Da li se još neko javlja po Poslovniku? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Izvolite, reč ima Aleksandar Martinović, ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SRS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega mi je žao što ministar nije prisutan u sali.
Mislim da ministar ne zna kakva je njegova funkcija kao predlagača, odnosno predstavnika Vlade Srbije. Njegov zadatak nije da čita ono što piše u predlogu zakona i ono što piše u obrazloženju, to mi svi sami možemo da pročitamo i bez njegove pomoći.
Njegov zadatak je da ubedi narodne poslanike u to zašto u predlogu zakona piše baš to što piše, a ne nešto drugo, i zašto je dobro da se to što piše usvoji u Narodnoj skupštini.
Mi ovde gledamo ministra koji, ne dižući glavu, čita ono što piše u predlogu zakona i koji, očigledno, nije dovoljno pripremljen da raspravlja sa narodnim poslanicima o tome da li je predlog zakona dovoljno kvalitetan ili ne.
Pokušaću, u kratkim crtama, da dam neke kritičke primedbe, odnosno sugestije vezane, najpre, za Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije.
Pre toga, moram da kažem da se Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne bavi onim čime treba da se bavi. Gospodin ministar, sudeći po ovoj raspravi sa gospodinom Vučićem, očigledno nije obavešten da Ustav Republike Srbije uopšte nije promenio prava i dužnosti predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, uopšte nije dirao u nadležnost organa lokalne samouprave. Dok se ne donese novi zakon o lokalnoj samoupravi, važi Zakon o lokalnoj samoupravi iz 2002. Osnovno načelo ustavnog prava je da mora da postoji kontinuitet u funkcionisanju pravnog poretka. Dok se ne donese novi zakon, primenjuje se važeći zakon.
Predsednik Republike i predsednik DS-a Boris Tadić najavljuje svaki dan izbore do kraja 2007. godine. Evo, koristim priliku da uputim pitanje ministru Markoviću - zašto njegovo ministarstvo do sada nije pripremilo predloge zakona o lokalnoj samoupravi, o lokalnim izborima i o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije?
Umesto toga, mi danas raspravljamo o zakonima koji nisu nevažni, ali koji nisu predviđeni Ustavnim zakonom za usklađivanje do kraja 2007. godine.
Što se tiče zakona o državnom pečatu, očigledno je da je državni pečat jedna novina u pravnom sistemu Republike Srbije. Do sada državni pečat, u onom obliku kako je to predviđeno Predlogom zakona, nije postojao. Ići ću redom, po članovima, da iznesem koje su to primedbe SRS-a na ovaj predlog.
Pre svega, u članu 2 - upotreba državnog pečata, navedeni su akti, odnosno odluke na koje se stavlja državni pečat Republike Srbije. To su tri grupe akata. S jedne strane su akti Narodne skupštine, s druge strane su akti predsednika Republike i na trećoj strani su akti Vlade Republike Srbije.
Ono što pada u oči čim se pogleda član 2. Predloga zakona, jeste da tim članom nisu obuhvaćeni akti koji, po našem mišljenju, moraju da budu obuhvaćeni, a to su akti, odnosno odluke Ustavnog suda Srbije.
Ustavni sud Srbije je vrhovna državna institucija, koja procenjuje da li je jedan opšti akt u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne.
Dakle, značaj Ustavnog suda u svim demokratskim državama, u svim državama koje počivaju na principu vladavine prava, izuzetno je veliki. Mi smatramo da je neophodno da se predvidi da se državni pečat, ako se već uvodi u pravni sistem Republike Srbije, obavezno mora staviti i na akte, odnosno odluke Ustavnog suda Srbije, jer se na taj način povećava autoritet Ustavnog suda, kao institucije koja u poslednjem stepenu štiti ustavnost i zakonitost u Republici Srbiji.
Dalje, gospodine ministre, član 3: ''Državni pečat je okruglog oblika, prečnika 60 milimetara. U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije. U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije, tako što se reč ''Republika'' ispisuje iznad grba, a reč ''Srbija'' ispod grba''.
