Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gotovo od samog početka rada ovog saziva, stalno je problem kršenje pojedinih odredaba Ustava. Ako čitate ovaj naš ustav, naići ćete na mnogo mesta da se kaže, u Ustavu ili Ustavnom zakonu, da će pojedina pitanja biti rešena zakonima koje treba da usvoji ova skupština.
U članu 7. Ustava se govori da Republika Srbija ima svoj grb, zastavu i himnu, a u poslednjem stavu se kaže da će to sve biti utvrđeno i uređeno zakonom koji treba da donese ova skupština. Mi već usvajamo nekoliko zakona gde se na ovaj ili onaj način upotrebljava grb, a nemamo taj zakon koji je morao da prethodi svim ovim zakonima.
Ja sam i prošli put, kada je bio u pitanju MUP, govorio da mi, kao narodni poslanici, neka svoja ovlašćenja koja su na nas preneli oni koji su nas birali za ovu skupštinu vrlo lako prenosimo na pojedine ministre. Mislim da to nije dobra praksa.
Kao što je moj kolega Perić govorio, već u prvom članu govori se o tome da ovaj zakon reguliše namenu, sadržinu, izgled i upotrebu pečata, da bi u objašnjenju člana 1. bilo rečeno da Predlog zakona predviđa da pečat, utvrđen zakonom, koriste državni organi, i to Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, organi državne uprave, Zaštitnik građana, Vojska Srbije.
Ja ću istaći, da ne nabrajam dalje, da ovim zakonom određujemo i kakav pečat će imati predsednik Republike, i kakav će pečat imati Skupština Republike. Mi smo čak rekli da utvrđujemo i kakav će pečat imati Vojska, a onda se ponovo vratimo na član 1. poslednjeg stava, gde se kaže: sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane.
Da smo mi, gospodo, napisali da će zakonom o Vojsci i zakonom o odbrani biti regulisano ovo pitanje, hajde da kažem da bismo bili u pravu i ne bismo prekršili Ustav više nego što smo to činili kod ovih prethodnih zakona. Mi, gospodo, dajemo ovlašćenje ministru da on o pečatu i grbu odlučuje podzakonskim aktom.
Poznato vam je da ministri ne donose zakone, odnosno sve što ministri, kroz svoje predloge, predlože Skupštini, vladajuća koaliciona većina usvoji, pa tako da ispada da nam ministri, praktično, i pišu zakone, a preko nas ih ovde i usvajaju. Ovde je već rečeno da ovo nikako nije dobra praksa.
S tim u vezi, već i član 24. govori u kom vremenu je gospodin ministar dužan da odredi kako će izgledati taj pečat.
S obzirom na to, gospodo, posebno poslanici iz Demokratske stranke to znaju, prvenstveno se obraćam njima, da se Vojska Srbije i Crne Gore, preko ministra, načelnika Generalštaba i svih drugih ljudi, direktno nalazi u rukama Demokratske stranke, radeći na ovakav način, vi, jednostavno, želite da pitanje Vojske gurnete na margine.
Vojska je vrlo važna, da ne kažem jedna od najvažnijih državnih institucija. Ono što se, gospodo, poslednjih godina zove reforma Vojske, odgovorno i otvoreno kažem, to je uništavanje ove državne institucije. To su radili svi prethodni ministri, na čelu sa sadašnjim predsednikom države, ili počevši od njega, od gospodina Tadića, a sad to radi i Šutanovac.
Sada, dok mi sedimo u ovoj sali, rešava se pitanje vojnog školstva. Biće otpušteno više stotina lica, što vojnih, što civilnih lica iz vojnog školstva, veliki broj doktora nauka; ispada da su doktori nauka višak za Vojsku.
Nije problem, ljudi će se snaći, veći deo njih je našao uhlebljenje na raznim, što državnim, što privatnim fakultetima, međutim, Vojska, samim tim, dolazi u situaciju da možda neće moći svoju jedinu visoku školsku ustanovu - Vojnu akademiju, sertifikovati po zakonu, jer neće imati dovoljan broj doktora nauka, koje je prethodno pustila niz vodu i otpustila iz svog sastava, a nijedan od njih ne ispunjava zakonske uslove da bi bio penzionisan.
