Poštovana gospodo, nastavljamo rad.
Prelazimo na 9. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ORGANIZACIJI I NADLEŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA U POSTUPKU ZA RATNE ZLOČINE
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada, kao i izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Srpske radikalne stranke - jedan sat, 37 minuta i 12 sekundi, Poslanička grupa Demokratske stranke - jedan sat, 16 minuta i 48 sekundi, Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica - 56 minuta, 24 sekunde, Poslanička grupa G17 plus - 22 minuta i 48 sekundi, Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije - 19 minuta i 12 sekundi, Poslanička grupa Liberalno-demokratske partije - 13 minuta i 12 sekundi, Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara, Liste za Sandžak, Unije Roma Srbije, Koalicije Albanaca Preševske doline - 7 minuta i 12 sekundi, Poslanička grupa ''Vojvođanski poslanici'' - LSV, SVM - 6 minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Dušan Petrović, ministar pravde, želi reč? (Da)
Izvolite, gospodine Petroviću.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, tačka dnevnog reda je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine.
Godine 2003, Srbija je u ovom parlamentu donela zakone koji su ustanovili posebna pravila po kojima se vode krivične procedure u dve velike oblasti.
Jedna oblast je borba protiv organizovanog kriminala, druga je uvođenje krivičnih procedura u postupcima za ratne zločine.
Obe procedure, sa svojim pravilima, predstavljaju određena odstupanja od opštih pravila koja su uređena i utvrđena Zakonikom o krivičnom postupku.
Kao i svuda u svetu, ispostavilo se da ni u Srbiji nije moguće voditi krivične postupke za najteža krivična dela, kako iz oblasti organizovanog kriminala, tako i krivična dela ratnih zločina, a da ne budu ustanovljene procedure koje odstupaju od onih koje su redovne i koje se sprovode u krivičnim delima van ovih oblasti krivičnog prava i krivično-pravne prakse.
Nije moguće voditi krivičnu proceduru a da ne postoje specifična dokazna sredstva, kao što su svedoci saradnici, kao što su posebna ovlašćenja tužilaca i istražnih sudija prema državnim organima, pre svega, ali i prema bankama i drugim finansijskim institucijama, u pogledu pribavljanja dokaza kojima se vodi postupak i kojima se dokazuju krivična dela u ovakvim procedurama. Takođe, i specifični instituti krivičnog procesnog prava, kao što su prikriveni islednik, sklapanje simularnih pravnih poslova, pružanje simularnih poslovnih usluga itd.
I jedan i drugi skup pravila su sadržani u Zakoniku o krivičnom postupku, u jednoj posebnoj glavi, ali i u dva zakona, a o jednom od ta dva zakona mi danas vodimo debatu i Skupština bi, ukoliko se utvrdi da postoji većina za to, trebalo da donese izmenu te procedure.
Naime, pored svih problema koje ima jedna zemlja u tranziciji i koji nisu specifični samo za Srbiju, niti smo u bilo čemu posebni u odnosu na druge tranzicione zemlje, imali smo jedan nesrećan istorijski period 90-tih godina, kada su, od 1991. do kraja 1999. godine, vođeni ratovi na prostoru bivše Jugoslavije.
U tim ratovima, nažalost, došlo je do situacija u kojima je veliki broj ljudi osumnjičen, optužen, određen broj osoba je i osuđen da su počinili krivična dela, i to krivična dela koja su sadržana kako u konvenciji koja je u UN usvojena, tako i u našem krivičnom zakonodavstvu i krivičnom zakonodavstvu svake civilizovane zemlje, dakle, krivična dela protiv čovečnosti. Za ta krivična dela bilo je nužno utvrditi poseban skup pravila po kojima se ti postupci vode.
Ispostavilo se da je za uspešno vođenje ovih postupaka potrebno izmeniti i dopuniti pravila po kojima te procedure idu i to jeste predmet onoga o čemu mi danas ovde raspravljamo i o čemu bi trebalo da donesemo odluku.
Naime, krivični postupci, od trenutka kada započnu, ali, isto tako, i pretkrivični postupci, prema onim osobama za koje postoji osnovana sumnja da su počinili krivična dela koja su ovim zakonom utvrđena kao predmet krivičnog progona, koji se u različitim situacijama i na različite načine skrivaju od dostupnosti pravosuđa.
Zbog toga je vrlo važno da ovim izmenama i dopunama Zakona otvorimo mogućnost onima koji su za to nadležni, Tužilaštvu za ratne zločine, koje je nadležno da pokreće i vodi ove krivične procedure, Veću za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, takođe, da se stvori zakonski okvir i da se utvrde i urede novi instituti koji će obuhvatiti pomagače koji skrivaju počinioce ovih krivičnih dela, ili osobe za koje postoji osnovana sumnja da su ta krivična dela počinila, od ruke zakona, koji skrivaju tragove počinjenih krivičnih dela i na taj način opstruišu sprovođenje pravde.
Dakle, ovim predlogom izmena i dopuna Zakona trebalo bi u naš krivično-pravni sistem uvesti mogućnost da se ovim posebnim procedurama, po kojima se i danas sudi za ratne zločine, obuhvate i one osobe koje pomažu učiniocima krivičnih dela, koja su predviđena od člana 370. do člana 386. našeg krivičnog zakonika.
Potpuno sam uveren da je od 2003. godine do danas postupanje Specijalnog pravosuđa potpuno legitimisalo i potvrdilo ispravnost odluke da se ovakve posebne procedure i posebne institucije bave progonom ovih krivičnih dela. Mislim tu i na oblast organizovanog kriminala, kao i na oblast ratnih zločina.
Nažalost, ispostavilo se da redovno pravosuđe nema dovoljno snage da se ovakvim postupcima uspešno bavi i zbog toga je važno da donesemo jedan nov propis koji će osnažiti kako Tužilaštvo za ratne zločine, tako i stvoriti mogućnost za Veće za ratne zločine i drugostepenu instancu, a to je posebno veće Vrhovnog suda Srbije, da utvrđuje istinu, da utvrdi istinu na jedini, legitiman način, da utvrdi istinu u krivičnoj proceduri.
