Hteo bih da afirmišem jedno pitanje, zapravo šta Srbiju čini bitno različitom u odnosu na zemlje koje su jasno istakle ambicije da uđu u EU. Mi smo to pitanje od samog početka otvorili, odnosno pokušavali da javnosti saopštimo da Srbija jeste u tom pogledu specifična.
Nijedna zemlja koja je ulazila u EU, po proceduri po kojoj se i mi njoj približavamo, nije bila opterećena problemima sa kojima se mi ovde suočavamo. Suočavamo se sa realnim problemima da jedan deo naše teritorije želi da proglasi nezavisnost i suočavamo se sa mogućnošću da jedna od velikih sila tu nezavisnost prizna. Napokon se suočavamo sa tim problemom, sa složenošću tog problema.
Vrlo često smo slali vrlo jednostavne odgovore na složena pitanja našim građanima, zarad političkih poena. Kad-tad se sa tim problemom moramo suočiti i čini mi se da je ovo trenutak kada ćemo se svi sa tim problemom suočiti.
Naravno da svaka stranka u ovom parlamentu ima pravo da gleda iz svoje stranačke vizure, ali do određene mere. Težina ovog problema nas sve obavezuje, stranke koje jesu u vlasti i one koje to nisu, da pokušamo da dođemo do zajedničkog rešenja šta je najbolje za državu u narednom periodu.
Da li je to raspisivanje predsedničkih izbora? Ne mislim da je to. Zapravo, želim da iznesem jasan stav, mislim da onaj ko je spreman da raspiše izbore pre 9. decembra zabija nož u leđa državi Srbiji.
Mislim da svako kome je stalo da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije, i ko je spreman da se do krajnjih granica za taj princip i to pravo bori, tako i misli. To je ono što je ovde važno i što mislim da treba da se istakne.
U ovom prethodnom periodu smo imali više izazova ali smo pokazali da možemo da postignemo jedinstvo upravo oko Kosova i Metohije.
U više navrata smo doneli rezolucije o kojima se ova skupština skoro jednoglasno izjašnjavala; da nema one jedne nesrećne partije koja je spremna da prizna nezavisnost Kosova i Metohije, ali hvala Bogu na marginama je političkog života u ovoj državi, skoro jednoglasno smo se opredeljivali prema tim rezolucijama. U njima smo jasno rekli da nećemo priznati i da ne priznajemo bilo kakav akt secesionizma od strane Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Tu prepreku smo zajednički savladali. Neću da otvaram pitanje ko je platio najveću političku ili stranačku cenu. Dakle, nama to nije ni bitno. Recimo da smo to platili mi iz DSS-a, ali u tom momentu, u ovom momentu i u budućem to nije bitno. Bitno je da postižemo konsenzus o najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima.
Imali smo još jedan veliki izazov prošle godine. Ustav je bio veliko pitanje i tražio je zajedničku akciju i uspeli smo da se oko tog Ustava dogovorimo. Da nije bilo angažmana svih stranaka, Ustav ne bi bio usvojen. Danas bismo bili u znatno većim problemima da tog Ustava nema, ali, na svu sreću, imamo ga. Sada je potrebno da učinimo i ovaj završni korak, u najdelikatnijem momentu. Ovde je postavljeno pitanje da li postoji realna mogućnost da kosovski Albanci proglase nezavisnost posle 10. decembra. Treba otvoreno reći - naravno da postoji.
Zarad toga, treba da se dogovorimo koji je najbolji momenat da se predsednički izbori održe. Nije pravi momenat da se predsednički izbori održe pre 9. decembra. Još jednom ću ponoviti svoj lični stav, a verujem da kolege iz DSS-a taj stav dele, ko bude raspisao izbore pre 9. decembra zabiće nož u leđa državi Srbiji.

Po Poslovniku, reč ima dr Žarko Obradović.

Moram reći da me je ovo što sam čuo u protekla dva sata stvarno ponukalo da izađem za ovu govornicu, jer ovaj mirni petak smo za protekla dva sata pretvorili, po meni, u najznačajniji deo rada Narodne skupštine na ovom zasedanju.
