Zahvaljujem narodnom poslaniku, gospodinu Slobodanu Gavriloviću.
Za reč se javio, za repliku gospodinu Srđanu Šajnu, gospodin Dušan Bajatović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, možda se i nismo najbolje razumeli za osnovu, ali javljam se da dodatno obavestim poslanike i da podržim ono što je pričao gospodin Šajn, kao i da kažem, za one koji su, možda, manje upoznati s tim, da u Vojvodini postoji Fond za pomoć izbeglim i raseljenim licima. Tu se deli izvesna suma novca, da bi ljudi koji su smešteni u kolektivnim smeštajima kupili imanja, kuće po vojvođanskim selima, koja su prazna, i počeli da se bave poljoprivredom.
Čini mi se da je to sasvim korektno i nema veze ko je na vlasti, takav fond postoji i takav projekat postoji. Nije samo Demokratska stranka, i mi smo glasali za to, kao SPS, ali nije to sada bitno, nego je bitno da neko u Vojvodini, u manjinskim sredinama, ako neki čovek srpske nacionalnosti želi da kupi kuću, proglašava to za promenu etničke strukture. Zaista želim sa ove govornice da kažem da se to u Vojvodini, u praksi, dešava i da to nije dobro.
Ako građanski razmišljamo, ako dobro i ekonomski zdravo razmišljamo, onda je, valjda, dobro da ti ljudi dođu u ta napuštena sela, na te napuštene njive, da zasnuju svoja imanja, da tu zemlju obrađuju, da njihova deca tu rastu, a ne da se taj mehanički priliv stanovništva u Vojvodinu, koji nije izazvan time, ne znam da li ima potrebe da podsećam, što su ljudi dobrovoljno odlučili da se negde presele, nego ih je nevolja, rat, bombardovanje i sve ostalo nateralo da napuste svoje kuće, znate svi gde, u jednoj i drugoj krajini, Republici Srpskoj, Bosni, Kosovu, sada osporava.
Prema tome, mislim da bi bilo jako dobro da pojedini mediji i poneki poslenici javne reči, kao i oni koji daju saopštenja za te iste medije, obrate pažnju na to da nije moguće, s jedne strane, biti demokrata, zagovarati civilno društvo, ili kako već to hoćemo da zovemo, zagovarati dobre demokratske norme, ljudska, manjinska i sva druga prava, a, s druge strane, imati strah od toga da li će se neko doseliti u moje selo, da bi za mali novac, jer ne može u nekoj razvijenijoj sredini, kupio kuću i zasnovao svoje, najčešće, poljoprivredno imanje.
Nažalost, u Vojvodini, po nekoj mojoj statistici, barem 17 opština, od 45, koliko ih ima, počelo je, praktično, da izumire, jer nemaju ljudski potencijal, imaju veliku migraciju mladih i, prosto, nema posla.
Zaista bih želeo, možda je ovo i mala zloupotreba današnjeg zasedanja, da upozorim da nije dobro što se u medijima jedna takva pojava - što ljudi dolaze u sela gde jesu jeftina imanja, gde jesu jeftine kuće, proglašava za nekakvu izmenu etničke strukture. Ni slučajno. Mislim da je to pozitivno.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, mi danas imamo na dnevnom redu objedinjenu raspravu o dva predloga zakona. To je Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije i Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa. Vidite da SRS nije uvek protiv spajanja tačaka dnevnog reda, iz razloga što je prirodno da se o ovom raspravlja u istom momentu.
Ovaj put neću govoriti o nestručnosti ministra Milana Markovića, ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ali ne bi bilo loše da sugestije koje mu je uputio predstavnik SRS-a o ovim tačkama dnevnog reda usvoji i prihvati.
O čemu se ovde radi? Ministar Marković, a da podsetim građane, to je onaj ministar koji je svoje pravo da potpisuje, kao ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu u Vladi Republike Srbije, prvo iskoristio da potpiše akt kojim se vrši preimenovanje nekih ulica.
