Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih se vratio na jučerašnji dan. Došlo je do, rekao bih, male zabune na relaciji između mene i predsedavajućeg, pa nisam bio u prilici da na kraju rasprave dam određena objašnjenja, iznesem određene stavove o pitanjima koja su narodni poslanici pokrenuli, ali se nadam da je dobra prilika za to rasprava o amandmanima.
Kolegama Žarku Obradoviću, Miši Petronijeviću, Vladanu Batiću, Vjerici Radeti, gospodinu Martinoviću i drugim kolegama se izvinjavam, iako nije greška do mene, i sigurno ću se u raspravi u pojedinostima osvrnuti na ono o čemu su oni, čini mi se, dosta kompetentno i precizno govorili.
Sada mi dozvolite da pređem na dva predloga zakona koja je radilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a to je Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije i Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa.
S obzirom na to da je državna zajednica Srbija i Crna Gora prestala da postoji, potrebno je da Srbija, kao samostalna država, ima državni pečat.
Državni pečat ima određena praktična dejstva, ali je postojanje državnog pečata, između ostalog, jedan od simbola državnosti. Mislim da mi, kao država Srbija, treba da imamo državni pečat.
Članom 2. ovog zakona predviđena je upotreba državnog pečata. Ako dozvolite, citirao bih na koje se to odluke, odnosno akta stavlja državni pečat. ''Državni pečat stavlja se na odluke Narodne skupštine o proglašenju Ustava Republike Srbije i Ustavnog zakona i akte o izboru funkcionera koji Narodna skupština vrši neposredno na osnovu Ustava; akte koje potpisuje predsednik Republike u okviru ustavnih ovlašćenja predstavljanja Republike Srbije u inostranstvu, ukaze o proglašenju zakona, ukaze o postavljenju i opozivu ambasadora Republike Srbije i akte o dodeli odlikovanja; međunarodne ugovore koje potpiše predsednik Vlade i akte Vlade o postavljenju i opozivu konzularnih predstavnika Republike Srbije, kao i na originale drugih akata za koje je to određeno zakonom''.
Razumećete da je bilo neophodno da se otvori prostor da se, eventualno, nekim drugim zakonima, ovom krugu odluka i akata, možda, doda još neka odluka ili neki akt na koji bi se stavio državni pečat, pre svega, imajući u vidu da nam predstoji donošenje zakona o spoljnim poslovima, kao i da je moguće da na drugačiji način budu uređena određena pitanja koja se tiču konzularnih predstavnika.
Naravno, postavlja se pitanje kriterijuma koji su rukovodili predlagača da ovako izgleda član 2. zakona o državnom pečatu. Ti kriterijumi su, kao što verovatno i zaključujete, značaj odluka i drugih pravnih akata na koje se stavlja državni pečat, određeni međunarodni aspekt nekih od tih odluka i akata i, na kraju, svečana forma koja je predviđena za donošenje nekih od ovih akata.
Zatim, slede članovi 3. i 5, kojima se utvrđuje izgled, sadržina i način ispisivanja državnog pečata, pa je predviđeno da je državni pečat okruglog oblika, da u prečniku iznosi 60 milimetara. U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije.
U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije, tako što se reč ''Republika'' ispisuje iznad grba, a reč ''Srbija'' ispod grba. Tekst pečata je na srpskom jeziku, ćiriličkom pismu, velikim štampanim slovima.
Ono što je važno napomenuti, imajući u vidu ko sve upotrebljava državni pečat, jeste da se državni pečat izrađuje u tri istovetna primerka, za dobijanje otiska hemijskom bojom na papiru, a može biti izrađen u tri istovetna primerka i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak.
Sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata.
Razumećete, ovo je zbog potrebe da ne postoje nikakve razlike u državnim pečatima tehničkog karaktera, koje bi mogle da se dese kada bi se u različito vreme podnosio ovaj predlog, možda i kod različitog pečatoresca, što, svakako, ne bi bilo dobro, makar se oni razlikovali par milimetara u veličini ili makar malo taj font slova bio drugačiji, tako da su ova tri lica ovlašćena da zajednički podnesu zahtev za izradu državnog pečata.
Takođe, članom 6. je utvrđeno i da oni čuvaju državni pečat, ali i da vode evidenciju o upotrebi državnog pečata, tako da će postojati evidencije za koje će biti zadužena ova lica i te evidencije će sadržati tačno na koja akta i kada je stavljen državni pečat.
