Izvinjavam se narodnom poslaniku Milošu Aligrudiću što odmah nisam odgovorio. U nadi da ćemo svi razumeti apel da prekinemo raspravu po Poslovniku i nastavimo po dnevnom redu, ja ću imati još strpljenja, jer imamo još jedno javljanje po Poslovniku.
Dakle, narodni poslanik Zdravko Topalović, po Poslovniku, u nadi da ćemo nastaviti po dnevnom redu.

Gospodine Albijaniću, član 225. i 226. Poslovnika. Naime, ja bih nešto rekao o gospodinu Zoranu Alimpiću. Dakle, javnost u Srbiji treba da zna da je gospodin Alimpić bio predsednik opštine Čukarica, sa te opštine dolazim i opštinski sam odbornik. Bio je izabran 1996. godine i 2000. godine; od 1996. do 2004. godine nastavila se agonija, mogu reći, u opštini Čukarici, a ja ću vam dati jedan vrlo konkretan primer, jer, po meni, uvek je najodgovorniji predsednik opštine.
Naime, 2000. godine SO Čukarica imala je 53 odbornika i svi su bili iz sastava DOS-a, jedna široka koalicija. U to vreme, direktor Poslovnog prostora SO Čukarica bio je gospodin Vlada Manojlović, mogu slobodno reći, desna ruka Nebojše Čovića.
Predsednik Upravnog odbora Poslovnog prostora bio je predstavnik DSS-a, a predsednik opštine demokrata Zoran Alimpić, o kome danas isto pričamo. Po nalazu revizorske kuće, utvrđen je manjak od 39 miliona dinara u Poslovnom prostoru Čukarica. Dakle, 39 miliona dinara.
Gospodo draga, svi znate da je krivično delo prikrivati tačnost i verodostojnost finansijskih podataka o bilansu stanja i bilansu uspeha.
Zbog toga niko nije odgovarao, a gospođa Korać koja je pravobranilac u SO Čukarica, kaže da je sve bilo transparentno i iskazano na opštinskom sajtu i dala je vrlo nevešt odgovor da, navodno, za istragu nema argumenata, nema ni potrebe.
Ovom prilikom bih postavio pitanje gospodinu Jočiću, ministru unutrašnjih poslova: da li MUP zna za ovaj slučaj u SO Čukarica, zašto nije pokrenuta istraga i ko je sprečio istragu da se pozove na krivičnu odgovornost?
Znači, ponoviću vam, izuzetno veliki manjak prikazan je u zvaničnoj dokumentaciji Poslovnog prostora Čukarica. Zbog toga niko nije do sada odgovarao, a predsednik Opštine u to vreme bio je Zoran Alimpić.

Po dnevnom redu reč ima narodni poslanik Radica Jocić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u petak smo razmatrali i danas nastavljamo raspravu o predlozima zakona o potvrđivanju konvencija vezanih za životnu sredinu, održivi razvoj, očuvanje divlje flore i faune i posebno migratornih vrsta životinja.
Kao jedan od razloga zbog kojeg bi Narodna skupština trebalo da ratifikuje ove konvencije, i to po hitnom postupku, navodi se to što bi time Srbija kao ugovornica dobila punu podršku Šeste ministarske konferencije "Životna sredina za Evropu", Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu, koja se održava u Beogradu od 10. do 12. oktobra ove godine. Time se uključujemo u međunarodnu saradnju, što bi doprinelo ukupnim naporima za zaštitu biodiverziteta u Srbiji.
Namerno sam sve ovo ponovila, jer je veoma lepo sastavljeno i zvuči sasvim logično da treba razmišljati u pravcu zaštite biodiverziteta na području naše države, ali, dame i gospodo, pitam vas, koliko ovakve konvencije i ovakve i slične konferencije mogu da daju rezultate, ako smo mi letos bili prinuđeni da gotovo skrštenih ruku posmatramo kako gore i time se uništavaju požarima za duže vreme staništa mnogih endemičnih i zaštićenih vrsta biljaka i životinja, sve dok ''iljušin'' nije stigao i sprečio dalju katastrofu.