Oni su svi penzionisani po uslovima koje utvrđuju ljudi iz Demokratske stranke, bez obzira na to da li se nalaze na mestu ministra ili na mestu predsednika države. Takvo igranje sa kadrovima Vojske nije do sada zabeleženo ni u jednoj ozbiljnoj državi, gospodo.
Vojska se reformiše već godinama, već sam rekao, od kada je na njeno čelo došao kao ministar predsednik Tadić, bez ijednog strategijskog i reformskog dokumenta. Takav voluntarizam se, gospodo, odvija ovde pred svima nama, ali nismo svi mi podjednako odgovorni. Jer, ako vam 10 puta kažemo za ovom govornicom, a ispada da to danas, praktično, nema nikakvog uticaja, onda samo želim, ispred Poslaničke grupe SRS-a, da kažem da ste vi, prvenstveno DS, a zatim i vladajuća skupštinska većina, odgovorni za sve što se dešava u Vojsci.
Prvo je uništen operativni sastav Vojske i Vojska je svedena na nekoliko brigada, koje su apsolutno neupotrebljive. Može da kaže načelnik Generalštaba ili bilo ko iz Vojske da su to jedinice A kategorije, visoke borbene gotovosti, a ja ću vam reći da u njima nema obuke, da se one bave same sobom i da se gotovo sve nalazi u jednom rasulu.
Niko nije siguran za svoju sudbinu u Vojsci. Kada je uništen taj operativni deo Vojske, koji je za neke bio najvažniji, i kada je isečena borbena tehnika Vojske, došlo se do školstva. I zdravstvo je već bilo na udaru.
Vojno-medicinska akademija nije više u segmentima, kako je to bilo ranije, jedna od prvih medicinskih ustanova u zemlji.
I ona ima kadrove, ali ovakvim budžetom je dovedena do toga da, recimo, iako ima vrhunske kadrove u pojedinim oblastima, zbog zastarele opreme ne može da pruža pomoć, ne samo vojnim osiguranicima, nego i građanima Srbije, iako u pojedinim oblastima ima najbolje stručnjake i sprovodi pojedine postupke jedina na Balkanu.
Došli smo do vojnog školstva. I vojni instituti, vojno-istorijski, vojno-geografski i vojno-tehnički, otpustili su veliki broj svojih doktora nauka i svojih istraživača. Navodno, nama ne treba čak ni to, jer ćemo visoku tehnologiju da kupimo, pa evo, za sve ove godine nismo kupilo nijedno jedino sredstvo.
Uništeno je školstvo i uništeno zdravstvo i šta vam je onda, gospodo, ostalo od Vojske?
Govori se o profesionalizaciji Vojske. Ja vam ponovo ponavljam, u ovakvim okolnostima ne može doći do profesionalizacije Vojske, ona treba i posle 2010. godine da u svom sastavu ima regrute i ljude koje će obučavati za odbranu.
Hteo sam još jedan segment Vojske da spomenem. Svi vi znate da je postojala kategorija rezerve ili, što bismo rekli - rezervista i rezervne vojske. Ta kategorija se ubrzano uništava, odnosno, evidencija o toj kategoriji rezervnih vojnika se u poslednje vreme uništava. Govori se o nekoj kategoriji aktivne rezerve. I, eto, mi smo bili toliko pametni da sve prepišemo od Amerikanaca, pa smo i taj termin uzeli, jer taj termin postoji kod njih. Rekli su da je nama dovoljno, pored ove vojske od dvadesetak ili 25 hiljada, još pet hiljada, a mogu to da povećaju i na 10 hiljada aktivne rezerve.
Čemu to vodi? Mislim da ne treba vama da objašnjavam. To, na kraju krajeva, i svaki građanin Srbije koji nas gleda treba da zaključi - do kog nivoa to ide.