Gospodine ministre, podsećam vas na odredbu člana 7. stava 5. Ustava Republike Srbije, koja kaže: ''Izgled i upotreba grba, zastave i himne uređuje se zakonom''. Ako ste već hteli da uvodite državni pečat u pravni sistem Republike Srbije, pre toga ste morali da nam dostavite predlog zakona o tome kako izgleda grb Republike Srbije i da ta materija bude uređena, u skladu sa Ustavom, posebnim zakonom.
Ovako ispada da državni pečat sadrži veliki grb, ali mi još uvek nemamo zakon o tome kako veliki grb izgleda.
Dalje, u članu 4, budući da predlažemo da se državni pečat stavlja i na odluke Ustavnog suda Srbije, mi smatramo da državni pečat treba da se izrađuje ne u tri, nego u četiri istovetna primerka. Dalje, neophodno je da zakon o državnom pečatu, koji sadrži imperativne norme, bude potpuno jasan i precizan. On ne sme da da prostora organima koji primenjuju ovaj zakon za bilo kakvo slobodno tumačenje.
Evo kako sada izgleda stav 2. člana 4. Predloga zakona: "Državni pečat, u tri istovetna primerka, može biti izrađen i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak".
Gospodine ministre, kada predlažete zakon, onda procenjujete da li je u interesu države da postoji takav pečat ili ne. Ako je u interesu države da postoji pečat i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak, onda mora da stoji u predlogu zakona da se državni pečat obavezno izrađuje i u ovakvom obliku, a ne da "može biti izrađen". Ko je taj ko će da procenjuje da li je potreban državni pečat u ovoj formi ili ne? To je otvaranje prostora za brojne zloupotrebe, za slobodno tumačenje zakona.
Član 6: "Sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata".
Ako sam dobro razumeo, intencija je predlagača da se državni pečat uvodi da bi se dao odgovarajući autoritet odlukama na koje se taj državni pečat stavlja.
Za mene je logično da, ukoliko se državni pečat stavlja na najvažnije akte koji se donose u Republici Srbiji, subjekti koji podnose zahtev za izradu državnog pečata po svom rangu, po funkciji koju vrše, moraju biti ravni značaju akata na koje se pečat stavlja.
Sada imate jednu potpuno paradoksalnu situaciju, državni pečat se stavlja na najvažnija akta, a lica, odnosno subjekti koji podnose zahtev za izradu tog pečata su obični državni činovnici, sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade.
Naše je mišljenje, ako već uvodite državni pečat, ako time podižete autoritet odluka i akata na koje se stavlja državni pečat, da subjekti koji podnose zahtev za izradu državnog pečata moraju biti državni organi koji raspolažu najvećim mogućim stepenom političkog legitimiteta. To je, pre svega, Narodna skupština Republike Srbije, zatim, predsednik Republike i Vlada Republike Srbije.
Dakle, to su subjekti koji treba da podnose zahtev za izradu državnog pečata, a ne državni činovnici, administrativni radnici, koji ne raspolažu bilo kakvim političkim legitimitetom.
Još nešto, gospodine ministre, ne znam da li vi zaista detaljno čitate ono što vam se napiše u obrazloženju ovih predloga zakona. Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, sada slušajte dobro do koje mere ovaj zakon važi: "Nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad državnih organa, s obzirom na to da državni pečat Republike Srbije nije uređen u pravnom sistemu Republike Srbije".
Evo, mi do danas nismo imali državni pečat Republike Srbije, a ja ne vidim da je zbog toga država trpela neku veliku štetu. Država jeste trpela štetu i trpi još uvek, ali ne zato što nema državni pečat, nego zato što postoji korupcija u radu državne uprave, zbog toga što se ne poštuje Ustav, zbog toga što se ne poštuju zakoni koje usvoji ova Narodna skupština itd.
