Zahvaljujem poslaniku Slobodanu Marašu. Sada ima reč narodni poslanik Bojana Aleksić, a neka se pripremi Marko Milenković.

Poštovane kolege, poštovani predsedavajući, taman sam mislila da jedan dan možemo da provedemo bez povrede Poslovnika, ali izgleda da nam je to previše postalo navika.
Danas razgovaramo o jednoj izuzetno važnoj temi. Moje kolege prethodnici su veoma stručno govorili o razlozima zbog kojih treba da podržimo ove konvencije i da ih ova skupština ratifikuje. Prosto, to je nešto što će i te kako uticati na život svih nas građana Srbije, ali ne samo Srbije, nego i regiona kome pripadamo, i Evrope i čitavog sveta.
Jer, Srbija nije pusto ostrvo negde u Tihom okeanu, nego je jedna evropska zemlja sa svim svojim prirodnim resursima, sa klimom koja nije samo njena. Znači, na život svih nas i te kako utiče i sve ono što se dešava u okolnim zemljama, u Evropi i čitavom svetu.
Nekada je potrebno da se dese velike tragedije pa da se setimo koliko je zaštita prirodne sredine bitna za živote svih nas. Vrlo retko o zaštiti životne sredine i o problemima koji su za to vezani razmišljamo pre nego što se takve nesreće dogode. Sve češće, nažalost, imamo pojavu poplava, suša, raznih elementarnih nepogoda, požara, sve češće čujemo priče o lovokradicama, o zloupotrebi naših životinja, o švercu naših životinja. Sve češće slušamo o tome kako se bez potrebe seče šuma, a onda se čudimo zbog čega nam se dešavaju poplave. Baš, kada je reč o Karpatima svi smo svedoci strašnih poplava koje su se desile u proteklih nekoliko godina i koje su direktna posledica seče šuma u Karpatima.
Zbog toga je veoma potrebno da se svi ozbiljno pozabavimo ovim problemima, da počnemo da razmišljamo o nama samima, o našoj deci, o tome kakvu im to zemlju ostavljamo. Da se setimo da je 20. vek bio vek najveće industrijalizacije, da su ljudi učinili velika zlodela prema prirodi, da smo počeli žestoko da trpimo posledice tih naših zlodela prema prirodi, da smo u opštoj trci za industrijalizacijom, za sticanjem materijalnih dobara, u jurnjavi za poslom, zaboravili da treba da se osvrnemo oko nas, da pogledamo u drveće, u ptice, u životinje, da pogledamo u našu decu i da razmislimo o tome kakvu vodu piju, kakav vazduh udišemo i da počnemo vrlo ozbiljno o tome da mislimo i s tim u vezi nešto da radimo.
Dobro je što se Ministarstvo za ekologiju poslednjih nekoliko godina ozbiljno bavi ovim problemima, ali treba da nastavi i treba puno toga da se uradi da bi se popravila šteta koja je već napravljena, ne samo u Srbiji nego širom sveta.

Reč ima narodni poslanik Marko Milenković, a neka se pripremi Vidoje Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, predloženo potvrđivanje Konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu u smislu neizazivanja negativnih prekograničnih uticaja i nije tako sporno, kolika je sporna nebriga države o sopstvenoj životnoj sredini, nebriga o zdravlju ljudi na ugroženim područjima, te bavljenje uzrocima a ne preventivnim aktivnostima.
S tim u vezi osvrnuću se na situaciju u Topličkom okrugu, gde je, na primer, Blace u samom centru, usled nedostatka deponije i kontejnera, zatrpano smećem, ili Kuršumlija gde je jedna divlja deponija tik uz zgradu opštinskog suda ili u Žitorađi, odmah pored zgrade opštine. Zbog takvih i sličnih stvari više puta je dolazilo do epidemija žutice, te bi umesto usvajanja evropskih povelja trebalo preduzeti hitne i konkretne mere u cilju sprečavanja daljih zaraza.
Ni situacija u Srbiji nije bolja, kada je aktivnost države u pitanju i još vam je potreban neki odnarođeni lokalni knez kakav je predsednik opštine Žitorađa, Staniša Đokić, da situacija bude krajnje zabrinjavajuća.
Naime, opština Žitorađa je u 2006. godini u dva navrata bila je pogođena strašnim poplavama i gradom. Posebno su oštećeni Đakos, Pejkovac, Samarinovac i Držanovac, mesta sa najplodnijim zemljištem Dobričkog kraja u kojima su osim apsolutno oštećenih useva poplavljeni i svi bunari sa pijaćom vodom.