Za Srbiju je to od izuzetnog značaja, za nas kao društvo, za nas kao građane. Od neprocenjive je važnosti da se utvrdi da li su osobe koje su sumnjičene, okrivljene i optužene zaista i krive za ova najteža krivična dela koja im se stavljaju na teret, ili ne. Uveren sam da Srbija ima snage za to. Uveren sam da pravosuđe u Srbiji ima snage da ove postupke uspešno dovede do kraja i da utvrdi istinu. Samo je istina važna. Kada postoji sumnja da su počinjena krivična dela, nema druge istine osim sudske istine.
Dakle, pozivam vas da, posle debate, donesemo zakon o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine.
Pozivam vas da donesemo odluku koja će osnažiti pravosuđe u Srbiji i koja će osnažiti državu u Srbiji, koja će omogućiti da naše društvo bude jače nego što je sad. To je važno za svakoga ko u ovoj zemlji živi, jer tamo gde nije moguće pravdu dobiti u sudu, tamo gde nije moguće utvrditi u krivičnom postupku ko je kriv, a ko nevin, vlada zakon jačeg. Tamo gde vlada zakon jačeg, nema civilizacije.
Mi smo civilizovan narod, mi smo civilizovana zemlja i zato nema razloga da u sudskim procedurama ne dokazujemo istinu u ovakvim stvarima.
Hvala najlepše.

Zahvaljujem predstavniku predlagača, Dušanu Petroviću, ministru pravde.
Poslovnik reklamira narodni poslanik Zvonimir Stević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, gospodine Mrkonjiću, prekršili ste Poslovnik, niste mi dali pravo da se javim po Poslovniku, uz sve uvažavanje gospodina ministra. Ne znam da li je to zbog partijske discipline, ili nečeg drugog.
Javio sam se na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika. Naime, u toku dana sam primio delegaciju i dobio pisma i odluke u vezi s obrazovanjem u opštini Dragaš, pa mi dozvolite da se obratim i da upoznam javnost o čemu se radi.
Navodno, privremene institucije samoupravljanja na Kosovu i Metohiji, Ministarstvo za obrazovanje, doneli su odluku, na osnovu člana 13. tačka d) Pravilnika UNMIK-a broj 2001.19, o izvršenoj branši privremenih institucija za samoupravljanje na Kosovu, administrativne uredbe broj 2003/2 za sprovođenje Pravilnika UNMIK-a broj 2001.3e o civilnoj službi Kosova, člana 20. Zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju na Kosovu. Naime, Ministarstvo za obrazovanje i nauku, donosi odluku:
''1. Svi nastavnici Bošnjačko-goranske zajednice su dužni da potpišu ugovore o radu za školsku 2006/2007. godinu sa opštinskim direktorijumom za obrazovanje, prema javnom konkursu;
2. Sve škole koje rade sa planovima i programima Kosova da nastave rad normalno;
3. Ova školska godina neka bude period upoznavanja sa planovima i programima i školskim udžbenicima, prema reformi obrazovanja na Kosovu i
4. U školskoj 2007/2008. godini, obligativno da se primenjuju planovi i programi Kosova u svim školama.
Obrazloženje - oslanjajući se na gore navedene odredbe, kao i imajući za cilj organizovanje nastavno-vaspitnog programa prema odredbama zakona na snazi, traži se od zaposlenih nastavnika da imaju potpisane ugovore o radu kod opštinskih direkcija za obrazovanje za 2006. i 2007. godinu. Nastavnici ove zajednice dužni su da školske 2007/2008. godine rade prema planovima i programima Ministarstva za obrazovanje, nauku i tehnologiju.
Imajući u vidu sve ovo, odlučeno je kao u dispozitivu ove odluke.'' Odluka se dostavlja SO Dragaš, kabinetu ministra i tako dalje.
Na osnovu ove odluke, opštinski direktori za obrazovanje, kako ih oni zovu, doneli su svoje obaveštenje i svoje odluke, pa i to citiram. ''Predmet - obaveštenje o roku potpisivanja ugovora o radu. Ovim obaveštavamo sve direktore osnovnih škola manjinske zajednice Bošnjaka i Goranaca da je do dana 5. 10. 2007. godine rok da se donesu ugovori o radu, potpisani od strane radnika koji rade u vašim školama. Radnici koji nisu potpisali ugovor o radu sa opštinskim direkcijama za obrazovanje, biće isterani iz školskih objekata u kojima već rade.''
Javio sam se iz zato što mislim da se radi o ozbiljnom problemu i da se ovo odnosi na Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, na Koordinacioni centar, a, pre svega, na Ministarstvo za obrazovanje.
Unazad osam godina, na teritoriji opštine Dragaš, u Gori, nastavu pohađa oko 1.200 učenika i ima 160 nastavnika i profesora. Za ovih osam godina, nastava se odvijala bez većih problema, po programu Ministarstva za obrazovanje Republike Srbije, a sve se finansiralo, i dalje se finansira, iz budžeta Republike Srbije.
Zato tražim od nadležnog ministarstva, u ovom slučaju, od Ministarstva za obrazovanje, da preduzme mere kako ne bi došlo, za dva dana, do prekida nastave i isterivanja nastavnog osoblja iz škola opštine Dragaš, iako se oni opredeljuju i traže da program i nastavu pohađaju na srpskom jeziku i po programu Republike Srbije.
Hvala.

Nastavljamo 9. tačku dnevnog reda.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li narodni poslanik dr Vladan Batić, koji je na sednici Odbora za pravosuđe i upravu izdvojio mišljenje, želi da obrazloži zašto je izdvojio mišljenje, član 93. stav 1. alineja 3. Poslovnika Narodne skupštine? (Nije tu)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)
Reč ima Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik SRS-s, a potom dr Žarko Obradović, zamenik predsednika Poslaničke grupe SPS-a.

Ja se nadam da ću u sledećih 20 minuta uspeti da, uz što manje korišćenje nekih stručnih termina, izložim stav SRS-a povodom ovog predloga zakona kojim se menja Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine.
Na početku moram da vas obavestim da je SRS podnela amandmane na ovaj predlog zakona i da će glasati protiv ovog zakona. Imamo dovoljno argumentacije, ali bih zamolio na početku za malo pažnje, zato što je u pitanju ozbiljna tema, više radi javnosti, pa i radi poslanika koji su u novom sazivu, pa nemaju neki kontinuitet, odnosno nemaju neka saznanja šta se sve dešavalo sa ovim zakonom od 2003. godine, kada je donet.
Za početak, moram da vas obavestim, čini mi se da je taj zakon donet neposredno posle vanrednog stanja 2003. godine i glasio je - Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina.