Eto, kada su građani Srbije očekivali da će nova vlada, s novim ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, krenuti u raščišćavanje nekih problema, a da će ministar dati malo veći doprinos u onim lokalnim sredinama gde duže vreme, u pojedinim i više od godinu dana, postoje privremeni organi uprave, da se taj problem polako razrešava, on je našao za shodno i kao najprioritetniji zadatak da potpiše preimenovanje ulica. No, nećemo se baviti tim njegovim aktivnostima, nego sledećim.
On se ovde pojavio kao čitač zakona. U najmanju ruku, nema potrebe to da radi, jer poslanici SRS-a, pretpostavljam i drugi, ali neću da tvrdim, čitaju zakonske predloge koje dobijaju.
Za nas je to obaveza, odgovorni smo ljudi, pre svega, a i obaveza je pred građanima Srbije da onaj posao za koji su nas oni birali i ukazali nam poverenje radimo na najbolji mogući način.
Zbog toga nije potrebno da nam se on pojavljuje kao čitač tih zakona, a sigurno je postojala potreba da nam da obrazloženja za neke zakonske predloge, odnosno neke norme koje su predviđene ovim zakonima i da to svoje vreme, a i naše vreme, novac građana Srbije, potrošimo na mnogo efikasniji način.
Pre nego što budem komentarisao pojedine konkretne odredbe iz ovih zakonskih predloga, moram da kažem da SRS nije, u principu, protiv toga da se pečati regulišu zakonskim tekstom. Da li u ovo vreme, to je drugo pitanje.
Za ovu vladu Republike Srbije i pojedine njene ministre, onog dana kada su izabrani, odnosno one noći, posle prespavane slavljeničke noći, najbolje bi bilo da su otišli kod nekog dobrog domaćina, u bilo koje selo u Srbiji, ili, možda, čak i u grad, da vide kako on rešava neke probleme, kako vodi svoju kuću i svoje domaćinstvo i da na takav način pokušaju da rade u Srbiji.
Jer, mi ovde danas imamo na dnevnom redu zakon o pečatu Republike Srbije, nismo ga do sada imali, a funkcionisali smo. Zakon o državnim organima je bio iz 1991. godine, ne kažem da treba da ostane večno, uz pomoć tog zakona treba da bude regulisana ova materija, ali, čini mi se, to nije ono što je najprioritetnije.
Građani Srbije očekuju da mi ovde govorimo o tome na koji način da se poboljšaju uslovi za njihov život. Očevidac ste da je, iz dana u dan, njihov životni standard sve lošiji i lošiji, a život sve teži i teži, pa čak i omladini.
Veliki je broj izuzetno talentovane omladine i dece koja, zbog nemogućnosti njihovih roditelja da ih školuju, ne mogu da pohađaju ništa osim osnovne škole.
Predlog zakona o pečatu Republike Srbije. Ministar je rekao da je to jedna nova kategorija, što je tačno, i da ovaj pečat više ima svečani karakter.
Da prihvatimo taj deo, ali je potpuno opravdana primedba gospodina Martinovića na član 2, koji je rekao da je, pored tri ustanove koje će koristiti ovaj pečat, potrebno predvideti i Ustavni sud Republike Srbije.
Ja ću, kao što naša uvažena koleginica Jorgovanka Tabaković uvek čini, pokušati argumentom da to pokažem, odnosno da tvrdnju gospodina Martinovića vežem za odgovor ministra pravde Petru Jojiću, na pitanje koje je postavio 23. jula 2007. godine.
Petar Jojić je eminentni, diplomirani pravnik, bivši ministar pravde u SRJ, jedan od izuzetnih advokata, i kada je postavio pitanje ministru pravde Dušanu Petroviću u vezi s radom Ustavnog suda, koliko predmeta stiže godišnje, koliko su rešili, koji su sve problemi koje treba rešavati, odgovor ministra je bio - Vlada u okviru svoje nadležnosti, kao nosilac izvršne vlasti, kao Ministarstvo pravde, ne raspolaže podacima koji su predmet poslaničkog pitanja.
Dakle, evo pravog razloga, evo osnova za to da se tvrdnja i primedba gospodina Martinovića, koja je predložena u obliku amandmana, prihvati i da ovaj zakon ima svoj smisao.