Napominjem da su ovo sela bez izgrađenog vodovoda. Iako Skupština Opštine Žitorađa jednoglasno donosi Odluku o kupovini muljne pumpe da bi se bunari sanirali, Staniša Đokić, član Nove Srbije, sprečava kupovinu, pa i nakon druge Odluke Skupštine o kupovini do današnjeg dana ostaje dosledan u samovolji i beskrupuloznosti.
Dalje, u vidu hitnih pomoći za saniranje šteta nastalih usled elementarnih nepogoda od Republičke Vlade opština dobija iznose od 3 miliona i 10 miliona dinara.
I šta radi Staniša Đokić? Hladno preusmerava 3 miliona za redovne potrebe izvršenja budžeta kao da se ništa nije dogodilo, kao da narodu cvetaju ruže, a iznos od 10 miliona samo iz njemu znanih, "poslovnih razloga'' prenosi na račun Javnog preduzeća ''Direkcija''. ''Direkcija'' mu posle tri meseca ceo iznos vraća nazad, da bi on deo tih sredstava preneo osnovnoj školi, centru za socijalni rad, sportskoj hali, narodnoj biblioteci i nekoj privatnoj knjigovodstvenoj agenciji, koja se ne slučajno nalazi u prostorijama njegove privatne firme.
Na stranu što je šest meseci nakon dobijanja sredstava trebalo da se Ministarstvu finansija podnese izveštaj o utrošenim sredstvima. Tu ga u potpunosti razumem zbog čega to nije uradio, jer šta je mogao da napiše kada je šetao sredstva sa računa na račun, kraduckajući ovde i onde, dok su oštećeni građani kojima su domaćinstva i zasađene njive poplavljene od strane Đokića obmanuti po ko zna koji put.
Kada je zaštita životne sredine i zdravlje ljudi u pitanju izneću vam problem stanovnika najgušće naseljenog naselja Grivac kojima je isti taj Đokić od 6 miliona namenskih para izgradio samo 1300 metara kanalizacije, a građani naselja su od sakupljenih 2 miliona i 700 hiljada
izgradili 2500 metara kanalizacije.
Sada Đokić ne želi da završi započeti posao jer nakon magičnog nestanka velikog dela od onih 6 miliona on smatra posao završenim.
Pitam vas ima li kazne, osude za ovakve kriminalce koje ne boli muka i problemi našeg naroda nego pokušavaju na njegovoj nevolji da napune džepove?
Kada je reč o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa i Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja, neću pričati o DOS-ovskom ministru Draganu Veselinovu i njegovom švercovanju ptica. Da li je to kriminal i lopovluk? Da li taj kriminal ima ime i prezime ministra i šta je sa tim bilo? Do dana današnjeg dana ništa, to narod vrlo dobro zna.
Govoriću o nekad čistoj reci Toplici u koju se ulivaju vode sedam banja, o uništavanju njenog biljnog i životinjskog sveta u više navrata, velikom pomoru ribe u reci koja je danas okvalifikovana sa četvrtim stepenom zagađenosti. U Toplici više nema školjki, rakova i vretenara, sve je manje autohtonih riba jer je samo u jednom naletu 17. i 18. jula ove godine nizvodno od Kuršumlije uginulo više od 10 tona ribe. Podsetiću vas i na pomore ribe u Timoku kod Knjaževca, u Moravici kod Soko banje, Skrapežu kod Požege, Rasini kod Brusa, uglavnom usled velike koncentracije amonijaka, fenola, velikog broja masti i ulja čije su količine nekada prelazile i bile više i do 50 puta od onih koje ribama ne smetaju.
Jedan od zagađivača o kojem se dosta pisalo, Drvni kombinat ''Kopaonik'' iz Kuršumlije, koji je pre privatizacije imao 1800 radnika početkom 2007. spao je na ispod 800 radnika.
Posle 2000. godine odnos Vlade prilikom privatizacije očitavao se u neredovnim isplatama ličnih dohodaka, smanjenju broja radnika, smanjenju obima proizvodnje, ali sve većim zagađenjem životne sredine jer je i pored ugradnje opreme za prečišćavanje otpadnih voda dolazilo do ekoloških katastrofa Toplice.
Prelaskom na kotlove na piljevinu, čak je došlo i do aerozagađenja što ranije nije bio slučaj. Trenutno fabrika ne radi. Naravno, kada se sve to desi utvrđivanje nastale štete je manje značajno, a rešenje svakako nije zatvaranje fabrika i otpuštanje ljudi s posla već iznalaženje načina o ugradnji i korišćenju savremenih ekoloških postrojenja i filtera za prečišćavanje otpadnih industrijskih i komunalnih voda.
Time vi i vaša Vlada treba da se bavite gospodine Dragin, a ne slepim usvajanjem evropskih konvencija o zaštiti njihove životne sredine. Hvala najlepše.

