Nema problema nikakvih, ne ljutim se, verovatno je moja greška bila. Vi sada izgrdiste celu Skupštinu, a ja se opet ne ljutim. Verovatno, tako ne bih radio nikad, verujte mi. Tako je kako je. Sticaj okolnosti je bio takav. I dalje ovde u tekstu piše, a ja čitam samo to što piše, da ste se javili za reč, vi biste je sigurno dobili.

Da sada ne pričamo. Izvinjavam se, nije ova bitna tema, bitno je ovo pitanje.

Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o državnom pečatu Republike Srbije i Predlogu zakona o pečatu državnih i drugih organa.

Zahvaljujem gospodinu ministru i njegovim saradnicima. Hvala poslanicima.

Nastavak rada je u 15,15 časova.

(Posle pauze)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O OSIGURANjU
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste Izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača dr Mirko Cvetković, ministar finansija, želi reč?
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o izmenama Zakona o osiguranju. Ovaj zakon reguliše jednu važnu oblast u okviru finansijskog sektora. Sam finansijski sektor jeste specifičan kod nas i on se može podeliti na tri približno jednaka dela.
Jedan od ta tri dela pripada osiguravajućoj organizaciji koja se zove DDOR. Ona učestvuje na tom tržištu, otprilike, sa jednom trećinom. U toj organizaciji je društvena svojina manjinska, ali daleko veća od ostalih vlasnika, odnosno akcionara, tako što prevazilazi 40% u vlasništvu.
Drugi deo tog tržišta pripada organizaciji koja se zove ''Dunav''. Ova organizacija je u velikom većinskom društvenom vlasništvu, preko 90%.
Konačno, treći deo tog tržišta zauzima desetak ili nešto malo više osiguravajućih organizacija koje su, praktično, u privatnom vlasništvu.
Sam sektor jeste veoma aktivan i narastajući. Ono što se događa jeste da je u tom sektoru ovaj treći deo, koji je, da kažem, zaposednut od strane privatnih organizacija, veoma aktivan i polako se njegovo učešće na tržištu povećava.
Kao posledica, ova dva preduzeća, od kojih je, kao što sam rekao, jedno u većinskom društvenom vlasništvu, a drugo u manjinskom, ali značajnom, polako gube svoje učešće na tržištu.
Iz tog razloga, neophodno je preduzeti aktivne mere i strategiju, kako bismo uspeli da na što bolji način pozicioniramo ove dve organizacije.
Ta strategija, koja je postavljena, polazi od kombinacije privatizacije društvene svojine, zajedno sa uvođenjem profesionalnog investitora, koji bi u procesima restrukturiranja poboljšao finansijske performanse i onda bismo, kroz privatizaciju, mogli da ostvarimo mnogo bolju cenu.
Dakle, kao što ste mogli zaključiti, taj sektor, koji je u razvoju i prilično aktivan, mora da ima odgovarajući zakonski okvir, a postojeći zakon, u izvesnom smislu, ograničava aktivnosti koje se preduzimaju.
Zbog toga je dat Predlog izmena Zakona o osiguranju, u smislu da se, na neki način, regulišu određene stvari i omogući nesmetani razvoj, a posebno pozicija preduzeća sa društvenom svojinom koja učestvuju na tržištu.
Osvrnuću se ovde na tri osnovna rešenja u Zakonu, odnosno tri ključne stvari koje su dovele do potrebe da se ove izmene Zakona donesu, ne ulazeći u detalje tehničkog karaktera.
Ta tri, da kažem, ankera, oko kojih se nalaze ostale predložene izmene u članovima zakona, jesu sledeće: prvo, privatizacija društvene svojine u sektoru osiguranja; drugo, razdvajanje životnog od neživotnog osiguranja u organizacijama koje se bave osiguranjem; treće, poslovanje filijala stranih osiguravajućih društava na teritoriji Srbije.
Kada se radi o privatizaciji, rešenja u postojećem zakonu jesu takva da je zaposlenima ponuđeno da za svaku godinu radnog staža dobiju po 200 evra, i to u novčanoj protivvrednosti, a ne u vrednosti akcija.
Ovakvo rešenje postojećeg zakona je dovelo do nezadovoljstva radnika koji su zaposleni u osiguravajućim organizacijama. Jedna grupa je pokrenula spor pred Ustavnim sudom, u smislu dovođenja u pitanje validnosti rešenja koja se nalaze u Zakonu.
Da bismo taj problem rešili, mi smo imali niz razgovora kako sa njima, tako i s predstavnicima osiguravajućih organizacija. Došli smo do zaključka da bi najbolje rešenje bilo da se privatizacija organizuje i realizuje na identičan način kao što je to i u realnom sektoru, tako da je jedna od ključnih promena u zakonu i predlog da, umesto 200 evra u novčanom iznosu, radnici dobiju, kao i u drugim privatizacijama, 200 evra u akcijama, a onda ih kasnije mogu prodati, kako koja bude na tržištu.
Takođe je predviđeno da se za te namene odvoji 15 posto društvenog kapitala, a isto tako je predviđeno da se dodatnih 15 posto rezerviše za privatizacioni registar, kako bi i ostali radni ljudi i građani mogli da imaju beneficije od tih privatizacija. Dakle, to je taj prvi, da kažem, anker, ili stub koji je uključen u Predlog ovih promena.
Drugo pitanje, kao što sam rekao, jeste razdvajanje životnog od neživotnog osiguranja. Taj problem, takođe, ima neku predistoriju. Naime, u startu, kada su formirane osiguravajuće organizacije, ne samo kod nas, nego, uopšte, u Evropi, bilo je uobičajeno da se jedna organizacija bavi kako životnim osiguranjem, tako i neživotnim.