Kakva je to država koja konvencijama čuva svoje šume, dok njeni ministri izjavljuju da je na Staroj Planini čudan pravac kretanja vatre u požaru – da se vatra kretala upravo u pravcu pružanja buduće trase ''Dinkićeve'' žičare? Koja to država može sebi da dozvoli da nema nijedan avion za gašenje požara i nikakvu strategiju za ovakve vanredne situacije? Koliko će ovakve konvencije, pitam vas, gospodine ministre, sprečiti građevinsku mafiju da, paljenjem stoletnih šuma na našim planinama, drastično smanjuje cenu zemljišta i omogući gradnju žičara i hotela domaćim i belosvetskim moćnicima?
Znate li, poštovane kolege, da je za obnavljanje biocenoze jednog zeljastog ekosistema potrebno desetak i više godina, a zamislite koliko stotina godina je potrebno da se obnovi stoletna šuma na Staroj Planini.
Požara je bilo letos i na teritoriji Bele Palanke, odakle dolazim, nedaleko od Sićevačke klisure, gde je stanište endemične i reliktne vrste "ramonda serbika", koja spada u strogo zaštićene vrste, po kojoj je naša zemlja poznata u svetu, jer živi samo ovde i na nekoliko lokaliteta u Bugarskoj. Zamislite samo to da je nekome palo na pamet da žičaru gradi na Tari, nedaleko od staništa Pančićeve omorike, koja je proslavila Srbiju među botaničarima celog sveta.
Jednostavno ne mogu, kao biolog i poslanik SRS, a da u kontekstu ove diskusije ne pomenem i beloglave supove, predivne grabljivice, o čijoj se koloniji u predelu Uvca brine celo društvo ornitologa i zaljubljenika u prirodu, a onda se, u blizini područja gde živi kolonija ovih ptica, pojave vile i vikendice novokomponovanih bogataša, naročito u poslednje dve godine. Veoma je interesantno, kada je jedno ministarstvo ove države donelo odluku o rušenju ovih bespravno izgrađenih objekata, jer je područje pod zaštitom, pojavio se ministar Velimir Ilić, čiji su, uzgred rečeno, ovo prijatelji, mnogi od njih su iz Čačka, i osporio sve odluke o rušenju.
Da li se to ministar zalaže da može da se gradi gde god, ko god i šta ko hoće? Da li to ministri u ovoj vladi teritoriju Srbije doživljavaju kao svoje privatno dvorište gde mogu da grade objekte, žičare, hotele, bolnice, kojima će obezbediti nekoliko narednih generacija svojih potomaka, bar toliko daleko dok se ovi eko-sistemi ne obnove?
Ova država ima određeni broj zakona kojima se regulišu pitanja koja su predmet ovih konvencija, a koji su u raspravi već više puta pomenuti. Vaš posao, gospodine ministre, i posao vašeg Ministarstva, naravno i svih vaših saboraca iz Vlade i vlasti, jeste da ih dosledno sprovodite i poštujete, kao što ste letos to uradili, nažalost, samo u par slučajeva zagađivanja vodotokova. Požari su bili i prošli, iza njih je ostala pustoš, a mi nismo videli izveštaj o tome kolika je šteta i nismo čuli ko je odgovoran što je država u datom trenutku bila apsolutno nespremna.
Gospoda ministri se ponašaju kao putari koje pred Novu godinu iznenađuje sneg, njih u proleće iznenađuju poplave, u avgustu suše, jer stalno imaju preča posla. Evo, tek su, posle višemesečne svađe, uspeli da podele javna preduzeća i mesta u njihovim upravnim odborima. Nikako da se okanu podele plena i da se okrenu pitanjima od životne važnosti za ovaj narod.