Najznačajniji, iz prostog razloga što nam najznačajnija državna pitanja stoje na dnevnom redu i nije prilika sada da pojedinačno istupamo i iznosimo stavove, nego treba da se prisetimo šta smo govorili o ovim državnim pitanjima nekoliko meseci pre.
Gospodin Ivica Dačić je, ne slučajno, pomenuo tri mogućnosti koje vise u vazduhu: da imamo raspisane izbore sa predsednikom u ostavci, da nemamo Vladu i da imamo raspuštenu Narodnu skupštinu. Da ne bi sa ove govornice predstavnici opozicije, jer tu je deo problema, mogli da kažu Srbiji šta misle, onda će svoj deo posla da odrade mediji, koji su, navodno, nestranački, ali su usmereni i zastupaju stavove određenih interesnih grupa, nažalost, ponekad i protiv interesa države Srbije.
Mislim da je gospodin Nikolić u pravu kada kaže da ne treba nama, predstavnicima opozicije, stavljati na teret stvari vezane za rad Vlade Republike Srbije.
Moram vas podsetiti, za one koji zaboravljaju, da je i prošlog novembra bilo da se po cenu života izađe na izbore, jer ako ne izađemo na izbore, nećemo ući u Evropu. Ljudi, setite se, danas je kraj oktobra 2007. godine i naš položaj u Evropi se nije promenio ni za jotu. Naprotiv, sada još bezočnije traže da se odreknemo Kosova i Metohije zbog te Evrope.
Prošle godine je raspuštena Skupština i išlo se na izbore da bi se, navodno, ušlo u Evropu, pri čemu uopšte ne stavljam u drugi plan našu evropsku budućnost, ali da vidimo šta ona sa sobom nosi.
Ako ta evropska budućnost nosi otimanje Kosova i Metohije, onda to treba odavde javno reći, pa da se građani Republike Srbije opredele i prema onim opcijama koje hoće evropsku budućnost bez Kosova i Metohije.
Nemojte da pričate ''nismo mi za to, nećemo mi'' i slično, kada se suštinski radi, neki od nas narodnih poslanika u Narodnoj skupštinski to suštinski rade. Ne treba zaboraviti da imamo političku opciju koja se zalaže za nezavisno Kosovo i Metohiju, i to ovde u Narodnoj skupštini. Oni su podržani, što kaže gospodin Nikolić, ispašće i više.
Zato, pamet u glavu. Ako smo prošle godine u novembru svi pristali da pitanje Kosova i Metohije stavimo i u Ustav, da nam to bude ideja vodilja i preko toga na referendumu obezbedimo onu većinu potrebnu za usvajanje Ustava, valjda se ništa nije promenilo ni dan-danas, jedanaest meseci posle toga. Ne mogu bilo koji izbori biti važniji od državnog pitanja kao što je Kosovo i Metohija.
Ako se pravi scenario kao prošle godine, onda to treba na vreme reći. Ako je to danas, danas. Setite se, prošle godine smo imali situaciju da smo imali Vladu u ostavci, tehničku, kako su se prozvali, pa Ahtisarijev plan nije imao ko da primi, doživljavao se, maltene, kao list papira, a određuje sudbinu države i dela teritorije.
Zar stvarno ima u ovoj državi ljudi koji svoj lični interes i stranački interes mogu tako bezočno da stave u prvi plan u odnosu na državna pitanja? Ako ima, nema problema, recite nam, da znamo šta nas čeka.
Nemojte da imate na umu da se položaj građana Republike Srbije i njihov način života drastično razlikuje. Neki ne znaju, niti su znali devedesetih godina šta se zbivalo, ni dan-danas ne znaju, ali najveći deo Srbije i te kako proživljava sve ovo što je deo sudbine Srbije: sankcije, izolacije, bombardovanje i dan-danas nizak životni standard, niska penzija i plata, velika nezaposlenost i nemanje mogućnosti da se kupi hleb. O tome treba voditi računa.