Kasnije se došlo do zaključka da ovakav pristup nije baš sasvim korektan, zbog toga što je u okviru jedne iste organizacije dolazilo do značajnog prelivanja sredstava, npr. iz života u imovinu. Onda se došlo do zaključka da bi moralo da se izvrši razdvajanje ''životne'' od ''neživotne'' organizacije.
Takvi predlozi su dati, što je izazvalo potrebu da se postojeće organizacije, uglavnom, podele na dva dela, koji bi bili nezavisni, i knjigovodstveno i na svaki drugi način, gde bi se jedan deo bavio životnim osiguranjem, a drugi - neživotnim, odnosno imovinskim osiguranjem.
Međutim, takvo rešenje, koje je prisutno u poslednje vreme, nije sprovedeno na svakom mestu, jer su se javili problemi u realizaciji takvog koncepta, pa se pojavio jedan drugi koncept koji se, otprilike, naziva - koncept stečajnih prava, što znači da se nove organizacije ne mogu osnivati kao kompozitne, da sadrže i jednu i drugu vrstu osiguranja, već samo jednu, a da se za postojeće organizacije, koje su već osnovane i koje već imaju oba vida osiguranja, dozvoli da one i dalje nastave da rade po tom konceptu.
Naš trenutni Zakon o osiguranju sadrži, u stvari, onaj prvi pristup, po kome se insistira da se organizacije podele, što bi, praktično, značilo da bi naše dve organizacije, ove koje posluju sa društvenom svojinom, morale da postanu, svaka od njih da se podeli na po dva dela koji bi bili nezavisni. Taj posao je prilično složen i pitanje je koliko bi vremena trebalo da se to organizuje.
S druge strane, imamo, kao što sam rekao, ova druga iskustva sa tzv. stečenim pravima.
Pre nego što smo odlučili koju opciju da predložimo, mi smo razmatrali i situaciju u nekih šezdesetak zemalja, da vidimo kakva su rešenja tamo preduzeta.
Rezultat tih razmatranja jeste da je, otprilike, u polovini, u 30 zemalja, uvedeno striktno razdvajanje i ne postoje kompozitne organizacije, a da je u 30 drugih zemalja prihvaćen ovaj drugi princip - stečenih prava.
Naravno, kada smo počeli da posmatramo koje su to zemlje, došli smo do zaključka da je ovaj čisti princip, rigorozni, primenjen, uglavnom, u visokorazvijenim zemljama, dok je u zemljama u razvoju, uključujući i zemlje u regionu koje nas okružuju, zapravo, primenjen koncept stečenog prava i odustalo se od insistiranja na podeli osiguravajućih organizacija.
Rečeno je - ako se nova osniva, onda mora da bude u oblasti jednoj ili drugoj, a ako je postojeća - može nastaviti s tim.
U vezi s ovim smo imali dugo rasprave, kako sa Narodnom bankom, tako i sa osiguravajućim organizacijama i, otprilike, ovde je predloženo jedno rešenje koje predstavlja kompromis, a to je da ostanemo na stavu da je potrebno da dođe do razdvajanja na životno i neživotno osiguranje, ali da produžimo, odnosno da damo rok od dve godine u kome bi se to realizovalo.
Time bismo dobili odušak, pre svega, za samu privatizaciju ove društvene svojine u sektorima osiguranja, a, isto tako, imali bismo još vremena da razmislimo, da nakon dve godine, ipak, imamo opciju da odaberemo ovaj princip stečenih prava. To je, dakle, rešenje koje je uključeno u zakon.
Konačno, treće pitanje na koje sam hteo da skrenem pažnju jeste pitanje poslovanja filijala stranih osiguravajućih organizacija na našoj teritoriji i ovo pitanje je, zapravo, u funkciji obezbeđenja, da ne dođe do toga da se sredstva od premije osiguranja odlivaju u inostranstvo, jer su nama ta sredstva izuzetno potrebna, kako sa stanovišta makroekonomske stabilnosti, tako i sa stanovišta poboljšanja depozita odgovarajućih institucija, gde bi se ta sredstva držala, odnosno mogla da plasiraju.
Pošto ćemo, zbog promena koje nastaju i pravca kojim se krećemo, jednog trenutka, ipak, morati da prihvatimo poslovanje filijala stranih osiguravajućih organizacija, mi smo to onda ograničili, da to bude u momentu kada uđemo u Svetsku trgovinsku organizaciju, a dodali smo još i pet godina nakon tog perioda, što je neka vrsta grejs perioda u kome je moguće da se izvrši prilagođavanje. Naravno, ovo je vezano za dobijanje dozvole od NBS.
Dakle, evo, to su tri osnovna ankera i tri razloga zašto je značajno doneti ove izmene Zakona o osiguranju, a ostala, tehnička poboljšanja ste mogli da vidite i sami. Imajući sve navedeno u vidu, imajući u vidu potrebu da se što brže reaguje i sprovodi strategija, da nam se ne bi osiguravajuće organizacije izložile konkurenciji koju ne mogu da izdrže, pozivam vas da glasate u prilog prihvatanja Predloga izmena Zakona o osiguranju, ovako kako je dato. Hvala.

Hvala.
Obaveštavam narodne poslanike da je ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SRS-a narodni poslanik Jorgovanka Tabaković, a da je ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SPS-a Rajko Baralić.
Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković želi reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Izvolite. Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ovog puta izlazim s uverenjem da ću ne samo one koji nas slušaju preko malih ekrana, nego i vas ovde, u skupštinskoj sali, uspeti da uverim da glasamo protiv ovog zakona, za šta, u ime SRS-a, iznosim decidan stav. Molim vas da saslušate argumente i da se okrenete iza sebe, da pogledate sve blagodeti liberalizacije u finansijskom sektoru, odnosno bankarstvu, i date realnu ocenu predloženim izmenama.