Gospodine ministre, vi, kao mlad čovek, ne bi trebalo da upadnete u zamku vlasti, već treba da nam, koliko možete, sačuvate u toku svog mandata životnu sredinu, ako je potrebno da poradite i na zakonskoj regulativi, da pooštrite kaznene odredbe, jer mi smo ovo parče planete, koje se zove Srbija, pozajmili od naših potomaka i ne bi trebalo da se ponašamo kao da je ono naše vlasništvo.
Onima koji su pre nas ratifikovali sve ove konvencije, nije smetalo da učestvuju u agresiji na našu zemlju, gde je, što je više puta već pomenuto, korišćena municija sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe, a sada nam kažu da će cela decenija proteći dok se sve to ne ukloni, a efekti na biljke, na životinje i na ljude su dugoročni. Oni su, poštovane kolege, namerno uradili sve da ugroze i da unište ovaj narod. Sada pokušavaju da nam na sve moguće načine otmu 15% teritorije, a mi treba da ratifikujemo konvenciju o zaštitu životne sredine, treba da mislimo globalno i da delujemo lokalno. Da li oni razmišljaju o nama i o našoj budućnosti?
A vi, gospodine ministre, pokažite da razmišljate i da ćete raditi u pravcu što bolje budućnosti nas i naše dece, a ne da samo, kao i većina ministara, pratite i slepo izvršavate naloge iz inostranstva. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Radoslav Milovanović, zatim Dragan Čolić.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, uvažene koleginice poslanice i uvažene kolege poslanici, poštovani ministre, poštovane građanke i građani Srbije, prvo da izrazim zadovoljstvo što smo se najzad vratili na temu ove sednice.
Usvajanjem predloženih zakona o potvrđivanju konvencija iz oblasti zaštite životne sredine, koji su danas na dnevnom redu, obezbeđuju se, svakako, politički i ekonomski uslovi da Republika Srbija dobije punu podršku Šeste ministarske konferencije "Životna sredina za Evropu", koja će se održati u Beogradu od 10. do 12. oktobra, što bi za Srbiju značilo i dobijanje finansijskih sredstava od međunarodnih organizacija, za investicione projekte, za izgradnju novih, odnosno za rekonstrukciju postojećih objekata.
Svaku od navedenih konvencija do sada je verifikovao veliki broj zemalja koje su aktivno uključene u rešavanju problema smanjenja zagađenja životne sredine. Ono što se posebno mora istaći je sledeće: potvrđivanje navedenih konvencija je, pre svega, civilizacijski čin. Kao što je svaki čovek deo čovečanstva, tako nijedna zemlja ne može sama i samo za sebe da se bori sa zagađenjem životne sredine. Nijedna zemlja nema samo svoje more, samo svoju veliku reku i samo svoj vazduh.
U želji za neumerenim profitom po svaku cenu, čovek je svojim tehničkim izumima poremetio celu ravnotežu u atmosferi. Nema nikakve sumnje da je glavni krivac za narušavanje tog prirodnog sklada upravo čovek.
Pored ostalih negativnih uticaja ljudi, mogu se pobrojati i sledeći: nestručna upotreba herbicida i pesticida, more divljih deponija smeća i drugog otpada pored puteva i reka, nesavesno gazdovanje šumskim fondom.
Dolazim iz opštine gde se gradska deponija smeća nalazi u blizini naselja i uz samu reku. Zato je sada dužnost svake državne vlasti da postepeno vrati i ponovo uspostavi prirodnu ravnotežu. Ratifikacijom navedenih konvencija Srbija bi se uključila u međunarodni sistem usklađivanja razvoja sa uslovima životne sredine, radi očuvanja biljnog i životinjskog sveta, šuma, vode, vazduha i klime i u toj simbiozi ljudskog života i zdravlja.