Evo, imam u svojoj kancelariji jedan dokument o tome da naša vojska u poslednje vreme prepisuje strategijska dokumenta od raznih vojski iz raznih, pa i susednih, zemalja. Mi smo došli do toga da prepisujemo i od Vojske Albanije.
Gospodo, imam dokument, već sam ga pokazao na televiziji, ali to je žalosno. Žalosno je ako smo došli do toga da, pored toliko doktora nauka koje imamo u Vojsci, po nekim procedurama izveštavanja koje za nas, apsolutno, nisu nikakva novina, prepisujemo pravilnik albanske vojske.
Prethodno smo prepisali nešto od Hrvatske, nešto od BiH, a kada su donošene odluke o brojnoj veličini naše vojske i drugim standardima, za sve te druge vojske koje su nastale na teritoriji bivše Jugoslavije naša vojska je bila standard. Mi smo sada došli do toga da od njih prepisujemo te strategijske dokumente.
Oni se, svakako, ne mogu prepisivati, jer, za razliku od tih zemalja, ili država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, mi smo zemlja sa najvećim bezbednosnim problemima i s najvećim bezbednosnim izazovima. Zato i naša strategijska dokumenta, naše procene, moraju biti, makar sada, a verovatno i u dogledno vreme, i u narednih deset godina, sasvim drugačiji i moraju odgovarati situaciji koja vlada u našoj zemlji.
Ja vas, gospodo, opominjem da treba da preduzmete mere da se voluntarizam u reformi Vojske konačno stavi pod kontrolu. Ako ne može pod kontrolu Vlade, pod kontrolu tih ministara, onda bi trebalo da Skupština, kao najviše zakonodavno telo, na kraju krajeva, organizuje jednu diskusiju o tome kuda ide naša vojska i naša odbrana, pa da se preduzmu mere da se taj strmoglavi pad Vojske konačno zaustavi.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, ministra nema, on verovatno smatra da bolje poznaje ovu materiju od svih nas koji ovde sedimo.
Suštinu naših primedbi na ova dva predloga zakona izneo sam kao ovlašćeni predstavnik SRS-a. Sada ću iskoristiti priliku da kažem još nešto vezano za Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa.
Prosto je neverovatno kakva obrazloženja stižu u Narodnu skupštinu Republike Srbije i prosto je neverovatno da ministar, očigledno, ne zna šta sadrže obrazloženja koja dolaze pred narodne poslanike.
Razlozi za donošenje zakona o pečatu državnih i drugih organa, po mišljenju predlagača, jeste: nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacija. Zamislite terminologiju – ''rad organa i organizacija''. Niti kojih organa, niti kojih organizacija.
Naime, ovaj zakon je neophodno doneti bez odlaganja. Opet jedan pravni standard iz zakona, ''bez odlaganja''; zakon došao u skupštinsku proceduru u avgustu, a sada je 2. oktobar. To je to njihovo - bez odlaganja.
Zatim, "kako bi se u radu državnih i drugih organa i imalaca javnih ovlašćenja na celoj teritoriji Republike Srbije obezbedila službena upotreba pečata utvrđenog ovim zakonom".
Neko ko ne zna kako funkcioniše državna uprava i ko nije pravnik, mogao bi da pomisli da Republika Srbija do sada uopšte nije imala zakon koji reguliše upotrebu pečata državnih i drugih organa, pa je sada neophodno doneti zakon na silu Boga, po hitnom postupku, kako država ne bi trpela štetne posledice.
Da to nije tako, posvedočio je i sam predlagač, jer kaže - u razlozima za donošenje zakona - važeći zakon o pečatu državnih i drugih organa donet je 1991. godine, pa je bilo neophodno da se izvrši usklađivanje sa Ustavom i novim sistemskim zakonima iz oblasti državne uprave.
Uopšte ne znam, meni je žao što ministar nije tu, nadam se da će mu dame koje sede u prvom redu to preneti, u kojim je to tačkama i u kojim odredbama važeći zakon o pečatu državnih i drugih organa nespojiv sa novim ustavom Srbije i sa, kako oni kažu, novim sistemskim zakonima iz oblasti državne uprave. Ispada da je ta 1991. godina u nekom 12, 13. veku, pa je sada potrebno doneti novi zakon.