Vidite, ovo - protiv učinilaca ratnih zločina, kasnije je promenjeno. Promenjeno je prilikom sledeće izmene, koja je bila 2004. godine.
Zašto ističem ove reči - protiv učinilaca ratnih zločina? Te reči su kasnije zamenjene rečima - za ratne zločine. Zato što na osnovu ovoga pravim vezu sa nečim na šta se poziva predlagač zakona, a to je Statut Haškog tribunala. On u svom originalu ima pun naziv, videćete kako to izgleda, Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine.
U samom nazivu ovog statuta prejudiciraju se mnoga pitanja. To prejudiciranje znači da je svako lice protiv kojeg je podignuta optužnica prethodno bilo odgovorno, jer se u nazivu kaže da se radi o odgovornim licima za teška kršenja humanitarnog prava. Znači, u sudu se ne utvrđuje njihova odgovornost. Njihova odgovornost se, praktično, pretpostavlja. Slično je bilo i sa našim zakonom.
Znači, u postupku protiv učinilaca ratnih zločina nema osumnjičenog, on je već učinilac ratnog zločina, čim je podneta optužnica protiv njega. Neko se kasnije dosetio da to treba da se promeni, da se to izbaci, pa je ta reč zamenjena rečima - za ratne zločine.
Kada je donet ovaj zakon, zašto je donet ovaj zakon?
Ovaj zakon je donet 2003. godine, na bazi neke strategije okončanja rada Haškog tribunala. Tada je neko zaključio da je nemoguće obuhvatiti sve i da treba pribeći nečemu što se zove iskustvo. Iskustvo je Nirnberg. U Nirnbergu je postojao statut, kasnije je na bazi toga donet Kontrolni zakon broj 10 kojim su okupatori u Nemačkoj sprovodili neku pravdu.
Zašto je ova veza vrlo važna? Ona je važna zbog toga što je u statut Nirnberškog suda, član 6. pod a), u okviru zločina protiv čovečnosti, ubačena i agresija, a sastavni deo toga je bila zavera. To se danas u modernom vremenu zove - udruženi zločinački poduhvat. Udruženog zločinačkog poduhvata nema u Statutu Haškog tribunala i do njega se dolazi nekim tumačenjem. Videćete kasnije zašto je ta veza važna, zbog preslikavanja ovde, kod nas.
Godine 2003, Srbija je već imala iskustva sa suđenjima za ratne zločine. To su radili redovni sudovi, ali pošto nije mogla da se obezbedi kontrola onih sa strane, kako se sprovode ti postupci, onda je za teritoriju Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, osmišljen sistem da se ide na nešto specijalno što bi bilo pod kontrolom.
To specijalno je bilo pod kontrolom na taj način što su sudije određene da sude te predmete u ovom specijalnom sudu morale su da idu na obuku u SAD, da se uče kako da se sudi u tim predmetima.
Međutim, SAD nemaju iskustva sa suđenjem za ratne zločine. Oni su imali jedan predmet, vijetnamski, mislim da beše poručnik Kejli, koji je, čak, najstrožu kaznu od 10 godina izdržavao u apartmanu vojnog kampa.
Zašto je ova veza bitna? Ona je bitna, jer je ovaj naš sud pod budnom kontrolom i Haškog tribunala i stranih obaveštajnih službi. Ranije smo obaveštavali javnost o čuvenom Semu Lazaru, koji se šetao kroz taj sud i kroz tužilaštvo kako je hteo i kako je zamislio.
Znači, zakon o kome danas raspravljamo i njegova četvrta izmena i dopuna ne razlikuje se od Kontrolnog zakona broj 10, na osnovu kojeg su u Nemačkoj vršili denacifikaciju. Kod nas se ne vrši preko njih desrbifikacija, za to je zadužena Nataša Kandić i ostali.
Izvorni tekst ovog zakona je sadržavao brojne nedostatke. Neću taj tekst do kraja da analiziram. Skrenuću vam pažnju na prvu sledeću izmenu tog zakona, koja je objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije" broj 135/04.
Tada se na drugi način odredila stvarna nadležnost tog suda. Ne ulazim sada u neke detalje stvarne nadležnosti, znate da imam negativan stav prema tome.
Kako se definisala nadležnost suda? Za krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava određeno je, u Glavi šesnaest, u to vreme, osnovnog, Krivičnog zakona, što je donekle prihvatljivo, u tački 2 - teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije koja su navedena u Statutu Međunarodnog krivičnog suda.
Kako može da bude statut Haškog tribunala izvor prava za Republiku Srbiju? To je apsolutno nemoguće.
Moram da vam skrenem pažnju da je Statut Haškog tribunala doneo Savet bezbednosti, jednom rezolucijom. Haški tribunal je nelegalan, nelegitiman sud. Nije formiran međunarodnim ugovorom. Dokaz za to jeste Rimski statut.
Jula 1998. godine usvojen je u Rimu međunarodni ugovor država koje su pristupile, imaju status država članica. Skupština je održana kasnije, kada je donet pravilnik o postupku i dokazivanju.
Karakteristika Rimskog statuta je i ta što se elementi bića svih krivičnih dela koja se svrstavaju u teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava definišu od strane nekog ko ima zakonodavnu moć, a to je skupština država članica.
Šta se desilo u Hagu? U Hagu se desilo to da je Statut ovlastio sudije da donesu pravilnik o postupku i dokazima.
Kada sam već kod tog pravilnika, moram da vam ukažem na član 14a Predloga, odnosno ovog zakona u izvornom tekstu, koji kaže - u slučaju za bivšu Jugoslaviju, u skladu sa statutom i pravilima o postupku i dokazima. Naš zakonodavac nije ni znao kako se zove taj pravilnik, jer je rekao - pravila o postupku i dokazima.
Akt koji donose sudije Haškog tribunala treba da obavezuje naše pravosuđe. Zar je to moguće, ukoliko se ne krši princip legaliteta u najširem smislu? Sve je moguće. Kakva je struktura ovog zakona? Oslikava Haški tribunal. Haški tribunal ima deo koji se zove tužilaštvo, ima sudski deo koji ima pretresno i žalbeno veće, ima sekretarijat, ima pritvorsku jedinicu.