Važno je navesti činjenicu da je u Srbiji danas među biljnim vrstama ugroženo oko 600 vrsta, a među životinjskim oko 500 vrsta. To podrazumeva čitav sistem mera i postupaka za svaku zemlju, pa i našu, a to su: identifikacija problema i stepen ugroženosti, utvrđivanje prioriteta, dugoročna strategija, nacionalna strategija, nacionalni planovi, međunarodna i regionalna saradnja, razmena informacija i iskustava, naučno istraživanje i transfer tehnologije, obaveštavanje i organizovanje stanovništva i zakonodavna i institucionalna organizovanost.
Na sajtu Ministarstva za zaštitu životne sredine nalazi se niz dobrih i potrebnih zakona iz oblasti zaštite životne sredine. Neki od njih su već usvojeni, a veliki broj je u pripremi i o nekima se vodi javna rasprava.
Ministarstvo je donelo i niz uredbi, uputstava i preporuka od međunarodnog i lokalnog značaja, ali i nekoliko konkretnih mera kojima se kažnjavaju zagađivači životne sredine.
To znači da je Srbija postala svesna da krajnje ozbiljno na međunarodnom, regionalnom i lokalnom nivou mora pristupiti rešavanju ovog problema.
DS će glasati za usvajanje zakona o potvrđivanju Konvencije UN u borbi protiv dezertifikacije u zemljama sa teškom sušom, zakona o potvrđivanju Konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, zakona o potvrđivanju Okvirne konvencije o zaštiti i održivom razvoju Karpata, zakona o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, zakona o očuvanju migratornih vrsta životinja. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dragan Čolić, a neka se pripremi Predrag Mikić.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je pet zakona o potvrđivanju konvencija iz oblasti zaštite životne sredine i ja ću da pokušam sa jednog drugačije aspekta da priđem ovim zakonima. Svaka država, svaka ozbiljna država, treba da vodi računa o podizanju materijalnog i duhovnog blagostanja svojih građana. Samo po sebi nameće se pitanje, kako onaj koji nešto nema ili onaj koji ništa nema da pomogne drugima, kako oni koji su gladni da pomognu negde na suprotnoj strani sveta nekoj zemlji gde se glad oseća. Mi ovde imamo Konvenciju o borbi protiv dezertifikacije zemljišta u zemljama sa teškom sušom, posebno u Africi.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi u nekim delovima Srbije imamo Afriku i što se tiče gladi i što se tiče suše, a veoma je retko bilo da je država reagovala.
Mislim da je i ova godina bila sušna, pogubna za poljoprivrednike u Srbiji, a kada imamo Vladu, kao što je imamo sada, koja ne vodi računa o brigama svog naroda, o mukama narodnim, koja krši Ustav, ponaša se bahato i samovoljno, onda, normalno da nema ko da vodi računa ni o suši, niti o bilo kakvoj nadoknadi ili ublažavanju situacije u poljoprivredi kod srpskih seljaka.
Posebna vrsta degradacije dešavala se za vreme NATO bombardovanja u vidu mehaničkog oštećenja zemljišta, zagađenja osiromašenim uranijumom, zagađenja zemljišta naftnim derivatima. Veliki deo potpisnika konvencije iz EU učestvovao je i predvodio varvarsko bombardovanje Srbije, a samim tim i učestvovao i doprinosio u dezertifikaciji zemljišta i zagađenju životne sredine.
Jedna koleginica iz DS pomenula je jedan zaista predivan govor poglavice iz Sijetla. Šta se sa njim dogodilo? Jeste govor bio lep, jeste za udžbenike, jeste jedan od najlepših, ali poglavica nije znao da će Amerikanci da satru njegov narod, da poubijaju, da poubijaju hranu, da poubijaju bivole, a njega samog u rezervat da stave. Pogubna je to politika. Još od tada, tu su koreni, pa do današnjih dana.