Nastavlja se uništavanje finansijskog sektora, jedan njegov vrlo sofisticirani deo. Posle banaka je tržište osiguravajućih organizacija. Ono što dalje sledi, kada se uništi domaći osiguravajući sektor i prepusti se inostranim vlasnicima, jer je ovo ovde zanimljivo tržište, na kojem će se tek razvijati životno osiguranje, sledi potpuno prepuštanje strancima, na odlučivanje, upravljanje i zarađivanje, tržišta kapitala.
Prepustili smo bankarski sektor, a ovim zakonom o privatizaciji DDOR-a i "Dunava" stvaramo uslove da prepustimo i sektor osiguravajućih društava, znajući s kakvim se finansijskim sredstvima, koliko stabilnim, jer je reč o premijama koje se vrlo precizno mogu izračunati i predvideti, znači, s vrlo značajnim finansijskim sredstvima, osiguravajuća društva pojavljuju kao institucionalni investitori na tržištima kapitala.
Odmah da vam kažem načelno, privatizacija koju ste zamislili kao otvaranje tržišta za strane ogranke, kako ih nazivate, za potpunu privatizaciju domaćeg sektora osiguravajućih društava, treba da podrazumeva da na ovom tržištu ostavimo potpuno otvoren prostor onima koji su vama, ne svim građanima, vama koji imate novca, već napravili pometnju na tržištima akcija i na našoj berzi pre dve nedelje, a zbog uslova na tržištu u Hrvatskoj izazvanih jednom dobrom odlukom hrvatske vlade, koja se zove - privatizacija hrvatskog ''Telekoma'', po principu javne ponude.
Pre nego što vam budem obrazložila detalje, reći ću vam da je hrvatska vlada odlučila da hrvatski ''Telekom'', koji poseduje kompanija ''Dojče telekom'' sa 51 procentom vlasništva, privatizuje na način da građanima hrvatske države, što vi ni na koji način ovde ne predviđate u privatizaciji osiguravajućih društava, ponudi na upis akcije u vrednosti do 38 hiljada kuna za svakog državljanina hrvatske države.
Reći će neko - a zašto svima po 38 hiljada? Zato što je u vremenu tranzicije potrebno dati jednake šanse i fer uslove svima koji žele da učestvuju na tržištu kapitala, odnosno da uče abecedu akcionarstva.
Hrvatska vlada je predvidela i 7,5 procenata za institucionalne investitore, ali je za građane hrvatske države predvidela, od 32,5 procenata - 25.
Zašto se ne ugledate na najbliži komšiluk, nego građanima pričate da treba da izlaze na berzu, da trguju akcijama, a, u stvari, ne želite da date priliku profesorima, mnogim lekarima koji više nisu u stanju da obavljaju svoj posao.
Znači, ne govorim o najsiromašnijima, koji jedva preživljavaju. Govorim o sloju stanovništva koji bi se mogao pojaviti kao kupac akcija ovakvih kompanija i koji nikada neće moći da otvori sopstveni biznis, malo i srednje preduzeće, poput pekare, mlekare, ili da gaji životinje, što mogu oni koji žive na selu, taj sloj, koji jeste vaše značajno glasačko telo, a za mene, kao srpskog radikala, značajan jer je svaki građanin Srbije značajan i treba da ima priliku da zarađen i ušteđen novac u svojoj državi investira sa prioritetnim pravom, pravom ulaganja.
Vi ste izvukli pouke iz vremena kada su viškovi para ulagani u vikendice, gradnju kuća na moru itd. Ta imovina je neproduktivna, danas zvrji prazna, a zbog pogrešne politike i onoga do čega je dovelo razdvajanje dve države imamo sijaset problema.
Imate veliki pritisak na ono što se zove "realstate", tržište nekretnina, danas kada se ta imovina prodaje i ponovo ulaže u neproduktivno ulaganje.
Privatizacija DDORa i "Dunava" mora da pokaže ovu državu odgovornom, jer pruža svojim građanima priliku da viškove koje imaju ulože ne u stanove za izdavanje, ne u mrtve kapitale, nego u akcije, u preduzeća koja se, između ostalog, danas prodaju za desetine miliona evra, a vi odlično znate, kao i ja, kao neko ko se bavi ovom problematikom, razmatrajući svetska iskustva, da će u vrlo skoro vreme uplate premija u osiguravajućim društvima vredeti 480 miliona evra godišnje. Toliko vredi tržište osiguranja, 480 miliona evra, potencijalna veličina tržišta osiguranja u Srbiji. Dobićete izvor odakle je podatak.
Pošto je ovo zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, s podnaslovom - privatizacija DDOR-a i "Dunava", a na način kakav smo već videli u bankama i onako kako želite, da vam tržištem kapitala i berzama upravljaju strani vlasnici, upozoravam vas da je poslednja prilika da date šansu građanima Srbije da, po principu javne ponude, učestvuju u pripremanju osiguravajućih društava za konkurenciju na tržištu koje se zove kako god hoćete, u komšiluku Evropske unije, van nje, na tržištu Evrope, itd.
Međutim, ono što je generalna primedba, ono što vas rukovodi i strašno nervira kada vas na to podsetim, jeste provizija zbog koje se to radi.