Zamislite kako se kod nas zove pritvorska jedinica? Pogledajte - posebna pritvorska jedinica za izdržavanje pritvora. Izdržava se kazna zatvora, pritvor se ne izdržava, pritvor je mera kojom se obezbeđuje prisustvo okrivljenog u sudskom postupku. Kod nas se izdržava i pritvor.
Imamo Veće za ratne zločine, to odgovara sudskim pretresnim i žalbenim većima u Hagu. Imamo posebno odeljenje za obavljanje administrativno-tehničkih poslova. To je sekretarijat, kao što u Hagu postoji sekretarijat. Naravno, neko će da shvati da je neka žaba digla batak da bi se potkovala, jer je videla da se potkiva konj. To postaje karikatura u Srbiji.
Potreban je sud, potrebno je tužilaštvo, posebne su strukture koje će da budu pod budnom kontrolom i da rade po nalozima iz inostranstva.
Kao što je Kontrolni zakon broj 10 bio izraz okupatorske volje, ovaj zakon je, takođe, izraz nekih koji se mogu smatrati okupatorima. Dovoljno je samo reći da Nataša Kandić vedri i oblači u onom sudu, u Tužilaštvu. Ona zastupa oštećene, ona komentariše, ona dovodi, ona privodi, ona odlučuje ko će da ide na specijalizaciju, ko će da sudi i ko neće da sudi. Ona odlučuje o tome ko može da bude sudija u tom sudu.
Da li na bazi toga možemo da steknemo zaključak da je to nezavisan, nepristrasan, kompetentan sud? Nikako. Nikako ne može da se stekne takav zaključak.
Donet je Krivični zakonik i teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava su sadržana u našem zakoniku. To su, upravo, oni članovi koje je gospodin Petrović pomenuo, od 370. do 386. Tu nije problem.
Moram da vam kažem, ako je nadležnost ovog suda definisana, ovog veća, da budem precizniji, rečeno je da se tačka 1. odnosi na ovo naše poglavlje kojim smo mi propisali ta krivična dela, onda je nemoguće da se primeni tačka 2. u kojoj se navode krivična dela propisana Statutom Haškog tribunala. Nemoguće.
Neću da ulazim u materijalno-pravne razloge koji su brojni. U Hagu se izmišljaju nova krivična dela, čak i ona koja ne postoje u članovima 2, 3, 4. i 5. ovog statuta Haškog tribunala.
Imamo paradoksalnu situaciju. Ako terate naše sudije da primenjuju Statut Haškog tribunala, a uzećemo, na primer, jedan zločin, genocid, šta je s odredbama našeg krivičnog zakonika o genocidu? Šta ima primat?
Ovo sam uzeo samo za primer. Mogu da uzmem i zločin protiv čovečnosti. Na potpuno drugačiji način je regulisano. Mnogo je bolje u našem zakonu nego ono što primenjuje Haški tribunal.
Ni u jednom predmetu koji se sudi pred našim sudovima nema udruženog zločinačkog poduhvata, zato što nema materijalno-pravne odredbe o tome.
U Hagu, kao što ste videli, sudi se, pre svega, za udruženi zločinački poduhvat, i to, pre svega, Srbima, ili, da budem precizan, isključivo Srbima.
Jedini koji je optužen za udruženi zločinački poduhvat, donekle, jeste i Ante Gotovina, što izaziva bes u nezavisnoj državi Hrvatskoj, jer oni smatraju da su bili žrtve agresije i da ne mogu biti u nekom udruženom zločinačkom poduhvatu kada su se, kobajagi, branili. Branili su se tako što je Mesić isterao 150.000 ljudi sa teritorija gde nije opaljen čak ni metak. Vodite računa, ovo je vrlo opasno što se kod nas dešava.
Onda dolazimo do jedne fatamorgane koja se zove - tužilac. Zbog bliskih odnosa, prijateljstva, rodbinskih odnosa, nekako je izabran čovek koji je poznat po tome što je u Okružnom sudu bio prilično lenj. Po njegovim optužnicama sudije nisu mogle čak ni da postupaju. Pozivale su ga da izmeni optužnicu, da je elementarno uredi. Ponaša se kao Karla del Ponte. On daje političke komentare, on priča o sankcijama. Sećate se, jurio je golubove svojevremeno.
On je službenik Karle del Ponte, a ne službenik ove države. To se zaključuje na bazi njegovog ponašanja i delovanja. Valjda je danas negde na nekom ostrvu, razgovara sa svojim kolegama.
Gospodine Petroviću, on je zaključio neki sporazum o nekoj saradnji. Ako ima elemenata inostranog u tom sporazumu, on bi morao da se ratifikuje u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Stičem utisak da je on svoju nezavisnost shvatio kao apsolutnu samovolju, preko tog tužilaštva i preko drugih organa, može se reći i saveta i nekih drugih struktura.
Mi ćemo u nastavku ovog pretresa da ukažemo na konkretne primere gde oni pokušavaju da se stave u onu najprljaviju funkciju Karle del Ponte, a to je da obezbeđuju lažne svedoke Haškom tribunalu.
Radi javnosti, pošto smo i danas nešto malo prokomentarisali tog gospodina i njegov stil rada, samo ukratko da vas obavestim da je, prema podacima kojima mi raspolažemo, gospodin Vukčević angažovao Tužilaštvo i sve druge strukture koje su obuhvaćene ovim zakonom, na neki način, pa je tako njegov zamenik Bogdan Stanković zahtevao, zato što je to od njega tražio Patrik Lopez Tores, tokom septembra, da se neki ljudi privode do Kancelarije Haškog tribunala u Beogradu, iako ta lica ne žele da sarađuju sa Haškim tribunalom, iako su ta lica više puta, pre nekoliko godina, rekla - ne želimo da vas vidimo, ne želimo da lažno svedočimo protiv nekih ljudi.
Tu se javlja stereotip, gospodine Petroviću, da njima, navodno, preti opasnost. Nikakva opasnost ne preti tim ljudima. Odakle bismo mi znali, da nas ti ljudi nisu obavestili, kakav se pritisak na njih vrši.
Haški tribunal, preko svojih istražitelja, službenika Jevrema Grujića itd, ovog dela nevladinih organizacija, što vam je dobro poznato, nezakonito vršlja na teritoriji Republike Srbije. Obezbeđuju se, navodno, svedoci, od njih se traži da lažno svedoče. Kada to ljudi ne prihvate, onda se vrši dodatni pritisak. Zašto? Zato što Hag ima neku svoju istinu i on želi tu svoju istinu da nametne. Slažem se s vama, ako je potrebna neka istina, dajte onu koju ćemo da utvrdimo poštujući princip kontradiktornosti, javnosti itd, ali da izađe istina.