Reč ima narodni poslanik Vidoje Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas imamo na dnevnom redu predlog seta zakona o potvrđivanju konvencija.
Neću ih nabrajati po redosledu, zato što smo čuli od prethodnih govornika i čuli smo u uvodnom obrazloženju gospodina ministra šta je cilj svih ovih konvencija i želim samo da ponovim da će SPS glasati za potvrđivanje svih navedenih konvencija, jer jedno od veoma značajnih pitanja jeste pitanje zaštite životne sredine. U navedenim konvencijama govoriću u zajedničkom kontekstu. Određeni su uglavnom zajednički ciljevi, borba protiv mogućih posledica, ublažavanje posledica, zatim poštovanje principa, obaveza ugroženih, obaveza razvijenih zemalja, donošenje akcionih planova, međunarodna saradnja, izvori finansiranja, dostavljanje informacija i jednostavno rečeno odlučivanje.
Ono što želim posebno da istaknem, jedno od važnih pitanja, kako sam i rekao, a to je zaštita životne sredine gde SPS stavlja odnos čoveka u prvi plan prema prirodi. Mislim da je naše Ministarstvo za životnu sredinu i sama država, odnosno Vlada, i prethodna Vlada donela određeni set zakona koji uređuju pitanje zaštite životne sredine i najavila je jedan određeni broj podzakonskih akata i jedan broj zakonskih akata sa utvrđenim rokom. Veoma je bitno da konkretno naša država analizira taj društveno-ekonomski uticaj na zaštitu životne sredine, koja upravo vrši pritisak na životnu sredinu i izaziva posledice po zdravlje ljudi i to na kraju proizvodi i povratnu reakciju ljudi, a iz tih povratnu reakciju životne sredine prema tim društveno-ekonomskim tokovima.
Naša obaveza upravo jeste da utvrdimo i uticaje na zagađivanje životne sredine, pre svega od strane energetike, saobraćaja, poljoprivrede, šumarstva, industrije, turizma itd.
Bitan segment je i utvrđivanje potencijalnih zagađivača emisije štetnih gasova u vazduhu, otpad, komunalni otpad, industrijski otpad, pritisci na šume, lov, ribolov itd.
Ocenu stanja svega toga, reakcije, a reakcije proizvode pre svega, reakcija države, putem zakonodavnih akata, tj. donošenja zakona. Mi imamo doneta četiri zakona, Zakon o zaštiti životne sredine, o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivača.
Bitan jedan segment koji treba pomenuti jeste finansiranje, inspekcijska kontrola i donošenje strategijskih planova. Mislim da je država učinila određene pomake i donela određene strategije i nama je poznata strategija o otklanjanju otpada.
Međutim, želim da prilikom nedavne rasprave o Kjotu, bio je prisutan ministar, malo da ublažim nastup ministra u jednom pravcu. Slažem se da za potencijalne zagađivače treba primeniti i pozitivne propise, pogotovo oni koji na preventivne ukazane mere ne reaguju.
Želim isto tako da kažem da bi bilo mnogo štetno ako bi prebrzo donosili takve odluke zbog zatvaranja proizvodnih kapaciteta, zbog gubljenja radnih mesta. Mislim da tu treba da budemo malo više obazrivi i ja računam da ćete tako ubuduće raditi.
Još jedan moj poziv jeste kada je u pitanju otklanjanje otpada. Država je uradila, odnosno donela Strategiju otklanjanja otpada, gde smo se usredsredili na regionalne deponije. Pozivam vas, gospodine ministre, da li kroz vaš Fond, da li kroz Nacionalni investicioni plan, da pomognete i ubrzate ove aktivnosti u smislu izgradnje regionalnih deponija, a da inspekcijske službe ipak imaju u vidu, jer 95% opština ima smetlišta, a nema uređene deponije i nemojte da kažnjavaju javna komunalna preduzeća. Ne branim ih, ali moramo preventivno i zajednički raditi.
Ono što želim da kažem još bitno – da li države, mi ćemo potpisati ove konvencije, vode zajednički brigu o zaštiti životne sredine? Ne. Primer jeste NATO bombardovanje i agresija koja je izvedena na nas, veliki broj projektila sa osiromašenim uranijumom. Mislim da imamo dvostruke aršine kada je u pitanju ponašanje država, kada je u pitanju članica NATO i ja pozivam ministra da na ovoj Šestoj ministarskoj konferenciji ima pravo i obavezu da traži od svih ministara koji budu prisutni da ovo pitanje, kroz obavezno finansiranje i traženje dodatnih finansijskih sredstava, pokušamo u našoj zemlji da razrešimo.