Član 21. Zakona, koji ovde menjate, pored onoga što ću obrazlagati detaljno, odvajanja životnog od neživotnog osiguranja, određenih tehnika, procenata privatizacije, jeste jedan ustav od koga nikada ne odstupate, ustav na koji vam primedbe ne daje Venecijanska komisija, ustav u ekonomiji koji vam se zove - Sporazum o donaciji Starateljskog fonda, ponoviću stotinu puta za ovom govornicom, objavljen u ''Međunarodnim ugovorima'' broj 8, gde se kaže - nagrada za uspeh u privatizaciji, odnosno provizija će se isplaćivati iz kupoprodajne cene postignute u privatizaciji i o tome niko neće imati podatke, jer se ta naknada isplaćuje pre uplate Agenciji za privatizaciju, kako to radite u realnom sektoru.
Molim da mi zaustavite vreme. Član 226 - poslaničko pitanje. Neko misli da sam ja ovde fatamorgana. Za RTS i Tijanića, to pouzdano znam.
Dragi ministre, ja ovde postojim i pitam - koja preduzeća, koje konsultantske kuće, koje firme su od 2001. godine, od kada je ovaj međunarodni ugovor stupio na snagu, naplatile proviziju kao naknadu za uspeh u procesu ostvarene privatizacije, a po odbitku svih troškova za procenu, oglašavanje, finansijske savetnike, privatizacione savetnike itd.? Koje firme i po kom kriterijumu su dobile posao?
Jedina izmena u odnosu na Bubalov pravilnik, gde je legalizovao visinu te provizije od pet procenata, jeste da je ovim predlogom izmena i dopuna vama dato pravo da odredite tu visinu.
Ima jedan mali detalj, kod vas ne piše - pre uplate, nego - po uplati sredstava Agenciji za privatizaciju, vi ćete odrediti kolika će to biti provizija.
Dragi građani, postoji jedan ustav, ustav koji se zove ''provizija kao način vladanja'', od koga neće odstupiti nijedan organ koji je zadužen da u ovoj državi kao vlast realizuje svoje dužnosti. To je ustav koji je propisan 2001. godine, kada je dobijen nalog kako će se raditi privatizacija u realnom i finansijskom sektoru.
Gospodin ministar nam je objasnio kako se to u šezdesetak zemalja razdvaja životno od neživotnog osiguranja i rekao jednu rečenicu koju, moram da vam priznam, ne mogu da prevedem u stvarnost.
Rekao je da dve najveće naše osiguravajuće kuće gube uticaj na tržištu. Te dve osiguravajuće kuće drže 65 posto tržišta osiguranja. Otkud onda interes za njih ako gube uticaj na tržištu?
Čime nam objašnjavate to što je savremeno svetsko osiguranje, koje se, inače, da vam kažem drage kolege, zove, kao delatnost, 2P, izuzetno profitabilan i visokoprofesionalan posao?
To je opšta definicija osiguranja. Visokoprofitabilan i visokoprofesionalan posao.
Zar Srbija, zaista, ne raspolaže dovoljno organizovanim osiguravajućim društvima, i to po merilima koje nalaže tranzicija, znači, po nekim našim internim kriterijumima, ili po kriterijumima koje nalaže svetska globalizacija?
Možete da pričate šta god hoćete, ali, zanemarujući jedan izuzetno neregulisan period, koji je na neki način saniran pre nekoliko godina, važimo za zemlju koja je, u svojoj dugoj tradiciji, još u 19. veku imala zakonski regulisano tržište osiguranja.
Ono što nas danas razlikuje od EU, kao jednog pravno nadnacionalnog sistema, ali u kojem mi još uvek nismo, jeste uređivanje tih odnosa putem direktiva.
Ova oblast je u Evropskoj uniji uređena sa tri direktive, koje su se, u periodu od 1973. do 1992. godine, svele na nešto što se zove ''Evropski pasoš'' ili ''Jedinstvena dozvola za osiguravajuća društva''.
To znači da bilo koja zemlja iz EU osniva svoje osiguravajuće društvo, koje može, u ostalim zemljama Unije, bez otvaranja filijale i fizičkog prisustva, da radi poslove osiguranja. Nema nikakvih ograničenja u izboru tih osiguravajućih kuća, u načinu iznošenja stvorenog profita, ali i nečeg od čega smo mi daleko.
Ono što se po definiciji zove slobodan protok ljudi, robe i kapitala, nama je osporeno, naročito slobodan protok ljudi.
To znaju svi građani iz redova za vize ispred ambasada, kojim god poslom da putuju.
Koliko je sprečen protok kapitala, takođe ste svedoci; daje se samo tamo, a videćemo to kod međunarodnih sporazuma o kojima ćemo pričati narednih dana, kada se dobro izračuna stopa povraćaja na uloženo i u kojoj meri je Srbija, kao država koja još uvek nije ni u statusu zemlje kandidata, spremna da ukida ono što je u najbližem komšiluku definisano, ne kao zaštita domaćih osiguravajućih društava kao strateške delatnosti, nego u kojoj meri mi treba, čak, i da ukidamo ono što je do sada bilo u zakonu, a piše - uzajamnost u međusobnim odnosima osnivanja.
Znači, dragi građani, Vlada Srbije i ministar finansija nam predlažu da zbog ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju, da zbog budućeg pristupa u EU, već danas izložimo ne konkurenciji, nego prodaji naša osiguravajuća društva, brišući tačku uzajamnosti, koja za svakog čoveka lično, ako je nema, znači, u stvari, nedostatak samopoštovanja. Svakom čoveku može da se desi da nema samopoštovanje i da dozvoli da mu drugi rade ono što on njima neće, ali ne mi, kao država, i vi koji vršite vlast u ime svih građana, koji znaju šta je samopoštovanje, šta je partnerstvo, šta je uzajamnost, šta je budućnost naše dece i šta je, gospodine ministre, razvoj životnog osiguranja, kao izuzetno atraktivna delatnost u ovom trenutku za Srbiju i one koji žele da uđu na ovo tržište.