Mi smo danas od poslanika DS-a mogli da čujemo kako je zakon donet 1991. godine. To je bilo jako davno. To je neko davno prošlo vreme, mračni režim i tako dalje, pa je sada potrebno da mi, kao nova demokratska vlast, donesemo i novi zakon o pečatu državnih i drugih organa.
Hoću da podsetim malobrojne poslanike vladajuće koalicije koji ovde sede da je, recimo, sastavni element engleskog ustavnog sistema jedan akt koji se zove Magna karta libertatum, Velika povelja slobode, koja je doneta u junu 1215. godine.
Da vas podsetim, to je vreme kada je živeo sveti Sava. Nikome u Engleskoj ne pada na pamet da kaže - znate, to je doneto u srednjem veku, u srednjem veku su paljene veštice na lomači, dajte da mi donesemo potpuno novi akt.
A mi kažemo - donet je Zakon 1991.godine, ništa ne valja, daj da mi sada donesemo neki bolji zakon. Da je, bar, u Skupštinu, među poslanike, stigao kvalitetniji predlog zakona, pa da kažemo - jeste, bolji je, ne, nego je većina novih odredaba, u stvari, lošija od rešenja koja su sadržana u važećem zakonu.
Ministru Markoviću sam dobronamerno, ne znam kako je on to shvatio, rekao da rokovi koji su sadržani u zakonu o pečatu moraju da budu što kraći. Suviše dugi rokovi pružaju mogućnost za zloupotrebu. Ko zna šta u praksi može da se izrodi ako se na neki akte stavi nelegalno pečat. To može da dovede u pitanje i život ljudi, imovinu, bezbednost građana Republike Srbije i tako dalje.
Vi ovde stavljate rokove od tri dana, deset dana i tako dalje. Ministru ne može da bude ništa preče od zaštite javnog interesa. Javni interes, nauka je to dokazala i praksa je dokazala, najbolje se štiti kratkim rokovima.
U pravu je poznat princip da je rok taj koji opominje umesto čoveka. Kraći rokovi, prosto, teraju državnu administraciju da bude što ažurnija. Umesto toga, vi date ministru rok od deset dana da odluči o zahtevu za izradu pečata ili o nekom drugom zahtevu. Takvi rokovi su neprimereni.
Mislim da je neprimereno da, kada narodni poslanici govore o predlogu koji je podneo taj ministar, odnosno Vlada čiji je on član, ministar ne sedi u sali. To je potcenjivanje Narodne skupštine, narodnih poslanika.
Mislim da nijedan narodni poslanik iz SRS-a nije rekao bilo šta neosnovano, a vezano je za ova dva predloga zakona. Može ministar sa nama da se složi ili ne, možemo da imamo borbu argumenata, ali ne može niko da kaže da je bilo koji narodni poslanik iz SRS-a izašao za govornicu Skupštine Srbije i rekao nešto što ne stoji.
Trudimo se da popravimo ionako loše predloge zakona koje nam dostavljate u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Mislim da bi ministar te napore narodnih poslanika SRS-a morao da ceni.
Ako ništa drugo, ne sme da se smeje dok narodni poslanik nešto govori.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Aleksandru Martinoviću.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam gospodina ministra da li želi reč?
Izvolite.

Biću vrlo kratak, da cenjene narodne poslanike ne ometam u korišćenju pauze za ručak.
Mogu samo da izrazim zadovoljstvo što primedbe koje sam čuo samo potvrđuju da je ovo dobar zakon. Deo primedaba je posledica, čini mi se, malo i nekog političkog stava, ali uopšte nema potrebe da se iznose politički stavovi.
Što se tiče pravničkih primedaba, moram priznati da sam vrlo razočaran. Bilo bi dobro da, ipak, znamo status generalnog sekretara Vlade. Ne mogu baš da verujem da neko ne zna koji je status generalnog sekretara Vlade.