Dalje, ako kažete da će to izazvati štetne posledice, onda nije dovoljno da ostanete na tome. Koje su to štetne posledice, da li će neko ostati bez posla, da li će biti dovedena u pitanje bezbednost Republike Srbije, javni red i mir, koje su to štetne posledice? Ovako paušalnom odredbom vi, u stvari, ne kažete ništa. I, kakva je to hitnost za donošenje zakona ako vi u skupštinsku proceduru Predlog zakona o državnom pečatu stavite 24. avgusta 2007. godine, a sada je 2. oktobar 2007. godine.
Dakle, prođe mesec i po dana a ne raspravlja se o tom vašem predlogu zakona, koji je, navodno, do te mere hitan da će u slučaju njegovog neusvajanja nastati neke štetne posledice po rad državnih organa.
Sada da kažem nešto o Predlogu zakona o pečatu državnih i drugih organa. Pre svega, gospodine ministre, mislim da sam skrenuo pažnju na to u nekom od mojih prethodnih izlaganja, osnovno pravilo nomotehnike, odnosno pisanja svih predloga opštih akata, pa i zakona, jeste dosledna upotreba terminologije.
Vi to pravilo uporno kršite, očigledno da niste znali i to dokazujete svaki dan. Kažete da su zbirnim terminom ''državni i drugi organi'' obuhvaćeni svi državni organi, organi pokrajinske autonomije, lokalne samouprave, dalje, da su zbirnim terminom ''imaoci javnih ovlašćenja'' obuhvaćena javna preduzeća, ustanove, javne agencije itd. Sada bi bilo logično da se do kraja Predloga zakona koristi ta terminologija. Znači, kada su u pitanju državni i drugi organi, da se kaže "državni i drugi organi", kada su u pitanju imaoci javnih ovlašćenja - da se kaže "imaoci javnih ovlašćenja", jer se Predlog zakona odnosi i na državne organe i na imaoce javnih ovlašćenja.
Dovoljno je samo da okrenete drugu, treću stranu Predloga zakona, pa ćete videti da su se imaoci javnih ovlašćenja odjednom izgubili. Samo se pominju, ne, čak, ni državni i drugi organi, kao što piše u članu 1, nego samo organi.
Onda čovek koji čita Predlog zakona može da bude u dilemi da li je Vlada htela da se Predlog zakona odnosi i na državne i druge organe i na imaoce javnih ovlašćenja, ili je htela da se odnosi samo na organe. Ako je htela da se odnosi samo na organe, ostaje nejasno da li je htela da se odnosi samo na državne organe ili samo na organe teritorijalne autonomije ili i na organe lokalne samouprave.
Dakle, nedosledna upotreba terminologije, koju ste vi sami predložili u Predlogu zakona, jeste nešto što je osnovna manjkavost ovog predloga. Možda to vama sada izgleda bezazleno, ali svakom ko se razume imalo u pisanje opštih akata to je izuzetno važno.
Dalje, u članu 1. stav 2. piše: "Sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane".
Dame i gospodo, mi donosimo zakon o pečatu državnih i drugih organa. Jedan od državnih organa, i to jedan od najvažnijih državnih organa, posebno imajući u vidu bezbednosnu situaciju u kojoj se nalazi Republika Srbija, jeste Vojska Srbije. I, sada mi donosimo zakon koji će da se odnosi na organe opština, na javna preduzeća, itd, ali ne donosimo zakon koji će da se odnosi na pečate koje upotrebljava Vojska Srbije.
Ispada da je Vojska Srbije u rangu manje važna nego što su važni organi lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, pa ćemo mi zakonom da propišemo pečate opština, ali ćemo ministru odbrane da ostavimo da on sam propiše kako izgledaju pečati jedinica i ustanova Vojske Srbije.
Umesto toga, mi predlažemo da sadržinu, izgled i upotrebu pečata ustanova Vojske Srbije utvrđuje Zakon o Vojsci Srbije.