Na sve što nije utvrđeno ovim zakonom primenjuje se, shodno, zakon koji ću obrazložiti nakon ovog, a to je zakon o pečatu državnih i drugih organa, posebno ona pitanja koja se odnose na pečatoreznicu, pečatoresca, dakle na radnju koja ima pravo da izrađuje taj pečat.
Na kraju, zaista bih voleo, imajući u vidu i određen simbolički značaj uvođenja državnog pečata kod nas, odnosno donošenje zakona kojim se uređuje da Srbija, kao država, ima državni pečat, voleo bih da narodni poslanici u što većem broju podrže zakon o državnom pečatu Republike Srbije.
S obzirom na značaj ovog zakona, Ministarstvo će najozbiljnije razmotriti sve sugestije koje narodni poslanici budu uputili.
Sad mi dozvolite da pređem na Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa, za koji bih naveo tri razloga zbog kojih se danas nalazi pred narodnim poslanicima.
Prvi je, naravno, usklađivanje sa Ustavom, ali i sa sistemskim zakonima u Republici Srbiji, drugi je taj što su u praksi primenjene određene nepreciznosti, koje ću kasnije objasniti, pa je potrebno da se te nepreciznosti podrobnije regulišu novim zakonom, i treći - potreban je zbog jedinstvenog pristupa ostvarivanju prava nacionalnih manjina na teritoriji Republike Srbije, što ću, takođe, objasniti u ovom sažetom izlaganju.
U članu 1. Predloga zakona predviđa se koji to drugi državni organi koriste pečate i mislim da nema potrebe da čitam, da nabrajam koji su organi u pitanju. Važno je samo napomenuti da sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane, što je potpuno razumljivo.
Što se tiče namene pečata, utvrđena je u članu 2: "Pečatom se potvrđuje autentičnost javne isprave i drugog akta kojim državni i drugi organi i imaoci javnih ovlašćenja odlučuju ili službeno opšte sa drugim organima, pravnim licima i građanima". Naravno, u stavu 2. je precizirano da imaoci javnih ovlašćenja samo u vršenju javnog ovlašćenja mogu upotrebljavati pečat, van toga je, naravno, nemoguće, odnosno nedozvoljeno.
Pominjanje imalaca javnih ovlašćenja je u skladu sa članom 137. stav 2. tačka 2. i 3. Ustava Republike Srbije, jer je predviđeno da pečat koji se utvrđuje ovim zakonom, pored drugih imalaca javnih ovlašćenja, koriste i pojedinci i javne agencije. Kada je donet prethodni zakon, koji je iz 1991. godine, među imaoce javnih ovlašćenja nije mogao da spada ovaj krug lica kakav je sada.
Zatim, sledi član 3, koji govori o sadržini pečata, član 4 – o jeziku na kome se ispisuje tekst pečata, naravno, službeni jezik, srpski jezik, ćiriličko pismo.
Član 4. je veoma značajan zbog toga što otklanja jednu nelogičnost koja je postojala do sada kod nas, a radi se o upotrebi pečata u jedinicama lokalne samouprave u kojima žive pripadnici nacionalnih manjina.
Naime, dok je na teritoriji AP Vojvodina, u opštinama u kojima je u službenoj upotrebi jezik nacionalne manjine, a to su one opštine koje su to utvrdile svojim statutom, a za opštine gde živi preko 15 posto pripadnika nacionalnih manjina to je i zakonska obaveza, dakle, u tim opštinama pečat je bio višejezični, odnosno dvojezični, to isto pravo nisu imale nacionalne manjine koje žive na teritoriji Srbije van autonomnih pokrajina.
Znači, važilo je za autonomne pokrajine, ali nije važilo za teritoriju Srbije van autonomnih pokrajina, pa imamo situaciju da, recimo, u nekim opštinama, kao što su Bujanovac ili Preševo, pripadnici nacionalnih manjina, čak, čine više od polovine stanovništva u toj lokalnoj samoupravi, a nemaju pravo da upotrebljavaju pečat, pored, naravno, srpskog jezika i ćiriličkog pisma, na jeziku nacionalne manjine, iako je u tim opštinama u službenoj upotrebi, pored srpskog jezika i ćiriličkog pisma, i jezik nacionalne manjine.
Očigledno je bio nejednak pristup pitanju kolektivnih prava nacionalnih manjina i moram reći da mi je, neposredno nakon što je izabrana ova vlada, stigao zahtev, kao ministru, opštine Bujanovac da dam saglasnost na izgled pečata. Naravno, nisam mogao da dam saglasnost na izgled pečata, koji bi, po logici stvari, trebalo da izgleda tako kako su oni poslali, a to je srpski jezik i ćiriličko pismo i albanski jezik kao jezik nacionalne manjine u jedinici lokalne samouprave gde je u službenoj upotrebi, pored srpskog jezika i ćiriličkog pisma, i jezik te nacionalne manjine.