Na našim prostorima usled pojave dezertifikacije i suše nastale su tri peščare: Deliblatska, Subotičko-Horgoška i Ramsko-Golubačka. Ono što je indikativno, 1996. godine izbio je veliki šumski požar koji je uništio preko 3.000 hektara šuma, usled čega je zemljište izloženo novoj opasnosti. Subotičko-Horgoška peščara je rekultivisana 80%, a Ramsko-Golubačka u celosti rekultivisana.
Imamo i požar, aktuelni požar, nažalost, na Staroj planini, koja isto ima lepotu kao što je lepota Karpata, kao što je sva lepota Karpata i mistika tih planina, mene lično to zaista uverava da je Bog stvorio svet i puna je Srbija lepih srpskih planina. Koliko o njima brinemo? Brinuli smo o situaciji u Grčkoj, ali nismo podigli avione za našu Staru planinu.
Posebno je indikativno – migratorne vrste. Ptice su jednog jutra posle 5. oktobra pevale u slavu tvorca, ali ni slutile nisu da im 5. oktobar donosi bahate, razularene, osione ministre koji su krenuli sa puškama na ptice koje nisu znale šta ih posle 5. oktobra čeka. Širina sačme je 15 metara. E, jesu vitezovi, jesu junaci, poubijaše sve što je pevalo. Da li je bilo nekih posledica? Da li se ikada pomenulo i da se kaže, da vidimo, ko to snosi odgovornost i ko blago Srbije, što se tiče flore, faune, prodaje za bagatelu Italijanima i svima drugima.
Malo mi je licemerno kada govorim o ovim zakonima, uvažavam intenciju, ideju, da neko želi u ovoj sferi da makar malo popravi, ali čini mi se da nema dovoljno iskrenosti. Kada uđemo u razloge za hitan postupak, pa motivacija, e žurimo zbog toga da bi nas prihvatila EU. Ne, gospodine ministre, lično mislim, možda nisam u pravu, da je motivacija donošenja ovakvih zakona opstanak planete zemlje, opstanak svih nas, radi budućnosti naše dece, a ne zato što se nekom žuri što pre u Evropu, pa bilo pod kakvim uslovima.
Zagađenje reka, pomor riba, to je strašno, da li ima reinkarnacije ili internacije, mislim da nema, ali doživeti sudbinu ribe u aktuelnoj Srbiji, to je više nego strašno. Nema zdrave životne sredine.
Gospodine ministre, iskoristio bih svoje pravo, kao poslanik iz Smedereva, iz grada koji ima dosta problema sa zaštitom životne sredine, da na osnovu člana 198. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije postavim dva pitanja. Govorio sam kada je bio na dnevnom redu Kjoto protokol. Vi klimate glavom, mlad ste čovek, pretpostavljam, želim da vi svoj posao radite u interesu građana Srbije, da pokažete ozbiljnost, ne teoretski, nego i praktično da delujete, da građani Srbije osete neko poboljšanje nakon našeg izlaganja i zasedanja, da se to oseti. Suština je u tome da mi teoretski sve ovde radimo, ubismo se od rada, ali u praksi nijedan od zakona ne može da zaživi i da građani kažu, odmah nam je bolje.
U.S. "Steel", "Sartid", tu se pokazala sva surovost, kapital ne zna za emocije. Mi u Smederevu prodali smo i naše zdravlje i zdravlje naše dece. Ima jedan pružni prelaz, pa kada idemo iz grada prema selima, rampa, stanemo i gledamo hermetički zatvorene vagone od kojih, stvarno, mene lično, strah hvata, ne znam kako je drugima, niti znamo šta je u tim vagonima. Mnogo ih je. A kada oni stignu u "Sartid" i kada stane prerada tog materijala, a sva je tajna, užasna tajna šta se u njima nalazi, onda izduvni gasovi preplave nebo, prekriju nebo nad selima Radinac, Vranovo i Ralja i deca od prve godine obolevaju od astme.