Dakle, zakon mora da bude akt kojim se reguliše upotreba pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije, a ne podzakonski akt ministra odbrane.
Da ne govorim o tome da mi u SRS-u imamo i te kako mnogo primedaba na ponašanje aktuelnog ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji nas bez odluke građana Srbije, bez odluke Narodne skupštine Republike Srbije, već sada upisuje u NATO pakt.
Dalje, član 3: "Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije, naziv odnosno ime i sedište državnog i drugog organa ili imaoca javnog ovlašćenja".
E, sada, gospodine ministre, opet član 7. stav 2. Ustava Republike Srbije: "Grb Republike Srbije se koristi kao Veliki grb i kao Mali grb". Dakle, Ustav pravi razliku između velikog i malog grba Republike Srbije. Vi kažete: "Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije", pa vas ja sada pitam, da li vi to mislite na Veliki grb ili na Mali grb?
Dalje, član 7. Predloga zakona, opet arbitrarnost, opet slobodno tumačenje, opet javašluk, pa onaj ko čita Predlog zakona, jednostavno, ne može da shvati da li je zakon obavezan ili nije obavezan. "Organi imaju jedan pečat za otisak hemijskom bojom", a sada pazite ovo: "a mogu imati i po jedan pečat za otisak u pečatnom vosku i za suvi otisak".
Pa, gospodine ministre, ko je taj ko procenjuje da li je državnom organu potrebno da ima pečat u pečatnom vosku i za suvi otisak ili ne? To znači da neki državni organi, ako njihov funkcioner proceni, mogu da imaju takav pečat, a drugi organi ne mogu.
Vi, valjda, donosite zakon da na jednak način uredite ovu materiju, a ne da ostavljate slobodu tamo nekome u državnoj administraciji da procenjuje da li će imati ovakav pečat ili ne.
Dalje, Mali pečat, član 8: ''Organ može imati'', ali ne kaže ni državni organ, nego organ, ''jedan pečat manjeg prečnika, u daljem tekstu: mali pečat''.
Potpuno nepotrebna odredba. Zašto uvoditi množinu različitih pečata? Već sada predviđate pečat za otisak hemijskom bojom, pa za pečatni vosak, pa za suvi otisak, pa sada predviđate mali pečat. Možda ćemo za mesec dana dobiti predlog zakona kojim predviđate mikroskopski pečat.
Jednostavno, uvodite množinu pečata, koja u praksi, ministre, ovo vam dobronamerno govorim, može da izazove zloupotrebu. Ionako vam Predlog zakona sadrži norme koje mogu da se tumače ovako i onako, a još ako uvedete neke male pečate, pa još manje, ima li nekoga u ovoj državi ko će kontrolisati kako se upotrebljavaju ti državni pečati.
Dalje, član 10. Srpska radikalna stranka smatra, kada je reč o državnim pečatima kojima se potvrđuje autentičnost javnih isprava na koje se taj pečat stavlja, da rokovi u kojima se podnose zahtevi za izradu pečata, rokovi u kojima nadležno ministarstvo donosi rešenja itd, moraju da budu izuzetno kratki.
Praksa je pokazala da su kratki rokovi najefikasnije sredstvo da se državni organi nateraju da rade svoj posao i da kratki rokovi sprečavaju, u najvećoj mogućoj meri, bilo kakvu zloupotrebu.
Kako glasi član 10. Predloga zakona? "Ministarstvo je dužno da o zahtevu za davanje saglasnosti na sadržinu i izgled pečata odluči najkasnije u roku od tri dana od dana podnošenja urednog zahteva."
Mi smatramo da je ovaj rok preterano dugačak. Vi se, gospodine ministre, smejete, vama je izgleda sve smešno, ali pokušavam da vam, zaista, dam neke dobronamerne sugestije kako da ovaj zakon bude bolji nego što jeste.
Ako već ne umete da nam date suvisla obrazloženja nego čitate ono što su vam drugi napisali, dajte, makar saslušajte bez smejanja, bez podsmevanja ono što vam narodni poslanici govore.