Moram da vam skrenem pažnju na to da je pokrenut postupak protiv Karle del Ponte. Nadam se da ću imati prilike da pričam o svim krivičnim postupcima koji se vode protiv Karle del Ponte. Vi ovih dana čitate po novinama kakva je to ličnost.
Preporučio bih vam da pogledate i dokumentarni film koji je Karla snimila sama o sebi, a zove se "Karlina lista". Ona se hvali kako postavlja ministre u Srbiji, pa čak, podrugljivo, u avionu, nazdravlja šampanjcem sa svojom miljenicom i komentariše s kim je razgovarala, kakav je on, da li je tup, da li nije tup, da li se plaši, da li laže, da li ne laže, o ljudima koji su danas na vlasti. Film je posvećen periodu od septembra do decembra 2005. godine, to su autentični snimci razgovora s najvišim predstavnicima vlasti u Republici Srbiji.
Čuli ste nedavno da je izašla knjiga Florens Artman, u kojoj se priča da Haški tribunal uopšte nije nezavisan sud, da pojedine sudije rade za strane obaveštajne službe, da pojedini tužioci rade za strane obaveštajne službe, da tamo vrvi od službenika koji rade za druge obaveštajne službe.
Nažalost, posle toliko godina se pokazalo da je ono na šta smo vas upozoravali još prilikom donošenja onog zakona o saradnji sa Haškim tribunalom sve istina, da nijedan podatak koji smo vam saopštili nije lažan.
To što vi niste hteli to da vidite u tom trenutku, to je vaš problem, ali smo vas na vreme upozoravali šta se radi, jer ''što se grbo rodi, vreme ne ispravi''.
To je činjenica i od toga ne može da se pobegne.
Mi ćemo u nastavku rasprave iskoristiti priliku da vam ukažemo na konkretne stvari ovog predloga o izmenama i dopunama Zakona. Smatramo da pravite veliku grešku.
Za početak bih vam skrenuo pažnju, gospodine Petroviću, s obzirom na to da ste ministar pravde Republike Srbije, da s istom brigom treba da vodite računa o svim građanima Republike Srbije, o svim državljanima Republike Srbije.
Doneo sam ovde osam odluka. Sve odluke je potpisao u to vreme zamenik sekretara Haškog tribunala. On se zove David Tolberg. On je 2004. godine izabran za zamenika tužioca. Zamenik je Karle del Ponte još uvek. U ovih osam odluka on je, praktično, sproveo torturu.
Od 11. decembra 2003. do 1. jula 2004. godine, Vojislav Šešelj nije mogao telefonom nikoga da pozove, jer je imao zabranu komunikacije, a zabrana komunikacije, gospodine Petroviću, je bila, čitam njegove stavove: "Imajući u vidu da je optuženi kandidat na parlamentarnim izborima u Srbiji, zakazanim za 28. decembar 2003. godine", pa onda njegova sledeća konstatacija, da znate o čemu se radi, kaže ovako: "da je optuženi bio kandidat na parlamentarnim izborima", to je neka kasnija odluka, "imajući u vidu rezultate parlamentarnih izbora u Srbiji, održanih 28. decembra, koji govore da je politička stranka, na čijem se čelu optuženi nalazi, osvojila 82 od ukupno 250 mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije".
Još dve rečenice, gospodine Mrkonjiću, znam da sam malo prekoračio vreme. Sledeći set odluka je: "Imajući u vidu da su predsednički izbori u Srbiji zakazani za 13. jun 2004. godine", pa da preskočimo još tih nekoliko odluka, on čak zna, pre 13. juna 2004. godine, da će u Srbiji biti drugi krug predsedničkih izbora; građani Srbije još nisu izrazili svoju volju na prvom glasanju, a on već zna da u drugi krug idu Tadić i Nikolić.
Ništi se prezumpcija nevinosti lica koje je optuženo i nalazi se u pritvoru. Vojislav Šešelj je pet godina u pritvoru. Trinaest oblasti ljudskih prava, sve u domenu prava na pravično suđenje, prekršeno je odlukama, postupanjem i radnjama u Haškom Tribunalu.
Država ćuti. Pripremaju pretres koji treba, navodno, da krene 7. novembra. Nijedno načelo dokaznog postupka se neće poštovati u tom pretresu, ako to krene.
Svedočiće mrtvi, biće uvršteno nekoliko hiljada dokaznih predmeta, bez mogućnosti da Šešelj postavi ijedno pitanje povodom dokaznog predmeta.
Država Srbija ćuti, a radikali i građani Srbije, koji masovno potpisuju ovu peticiju, iz svih stranaka su građani, da budemo načisto, da se neko ne uvredi, traže od Republike Srbije direktan TV prenos tog suđenja, jer javnost treba da izvrši kontrolu kako su sudije sudile, kako su primenjivale propise.
Mnogo traži Vojislav Šešelj, mnogo traži javnost Srbije? Traži samo ono elementarno.
Ceo koncept ovog zakona je pogrešan, gospodine Petroviću. Znam da vi u to vreme niste bili ministar, čini mi se da ste bili poslanik u Saveznoj skupštini.
Znam kako je donet ovaj zakon. Ukazivali smo na brojne primedbe, samo pravne prirode. Preko svega toga se prešlo. Rezultat je loš.
Da vam skrenem pažnju na samo još jednu stvar...

Gospodine Krasiću, možete nastaviti, jer imate listu govornika.

Gospodine Mrkonjiću, prekinuću zbog vas, da ne biste vi imali problema, da neki drugi ne zloupotrebe to što ste vi blagonakloni prema meni.

Nemam problema, ne brinite ništa.
Reč ima dr Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS-a.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Poštovane kolege poslanici, gospodine ministre, mi poslanici SPS-a bismo bili daleko zadovoljniji da smo bili u situaciji da od gospodina ministra, kao predlagača ovog zakona u ime Vlade Republike Srbije, čujemo koji su pravi motivi za njegovo predlaganje.
Naime, Zakon je naizgled kratak, tri člana, ali zanimljivo je da dolazi sada kada se sa svih strana sve više priča o hapšenju i izručenju Karadžića i Mladića, ne uzimajući u obzir činjenicu da li se ti ljudi nalaze na teritoriji Republike Srbije.