Dragi građani, to vam u brojkama ovako izgleda - 89% od 100% poslova na tržištu osiguranja je neživotno osiguranje; to je ono što znamo, osiguranje imovine, vozila itd. u Srbiji.
U razvijenim zemljama je 44% od ukupnog tržišta osiguranja, u stvari, životno osiguranje; u zemljama koje su postigle napredak, taj procenat iznosi, da se ne upoređujemo sa najrazvijenijima, 30%. Kod nas je taj procenat ispod pet.
Znači, rast osiguranja u neživotnim delatnostima će rasti, ali stabilno.
Ali, ovde je izuzetno značajno ono što je rast životnog osiguranja, u situaciji kada treba da imamo reformu penzionih fondova i reformu ostatka finansijskog sistema koji se zove tržište kapitala, toliko značajno da ga je sagledala slovenačka vlada, koja je svojoj kompaniji ''Triglav'', koja je, inače, u vlasništvu slovenačke države, ponavljam, u vlasništvu slovenačke države, a ne privatnih akcionara, savetovala da Evropska unija, kao tržište evropskog jedinstvenog pasoša i jedinstvene dozvole, nije prostor gde treba da se širi ''Triglav'', nego je to Srbija, a preko Crne Gore, gde je već, u kompaniji ''Lovćen'', postignuto značajno vlasničko učešće, u toj kompaniji koja, takođe, ima monopol, uslovno kažem, monopol, ali zauzima najveći deo tržišta iako nije jedina.
Gospodine ministre, verujem da ste pratili, kao zainteresovani ministar, situaciju, jer je nadležnost nad osiguravajućim društvima preneta sa ministra za privredu i Agencije za privatizaciju na ministra finansija i Agenciju za osiguranje depozita. Nije to slučajno. Nema sličnosti ni u strukturi, ni u značaju, ni u osnovu za privatizaciju realnog i finansijskog sektora, zato se nemojte na to pozivati. Znači, ne može privatizacija u realnom sektoru da bude ista kao i u finansijskom.
Specifičnost koju, kao država, imamo, jeste da je regulatorno telo koje je nadležno da prati rad osiguravajućih društava, da ih nadzire, licencira, odobrava, za razliku od gotovo svih drugih zemalja, kažem gotovo, jer nisam našla u kojoj je to još zemlji - Narodna banka.
Svuda postoji određeno regulatorno telo koje se bavi kontrolom, nadzorom i licenciranjem, samo je u našoj zemlji to Narodna banka Srbije i, gle čuda, to dugo traje, pod čvrstom rukom jedne političke partije, koja se zove G 17, koja, u dužem vremenskom periodu, sve ono što se licencira, odobrava, pogotovo ako je moguće da postoji diskreciono pravo za to, a ovde je, u članu 44. osnovnog zakona, to diskreciono pravo navedeno kao ocena opravdanosti za osnivanje osiguravajućeg društva, u stvari, još jedan od uslova za zloupotrebu države koja je dužna da ovu važnu oblast uređuje, kontroliše i sačuva kao stratešku.
Hoću da vam kažem da iskustva zemalja iz okruženja, npr. jedne Hrvatske, govore sledeće. Iako je kod njih udeo neživotnog osiguranja visok, njihovo tržište ima osiguranje ''Kroatiju'', koja kontroliše 35% tržišta. Znate li koliko je stranih osiguravajućih kompanija prisutno u najbližem okruženju Hrvatske, koja ima prilično liberalan zakon o osiguranju? ''Alijans'', sa 8,5%, toliko ima stranih osiguravajućih društava.
U Sloveniji, zemlji koja ima najveći dohodak u regionu, kod koje životno osiguranje čini tih značajnih 30%, ima vrlo značajan godišnji rast, ali kao i u drugim oblastima,'' u Sloveniji se nije dozvolio značajan priliv stranog kapitala''. Najveća osiguravajuća kuća ''Triglav'' je i dalje državna i kontroliše 40% osiguranja. Strane kompanije prisutne u Sloveniji su ''Grejv'' i ''Viner'' i imaju ispod 2% učešća.
Nekog tamo brine vreme, imam ja vremena, ali vi trošite vreme našoj budućnosti time što donosite pogrešne odluke.
Ono što nije dobro za državu Srbiju u ovom trenutku jeste što jednu ovako značajnu temu kao što je privatizacija osiguravajućih društava pokušava, u nedostatku vremena, da predstavi pričom koja danas nije aktuelna. Mi ćemo za pet godina neke uslove prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji liberalizovati. Nećemo tako brzo ostaviti ljude, ni da idu u penzije, ni da dobrovoljno napuštaju osiguravajuće kuće, ali je naše iskustvo iz bankarskog sektora suviše gorko da bi narod mogao da proguta još jednu gorku pilulu.
Onog trenutka kada je otpušteno 8,500 radnika, kad im je obećavano da će naći posao u bankama poput Nacionalne štedionice, ljudi su verovali da je to zaista moguće.
Na kasnijim konkursima, ti ljudi, sa znanjem jezika, s iskustvom, sa znanjem svih kompjuterskih tehnika, dobijali su odgovor da imaju preko 27 godina i da su prestareli za nove svetske kompanije.
Kada danas pružite priliku guverneru Jelašiću da se brani, kaže da nije uništio bankarski sistem svojom voljom, nego mu je država to naredila. Kad kaže - pitajte građane, on zaboravlja da postoje ljudi u svakoj porodici, bližoj ili daljoj, neko ko je izgubio posao zbog te privatizacije.