Nemojte da mislite da mi u SRS-u ništa ne znamo, da smo nepismeni, pa da vi treba da nam čitate ono što je napisao neki vaš službenik u Ministarstvu.
Dakle, rok od tri dana je suviše dug. Ministar je okružen u svom ministarstvu, na njegovu sreću, vrlo brojnom administracijom koja mu pomaže, ima brojne državne sekretare, pomoćnike ministra itd.
Dakle, nije ministar baš funkcioner koji se mnogo ubija od posla, pa ne zna kada da stigne da donese neko rešenje. U pitanju je izuzetno važna stvar, da se donese rešenje kojim se daje saglasnost na sadržinu i izgled pečata.
Taj rok, po mišljenju SRS-a, mora da iznosi samo 24 sata. Dakle, u roku od 24 sata od dana podnošenja urednog zahteva, ministar mora da donese rešenje kojim odobrava ili, pak, ne odobrava zahtev za izradu, odnosno sadržinu pečata.
Dalje, gospodine ministre. Ovo sam pitanje postavio i ministru Milosavljeviću. Moguće je da se on zbog svoje struke nedovoljno razume u ovu materiju, ali vi bi, valjda, trebalo da mi date adekvatan odgovor.
Član 12. stav 2: ''Rešenje Ministarstva konačno je i protiv njega se može pokrenuti upravni spor''.
Pošto je u pitanju upravni akt ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, za odlučivanje u upravnom sporu, gospodine ministre, bio bi nadležan upravni sud. Upravni sud je trebalo da počne da funkcioniše 1. januara 2007. godine.
Po mojim informacijama, to se još uvek nije desilo. Upravnog suda nema, a prestala je 1. januara 2007. godine nadležnost Vrhovnog suda Srbije da rešava upravne sporove.
Sada vas pitam, odnosno ponavljam pitanje koje sam uputio Slobodanu Milosavljeviću, kako će se obezbediti zaštita u upravnom sporu kada nema nadležnog suda koji će o tome da rešava?
Dalje, član 14. Član 14. je, moram da kažem, prilično nejasan, odnosno ne zna se od kog momenta se prijavljuje da je pečat nestao ili je izgubljen i rokovi su, po mišljenju SRS-a, suviše dugi. Evo, šta mi predlažemo - nestanak ili gubitak pečata prijavljuje se, ne bez odlaganja, nego u roku od 24 časa.
Šta znači "bez odlaganja"? Bez odlaganja je jedan pravni standard. Za nekoga u Subotici, bez odlaganja je tri dana, za nekoga u Nišu, bez odlaganja je pet dana, za nekoga u Valjevu, bez odlaganja je jedan dan i onda ćete imati neujednačenu praksu.
Pravni standardi mogu da postoje, gospodine ministre, to ste morali da naučite iz obligacionog prava, na građanskom pravu, tamo gde se regulišu imovinski odnosi.
Kada su u pitanju imperativne norme, kada je u pitanju javno pravo, nema pravnih standarda, ili moraju da budu svedeni na minimum. Ima tačno i decidno određenog roka, 24 časa, tri dana, mesec dana, godinu dana, itd.
Da li mogu da nastavim i sledećih 20 minuta?

Ne. Imate ukupno 20 minuta, koji su vam istekli.

Evo, kratko.
Gospodinu ministru je smešno, a ja ću ga poštedeti da ne umre od smeha u Skupštini Srbije.
Dakle, mi smatramo da se nestanak ili gubitak pečata mora prijaviti u roku od 24 časa Ministarstvu, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine i da se mora oglasiti u "Službenom glasniku Republike Srbije", odnosno u "Službenom glasniku autonomne pokrajine", u roku od 24 časa od dana prijavljivanja.
Dalje: ''Zahtev za oglašavanje pečata nevažećim podnosi se službenom glasilu Republike Srbije, odnosno autonomne pokrajine'', ne u roku od tri dana od saznanja za nestanak ili gubitak pečata, nego istog dana kada se prijavljuje da je pečat nestao ili je izgubljen.