Od strane različitih predstavnika tzv. međunarodne zajednice, ili onih koji zvanično i nezvanično govore u ime Evropske unije, govori se o potrebi potpune saradnje sa Evropskom unijom. Potpuna saradnja s Evropskom unijom, kakvu oni doživljavaju, jeste, nesporno, hapšenje i izručenje ove dvojice ljudi. Na stranu to što nisu na teritoriji Republike Srbije i što Srbija, samim tim, ne može biti odgovorna, ali joj se to stavlja na dušu.
Mi u SPS-u doživljavamo ovaj zakon, raspravu o njemu i, verovatno, usvajanje od strane skupštinske većine, kao njihov doprinos toj saradnji sa Haškim tribunalom, čemu se, apsolutno, protivimo.
Naime, mi smo mišljenja da je ovaj zakon direktna posledica pritiska Haškog tribunala, konkretno, Karle del Ponte, na pravosudne organe Republike Srbije i potrebe da se dokaže taj stepen saradnje.
Mi smo godinama unatrag govorili da je Haški tribunal politički sud i, kao takav, nema vrednosni kvalitet koji bi ga preporučivao da je neki međunarodni sud koji može, da kažem, izreći odgovarajuću vrstu pravde i kazne.
Mislim da niko od nas kolega u ovoj sali, a ni građani Republike Srbije, ne može biti protiv toga da se utvrdi istina o svemu što se zbivalo u događajima devedesetih godina na prostorima cele bivše SFRJ i da se počinioci tih ratnih zločina kazne.
Ali, činjenica je, bar mi u SPS-u tako to doživljavamo, da se od sredine devedesetih godina Haški tribunal premetnuo u nešto drugo u odnosu na namere koje su iskazane devedesetih godina, kada je Haški tribunal osnovan i kada je Savezna Republika Jugoslavija prihvatila tu obavezu istraživanja i saradnje, saradnje u istraživanju zločina počinjenih na prostorima bivše Jugoslavije.
Kasniji razvoj događaja pokazao je da je to, par ekselans, politički sud.
Sada, 2007. godine, ne treba mnogo argumenata za ovu tvrdnju. Evo, pogledajte ovih dana šta sami ljudi koji rade u Haškom tribunalu kažu o tom tribunalu.
Zanimljivo je podsetiti javnost Srbije na to šta oni kažu, jer to sad nije stav SPS-a ili nekoga ko Haškom tribunalu ne misli dobro, oni sami kažu da je to jedan sud pritiska, jedan sud konkretne politike određenih grupa zapadnih zemalja i da su spremni učiniti sve da ostvare svoje ciljeve.
Nezavisni banjalučki novinari su izneli intervju Karle del Ponte sa gospodinom Draganom Kalinićem. Tu se, crno na belo, vidi da postoji pretnja, u stvari, da je postojao direktan kontakt s Radovanom Karadžićem i direktna pretnja da će biti ubijen ukoliko im se ne preda, ili ako se ne dogovori ta predaja. Činjenica je i da je Karla del Ponte pretila ukidanjem Republike Srpske, i to svih institucija Republike Srpske, a samim tim negacijom Dejtonskog sporazuma.
Možete misliti koliku vlast ima ta osoba i, što bi narod rekao, kako debela leđa ima kada se može usuditi da preti ukidanjem Republike Srpske kao dela Bosne i Hercegovine ustanovljen Dejtonskim sporazumom!
O tome da je to politički sud, govori gospođa ili gospođica Florens Artman, koja je bila najbliži saradnik Karle del Ponte. To i naši mediji prenose, koga zanima može to i pročitati. Kako ona kaže, primera radi, jedna je strana kako je postupala Karla del Ponte kao tužilac, ali imamo i ovu drugu stranu.
Pošto je Haški tribunal i kadija, i sudija i tužilac, i piše, i sudi, i presuđuje, sve radi zajednički, ona govori o tome da se, primera radi, Teodor Meron ponašao pre kao predstavnik američke administracije, nego kao predsednik Suda. Ona govori, primera radi, da je Džefri Najs bio agent britanske obaveštajne službe.
Zašto ovo pominjem? Jer i ona konstatuje da bi događaji o Srebrenici bili drugačiji, da bi verovatno saznali mnogo više podataka o tome šta se zbivalo u Srebrenici da je Džefri Najs dozvolio da dokumenti britanske, američke i francuske obaveštajne službe budu dostupni Međunarodnom sudu pravde u tom postupku, ili unutar Haškog tribunala. Međutim, očigledno se čovek plašio da i određeni delovi vezani za njegovu radnu biografiju ne dospu do suda javnosti.
Na kraju krajeva, dozvolite mi, pomenuću šta i sam Džefri Najs kaže o tom sudu. To je rekao kada je skoro bio u Beogradu, i to kod svojih miljenika. Izrekao je stav da je Haški tribunal politički sud, koji su stvorili političari u Ujedinjenim nacijama, kao i da je proces protiv Miloševića bio jedan problematičan postupak, u kome je Sud trebalo da političku odgovornost utvrdi pravnim sredstvima.
Znači, ako imate jedan ovakav sud, a taj sud vrši pritisak na domaće pravosuđe, mi socijalisti to mislimo, onda ne možemo ništa pozitivno misliti o predlozima koji se donose da bi se, navodno, poboljšao rad pravosuđa i da bi se utvrdila odgovornost počinilaca svih ratnih zločina.
Ne možemo a da ne pomenemo, jer je ovo prilika da se to kaže, da je Haški tribunal u proteklim godinama imao, apsolutno, dvostruke aršine. Složili se vi ili ne, ali činjenica je da najveći broj optuženih i osuđenih pripada srpskom narodu. Činjenica je da su dvostruki aršini i te kako primenjivi kad su u pitanju Srbi.
Pogledajte slučaj gospodina Krajišnika, koji je osuđen na 40 godina zatvora zato što je znao ili je morao znati da se to desilo, a Naser Orić, za učešće u neposrednom ubistvu jednog broja ljudi – osuđen je na dve ili tri godine zatvora.
Pogledajte sve ostale stvari koje su se tamo dešavale, odnos prema haškim optuženicima protiv kojih je podignuta optužnica koji su iz Srbije i prema onima koji to nisu - blagonaklon odnos prema ovim drugima i krajnje rigidan prema onima koji su Srbi.