Koga on pita da li mu danas odgovaraju krediti tri puta skuplji od zemalja u okruženju? Hoćete li da takvu sudbinu doživimo i sa osiguravajućim društvima? Uvešćete konkurenciju, doneti nam sijaset novih usluga, koje, sigurno, neće biti jeftinije, koji će zapošljavati neke nove mlade, do 27 godina. Treba i mladi da rade, ali ne mogu se ljudi u punoj snazi i s izuzetno vrednim iskustvom ostavljati na ulici samo zato da bi neko mogao da naplati proviziju.
Ja ću za kraj da citiram onoga koga često pominjem, gospodina Đelića: "Pa, zar ste toliko nesposobni i korumpirani da prodajete osiguravajuća društva u trenutku kada ona tek treba da se razvijaju razvojem životnog osiguranja".

Zahvaljujem narodnom poslaniku Jorgovanki Tabaković. Ona je, inače, koristila vreme i nakon 20 minuta, a to vreme pripada Poslaničkoj grupi SRS-a.

Saglasno članu 93. Poslovnika Narodne skupštine, da li ima još neka od poslaničkih grupa da prijavi listu? (Nema)

Konstatujem da se prijavila samo SRS. Dajem reč narodnom poslaniku Veroljubu Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, izuzetno volim kada ministar izađe za ovu govornicu i pokuša da nas, narodne poslanike, ubedi u nešto što je suprotno papiru koji je nama predložio i za koji Narodna skupština treba da da saglasnost.
Kada se pogleda zakon i uporedi sa ministrovom izjavom, ispada da se zakon donosi da bi se tržište dva velika osiguravajuća društva, sa većinskim društvenim kapitalom, koja sada kontrolišu, kako ministar reče, 60% tržišta, zaštitilo, da bi po što većoj ceni bili privatizovani, da bi država mogla što više novca da zaradi, tako što prodaje svoje tržište osiguranju.
Lepo je to ministar ispričao i ostao živ.
Već u 1. članu Predloga izmena i dopuna Zakona o osiguranju vidi se da ministar ne govori istinu. Koristiću blage reči, ne govori istinu.
Evo kako glasi izmena i dopuna Zakona. U članu 3. osnovnog zakona, dosadašnji tekst je bio ovakav: ''Delatnost osiguranja obavlja društvo za osiguranje koje je dobilo dozvolu nadležnog organa za obavljanje te delatnosti''. Da bi dobilo dozvolu, mora da položi određene garancije, depozit Narodnoj banci, da otpočne delatnost, da osigura uloge koje građani daju osiguranju.
Kako glasi sada novi član? Pored ovoga što sam pročitao, i ''kao i ogranak stranog društva za osiguranje koje je dobilo dozvolu nadležnog organa za obavljanje te delatnosti''. Dakle, kao ogranak. Više ne postoji pravno lice na teritoriji Republike koje mora da se registruje za tu delatnost i kao takvo da funkcioniše, već ćemo imati ogranke stranih osiguranja ovde, a verovatno neće biti u obavezi da daju depozite, jer se odluka o depozitu daje na osnovu podzakonskih akata.
Skupština Srbije o tome nema pojma, narodni poslanici, ali neka ministar onda odgovori na pitanje kako će to da smanji, odnosno da zaštiti domaća osiguravajuća društva od gubitka tržišta? Nikako. Strana osiguravajuća društva, sa manjim finansijskim sredstvima, moće će da rade ovde na još lakši način i da nastupaju sa jedne monopolske pozicije.
Već u članu 2. se vidi da, opet, ministar ne govori istinu i da ne želi da zaštiti domaća osiguravajuća društva koja idu u privatizaciju. Ovde je reč isključivo o tržištu i nalozima stranih osiguravajućih društava po kojima ova vlada postupa. Znači reč je o reosiguranju.
Ako jedno osiguravajuće društvo ima određen kapital, osigurava ulog i garantuje da će da isplati ulog po osnovama osiguranja, pa zaključi više ugovora, a nedostaju sredstva, to osiguravajuće društvo je dužno da taj višak reosigura kod nekog drugog osiguravajućeg društva koje ima slobodna sredstva. Uslov je bio i sledeći, da to bude, prvo, domaće osiguravajuće društvo za reosiguranje, pa, ukoliko nema domaćeg, onda može kod stranog.
Koja dva domaća reosiguravajuća društva imaju takva sredstva? Samo DDOR i "Dunav". Sada, znači, imamo ogranke stranih osiguravajućih društava, koja neće biti u obavezi da izvrše depozite, a reosiguranje neće raditi kod naših osiguravajućih društava, već mogu odmah kod svojih matičnih osiguravajućih društava, bez ikakvog angažovanja kapitala.
Tako to izgleda kada DS i DOS brane domaće tržište, domaće privredne i finansijske subjekte.
U članu 44. osnovnog zakona se vidi kako to izgleda kada je u pitanju zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja. Da bi se sprečio mogući ulazak novih osiguravajućih društava sa domaćim osnivačima, akcionarima itd, dodaje se novi stav u zakonu.
U članu 44. dodaje se novi stav, koji glasi: ''Osnivač kome je zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja odbačen ili odbijen, ne može ponovo podneti isti zahtev u roku od godinu dana od dana odbacivanja ili odbijanja tog zahteva''.
Pazite, ogranak stranog osiguravajućeg društva nema tu obavezu. Ovde je reč samo o preduzećima koja treba da se registruju za obavljanje delatnosti osiguranja.
Vidite šta kažu u tom istom članu, u tački 7. stav 1 - Narodna banka Srbije će odbiti zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja, ako ne postoji opravdanost osnivanja akcionarskog društva za osiguranje.