Ne sme da bude vremenskog raskoraka između dana kada se prijavljuje nestanak i dana kada se podnosi zahtev "Službenom glasniku" za objavljivanje da je pečat nestao ili izgubljen. Jednostavno, ne sme da bude raskoraka. Moguće su zloupotrebe, moguće su, ali zaista, štetne posledice po rad državnih organa.
Gospodine predsedniče, još samo dve rečenice, ako dozvolite.
Član 18: ''Otisak izrađenog pečata, podatke o broju primeraka pečata i datumu početka njegove upotrebe organ je dužan da dostavi Ministarstvu, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine'', zamislite, rok 10 dana, ''u roku od 10 dana od dana izrade pečata''.
Čemu toliko dug rok? Zaista ne vidim razloga da se predviđa rok od 10 dana. Umesto toga, SRS predviđa rok od 48 časova.
Na kraju, član 24. Po našem shvatanju, mora da se briše, jer član 24. glasi: "Ministar odbrane doneće propis o sadržini, izgledu i upotrebi pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona".
Budući da smo predložili da se pečati jedinica Vojske Srbije uređuju zakonom, sasvim je logično što tražimo brisanje člana 24. Predloga zakona o pečatu državnih i drugih organa.
Gospodine ministre, savetujem vam da se sledeći put za raspravu o predlozima zakona bolje pripremite, kod kuće više puta pročitajte to što su vam napisali, pa ćete ovde, makar svojim rečima, moći da nam to objasnite.
Ovo što sam govorio nije bilo smešno. Davao sam korisne sugestije i moj vam je savet da usvojite sve amandmane SRS-a, jer mi, u protivnom, za ovako loše predloge zakona nećemo moći da glasamo.

Za reč se javio ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba Demokratske stranke, narodni poslanik Vlatko Ratković.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama se nalaze dva zakona koja regulišu materiju pečata, i to državnog pečata i pečata državnih i drugih organa. U svojoj suštini, kolokvijalno rečeno, ovo su tehnički zakoni, ali možemo ovu problematiku posmatrati s jednog drugog stanovišta.
Ministar je u svom izlaganju izneo da je pečat, na neki način, jedan od simbola države. Ustavno-pravno, pečat nije simbol Republike Srbije, to su zastava, grb i himna, ali pečat jeste važan tehnički element, on je, praktično, legitimacija države na odluke koje donosi država i državni organi. Oba ova zakona imaju svoje uporište u Ustavu, i to u Glavi I Ustava, Glavi II i Glavi VII i u načelima Ustava - u Glavi o ljudskim i manjinskim pravima i u Glavi VII, koja se tiče, na prvom mestu, ovlašćenja teritorijalnih autonomija, odnosno pokrajinskih ovlašćenja.
Po prestanku postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, upotrebu državnog pečata Republike Srbije potrebno je urediti novim propisom, a to je upravo ovaj zakon.
Podsetiću da je država Srbija subjekt međunarodnog prava, ona je pravni entitet i iz tog razloga je potrebno da se donese zakon o državnom pečatu.
Inače, kao što ste videli u toku izlaganja, utvrđeno je da se državni pečat stavlja na odluke Narodne skupštine, i to o proglašenju Ustava i Ustavnog zakona, i na akte o izboru funkcionera, na osnovu Ustava, dalje, na akte predsednika Republike o predstavljanju Republike Srbije u inostranstvu, na ukaz o proglašenju zakona, na ukaz o postavljenju i opozivu ambasadora i na akte o dodeli odlikovanja.
Državni pečat stavlja se i na akte Vlade o postavljenju i opozivu konzularnih predstavnika, kao i na međunarodne ugovore koje potpiše premijer, odnosno predsednik Vlade.