Teško mogu da odgovorim na takvu vrstu pitanja, ko je činovnik, a ko nije, tako da, ako je najviše što ste uspeli da kažete o ova dva zakona to da vređate ministra, niste se proslavili.
U svakom slučaju, završili smo raspravu o dva izuzetno dobra zakona. Zahvaljujem svima koji su učestvovali u raspravi, a posebno onima koji su dali konstruktivan doprinos toj raspravi.
Nadam se da ćemo u raspravi i o amandmanima pojasniti par ovih dilema koje su se pojavile. Mislim na ove dileme malo ozbiljnijeg karaktera.
Sigurno je da ne možemo baš da se osvrnemo na svako izlaganje koje smo ovde čuli.
Hvala vam.

Zahvaljujem gospodinu ministru Milanu Markoviću. Repliku ima gospodin Momir Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ministar pogrešno shvatio i moje izlaganje i diskusiju poslanika SRS-a.
Prvo, niko nije vređao ministra. Kaže - osim uvreda koje su nanete. Niko nije obraćao pažnju na ministra, nego na tekst Predloga zakona.
Drugo, ono što rekoste, ministre, da je zakon dobar, članovi su dobri, samo tekst u članovima morate da promenite.

Zahvaljujem gospodinu Momi Markoviću.
Moram da odgovorim ministru, mada ću biti korektan, krajnje. Nije tačno da vam nisam dao reč. Da, nije tačno. Tumačenja su takva da ne treba da se diskutuje posle, a ako sam pogrešio, vama se izvinjavam. Međutim, nije u redu, to ste rekli u prethodnom istupanju.
Izvolite.

Gospodine Mrkonjiću, možda ne znam kakva su pravila sada u Parlamentu, ali prethodnih sedam godina, koliko sam bio ovde, bio je običaj da ministar na kraju izlaganja u načelu dobije reč.
Uvek je na kraju bilo pitanje, predsedavao sam kao i vi, u istoj funkciji - da li predstavnik predlagača želi da se obrati poslanicima, dakle, nakon načelnog pretresa, ne toliko zbog ministra, koliko zbog poštovanja prema Narodnoj skupštini i poslanicima.
Gospodin Vladan Batić, gospodin Žarko Obradović, gospodin Miša Petronijević su u jučerašnjoj raspravi zaista pokrenuli neka, rekao bih, suštinska pitanja za razvoj državne uprave u Srbiji. Kao ministar sam, prosto, želeo da dam doprinos takvoj raspravi, iz poštovanja prema njima i zato što, u krajnjem slučaju, mislim da javnost to treba da čuje.
Vi ste, jednostavno, zaključili sednicu i ja smatram da je došlo do neke zabune. Izvinjavam se ako to nije praksa. Prethodnih sedam godina je bila, to odgovorno tvrdim, jer sam ovde predsedavao, kao i vi sada. Možda je sada promenjena. Ukoliko sam ja kriv, izvinjavam se, ali mislim da je trebalo juče da mi date reč.
Drugo, krajnje je neuobičajeno, to nikada nije bila praksa, da se nakon izlaganja ministra i nakon 14 časova, kada se završava prepodnevni rad, daje ponovo reč narodnim poslanicima.
Dakle, opet kažem, tako je bilo, a možda se sada nešto menja od kada ste vi u funkciji predsedavajućeg. U svakom slučaju, želim ovde da kažem da uvažavam, zaista, način na koji vi vršite tu funkciju. Moja jedina primedba je bila ta i ovo sada.
U krajnjem slučaju, nije moje da se bavim time, niti je za vas bitno moje viđenje kako vi to radite.
Želim i to da kažem. Zaista poštujem način na koji vi ovo radite, ovo su, prosto, neke primedbe koje sam, i iz poštovanja prema vama, želeo da kažem, a i iz poštovanja prema narodnim poslanicima koji su juče, možda, pomislili da nisam hteo da odgovorim na ono što su oni rekli.