Po kom to kriterijumu, gospodine ministre? Po kom kriterijumu će Narodna banka da ocenjuje da li postoji opravdanost ili ne? Da li po kriterijumu stranih osiguravajućih društava, po čijem kriterijumu?
Hajde da kažete da to radite da zaštitite domaća osiguravajuća društva sa većinskim društvenim kapitalom, ali kada ih prodate, ova odredba u zakonu će da ostane i koga onda štitite? Nove vlasnike.
Prvo ćete da uništite tržište za domaća osiguravajuća društva sa društvenim kapitalom, prodaćete ih jeftinije nego što sada vrede, ali će zaštitne odredbe u ovom zakonu da ostanu. Eliminisaćete konkurenciju i ostaće isključivo strana osiguravajuća društva.
Koliko ste nedosledni u pisanju zakona, koliko gledate da ispunite zahteve onih koji vam naređuju pisanje ovakvih zakona, vidi se već u članu 103. Uzmite, gospodine ministre, pa pogledajte član 103. osnovnog zakona, a onda izmenu i dopunu koju ste tražili.
''Zahtev za izdavanje dozvole za pružanje drugih usluga u osiguranju podnose osnivači agencije ili, u njihovo ime, lice koje oni ovlaste. Uz zahtev iz stava 1. ovog člana podnosi se osnivački akt, predlog statuta itd.''
Tražili ste da se predlog statuta briše u članu 103. U članu 93, koji reguliše istu materiju i istu oblast, predlog statuta i osnivačkog akta ostaje u osnovnom zakonu.
Ko bude izdavao dozvole, moći će da vrši manipulacije, imate statut, ili ga nemate. Kada se predaje zahtev, statut vam ne treba, vraćamo vam, a kada vam odbijemo zahtev, kažemo - niste dostavili statut, godinu dana ne možete da zahtevate da se ponovo registrujete za obavljanje poslova osiguranja.
Dalje, ono što iznenađuje, to je samovolja koja želi da se da jednoj interesnoj grupi, jednoj državnoj ustanovi koju su uhvatili na silu, oduzeli je i uzurpirali, a radi se o Narodnoj banci Srbije.
U članu 103, novom članu 180a, koji je predložen u izmeni i dopuni ovog zakona kaže se: ''Narodna banka Srbije i zaposleni u Narodnoj banci Srbije, kao i lice koje po nalogu Narodne banke Srbije vrši dužnost utvrđenu ovim zakonom, ne odgovaraju za štetu koja nastane vršenjem te dužnosti, osim ako se dokaže da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom''.
Da li vi to dajete guverneru i njegovim službenicima imunitet za zloupotrebe, gospodine ministre?
Pazite dalje: ''Lica iz stava 1. ovog člana ne mogu odgovarati za štete iz tog stava ni nakon prestanka radnog odnosa u Narodnoj banci Srbije, odnosno prestanka vršenja dužnosti.
Narodna banka Srbije nadoknadiće troškove zastupanja zaposlenih u Narodnoj banci Srbije u sudskim i upravnim postupcima pokrenutim u vezi s dužnostima koje ti zaposleni obavljaju ili su obavljali na osnovu ovog zakona.
Narodna banka Srbije nadoknadiće troškove iz stava 3. ovog člana i licima kojima je prestao radni odnos u Narodnoj banci Srbije.''
Tako izgleda novi član 180a. Predloga izmena i dopuna Zakona.
Ako se malo vratimo u prošlost, gospodine ministre, nekoliko domaćih osiguravajućih društava je u periodu 2004-2005. godine ugašeno.
Kao član Odbora, s ostalim kolegama iz SRS-a tražio sam da tadašnji ministar finansija dostavi izveštaje članovima Odbora za finansije o tome zašto se gase pojedina osiguravajuća društva. Više smo se od tri meseca ubeđivali s ministrom i sa guvernerom Narodne banke da dobijemo te izveštaje, a u tim izveštajima, osim u jednom ili dva osiguravajuća društva, ništa nije pronađeno što bi moglo da bude razlog za zatvaranje 12 osiguravajućih društava. Sednica Odbora na kojoj se o tome raspravljalo proglašena je strogo poverljivom i narodni poslanici koji nisu članovi Odbora su izbačeni sa sednice.
Čega se to Dinkić i Jelašić plaše? Verovatno zloupotrebe. Oni se plaše i znaju - zloupotrebe koje prave zastarevaju u relativnom periodu, za 15, apsolutno za 30 godina, a praksa u zakonodavstvu je da se uvek primenjuju odredbe koje su povoljnije za lice koje je učinilo krivično delo. Ovim članom dajete imunitet i amnestiju kriminalcima.
Gospodine ministre, usvojite amandman Srpske radikalne stranke koji se odnosi na ove odredbe. Jedino tako možete da me ubedite da niste kriminalac, zajedno sa njima.

Zahvaljujem kolegi Veroljubu Arsiću.

Reč ima Nebojša Stefanović, a neka se pripremi narodni poslanik Saša Valjarević. Izvinite, Nebojša Stefanović nije tu. Reč ima narodni poslanik Saša Valjarević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je izmena i dopuna Zakona o osiguranju, s predlogom da se pripreme osiguravajuća društva za novu privatizaciju. Ovo sve podseća na privatizaciju bankarskog sistema, gde smo svedoci da, posle privatizacije bankarskog sistema u Srbiji, više nemamo domaće bankarstvo, već samo strane banke koje diktiraju kamatu na tržištu, koja je abnormalno velika, pa smo postali dužničko društvo.
Ja ću se osvrnuti na članove 20. i 21 Predloga zakona, kada govorimo o privatizaciji. U članu 20. predloženih izmena i dopuna Zakona o osiguranju dat je predlog da to bude 70% društvenog kapitala koji se privatizuje.