Smatramo da su celishodne i ispravne odredbe Predloga zakona koje se tiču izrade, čuvanja, upotrebe i vođenja evidencije, o čemu se staraju sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade.
Državni pečat se, prema ovom zakonskom projektu, izrađuje u tri istovetna primerka za dobijanje otiska hemijskom bojom na papiru, a može biti izrađen otisak u pečatnom vosku i za suvi otisak.
Što se tiče zakona o pečatu državnih i drugih organa, on takođe generiše određena načela iz Ustava Republike Srbije, i to iz ovih poglavlja koja sam na početku svog izlaganja citirao.
Da podsetim da je važeći zakon o pečatu državnih i drugih organa donet davne 1991. godine i, upravo, usvajanje novih sistemskih zakona, organskih zakona iz mnogih pravnih oblasti, reforma državne uprave i sve ono što Narodna skupština i Vlada Republike Srbije rade, nalaže potrebu da se donese i ovaj zakon o pečatu državnih i drugih organa.
Podsetiću da se pečatom služe državni i drugi organi, kao i imaoci javnih ovlašćenja, kada obavljaju poverene poslove.
Saglasnost na sadržinu i izgled pečata, kada je u pitanju pečat Vojske, daje ministar odbrane. Saglasnost na sadržinu i izgled pečata daje ministar nadležan za poslove uprave u roku od tri dana. Smatramo da su ovi rokovi celishodni, upravo zato što su restriktivni, odnosno kratki.
Oko samog teksta i upotrebe jezika, imamo opet uporište u Ustavu Republike Srbije.
Dakle, tekst pečata ispisuje se na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom, a tekst pečata organa koji ima sedište na teritoriji na kojoj su u službenoj upotrebi jezik i pismo nacionalnih manjina ispisuje se na jeziku i pismu nacionalnih manjina.
Ono što je važno istaći, jeste i da autonomna pokrajina bliže uređuje sadržinu i izgled pečata organa AP, odnosno lokalne samouprave čije je sedište na teritoriji AP. Nadležni organ AP daje saglasnost na izgled pečata. Poslove davanja saglasnosti i evidencije obavlja kao poverene.
O svakom gubitku, nestanku ili komisijskom uništenju pečata obaveštava se Ministarstvo.
Takođe, ovlašćenje za izradu pečata izdaje MUP. Prema tome, imamo čitav niz normi koje regulišu ovu tehničku materiju oko izrade, nadzora, oglašavanja izgubljenim pečata itd.
Suština je da imamo dobre zakone pred nama. DS će glasati za ove zakone, u uverenju da će se pečati Republike Srbije i pečati državnih organa stavljati u vrlo skoroj budućnosti na veoma važna državna dokumenta, primera radi, na akt o pristupanju i stabilizaciji Srbije EU, na dokumenta koja se odnose na belu šengensku listu i na sva ona dokumenta i državna akta koja vode boljem životu građana Srbije.
Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Laslo Varga, zamenik šefa Poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici - Liga socijaldemokrata Vojvodine - Savez vojvođanskih Mađara. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Vojvođanski poslanici i  narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara su spremni da podrže predloge zakona i o državnom pečatu i o pečatu državnih i drugih organa.
Pozdravljamo činjenicu da se stavom 2. člana 4. Predloga zakona omogućuje pripadnicima nacionalnih manjina koji ne žive na teritoriji AP Vojvodine da koriste svoje jezike prilikom ispisivanja teksta pečata.
Ova činjenica je značajan iskorak, ali mislim da nije dovoljan. Podneli smo jedan amandman na Predlog zakona, i to zbog tri cilja.
S jedne strane, želimo da se i ovim zakonom utvrdi i, pre svega, razradi obaveza državnih organa da poštuju odredbe Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, tj. da se nazivi opština, gradova i drugih naseljenih mesta na područjima na kojima su jezici nacionalnih manjina u službenoj upotrebi ispisuju po pravopisu i tradiciji nacionalnih manjina.