Kakvog je oblika, kakve veličine državni pečat, to je nešto što može biti malo veće, malo manje, ali mislim da to nije nešto na čemu treba gubiti mnogo vremena.
Sigurno je to da je članom 7. Ustava Republike Srbije, stavom 5, predviđeno da treba doneti poseban zakon koji reguliše obeležja države Srbije i tek onda je na dnevnom redu mogao biti ovaj zakon o državnom pečatu Republike Srbije.
To je još jedan dokaz da Vlada Vojislava Koštunice ne radi prema prioritetu, nego, jednostavno, što neko predloži ili, s obzirom na to da imamo dve, možda čak i tri vlade, kako se uspeju dogovoriti, a cenu svega toga plaćaju građani Srbije.
U članu 6. ovog zakona piše da sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade podnose, zajednički, zahtev za izradu državnog pečata.
Ministar je u svom obrazloženju rekao, iz razloga da se ne bi desilo da jedan pečat bude manji za jedan milimetar ili veći - hoćemo jednoobraznost, i to za poslanike SRS-a i za građane Srbije nije od posebne važnosti, ali mislim da je ovde nešto drugo u pitanju.
Zbog nepoverenja, ili nedovoljnog poverenja jednih prema drugima, jer u ovom momentu imamo na ovim mestima predstavnike iz različitih političkih stranaka, želi se da se istovremeno nešto uradi.
Samo da vas podsetim kakav nam je tekst Zakona o radu otišao iz Narodne skupštine, preko puta, predsedniku Republike, pa je on potpisao, pa nije potpisao, pa su nešto vraćali i pretpostavljam da su uslovi ovde sazreli, da je neko uvideo da bi moglo da dođe do zloupotreba i onda je ovaj član 6. predvideo da istovremeno i, verovatno, zajedno odlaze kod pečatoresca, odnose isti tekst, ne znam sa koliko vozila, koliko obezbeđenja, čekaju da pečat bude završen, i onda se vraćaju tamo gde će se ti pečati koristiti. Mislim da to nije potrebno.
Čini mi se da kolega Marković ukazuje da će posle prihvaćenog i usvojenog zakona, ako to bude tako, biti formirane dve agencije, jedna za male, a jedna za velike pečate.
Nadam se da do toga neće doći. To bi bilo suviše neozbiljno i za ovako neozbiljnu vladu kakva jeste.
Kad sam na početku svog izlaganja ukazivao da je ministar imao ulogu čitača predloga zakona, to ću i konkretno da vam objasnim na jednom od ovih članova zakona o pečatu Republike Srbije.
Naime, on objašnjava zbog čega je po hitnom postupku potrebno izglasati, odnosno doneti ovaj zakon, pa kaže da će Republika Srbija i državni organi imati ogromnu štetu ako se ovaj zakon ne usvoji po hitnom postupku.
Možda hoće, možda neće. Mislim da ni kolega Gavrilović ne zna koja bi to mogla da bude konkretna šteta, a da je ministar to objasnio i obrazložio, što je i trebalo da bude njegov zadatak, a ne da nam govori ono što je predviđeno u zakonskom predlogu, možda bismo to i mogli da prihvatimo, pa da kažemo - radićemo, ostaćemo ovde danonoćno, da donesemo te zakone kojima se to reguliše, ali mislim da to nije u pitanju, nego da se stvori privid da i Vlada Republike Srbije predlaže i Narodna skupština donosi veliki broj zakona.
U suštini, građani od toga nemaju ništa, jer kad bi se izvršila analiza svega onoga što je do sada bilo na dnevnom redu u ovom visokom domu, vrlo lako i bez velikog napora bi se dalo utvrditi da to nema veliki značaj za građane Srbije, a samim tim i za naše vreme, jer smo mi ovde njihovi predstavnici.
Kada je u pitanju Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa, moje kolege iz SRS-a su govorile o stavu 2. člana 1. ovog zakona, gde piše - sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane.