Takođe, korišćenje prirodnih resursa, cementare, treba kroz određena sredstva, kroz određene takse, naplatu korišćenja prirodnih resursa, to usredsrediti na rešavanje ovih problema.
Još jedno pitanje u okviru evropske konvencije o očuvanju evropske flore i faune. Želim da naglasim da u opštini Ljubovija imamo jedan prirodni rezervat kanjon Trešnjice, sa izuzetno retkom vrstom ptice, beloglavi sup. Mi smo podneli jedan zahtev za utvrđivanje starateljstva, odnosno gazdovanja. Mislim da najbolje možemo mi to učiniti, ne neko drugi iz Valjeva, ne želim to da kritikujem, već smo uputili Ministarstvu da donese izmenu Uredbe i poveravanje starateljstva nad beloglavim supom kanjona Trešnjice u Ljuboviji. Pozivam vas da u tom delu, ako možete učinite. Zbog vremena za svoje kolege, toliko.

Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, a neka se Vladan Vučićević.

        Dame i gospodo narodni poslanici, danas je ovaj čitav set, odnosno ovih pet zakona za zaštitu čovekove sredine na dnevnom redu i mi smo uglavnom ovako malo komentarisali, a ja ću se najviše zadržati na dezertifikaciji, odnosno na toj oblasti. Zašto?
Šumar sam po vokaciji, dolazim iz Nacionalnog parka i mogu da dam neki doprinos vezano za tu Konvenciju. Ovo je jedan u nizu međunarodnih ugovora i konvencija koji su morali biti doneti mnogo ranije. Koji su to uslovi bili negativni za ranije donošenje ove konvencije? To su moja pitanja.
Suša je opasnost za sve države. Ta pojava se u međunarodnom rečniku i stručnoj nomenklaturi determiniše kao dezertifikacija. Širenje pustinje u svetskim razmerama postaje trend. Taj trend, nauka, čovečanstvo treba da zaustavi savremenim metodama. Lokalne zajednice, zajedno sa državom, treba da preduzimaju mere kako bi što manje bilo ovakvih i sličnih problema. Ova konvencija je usvojena 1994. godine u Parizu. Ta godina je za nas bila teška jer smo mi tada sanirali državu, koja je izašla i nalazila se još u stanju razrušenih ljudskih i državnih odnosa, pa znamo kako je to bilo.
Ovu konvenciju je ratifikovalo 190 država u svetu i Evropska unija. Dezertifikacija je degradacija zemljišta kao posledice raznih faktora poremećaja klime i ljudskih faktora. Čovek svojim pozitivnim delovanjem na sredinu u kojoj živi može da smanji ovaj proces dezertifikacije, Kako? Ako bude cela zajednica to želela tada i pojedinac može da doprinese tom procesu, da se smanje procesi dezertifikacije. Koji pojedinac? Svaki na svom poslu i šire.
Da li je ta oblast poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, meteorologije, a sada meteorologija ide tako daleko da se stvaraju veštačke kiše na omeđenom prostoru sa srebrojodidom. Ekonomski bolje stojeći države imaju i fondove za ovu oblast, a mi smo tek na početku, odnosno mi se sada tek priključujemo. Nadam se da ćemo i mi u ovakvu i njoj sličnu oblast ulagati. Nekada su se isušivale močvare i pretvarale u poljoprivredno zemljište, to sad isto treba da se radi i u suprotnom smeru, da pustinje pretvaramo opet u poljoprivredno zemljište.
Mi, Srbi, smo u poslednjem i prethodnim vekovima imali stalno migracione tokove, a taj narod nije u stanju da se bavi ovom pojavom na svetskom nivou iz opravdanih razloga. Statistika beleži da je 33% naše planete ugroženo dezertifikacijom, na kojoj živi oko 250 miliona stanovnika.
Šta mi kao država treba da učinimo da ovaj proces bude kod nas što manji: sačuvati postojeće šumske fondove i pretvoriti sva neplodna u plodna zemljišta, a niske šume pretvoriti u visoke šume. Ako znamo da jedan metar kvadratnog šumskog zemljišta zadržava 100 litara vode, ovde je to stelja kao sunđer i ona je taj recipijent vode. Ako nekim slučajem dođe do pustošenja šuma, a to je zakonom zabranjeno, na tom i takvim mestima se odmah pojavljuje erozija kao predvorje dezertifikacije.