Moram, nažalost, da pomenem ovde, jer čovek to zaslužuje, a mi članovi SPS-a imamo tu obavezu, tragičnu sudbinu predsednika Slobodana Miloševića, jer je on ubijen nebrigom Haškog tribunala. Postojali su svi relevantni medicinski nalazi da se čoveku izađe u susret i da se obezbedi lečenje na odgovarajućoj klinici, u zemlji koja je članica Saveta bezbednosti, jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti. Nisu to dozvolili, čime su, suštinski, doprineli njegovoj smrti.
Znači, postoji jedna apsolutna bezobzirnost s njihove strane u odnosu prema optuženima koji su sa prostora Srbije. Menjali su pravila, ko zna koliko, stotinak puta, i to uvek kada naiđu na neku prepreku. Menjaju se pravila da bi se obezbedio onaj konačan učinak, a taj konačan učinak jeste samo ono što odgovara interesima zapadnih zemalja.
Moram pomenuti, to je dug i prema građanima Republike Srbije, moram vas podsetiti, poštovane kolege i građani Republike Srbije, i na agresiju NATO-a 1999. godine. Na pitanje jednog od novinara upućeno Džejmiju Šeju, koji je bio njihov glasnogovornik, portparol, da li se plaše da će, možda, Haški tribunal pokrenuti postupak protiv njih, on je rekao da se ne plaše; on je bio njihov spiker, rekao je - ma kakvi, ne dolazi u obzir.
Kako neko ko je finansiran od strane zapadnih zemalja može da bude predmet rada tog Haškog tribunala?!
Ovo pominjem zato što je Haški tribunal formiran na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, ali je prenebregnuo činjenicu da je NATO, 1999. godine, bez odluke Saveta bezbednosti i suprotno Povelji Ujedinjenih nacija, bombardovao jednu suverenu zemlju.
Moram da pomenem tu agresiju, jer je to za nas eklatantan primer odnosa Tribunala prema državi Srbiji, tada Saveznoj Republici Jugoslaviji, kasnije Srbiji i Crnoj Gori, ali i prema državi Srbiji, jer je Srbija bila devedeset i nešto posto predmet agresije NATO zemalja.
Moram da kažem da je tokom agresije izvršeno 2300 vazdušnih udara po 995 objekata, da je 1150 borbenih aviona NATO-a lansiralo 1300 krstarećih raketa i bacilo 2000 bombi, ne samo na vojne, već i na civilne ciljeve, da je izručeno 36.000 kasetnih bombi i 15 tona municije s radioaktivnim primesama, odnosno bombardovano ukupno 112 lokacija.
Pored vojnih ciljeva, bombardovani su i civilni ciljevi - izbegličke kolone na području Kosova i Metohije, putnički voz u Grdeličkoj klisuri, most u Varvarinu, pijaca u Nišu, bolnica ''Dragiša Mišović'' ovde, u Beogradu, Kineska ambasada u Beogradu. Uništeno je u bombardovanju 45 mostova, 28 železničkih mostova, 148 stambenih i poslovnih objekata. Stradalo je više od 300 škola, od kojih su mnoge uništene, oštećene, u svakom slučaju, onesposobljene za rad.
Oštećeno je 176 spomenika kulture, od kojih 23 srednjovekovna manastira, veliki broj crkava širom Srbije, nekoliko džamija i objekata islamske kulture.
Uništena je trećina elektronskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije, Pančevo, Novi Sad, snage NATO-a su upotrebile prvi put tzv. grafitne bombe, kojima je onesposobljavan elektroenergetski sistem Srbije, od koga se on nikad, ili bar do sad, nije oporavio.
Pominjem ovo, prvo, zato što postoji potreba da se građani Republike Srbije podsete na agresiju 1999. godine, ali i na licemeran stav Haškog tribunala - da nisu imali dovoljno dokaza da pokrenu postupak protiv onih koji su naredili i počinili agresiju na SRJ.
Molim vas, kolege poslanici, kada se saslušaju ovi podaci i kada se čuje stav Haškog tribunala da nisu imali dovoljno dokaza, onda mislim da je svaka dalja priča o Haškom tribunalu besmislena.
Moram da pomenem i neke druge stvari koje su se desile tada na ovim prostorima, jer dešavalo se mnogo toga, mnogi su ljudi bili umešani, međutim, definitivno, pravda se pokušava učiniti selektivnom.
Zašto ovo kažem? Mi smo mišljenja, to sam izneo u početku, da donošenje ovog zakona u ovom trenutku ima jedan motiv koji nismo čuli. Pitanje je ko sve stoji iza ovoga.
Slažem se sa gospodinom Krasićem, pitanje je ko sve stoji iza ovoga. Ne samo predlagač, ne samo Haški tribunal, ima i drugih umešanih, koji su zainteresovani da stvari teku pravcem kojim idu, da Srbija bude optužena za sve ono što se zbilo devedesetih godina, jer Haški tribunal je osnovan od strane UN. Sredinom devedesetih premetnuo se u nešto drugo i treba da opravda politiku zapadnih zemalja prema ovim prostorima.
Imam ovde jedan dokument Tužilaštva za ratne zločine, gde oni govore o svom radu, načinu rada i ko im pomaže. Verujte mi, kolege narodni poslanici, a mislim da će i građane Republike Srbije interesovati da čuju ko sve pomaže rad Tužilaštva za ratne zločine.
Citiram: "Odmah smo počeli sa stručnim usavršavanjem u raznim formama i oblicima, putem seminara, savetovanja, edukacija, uz svesrdnu i veliku pomoć Kancelarije OSCE-a, Saveta Evrope, ambasada pojedinih država, u prvom redu SAD, međunarodnih nevladinih organizacija, domaćih nevladinih organizacija, prvenstveno, Fonda za humanitarno pravo, u skorašnje vreme i Haškog tribunala."
Mislim da je sramota za državu da neki od pomenutih pomažu rad Tužilaštva za ratne zločine. To država, primarno, treba da uradi. Dobro je da se utvrdi ko su počinioci ratnih zločina, ali je sramota da ovi pomažu Tužilaštvo za ratne zločine, jer to govori nešto drugo. Ako pomažu, onda verovatno i traže, ne verovatno, nego sigurno, da se i radi na određeni način.