Nama socijalistima, kao i radikalima verovatno, lako je u ovoj situaciji naći odgovor, što god učinili nećemo pogrešiti, ali pozivamo stranke vladajuće koalicije, one koje čine Vladu, da izađu zajedno (ako mogu, ako ne mogu, neka to objave) i da kažu šta im je na umu činiti sa Srbijom.
Nemojte se pozivati na Ustavni zakon i nemojte se pozivati na neke druge stvari, jer prošlo je već više meseci i u praksi ste pokazali da vam do toga nije stalo.
Reč je o vrlo konkretnim interesima i o onome što se može desiti Srbiji. Mi ne želimo da Srbija ostane bez Kosova i Metohije, da bi, navodno, bila deo evropske porodice, jer mislimo da takva Srbija ne treba Evropi, a ne treba ni nama.

 Vraćamo se amandmanu. Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, pa narodni poslanik Milica Radović.

Nema ministra, ali dobro.
(Predsedavajući: Molim ministra, ako čuje, da uđe u salu.)
Verujem da čuje, valjda je prošao neki zdravstveni pregled.
Dame i gospodo narodni poslanici, trebalo je ovaj zakon, u obliku u kome je sada, nazvati zakon o državnim i verskim praznicima. U pravu su poslanici koji su podneli amandman. Da bi se zakon zvao zakon o državnim i drugim praznicima, trebalo je predvideti te druge praznike. Kad kažem te druge praznike, mislim na praznike nacionalnih manjina.
Međutim, amandman je preuranjen, zato što i sami vrlo dobro znaju da je trebalo utvrditi te nacionalne praznike i da je te predloge praznika trebalo da potvrdi Savet nacionalnih manjina. To bi bio neki normalan postupak, tako da država poštuje nacionalne manjine i njihova prava, ali i nacionalne manjine poštuju zakone po kojima su uređena njihova prava.
Znači, ovakvu odredbu upisati, da nacionalne manjine imaju pravo na obeležavanje svojih praznika, utvrđenih u skladu sa zakonom, to zaista ne može da uđe u ovaj zakon. U ovaj zakon mogu da uđu datumi ili dani kada se nešto praznuje. Unapred reći da će nacionalne manjine same odrediti svoje nacionalne praznike, ne može, to niko ne može.
Upućujem predstavnike nacionalnih manjina da preko Saveta takav jedan predlog dostave Narodnoj skupštini. Poslanička grupa SRS neće imati ništa protiv toga da podrži takav predlog, tim pre što sam i sam u dilemi u vezi sa celokupnim konceptom zakona. Mislim da je trebalo napisati novi zakon. Istina, iniciran je ukidanjem zajedničke države koja je regulisala neke praznike zajedničke države.
Nisam za to da članom 2. izdvajamo samo naše pravoslavne kao verske praznike u Republici Srbiji, a da verske praznike drugih religija krstimo kao neradne dane vernika tih religija.
Mislim da bi poštenije bilo, čestitije da smo prvi dan Božića 7. januar i vaskršnje praznike svrstali u državne praznike, a onda da vidimo koji praznici dolaze u verske praznike. Ovako izdvojiti samo naše pravoslavne praznike u verske, čini mi se da nije u redu. Mi nismo država koja je na tom principu zasnovana.
Istina je da smo država srpskog naroda i drugih građana, ali smo istovremeno i moderna građanska država, koja poštuje i druge narode i druge nacije i njihove običaje, a posebno njihovu veru i to treba zaista istaći. Uopšte nije problem, niti je sramota reći da su verski praznici i praznici pravoslavaca, muslimana i katolika, pa čak i Jom Kipur koji se pominje u starom zakonu.
Šta je još trebalo uraditi? Zašto Praznik rada 1. i 2. maj, dva neradna dana? Vi ste obesmislili taj rad u Srbiji, obesmislili ste i Praznik rada, tako da bih pre prihvatio da neradno proslavimo Dan pobede, ali da piše - Dan pobede nad fašizmom, jer imali smo mnogo pobeda.