Ja ću vam navesti jedan primer koje su štete nama naneli neprijatelji za vreme bombardovanja 1999. godine. Oni su tražeći ciljeve po Fruškoj gori i širem okruženju bacili na desetine hiljada bombi, koje su na površini od 9.000 hektara šumskog zemljišta i visokih šuma, šuma Fruške gore načinili veliku materijalnu štetu i time omogućili da dođe do poremećaja vodnog, vazdušnog i zemljišnog režima, tako što su čitav taj region prosto rastresli – potresli zemljište i vodne tokove usmerili u novim pravcima, a biljke ostale na minimumu da koriste te resurse. Tako su nama, eto, i članovi tih međunarodnih konvencija činili "dobra", koja su povezana sa ovom temom dezertifikacije.
Država Srbija kada bude član ove konvencije imaće razlog i mogućnost da preko svojih organa u ovoj konvenciji traži odštetu od NATO pakta, kako bismo mogli da saniramo sve vidljive i nevidljive štete koje su nam učinili ti vaši prijatelji. Zašto to govorim? Baš, ovih dana u Srbiji se organizuju kojekakvi kružoci, tribine na temu kako mi treba da prihvatimo kako naš narod želi i hoće da primi u prijateljski zagrljaj tu misiju, odnosno da mi priđemo NATO alijansi, a to im pomažu i čine kojekakve nevladine organizacije i naši prevodioci, koji ubeđuju građane kako je to dobra stvar. A mi danas treba da usvojimo i prihvatimo ovu konvenciju, koja je deo i njih samih. Zašto? Njihove države su nas bombardovale.
Rudokopi čine veliki problem vezano za dezertifikaciju. Koji je to problem? Pa, to je beočinska fabrika cementa "Lafarž". To je francuska kompanija koja je kupila fabriku, zgrade, mašine i sve što je bilo u tom gigantu. Sve su kupili, ali zemljište i rudno bogatstvo nisu mogli kupiti. To je jedan od problema pred kojim država sada ćuti i ne reaguje, jer ovaj problem je povezan sa procesom dezertifikacije čitavog regiona na južnoj padini Fruške Gore.
Kad oni završe sa iskopavanjem, odnosno oni sada već remete vodne režime na okolnom poljoprivrednom zemljištu i sve to rade bez bilo kakve nadoknade materijalne štete državi ili individualnim poljoprivrednim proizvođačima, koji su neposredne komšije. Zaustavite takve i slične procese ovim konvencijama, za koje se danas zalažete. Zakonom o zaštiti životne sredine se obezbeđuje održivo upravljanje prirodnim vrednostima, kroz planiranu izgradnju, zaštitu prirodnih vrednosti.
Ovim zakonom vi možete dosta toga da uradite, a čime smanjujete procese dezertifikacije u Srbiji. Pre desetak i više godina u Vojvodini je izrađen program o vetrobranim pojasevima, koji je imao za cilj da zaustavi najsitnije čestice (koloidne) koje su najhranljivije u sistemu zemljišta. Te čestice su snagom vetra odlazile u nepovrat sa lica mesta. Mi šumari smo to hteli i danas želimo da podignemo te zaštitne vetrobrane pojaseve koji to mogu da zaustave.
Izneću samo neke pokazatelje koji su vrlo bitni: dezertifikacija je opustinjavanje, našim rečima rečeno. Zakon o komasaciji je ostavio mogućnost da se vetrobrani pojasevi podignu i to izgleda ovako: u Vojvodini je šumovitost danas ispod 5%, a optimalni uslovi su 14%, odnosno ovi parametri se izračunavaju tako što se 2% od ukupne površine uzima kao optimalan procenat po glavi stanovnika, to iznosi 0,16 hektara.
Šumovitost Srbije danas iznosi 25-27%, a optimalni procenat treba da bude 40%. Ovim planom, mislim na Vojvodinu, planirano je da se pošumi godišnje 3.500 hektara, odnosno do 2005. godine bi trebalo da se pošumi još 170.000 hektara, tako da bi na kraju ovog projekta ovi pojasevi bili zastupljeni sa 308.000 hektara i tada bi procenat od 14% šumovitosti bio ispunjen. E, ti pojasevi se ne održavaju a negde su i posečeni, pa ukupno stanje nije baš dobro.
Dezertifikacija počinje kad padavine budu ispod 300 mililitara po kvadratnom metru, a vetrovi duvaju jačinom od 40 metara u sekundi na mahove. U Vojvodini je zabeleženo da vetrovi duvaju 100 dana u toku godine i ta eolska snaga je vrlo velika. Govorio sam o najsitnijim česticama koje se odnose: to je humus, azot, fosfor, kalijum i time se gubi plodnost takvog zemljišta. Navešću jedan primer iz merenja i analize profesora doktora Ljubomira Letića, sa Šumarskog fakulteta, koji je svojim istraživanjima pokazao i dokazao da je vetar za jedan dan u jednoj merenoj parceli ostavio takvu pustoš, tako što je iz tog voćnjaka izneo 195 tona najsitnijih čestica koje su prenete na neku novu lokaciju, ta veličina prenetog materijala meri se u kubnim metrima, 134 kubika.