Građani su se obraćali i Borisu Tadiću i radili su prepreke na putevima, to je bio glas vapijućeg u pustinji, jer niko nije želeo da ih čuje.
Gospodine ministre odgovorite vi meni, odgovorite građanima Smedereva, građanima Srbije, svim poslanicima, prvo pitanje – koliki je stepen zagađenja u Smederevu i okolini, selima Ralja, Vranovo i Radinac i šta ćete, kao ministar, preduzeti povodom ovih problema koje sam izneo? Gospodine ministre, o lepoti planinskog izvora uzaludno je govoriti bivolima koji ne mogu da piju dok vodu ne zamute.
Imamo još jedno strašnije zagađenje, to je političko zagađenje, ovo zagađenje od koga se smrad nemorala i nepoštenja, i kršenja Ustava i zakona oseća posle jučerašnje rasprave u Skupštini grada Beograda.

Riječ ima narodni poslanik Predrag Mikić.

Kolege poslanici, uvaženi građani Srbije, danas kada govorimo o jedinstvenom pretresu po predlozima zakona o potvrđivanju konvencija iz oblasti životne sredine moraću da vam navedem primer upravo iz opštine Sombor, Zapadnobački okrug. Da biste me lakše shvatili najpre ću da vam predočim hronologiju događaja koji se desio.
Početkom 2001. godine lovočuvarima je zabranjen pristup u lovište ''Gornja šuma'' kod Odžaka. Iz lovišta se povremeno čula pucnjava i pronađena je sitna sačma. Predstavnik lokalnog lovačkog udruženja izjavio je da odlično sarađuje sa agencijom "Re de Qiglie". Februara 2001. godine privatni zoološki vrt iz Koluta dobio je od agencije "Lube Ju" oko 1.600 kilograma zamrznutih ptica. Pošiljka je čekala prenos preko granice u Italiju, a bila je smeštena u hladnjačama DD "Somboled". Ležarina je istekla, dalje nije plaćena, a ptice su morale da budu izvađene iz hladnjače i meso je završilo kao hrana za medvede.
U leto 2001. godine na istoj lokaciji italijanski lovci su ubili domaće golubove i gugutke. Lovno-šumarski inspektor u Somboru izjavio je tada da nije nadležan za ovakve slučajeve i da se plaši eventualnih konsekvenci. Leto 2001. godine, kod ribnjaka "Srpski Miletić" lovci turisti ubili su crvenokljunog labuda, a kazna za ovo delo iznosi od 2.000 evra.
Decembra 2001. godine na slovenačko-italijanskoj granici u kamionu hladnjače otkrivena je do sada najveća pošiljka ubijenih ptica u Evropi, 120.702 ptice, od kojih mnoge pripadaju zaštićenim vrstama. Nakon četiri meseca, pošto je na slovenačkoj i italijanskoj granici zaplenjeno preko 120.000 ilegalno ulovljenih ptica, situacija u vezi sa aferom poznatom pod nazivom "balkanske ptice" je ovakva: u Italiji je uhapšeno nekoliko saradnika agencije koja dovodi lovce u Vojvodinu, a u ovdašnjim medijima objavljeno je više tekstova o pticama nego ikada. Zvanični organi i nadležna ministarstva ispituju slučaj, a vlasnici zamrznute lovine čekaju da se stvari malo smire.
Jedino što je posle afere ostalo očigledno, jeste to, da je u Srbiji neko pod nečijom zaštitom i za veliki novac ubijao ptice koje su u svim ostalim evropskim zemljama zakonom zaštićene. Do sredine devedesetih godina lovni turizam je bio u državi kontrolisana delatnost, koja se obavljala preko legalnih lovačkih društava i agencija. Prema rečima direktora "Lovotursa", Zorana Ristića, tada je preko ove agencije u zemlju dolazilo oko 8.000 lovaca godišnje. Za svaku ulovljenu pticu oni su plaćali taksu, a novac se slivao u državnu kasu. U međuvremenu broj turista spao je na 250 lovaca 2000. godine, odnosno 500 lovaca 2001. godine. Preostali su se okrenuli novoosnovanim privatnim agencijama, organizacijama koje omogućavaju lov na svom terenu. Neko iz lovačkih društava im to dozvoljava, ali novac ne odlazi društvu, već toj osobi lično.