Mi smo izričito protiv toga da se to ostavi u nadležnosti, bar ovog i ovakvog, ministra odbrane, a za to imamo dovoljno argumenata i konkretnih razloga.
Setite se onih ljudi u Kuršumliji, ne ulazim u opravdanost tih njihovih zahteva, odnosno opravdanost svih zahteva, ali setite se toga da je ministar uporno izbegavao, što je njegova obaveza, da pokaže minimum dobre volje i da prihvati razgovor sa njima, pa je u emisiji jedne radio stanice, čije ime neću da pominjem da ih ne bih reklamirao, na pitanje voditeljke - da li će posetiti ove koji štrajkuju u Kuršumliji, rekao da neće, ne želi.
Čini mi se da je pod nečijim pritiskom to, ipak, učinio istog dana, ili sutradan, bez davanja ozbiljnih šansi i neke nade da će se taj problem rešavati, pa je u tu priču pokušao da uvuče časnog generala Božidara Delića, kao da on ima neke veze s tim, a on je za ovom govornicom, mislim na generala Delića, rekao kako su se odvijale stvari i šta se tačno dešavalo.
Za nas je neprihvatljivo da regulisanje oblika, izgleda i načina upotrebe pečata Vojske Republike Srbije bude u nadležnosti ministra odbrane.
Član 14. zaslužuje da se malo prokomentariše. Kaže se da se nestanak ili gubitak pečata bez odlaganja prijavljuje Ministarstvu, odnosno nadležnom organu. Samo da izvršim dopunu. Kolega Martinović je, takođe, rekao da je ovo ''bez odlaganja'' neodređeno, nedovoljno precizno. Setite se da u ovom parlamentu imamo poslanike i poslaničke grupe koji se ni verbalno ne zalažu za ostanak Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, pa, možete mislite, kad bi došli u posed takvog pečata, šta bi bili spremni sve da urade. Zbog toga insistiramo da se ovaj rok svede na najmanji mogući period, da se ne bi dešavale zloupotrebe.
Da bi se videlo kako i koliko ozbiljno radi ova vlada i ovo ministarstvo, moram da prokomentarišem odgovor na poslaničko pitanje gospodina Srboljuba Živanovića.
Iako magistar tehničkih nauka, on je uzoran poljoprivredni proizvođač i deli sudbine ljudi iz Mačve, Podrinja, Posavine, Tamnave, pa je postavio poslaničko pitanje - šta su učinili Vlada i Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu u pogledu štrajka poljoprivrednih proizvođača, odnosno proizvođača tovnih svinja? To pitanje više nije toliko aktuelno, ali odgovor koji je dala Vlada, odnosno Ministarstvo, zaslužuje komentar.
Odgovor glasi - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je izašlo u susret svakom zahtevu mačvanskih stočara za održavanjem sastanaka sa predstavnicima nadležnih institucija, tako što je zakazivalo određene dogovore. Ali, to nije dovoljno tim poljoprivrednim proizvođačima, kao ni mnogim građanima Srbije. Nije dovoljno samo da ih neko primi, mada su ponekad srećni i posle činjenice da ih je neko primio.
Ova vlada, Ministarstvo, kao i mi narodni poslanici, treba da učinimo koliko možemo, s tim što bi ovi koji sede na ovoj strani, zasigurno, mogli više da utiču i više da izdejstvuju, jer su to sigurno obećavali u predizbornoj kampanji, pa treba da se onima od kojih traže glas oduže na neki način.
Izgleda da ne činite to, kao što se i ministar Marković, od kad je seo u tu fotelju, ne znam da li je ona toliko lepa i toliko značajna, potpuno promenio, pa nema onog boljeg što je obećavao građanima Srbije. Ostalo je samo da odsedi tamo onaj period.
Doduše, to je neodređeno vreme, mislim da to neće dugo trajati, da će neki izbori, koji će doći vrlo brzo, pokazati da oni koji sad sede i zastupaju državu Srbiju, vode je, odlučuju u ime građana, ne rade to na dobar način, pa će na tom mestu morati doći do promene, jer Srbija i njeni građani to zaslužuju.
Zahvaljujem.

Zahvaljujem narodnom poslaniku, gospodinu Sreti Periću.