Pošto mi vreme ističe, imam samo da kažem dve rečenice vezano za migracione puteve. Migracioni putevi su i u Srbiji i u svetu prekinuti. Čime su prekinuti? Pa, prekinuti su autoputevima, brzim prugama i svim infrastrukturnim gigantima. Kod nas autoput Beograd-Zagreb, autoput Beograd-Skoplje. Samo da vam kažem, nekada su tim migracionim putevima hodili jeleni. Koji jeleni? Evropski jeleni. Oni su se kretali po čitavom regionu i sada više tih evropskih jelena nema ni na Fruškoj Gori, a bilo ih je nekada na tom prostoru 2.000. Nadam se da će država, odnosno vlast da će želeti da vrati te jelene na Frušku Goru. Ja, kao šumar sa Fruške Gore ću se zalagati.
Status endema i relikt Evrope, to je Pančićeva omorika. Tu Pančićevu omoriku moramo zadržati, reprodukovati. U kom smislu? Česi imaju na hiljade hektara te kulture Pančićeve omorike, a mi je imamo samo u hortikulturnim baštama. Poslednji komentar, nacionalni parkovi Srbije moraju biti reperi ovih konvencija, a šumarstvo rasadnik svih tih tema. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vitomiru Plužareviću.
Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević.

 Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je vrlo važan set zakona koji ova skupština treba da ratifikuje, tj. konvencije. Sve ove konvencije imaju samo jedan cilj, a to je očuvanje životne sredine. Zašto je očuvanje životne sredine bitno i očuvanje flore i faune, kako zbog očuvanja flore i faune, tako je bitno i zbog samih nas.
Naravno, od životne sredine zavisi i kakav će nam život biti u sredini u kojoj živimo, a zavisi, takođe, i kakav će nam život biti u budućnosti. Život može biti zagađen životnom sredinom bolestan, a može biti ako je dobra životna sredina i zdrav.
Tako, može nam biti i bolesna budućnost ako ne razmišljamo o sredini u kojoj živimo i ako tu sredinu ne čuvamo i ne poštujemo već na neki način svojim nesavesnim poslovanjem, radom i ophođenjem prema prirodi i životnoj sredini, ugrožavajući nju, ugrožavamo i sebe.
Ja bih da objedinim, da ne pričam ništa posebno, već ovu diskusiju da objedinim u jednu celinu i da ipak to na neki način približimo nama, da približimo građanima Srbije.
Srbija je zemlja koja ima dosta problema sa svojom životnom sredinom. Budite sigurni, ministar ima težak zadatak i bili bi mi nepošteni ljudi i pojedinci ako bi očekivali da sve probleme ministar sadašnji reši u svom mandatu. To je prosto nemoguće iz više razloga. Zato što mi kao ljudi moramo da menjamo prvo sebe, moramo da menjamo svoju svest, da menjamo način ponašanja, poštovanja prirode životne sredine, tj. da menjamo naš odnos nepoštovanja prema životnoj sredini u kojoj živimo.
Da bi se to uradilo pored promene svesti, što mislim da je najbitnija stvar, potrebno je i mnogo novca i sredstava za koje sam siguran da Srbija u ovom trenutku i ovaj budžet nije u stanju da obezbedi.
Mnogo se očekuje od ovog budžeta, mnogo se očekuje od ovog ministra u nadi da on to sve može promeniti, a da mi ne pokušamo da menjamo sebe. Teško.
Srbija danas, otprilike u Srbiji 120 hiljada ljudi boluje od malignih bolesti.
Dobar deo tih malignih bolesti može se upravo prepisati ili podvesti da deo uzroka ili veći deo uzroka malignih oboljenja jeste upravo nezdrava životna sredina.
Kako mi to zagađujemo? Kroz pijaću vodu, kroz nepoštovanje vodotokova, kroz, možda, neupućenost, neznanje, neobaveštenost ili nemara korišćenja pesticida, što je vrlo zastupljeno u Srbiji, na neki način su dostupni svima, jeftini su, a zbog neznanja se nemilice u ogromnim količinama koriste, a to opet ugrožava životnu sredinu, samim tim ugrožava i nas.
Samo 30.000.000 ljudi oboli godišnje od novih malignih oboljenja u Srbiji, a što je opet, naravno, kada sada prebacite to pored tragedije koja se dešava građanima Srbije, pogotovo u porodicama koje imaju takve slučajeve, porodice koje imaju obolele u svom okruženju, a još tragičnije za same obolele, možete zamisliti koliko to košta državu Srbiju, naravno, otklanjajući posledice, pokušavajući da se ti ljudi leče, košta premnogo i zato ono što je bitno, to je da menjamo našu svest i da poštujemo prirodu, životnu sredinu u kojoj živimo, da bi nam život bio zdraviji, komotniji, a sigurno i jeftiniji.