Situacija na terenu pokazuje da su lovačka udruženja bila svesna problema, ali da su im ruke bile vezane. Po rečima Dragana Berke, predsednika Lovačkog udruženja "Mostong" iz Odžaka, to udruženje je imalo pravo na korišćenje dela lovišta "Gornja šuma" do 2005, ali im je to pravo 8. juna 2001. dolaskom, DOS-ovske vlasti, oduzeto i ustupljeno agenciji "Re de Qiglie".
U zakonu stoji da se lovišta ne mogu davati na korišćenje i upravljanje stranim državljanima. U tom lovištu više nema divljači, nema kontrole, sada se tamo lovi i ono će biti potpuno uništeno.
Što se tiče ostalih vlasnika agencija koji su uhapšeni, imali su ugovor sa nama za lovišta u Ratkovcu i Brestovcu, ali nema tragova da su lovili zaštićene vrste. To smo saznali iz italijanske štampe. Čak i u mnogo sređenijim državama može da se dogodi da se neko na tuđem terenu bavi nedozvoljenim aktivnostima, ali u ovoj priči ostaje diskutabilno kako je moguće da jedno lovište jednostavno pređe iz ruke u ruku. Tim povodom je Udruženje lovaca podnelo tužbu Ministarstvu poljoprivrede, ali tadašnji ministar ''na oči ne čuje, a na uši ne vidi''. Ovo nije greška, znači: ''na oči ne čuje, a na uši ne vidi''.
Zvanično stvari stoje u mestu. Lovišta čije je korišćenje u nadležnosti lokalnih lovačkih udruženja ustupljena su privatnim agencijama. Tužbe protiv resornih ministarstava su verovatno u proceduri, agencije uspešno deluju čak i posle otkrivanja afere "balkanske ptice".
Što se tiče ugovora koje sama lovačka udruženja sklapaju sa privatnim agencijama, ono što je navedeno u primeru ''Gornje šume'',. vrlo lako mogu da se pretvore u privatni dil sa nekim ko je voljan da turiste zvanično pristigle u lov, povede u krivolov. U zvanična dokumenta uvedene su upravo dozvoljene vrste – ono je zaštićeno od transporta, čuvaju se u kućnim zamrzivačima, a obično im se otkrivaju tek na mađarskim ili italijanskim granicama.
Zahvaljujući papazjaniji sa korišćenjem lovišta, ćutanje nadležnih inspekcija, ministarstava, Srbija je san za krivolovce.
Kada je izbila afera sa zaplenjenim pticama vlasnik ''Re de Qiglie'', grof Pjetro Arvedi je istoga dana stigao u Doroslovo. Grof je zaista bogat. Sam je rekao da je ovde uložio preko milion i po evra, što znači da je zaradio pet puta više, kaže nam poznavalac krivolovačkog tržišta na severu Vojvodine.
Prema njegovim rečima osnovna krivica za trenutno stanje jeste na domaćem zakonodavstvu.
Kada sam rekao da ministar ''na uši ne vidi, a na oči ne čuje'', to ću da vam obrazložim upravo na ovom primeru. Tadašnji ministar poljoprivrede, Dragan Veselinov, upravo je uhvaćen u jednoj tako nedozvoljenoj radnji, krivolovu. Taj slučaj je zataškan.
Neće građane Srbije jednog dana iznenaditi da strani mentori zatraže od vlasti i ministara da hodaju na rukama. Mnogi će možda i da hodaju, ali ima i onih koji će da hodaju i da im ispadaju novci koje su ''usanjali'' na tetkinim krevetima.