Govoreći u uvodnom izlaganju, ovlašćeni predstavnik Jorgovanka Tabaković je iznela uporedne brojke i procente sa kojima u zemljama u okruženju učestvuju domaća osiguranja, kao i sa kojim procentom učestvuju strana osiguranja.
Tu se vidi da, ipak, zemlje u okruženju nisu radile kao prošla vlada, kada je privatizovala banke, niti kao ova sada, koja priprema privatizaciju osiguravajućih društava, faktički, stvara prohodnost da se za veoma malo novca kupe osiguravajući sistemi i osiguravajuća društva u Srbiji.
Procenjuje se da je potencijalna veličina tržišta osiguranja u Srbiji oko 480 miliona evra. Mi u Srbiji imamo još dve velike domaće kompanije, a to su "Dunav osiguranje'' ADO i "DDOR" Novi Sad, koje pokrivaju i kontrolišu oko 65% osiguranja. Sve najveće sisteme i u životnom i u neživotnom osiguranju pokrivaju ove dve državne, ili društvene kuće, koje posluju odlično, jer su imale dobru poslovnu politiku, pa su preživele sve moguće transakcije u društvu, od sankcija, bombardovanja i svih ovih promena koje su nastale od 2000. do 2007. godine.
Međutim, šta se dešava? Moćne strane kompanije osiguravajućeg društva koje su na tržištu u Srbiji, a postoji ih već 17, pokušavaju da preuzmu kompletno tržište, odnosno ove dve moćne kompanije i ova dva moćna državna osiguranja.
Zato je SRS uložila amandman da se smanji taj procenat, da to ne bude 70% privatizacije društvenog kapitala, već da bude 49%, a da sa 51% ostane država većinski vlasnik.
Mi razmišljamo o tome da treba zaštititi ove dve domaće osiguravajuće kompanije, bitne za Srbiju i, uopšte, za sve radnike u njima, jer, kao što je već rečeno, kada novi vlasnik dođe, prvo što uradi, to je da izvrši reorganizaciju, da li banaka, da li osiguravajućih društava, i da sve ljude koji mu ne odgovaraju u tom sistemu, jednostavno, otpusti.
Svedoci smo da je, posle privatizacije koja je do sada urađena, preko milion ljudi ostalo bez posla.
Danas možete da ih sretnete i vidite kako rade, da kažemo, umesto najsloženijeg posla za koji su se školovali i za koji je država izdvajala godinama, i njihovi roditelji, u kom su postali sigurno vodeći eksperti, na buvljim pijacama, prodaju švercovanu robu, ili rade najniže poslove u nekim preduzećima koja su htela da ih prime.
Za to vreme, u svim tim kompanijama možete da vidite vaše partijske drugove kako se zapošljavaju, u bankama, koji nemaju ni dan radnog iskustva, ali bitno je da je neko iz te političke stranke završio posao da uđe neka banka u neki od gradova.
Tako će, verovatno, biti i sa osiguranjem i, normalno, za njih se stvara prostor, bez obzira na stručnu spremu, radno iskustvo i sve ono što je propisano i što oni traže u konkursima koje javno raspisuju u dnevnim listovima ili časopisima, u kojima traže radnike za nova radna mesta.
Da bi se zaštitila domaća osiguravajuća društva, mi smo predložili da država ostane većinski vlasnik umesto da privatizuje 70%. Ukazali smo i na neophodnost da se član 21. kompletno izbriše, s obzirom na to da ste ovde predložili da se legalizuje, odnosno da se u procesu ili postupku privatizacije osiguravajućih društava isplati naknada ostvarena zaključenim ugovorima o prodaji kapitala, odnosno imovine, tj. provizija.
Vinovnici smo toga kako smo privatizovali ''Sartid'', za koji novac je on privatizovan, gde je za veoma mali iznos otišao tako jedan veliki sistem, pa se sada pominju ogromne proviziji da su dobili određeni ministri i određeni članovi Vlade koji su učestvovali u toj privatizaciji i svakog dana se pojavljuju neki novinski članci.
Znači, sada hoćete samo da legalizujete te tokove, u smislu da to bude sve u okvirima zakona, što smatramo da je nedopustivo, jer će se sigurno desiti ovo o čemu sam govorio - domaća osiguravajuća društva biće prodata i izgubiće kontrolu nad 60% tržišta u Srbiji, jer sve osiguravajuće kuće koje su sada zainteresovane za privatizaciju, počev od ovih moćnih i velikih, kao što je ''Unika'', ''Viner broker'' i ''Gral'', svakog dana u nekom od gradova otvaraju svoja predstavništva, gde možete da sretnete njihove agente kako idu od kuće do kuće, ili od firme do firme i nude osiguranja.
Dobro je to što su naši građani skeptični prema tim osiguravajućim društvima koja se otvaraju u Srbiji i imaju i dalje poverenja u ova domaća, mada je kod nas, što se tiče životnog osiguranja, tek sada to u ekspanziji.
Naime, zbog ekonomske situacije u našem društvu, građani nemaju sredstava da od svojih ličnih dohodaka, doduše, samo oni koji rade, jer imamo mnogo nezaposlenih, izdvoje za dopunsko osiguranje života ili za dobrovoljno penzijsko osiguranje, mada se ta slika malo popravlja.
Zato i idu i izmene i dopune osnovnog zakona, da bi se pripremio teren da strane osiguravajuće kuće preuzmu domaće tržište i da se, jednostavno, utope, a da nestanu dva moćna osiguravajuća društva, kao što je ''DDOR'' i ''Dunav osiguranje'' u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a neka se pripremi narodni poslanik Radoslav Jevremović.