Ova zemlja ima puno mesta gde treba uložiti određena sredstva. Putujem svakog dana Kragujevac – Beograd. Reći ću vam da sam na tom putu ''Koridor 10'' primetio nešto što nije uobičajeno za druge puteve u toj meri, ali vidim da se i tu slika menja. Videćete stotine ljudi u narandžastim odelima koji čiste autoput, i zelene kese, ogroman broj zelenih kesa pored autoputa. Putevi Srbije to dobro rade, ali se postavlja pitanje zašto to rade svakog dana. Zato što mi nećemo da promenimo svoju svest već nam je mnogo lagano da otvorimo prozor, da očistimo deo prostora, svoj automobil, da istresemo pikslu i da kroz prozor izbacimo kesu ili čašu jogurta, soka itd.
Ne razmišljamo i dobro je što stotinu ljudi to radi, ima svoj posao, prima lični dohodak, izdržava svoju porodicu, ali ne razmišljamo da taj ogroman broj ljudi koji je svakodnevno na jednom rutinskom poslu skupljajući naše papiriće, da ti ljudi mogu raditi nešto drugo i ta sredstva koja se ulažu mogu biti uložena u očuvanje životne sredine na jedan drugačiji, celishodniji i zdraviji način. To govori o našoj svesti.
Želim da kažem ovde da pored usvajanja ove konvencije, što je vrlo bitno, što nas svrstava u civilizovan svet, što nas povezuje sa Evropom, što je naravno jedan preduslov u krajnjoj liniji za promenu našeg zakonodavstva sutra, da ćemo i mi usvajati ovo i usklađivati naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom Evropske unije, što je celishodno i vrlo bitno za zemlju Srbiju.
Srbija ima dosta zakonskih rešenja po kojima nešto može raditi, ali nisam siguran da se ta zakonska rešenja baš primenjuju, u svakom slučaju, ili su ta zakonska rešenja, da kažem, mekana, dosta liberalna.
Naveo bih neke stvari koje se u Srbiji dešavaju. Nisam siguran da civilizovana Evropa neke stvari može čak i da shvati i da razume. Ja sam ribolovac, vrlo često idem na pecanje.
Mogu vam reći da ono što se kod nas dešava, a evo i ovde se to navodi, sad kaže kako se sve uništava taj ribolovni fond, pa kaže – eksplozivom, vatrenim oružjem, otrovima, anestetici, elektricitetom, odnosno naizmenična struja, veštački izvori svetlosti itd.
Znate, kada se to desilo pre jedno 4, 5 ili 6 godina, koliko ima, u Švedskoj kada je jedan naš sugrađanin tamo pokušao da lovi ribu strujom, kada su ga oni tamo priveli, uhapsili, jednostavno nisu mogli da mu sude jer njihovo zakonodavstvo nije predvidelo takvu vrstu krivolova. Onda, pošto nisu mogli da ga strpaju u zatvor vodili su ga na psihijatriju. To, pravo da vam kažem i jeste za psihijatriju, ali to je svakodnevni slučaj u Srbiji.
Tako mi uništavamo svoju faunu, tako mi uništavamo taj ribni svet i dokle doseže ta ljudska glupost, a kazne su strašno neprimerene, male, blage, prosto na neki način stimulišu ljude da se bave takvim radnjama. Vi imate sada jedan moderan način krivolova, koji se ogleda u spuštanju plinske boce u vodu. To je jedan moderniji, bešumni način krivolova i mogu vam reći da se mnogi ljudi izdržavaju na taj način. Sankcije, kazne su vrlo male.
Neko od kolega je pomenuo za ono dešavanje šverca ptica. Pazite, hiljade i hiljade ptica neko ubije da bi od njihovih jezika napravio paštetu, ali ja nisam čuo da je neko za to osuđen 10, 15 ili 20 godina robije. Dokle mi ne budemo promenili naše zakonodavstvo onda ćemo mi tu situaciju imati, jer se svest čoveka, pojedinca, može samo menjati kroz represiju, kazne i sankcije. Ja kao poslanik Nove Srbije se zalažem i poslanička grupa Nove Srbije da te kazne i sankcije upravo za tako enormno drastično uništavanje prirode i ekologije budu drastično primirene onim štetama koje se i nanose prirodi.