S druge strane, očigledno je da u AP Vojvodina to pravo nacionalne manjine mogu da ostvaruju i moram reći da je to bila inicijalna kapisla da hitno pristupimo promeni ovog zakona, zbog toga što je to, nažalost, dobilo određenu političku dimenziju u vidu žalbi koje su iz ove opštine upućene određenim međunarodnim organizacijama, a za koje, po mom dubokom uverenju, nije bilo potrebe, jer ovo je moglo da se uradi i pre godinu ili dve dana; taj problem ne postoji od juče, već postoji duže vreme.
Naravno, ja sam to objasnio i predstavnicima međunarodnih organizacija i ovde želim da iznesem svoj stav i uverenje.
Dakle, mnoge nepreciznosti ili, možda, nelogičnosti koje postoje u našem pravnom sistemu su, pre svega, posledica jednog burnog ustavno-pravnog razvitka, ili evolucije koja je postojala na ovim prostorima proteklih 10, 15 godina, tako da sam siguran da, i to želim ovde posebno da naglasim, nije postojala nikakva namera državnih organa da onemoguće bilo koga u ostvarivanju svojih prava, posebno nije postojala namera da se bilo koja nacionalna manjina uskrati u mogućnosti da ostvaruje svoja prava, a ponajmanje da se nacionalne manjine dovode u neravnopravan položaj.
Zatim slede članovi koji su, uslovno rečeno, tehničkog karaktera, kao što je način ispisivanja teksta pečata, oblik i veličina pečata, broj pečata. Predviđeno je da može postojati mali pečat, onda kada je to primereno iz određenih razloga, takođe, i njegova sadržina i, na kraju, čuvanje i rukovanje pečatom.
Što se tiče saglasnosti na sadržinu i izgled pečata i na poveravanje poslova državne uprave u skladu s omnibus zakonom, zadržano je pravilo, odnosno odredba da AP Vojvodina, preko svojih organa, u skladu sa ovim zakonom, bliže uređuje sadržinu i izgled pečata organa Autonomne pokrajine, organa jedinica lokalne samouprave, imalaca javnih ovlašćenja kojima je sedište na teritoriji AP Vojvodina, daje saglasnost na sadržinu i izgled pečata koje bliže uređuje tačka 1. i vodi evidenciju o pečatima koje bliže uređuje.
Dodali smo ovo, jer smatramo da je bitno da AP Vojvodina vodi i evidenciju o ovim poslovima koje radi. Naravno, u pitanju su povereni poslovi, a nadzor nad ovim poslovima vrši Ministarstvo, preko svoje upravne inspekcije.
Imajući u vidu da su ovo povereni poslovi, na rešenja koja se donose u vršenju ovih poslova može se izjaviti žalba, o žalbi rešava Ministarstvo, a protiv rešenja ministra može se pokrenuti upravni spor.
Stavljanje pečata van upotrebe, nestanak ili gubitak pečata i zamena nestalog ili izgubljenog pečata, pitanja su koja smo želeli da preciziramo i mislim da smo na dosta dobar način regulisali ovu materiju, kažem, imajući u vidu prethodno, petnaestogodišnje, iskustvo koje postoji u našoj zemlji, od primene prethodnog zakona.
Što se tiče izrade pečata, to rade ovlašćeni privredni subjekti, pečatoreznice, a ovlašćenje za izradu pečata izdaje ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove. Zatim, slede kaznene odredbe i, na kraju, prelazne i završne odredbe.
Mislim da je ovaj predlog zakona zaslužio vašu pažnju i bilo bi dobro da razmotrimo i sve, eventualne, sugestije, na korektan i konstruktivan način, zbog toga što su ovo stvari koje nemaju značajniju političku dimenziju, ali imaju izuzetnu praktičnu dimenziju i veoma je važno za sve nas, bez obzira na to u kojoj poziciji bili, političara, građana, koji god posao obavljate, da se pitanja upotrebe pečata u državi reše na vrlo precizan način.
Jer, vrlo često se pitanja upotrebe pečata, pa i neke zloupotrebe pečata, negativno odražavaju na ostvarivanje prava, ali i dužnosti i građana i državnih subjekata.
U svakom slučaju, ostajemo na raspolaganju u toku današnje rasprave za sve sugestije i pozivam vas da na kraju ove rasprave prihvatite ova dva predloga zakona. Hvala vam.