Reklamira Poslovnik narodni poslanik Laslo Varga.
Neka se pripremi gospodin Božidar Delić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se u vezi sa članom 225. Poslovnika  i želim da dam jedno objašnjenje gospodinu Šajnu i gospodinu Bajatoviću u vezi s novinskim člankom koji je gospodin Šajn citirao.
Mislim da ni u kom slučaju nije moj zadatak, niti želim da tumačim i branim gospodina Agoštona, ali mislim da su pomešane neke stvari u ranijoj diskusiji, da, praktično, narodni poslanici nisu dobro razumeli ono što je on izjavio.
Naime, oni su govorili o pravu na nastanjivanje, što je nesporno ustavno pravo, ali ta izjava govori o drugoj odredbi Ustava Republike Srbije, koju bih hteo sada da pročitam.
Prema stavu 3. člana 78. Ustava Republike Srbije, zabranjeno je preduzimanje mera koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva na područjima gde pripadnici nacionalnih manjina žive tradicionalno i u značajnom broju. Mislim da ni ova ustavna zabrana ne bi trebalo da bude sporna.
Ukoliko se taj tzv. sporazum o readmisiji bude sprovodio u skladu s ovim članom Ustava, onda ništa nećemo imati protiv, ali ako Vlada preduzme bilo kakve mere koje bi značile kršenje ove odredbe Ustava, onda ćemo se tome najenergičnije suprotstaviti.
Mislim da je to naše ustavno pravo koje ćemo morati da koristimo. Hvala.

Po Poslovniku, narodni poslanik Srđan Šajn, pa narodni poslanik Dušan Bajatović.

Ja bih samo neke stvari da pojasnimo, vezano za ove članove Poslovnika 225. i 226. Prvo, moraću polako da pročitam o čemu se radi, a odnosi se na gospodina Agoštona.
On kaže da veliku opasnost predstavljaju pisma direktora Službe za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije Petra Lađevića i ministra Velimira Ilića, koja su poslata 11. septembra u 39 opština, a u kojima se one pozivaju da razmotre mogućnost legalizacije.
Ne možete vi da legalizujete naselje onih ljudi koji dolaze iz procesa readmisije. Legalizujete naselje koje postoji, naselje koje je tu, legalizujete kuće koje su već izgrađene, a ne legalizujete vi nekome misao, sada ću da kažem, njegova misao je legalna, jer on hoće da dođe da živi u Subotici.
Dakle, radi se o legalizaciji. Vi jeste u pravu da je u Ustavu to definisano i ja se s vama slažem, i svi ljudi u ovoj sali se slažu s vama da treba da se poštuje Ustav, ali ne može da se poštuje mišljenje nekoga ko neće da legalizuje naselje, za koje ima sve pravne pretpostavke, samo zato što su tamo Romi.
Druga stvar, u procesu readmisije, ne vraćaju se samo Romi u Srbiju, 50.000 je Roma, ima 100.000 pripadnika drugih nacionalnih zajednica koji se vraćaju, ali on ovde kaže da neće samo Rome. Njemu ne smeta 10.000 Aškalija, njemu ne smeta 50 ili 100.000 Srba, koji će da se vrate zbog toga što ne mogu da se vrate na Kosovo, njemu ne smetaju Vlasi, njemu smetaju samo Romi. Šta je suština toga?
Nije suština da njemu smetaju samo Romi, nego je suština da on udara na one slabe, jer misli da tamo sme, a ne sme da udari na one politički organizovane i jake, jer je politička kukavica da iznese ono što piše u Ustavu, da to traži dosledno i da kaže - državni organi treba dosledno da sprovode Ustav, državni organi treba dosledno da sprovode politiku. Ali, on ne bi da se zamera velikim političkim partijama, jer očekuje sutra, kada bude na vlasti, da sa svima pomalo radi, kao što je radio do sada, a ovi Romi nisu tako bitni. Jeste da ih ima pola miliona, ali nema ko o njima da priča, o tome se radi.