Ovo ne govorim slučajno. Godine 1999, to sam nekoliko puta pominjao, ali moram i sada. Posle završetka NATO agresije, potpisivanja mirovnog sporazuma i usvajanja Rezolucije 1244, od strane OEBS-a, primera radi, izašao je jedan veliki dokument o stanju ljudskih prava na Kosovu i Metohiji od 1. decembra 1998. do 1. jula 1999. godine.
Tu knjigu je u našoj zemlji, čini mi se, ako me pamćenje dobro služi, izdavanje te knjige je pomogao Fond za humanitarno pravo. Oni su bili i promoteri te knjige.
Inače, za one neupućene, knjiga, na par stotina stranica, govori o stanju na Kosovu i Metohiji, stanju ljudskih prava. Za one neupućene, taj izveštaj su napravili na osnovu upitnika koji su napravili službenici Haškog tribunala, potenciram to - službenici Haškog tribunala, u izbegličkim logorima. Jedan izbeglički logor je bio u Makedoniji, drugi izbeglički logor je bio u Albaniji. Operisalo se cifrom od 780 hiljada izbeglica.
Sećate se, jedan od razloga, navodnih razloga za agresiju na SRJ je bilo sprečavanje etničkog čišćenja. Službenici Haškog tribunala su pravili upitnike, službenici Haškog tribunala su ispunjavali te obrasce u vezi s tim izbeglicama.
Činjenica je da je bilo izbeglica, ali je zanimljivo da je u odnosu na 780 hiljada, pošto se operiše tom brojkom, napravljeno upitnika - 0,040 i nešto posto.
To je zanemarljivo malo u odnosu na ocene koje su iznete o Srbiji. Ocene iznete o Srbiji, poštovane kolege narodni poslanici, bile su katastrofalne, jer te ocene je trebalo da opravdaju bombardovanje koje je tek netom prestalo.
Trebalo je da ocene opravdaju povod - slučaj Račak, da opravdaju sve ono što je Zapad tih devedesetih godina činio Srbiji.
Ako neko bude imao vremena, bilo bi dobro da pogleda tu knjigu, taj izveštaj, jer se tu špekuliše ocenama, čuje se priča - priča se, saznaje se, uvek se govori u trećem licu, nijedan konkretan podatak, nijedna konkretna stvar vezana za sva ta dešavanja.
Ovo ne pominjem slučajno, zato što je taj dokument, OSCE ga je napravio, bio tada, 1999. godine, jedan od dokumenata kojima je Srbija anatemisana, a nekoliko godina kasnije, pre dve godine, taj dokument nije uvršten kao dokazni materijal u postupku protiv državnih i vojnih rukovodilaca Srbije koji se nalaze u Haškom tribunalu. Nije uvršten u dokazni materijal, jer nema onu vrednost koju bi trebalo da ima kao dokazni materijal. Ako su radili stručnjaci Haškog tribunala i ako je sve tačno, onda su, verovatno, i prilikom tog posla prikupili relevantne dokaze, pa su mogli izneti to kao dokazni materijal.
Mislim da je gospodin Krasić spomenuo dosta razloga, i pravnih, govoreći o Haškom tribunalu i zbog čega ovaj zakon ne bi trebalo usvojiti. Ja sam se usudio da krenem malo dalje i da govorim o motivima donošenja ovog zakona.
Jer, evo, pogledajte, nama se stalno preti Haškim tribunalom. Preti nam se Haškim tribunalom, pri čemu se spisak zahteva Haškog tribunala stalno proširuje.
Godine 2001, kada je trebalo izručiti Slobodana Miloševića, nekadašnji lideri DOS-a su govorili - samo on i niko više, samo njega da izručimo i sve je u redu, potpuna saradnja, plus dobijamo pare, plus Srbija će biti deo integracija i sve će biti u redu. Predsednik Milošević je sramno kidnapovan, protivno Ustavu Republike Srbije, izručen je Haškom tribunalu, ubijen nelečenjem, a u međuvremenu se spisak zahteva Haškog tribunala proširivao.
Setite se, poštovane kolege narodni poslanici, činjenice da su u vreme operacije "Sablja" neki ljudi hapšeni, da su se bavili kriminalnim aktivnostima, a da su onda iz zatvora izručeni Haškom tribunalu, jer su bili optuženi od Haškog tribunala. Setite se da su nekadašnji lideri DOS-a najavljivali hapšenje ljudi da bi pokazali kako se sarađuje sa Haškim tribunalom. Setite se da se u međuvremenu strašno povećavao broj ljudi za koje je Haški tribunal zainteresovan. Setite se da u vreme svakog važnog političkog događaja Haški tribunal postavlja zahtev potpune saradnje sa Haškim tribunalom.
U vreme kad je trebalo da se održi referendum o samostalnosti Crne Gore, na sva zvona se pričalo da od Srbije nema ništa, da ona ne može biti partner u toj zajedničkoj državi, jer ne sarađuje sa Haškim tribunalom, i, ako se Crna Gora otcepi, put će im biti olakšan. Posle dve godine se sazna da je jedan od optuženih bio u Crnoj Gori, da se dole skrivao i niko ne progovori nijednu reč kritike. Ne želim, ne interesuje me uopšte šta će biti sa Crnom Gorom, nego vam govorim kako su dvostruki aršini.
Sve sam ovo pomenuo jer mislim da je potrebno danas reći, da čujemo od gospodina ministra, možda on ne deli ovakav stav, ali mi socijalisti smo mišljenja da su motivi donošenja ovog zakona drugačiji od onog proklamovanog - da se, da kažem, svi počinioci ratnih zločina uhapse i kazne. Nije samo to. Ovo je neposredan diktat zapadnih zemalja, ovo je neposredan diktat Karle del Ponte, ovo je neposredan diktat određenih interesa.
Onda to treba reći. Zašto kriti? Ako govorimo o pravu jačeg, onda treba reći građanima Republike Srbije da se ovo čini zbog toga i toga, mislim, neka se kaže, ako se hoće, da ne kažem nešto drugo.
Za nas, socijaliste, u svakom slučaju je neprihvatljivo donošenje ovog zakona, jer smatramo da diktat jednoj suverenoj zemlji ne može biti glavni razlog za usvajanje jednog zakona u najvišem zakonodavnom domu, kao što je Narodna skupština Republike Srbije. Iz tog razloga, mi nećemo glasati za ovaj predlog zakona.
Hvala vam.