, ako njihov funkcioner proceni, mogu da imaju takav pečat, a drugi organi ne mogu.
Vi, valjda, donosite zakon da na jednak način uredite ovu materiju, a ne da ostavljate slobodu tamo nekome u državnoj administraciji da procenjuje da li će imati ovakav pečat ili ne.
Dalje, Mali pečat, član 8: ''Organ može imati'', ali ne kaže ni državni organ, nego organ, ''jedan pečat manjeg prečnika, u daljem tekstu: mali pečat''.
Potpuno nepotrebna odredba. Zašto uvoditi množinu različitih pečata? Već sada predviđate pečat za otisak hemijskom bojom, pa za pečatni vosak, pa za suvi otisak, pa sada predviđate mali pečat. Možda ćemo za mesec dana dobiti predlog zakona kojim predviđate mikroskopski pečat.
Jednostavno, uvodite množinu pečata, koja u praksi, ministre, ovo vam dobronamerno govorim, može da izazove zloupotrebu. Ionako vam Predlog zakona sadrži norme koje mogu da se tumače ovako i onako, a još ako uvedete neke male pečate, pa još manje, ima li nekoga u ovoj državi ko će kontrolisati kako se upotrebljavaju ti državni pečati.
Dalje, član 10. Srpska radikalna stranka smatra, kada je reč o državnim pečatima kojima se potvrđuje autentičnost javnih isprava na koje se taj pečat stavlja, da rokovi u kojima se podnose zahtevi za izradu pečata, rokovi u kojima nadležno ministarstvo donosi rešenja itd, moraju da budu izuzetno kratki.
Praksa je pokazala da su kratki rokovi najefikasnije sredstvo da se državni organi nateraju da rade svoj posao i da kratki rokovi sprečavaju, u najvećoj mogućoj meri, bilo kakvu zloupotrebu.
Kako glasi član 10. Predloga zakona? "Ministarstvo je dužno da o zahtevu za davanje saglasnosti na sadržinu i izgled pečata odluči najkasnije u roku od tri dana od dana podnošenja urednog zahteva."
Mi smatramo da je ovaj rok preterano dugačak. Vi se, gospodine ministre, smejete, vama je izgleda sve smešno, ali pokušavam da vam, zaista, dam neke dobronamerne sugestije kako da ovaj zakon bude bolji nego što jeste.
Ako već ne umete da nam date suvisla obrazloženja nego čitate ono što su vam drugi napisali, dajte, makar saslušajte bez smejanja, bez podsmevanja ono što vam narodni poslanici govore.
Nemojte da mislite da mi u SRS-u ništa ne znamo, da smo nepismeni, pa da vi treba da nam čitate ono što je napisao neki vaš službenik u Ministarstvu.
Dakle, rok od tri dana je suviše dug. Ministar je okružen u svom ministarstvu, na njegovu sreću, vrlo brojnom administracijom koja mu pomaže, ima brojne državne sekretare, pomoćnike ministra itd.
Dakle, nije ministar baš funkcioner koji se mnogo ubija od posla, pa ne zna kada da stigne da donese neko rešenje. U pitanju je izuzetno važna stvar, da se donese rešenje kojim se daje saglasnost na sadržinu i izgled pečata.
Taj rok, po mišljenju SRS-a, mora da iznosi samo 24 sata. Dakle, u roku od 24 sata od dana podnošenja urednog zahteva, ministar mora da donese rešenje kojim odobrava ili, pak, ne odobrava zahtev za izradu, odnosno sadržinu pečata.
Dalje, gospodine ministre. Ovo sam pitanje postavio i ministru Milosavljeviću. Moguće je da se on zbog svoje struke nedovoljno razume u ovu materiju, ali vi bi, valjda, trebalo da mi date adekvatan odgovor.
Član 12. stav 2: ''Rešenje Ministarstva konačno je i protiv njega se može pokrenuti upravni spor''.
Pošto je u pitanju upravni akt ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, za odlučivanje u upravnom sporu, gospodine ministre, bio bi nadležan upravni sud. Upravni sud je trebalo da počne da funkcioniše 1. januara 2007. godine.
Po mojim informacijama, to se još uvek nije desilo. Upravnog suda nema, a prestala je 1. januara 2007. godine nadležnost Vrhovnog suda Srbije da rešava upravne sporove.
Sada vas pitam, odnosno ponavljam pitanje koje sam uputio Slobodanu Milosavljeviću, kako će se obezbediti zaštita u upravnom sporu kada nema nadležnog suda koji će o tome da rešava?
Dalje, član 14. Član 14. je, moram da kažem, prilično nejasan, odnosno ne zna se od kog momenta se prijavljuje da je pečat nestao ili je izgubljen i rokovi su, po mišljenju SRS-a, suviše dugi. Evo, šta mi predlažemo - nestanak ili gubitak pečata prijavljuje se, ne bez odlaganja, nego u roku od 24 časa.
Šta znači "bez odlaganja"? Bez odlaganja je jedan pravni standard. Za nekoga u Subotici, bez odlaganja je tri dana, za nekoga u Nišu, bez odlaganja je pet dana, za nekoga u Valjevu, bez odlaganja je jedan dan i onda ćete imati neujednačenu praksu.
Pravni standardi mogu da postoje, gospodine ministre, to ste morali da naučite iz obligacionog prava, na građanskom pravu, tamo gde se regulišu imovinski odnosi.
Kada su u pitanju imperativne norme, kada je u pitanju javno pravo, nema pravnih standarda, ili moraju da budu svedeni na minimum. Ima tačno i decidno određenog roka, 24 časa, tri dana, mesec dana, godinu dana, itd.
Da li mogu da nastavim i sledećih 20 minuta?