Ja sam hteo samo to da pojasnim, gospodine Varga. Slažem se sa vama da treba da se poštuje Ustav. Ja sam za poštovanje Ustava i mislim da je cela Skupština za poštovanje Ustava, međutim, ovo o čemu govori gospodin Agošton, to nije poštovanje Ustava, nego je, ako je to njegovo mišljenje, to jako loše, pa se postavlja pitanje koju partiju on vodi i kakva je ta partija, kakvog je ona opredeljenja.
Ja očekujem da se i članovi njegove partije ograde od ovoga, kao što su se ogradili članovi DSS-a od izjave svog poslanika, i očekujem da Srbija u budućnosti ima što manje toga.

Reč ima narodni poslanik Dušan Bajatović. Samo recite koji član Poslovnika reklamirate.

Ne znam koji je član, ali se odnosi na to da sam pogrešno protumačen, pošto mi ovde ionako izmislimo šta nam treba, nije bitno da li je to 225, 104. ili 101. član.
Gospodine Varga, želim da vam kažem da ste vi mene pogrešno protumačili, iako ste veoma ispravno protumačili stav Ustava koji su, kao što se sećate, praktično, sve relevantne političke stranke u ovom parlamentu, podržale.
Imam utisak da ste vi hipersenzibilni na tu temu. Znate, ako u neku varoš od tri hiljade stanovnika, prosečno malo selo u Vojvodini, srednje selo, dođe pet porodica sa po četiri člana, to je 20 ljudi. Ne možete se vi boriti protiv toga kao protiv etničkog čišćenja, ili promene etničke strukture. Dajte, nemojte tako da razgovaramo. To je smešno.
Veoma sam vam zahvalan, ako sam dobro ja vas razumeo, što ste se na neki način ogradili od izjave gospodina Agoštona, jer ja sam samo upozorio da se u nekim sredstvima javnog informisanja, verovatno, zbog netalentovanosti novinara ili, ne daj Bože, neke druge osobine urednika nekog od sredstava javnog informisanja, pojavljuju i takve teze da će to izmeniti neku etničku strukturu. Neće, tih nekoliko porodica, gde god da dođu, neće izmeniti etničku strukturu. Nije ovo više rat, nisu ovo više migracije koje će izazvati NATO bombe i slične stvari, već se radi o tome kako da rešimo socijalna pitanja ljudi o kojima razgovaramo.
Molim vas, da li neko hoće da mi kaže kakva je to razlika, pa makar bila i u demokratskom društvu, između gladnog Srbina i gladnog Mađara? U čemu je razlika u nevolji između nezaposlenog Roma, doduše, tu ima malo više nevolje, nezaposlenog Mađara, Srbina i Slovaka, i u čemu se razlikuje plač dece čiji roditelju ujutru nemaju za mleko?
Dakle, nemojte, bez obzira na to što to stoji u Ustavu, da pokazujemo hipersenzibilnost prema nečemu što nas ničim ne ugrožava. Čak i kad odete u laboratoriju, lekarsku, ovde ima lekara, pa vam izvade neke bakterije, pa kažu - preko 100 hiljada bakterija, dajemo antibiotike, a do 100 hiljada - ne dajemo, jer se smatra da niste bolesni. Možete i druge primere da date iz medicine.
Ja sam samo u tom smislu hteo da upozorim i narodne poslanike i javnost da takvih tendencija u Srbiji nema i da nema potrebe ni za kakvom internacionalizacijom vojvođanskog pitanja, što ne pada vašoj partiji na pamet, nego drugima, jer je to izmišljeno pitanje, kao što nema ni potrebe za monitoringom međunacionalnih odnosa u Vojvodini, mislim, nekih sa strane, jer su oni sasvim dobri.
Ako govorimo o odnosima u društvu koje je uređeno na demokratskim principima, na principima građanske države, onda treba jednako da imamo odgovornost i vi i ja, i svako drugi, bez obzira na to koje je nacionalnosti, i da ti odnosi ostanu dobri.
Nekada hipersenzibilnost, zaista, nije dobra kao politička poruka, jer to, možda, govori da ste vi preterano osetljivi na neke stvari.