Ono što je vrlo bitno reći jeste da Srbija, takođe, ima premnogo deponija. Tačno je da taj deo mora da reši lokalna samouprava u lokalnim delovima. Naravno, Ministarstvo mora to, takođe, da pomogne svojim finansijama. Zato je i važno da budemo sastavni deo civilizovanog sveta, da prihvatimo ove konvencije, da prihvatimo sutra usklađivanje zakona koji će omogućiti zdravu sredinu, zdrav život, boljitak, da jednostavno gradimo jednu drugačiju budućnost, jednu zdravu budućnost.
Danas je ovde mnogo lako izaći i kritikovati, postoje neki ljudi, pojedinci, ne kažem svi, ali neko je spreman da kritikuje ako Vlada da ovde neki predlog pa makar to bilo, spremni su da kritikuju i zašto je voda mokra ili zašto je gas bez boje, mirisa i ukusa. To je iz jednog prostog razloga što mi teško menjamo sebe, teško menjamo svoju svest, teško menjamo način politike kako se mi to bavimo politikom i kako mi spoznajemo tu politiku i kako je mi uopšte posmatramo. Mi mislimo da ta politika – što gore, to bolje, da je to politika koja će rezultirati možda trenutno jednoj nekoj opciji, pojedincu da dobije koji politički poen.
Naravno, nismo svesni da činimo svima nama loše, da činimo loše našim porodicama, budućem naraštaju u ovoj zemlji, a vreme će proći. Pitaćemo se sutra kada ne budemo bili poslanici – a, gde nam prođe vreme, ne uradismo baš ništa.
I tako nekako iz generacije u generaciju Srbija sve manja, sve jadnija, sve siromašnija, da ne kažem sve gora samo zato što mi nismo spremni da u nekim zajedničkim projektima, koji treba da nam omoguće budućnost, imamo zajedničku inicijativu da to odradimo, a da imamo naravno različita mišljenja po pojedinim stvarima kako i na koji način odraditi.
Mi danas možemo kritikovati Kragujevac, ja sam Kragujevčanin, jedan veliki metalski kompleks, industrijski centar i danas je Kragujevac treći grad po aero zagađenju u Srbiji. Mi možemo sada ministra ovde da pritisnemo, dakle, šta je ministar uradio, a šta ste uradili, pa šta ćete da uradite itd. Ali, nije ministar gradio ta postrojenja koja čine ta zagađenja, standardi nekada ranije kada su te fabrike građene nisu bili takvi da naravno čine one koji danas traže ovo visoko poštovanje tih standarda u cilju smanjenja zagađenja. Nisu postojali ti filteri koji danas postoje i nisu postojali mnogi mehanizmi koji su mogli da omoguće da to bude drugačije.
E sada, Kragujevac kao industrijski centar gradio se od 1945. godine. Nema tih standarda, treba to primeniti sada, ali se nalazite sada pred jednim problemom. Ako naložite zatvaranje jedne firme onda naravno imate problem ugroženih građana koji tu treba da rade, primaju lične dohotke. Borite se za svako radno mesto, a nemate sredstava da možete iz budžeta isplatiti da svi poštuju te visoke standarde i da naravno napravite jednu sredinu ekološki zdravijom.
Tako da, pred nama su veliki problemi. Nije bitno kako smo mi, da li smo ih nasledili, ali mi te probleme moramo rešavati. Zato mislim da ne treba kritikovati ono što je bilo i u našem vremenu kada smo mi bili na vlasti, mislim na one političke grupacije koje su u nekom prethodnom periodu bili, već da zajedničkim snagama, ono što je zdravo, što je dobro, što obećava budućnost, podržimo i da izguramo da bi nam sutra budućnost i sredina u kojoj živimo bila zdravija.
Na kraju da kažem, očekujem da će ministar posle svih ovih, a bilo je mnogo konstruktivnih diskusija, sigurno sagledati šta je njegova mogućnost da učini da nam život u Srbiji bude zdraviji, da inicira promenu i primenu, dosledniju primenu određenih zakona koji su danas na snazi, a mislim na one zakone za koje je glasala ova skupština u bilo kom periodu i da naravno inicira i promenu određenih zakona koji će one ljude koji uništavaju životnu sredinu i našu budućnost sankcionisati na jedan pravi i adekvatan način, finansijski, naravno, ako treba i primerenom zatvorskom kaznom.
Ne očekujem da će ministar sve ovo što smo mi danas ispričali moći da reši, ali sam siguran da će u cilju zajedničkog boljitka jedne zdravije sredine učiniti ono što može, a vidim da su i poslanici dali takav doprinos.
Zato će poslanici Nove Srbije dati svoj doprinos i glasati za ovaj set zakona podržavajući ministra i njegov napor da nam Srbija bude lepša i zdravija. Hvala.