Nažalost, u praksi, u nekim opštinama, ne poštuje se to pravo. Ovom prilikom želim da navedem primer Srbobrana, opštine koja je godinama izbegavala da postavi dvojezične table sa natpisom opštine, bez obzira na činjenicu što je izgubila upravni spor protiv pokrajinskih organa. Ni posle pravosnažne presude, nije postavila te table.
Mislim da je to loš primer i da bi Narodna skupština Republike Srbije, prihvatanjem ovog našeg amandmana, mogla da pošalje jasan signal svim organima, pa i lokalnim samoupravama, da se zalaže za poštovanje prava pripadnika nacionalnih manjina u oblasti službene upotrebe jezika i pisma.
S druge strane, ti nazivi naseljenih mesta su u Vojvodini utvrđeni na osnovu pokrajinske odluke o bližem uređivanju pojedinih pitanja službene upotrebe jezika i pisma nacionalnih manjina, koja je, inače, doneta na osnovu Zakona. Stoga su u Vojvodini ti nazivi utvrđeni, postoje, a na drugim područjima Republike Srbije ti nazivi nisu utvrđeni, pa se ovim amandmanom predlaže i postupak u kom će se omogućiti utvrđivanje naziva opština i gradova i na drugim područjima Republike Srbije.
Želim da pozovem gospodina ministra i Vladu Republike Srbije da prihvate ovaj amandman, kao što su učinili prilikom usvajanja Zakona o putnim ispravama. Tada su, prihvatajući amandman, poslali jedan dobar signal nacionalnim manjinama u vezi s njihovim pravom u oblasti službene upotrebe jezika i pisma.
Ovim putem, želim da iskoristim priliku, dok se nalazim za govornicom, da repliciram na izlaganje gospodina Mihajlovića.
Želim da odbacim sve te paušalne ocene koje su izrečene na račun nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Nacionalni saveti nacionalnih manjina su najviša tela manjinske samouprave, i to na osnovu Ustava. Mislim da osporavanje funkcionisanja nacionalnih saveta znači kršenje Ustava Republike Srbije.
Naravno, postoje problemi u funkcionisanju nacionalnih saveta. Ti problemi proizilaze iz činjenice što nije donet zakon o nadležnostima, izboru i finansiranju nacionalnih saveta, ali to nije krivica ni nacionalnih manjina, ni nacionalnih saveta, nego države. Mislim da je ovo dobra prilika, u sali se nalazi ministar Marković, koji je u ovom trenutku najdirektnije odgovoran za buduće predlaganje ovog zakona, da ga pozovem da njegovo ministarstvo to što brže uradi.
Na kraju, u ime Nacionalnog saveta Mađara, čiji sam sekretar, odgovorno tvrdim da našim nacionalnim savetom ne upravljaju nikakvi tajkuni. Upravo suprotno, upravljaju članovi Nacionalnog saveta i organi Nacionalnog saveta.
Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Laslu Vargi.
Za reč se javio Miletić Mihajlović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne želim da uđem u neku polemiku sa prethodnim kolegom narodnim poslanikom.
Mislim da je narodni poslanik i sam izrekao da postoje mnoge nedorečenosti u funkcionisanju nacionalnih saveta, s obzirom na to da država nije učinila sve da definiše ono što su nadležnosti nacionalnog saveta, kako se finansiraju, što ostavlja mnogo mogućnosti da se nacionalni saveti zloupotrebe.
Naravno, ne govorim o Nacionalnom savetu Mađara, čiji ste vi član, pošto ne poznajem situaciju, ali, kada je reč o Nacionalnom savetu Vlaha, postoji mnogo toga što je improvizacija i, rekao bih, karikatura onoga što treba da bude nacionalni savet. Tek kada se to bude definisalo na najbolji mogući način, može da ostvari svoju funkciju.
Nacionalni saveti su i te kako potrebni i treba raditi na tome da to što pre bude jasno definisano, kako bi funkcionisali u korist prava nacionalnih manjina i entiteta koje predstavljaju.