Ovaj praznik bi zaista trebalo da se zove Danom pobede nad fašizmom, ali to teško sa vama mogu da ostvarim, pošto ste ukinuli naziv ulice maršala Tolbuhina, generala Ždanova, onih koji su 9. maja učestvovali zajedno sa našim građanima u oslobađanju naše zemlje od fašizma. Nešto su vam zasmetali, i ulice koje su 50 godina nosile njihovo ime odjednom se više tako ne zovu, dobile su nekakva nova imena, po nekim drugim vojskovođama, stranim.
Pretpostavljam da je zbog tih vojskovođa trebalo i neki novi dan uzeti kao dan pobede, da vidimo šta je taj Makenzi doneo Srbiji, koju slobodu, pa da taj dan kada je doneo slobodu slavimo kao praznik.
Ako je on kao ličnost više zaslužan za Srbiju od maršala Tolbuhina ili generala Ždanova, u redu, slažem se. Istorijski nam to ovde dokažite i onda taj dan u kome nas je on toliko zadužio neka bude dan pobede. Ako je Dan pobede 9. maj u odnosu na 9. maj 1945. godine, onda to ne može da se reguliše tako što ćete izbaciti ruske heroje koji su sa Crvenom armijom ratovali na našoj teritoriji, a ubacivati neke koji su u istom veku, eventualno, bili u nekakvoj vezi sa našim borbama. To je ono što imam generalno i što se tiče ovog amandmana.
Dakle, očigledno da su delimično u pravu podnosioci amandmana, ali nisu poštovali put. Kada budu poštovali taj put i kada to bude potpuno pripremljeno, spremni smo apsolutno da podržimo ovaj amandman, ali sada zaista nismo.
Zato kažem predstavniku Zakonodavnog odbora - Zakonodavni odbor nije mogao da donese stav da je amandman pravno moguć, on zaista pravno nije moguć, a opravdan je samo kada bude ispunio zakonske uslove.

Reč ima narodni poslanik Milica Radović, po amandmanu.

Javila sam se povodom ovog amandmana, slažem sa da nacionalne manjine treba da imaju pravo da neradno slave svoje nacionalne praznike, ali takva ideja jednostavno ne zaslužuje da bude regulisana ovim zakonom. Kao što znate, u pripremi je sistemski zakon koji će se baviti pravima svih nacionalnih manjina i na sveobuhvatan način će regulisati i ovo pitanje.
Međutim, moram da kažem da mi je jako drago što Republika Srbija spada u red onih retkih država koje i te kako vode računa o svojim nacionalnim manjinama.
Podsetiću samo da smo doneli Zakon o izboru narodnih poslanika, gde smo predvideli upravo ukidanje cenzusa za predstavljanje nacionalnih manjina u parlamentu. Neophodno je da oni pređu samo prirodni prag da bi bili ovde predstavljeni kao poslanici.
Takođe, moram da kažem da danas u Srbiji postoji oko 150 osnovnih škola gde se nastava izvodi isključivo na jezicima nacionalnih manjina. To je i te kako veliki napredak, i te kako velika briga države kada su u pitanju prava nacionalnih manjina.
U Srbiji, isto tako moram da kažem, živi oko 15 različitih nacionalnih manjina i sada postavljam jedno logično pitanje - šta bi se desilo u situaciji da svaka od tih nacionalnih manjina traži da se svi njihovi nacionalni praznici uvrste u Zakon o državnim praznicima i da se praznuju kao državni? Pomenuću samo jedan primer.
U Americi živi 10 miliona Meksikanaca i njima niko, ali niko, ne spori pravo da slave svoj praznik Sinko di maja (Cinco de Mayo). Znači, oni slave taj svoj praznik, ali se zna kako ga slave. Nikada im nije palo na pamet da traže da se taj praznik slavi kao državni, jer to Amerika nikada ne bi prihvatila i sasvim je prirodno i postoje razlozi za tako nešto.
Upravo ovaj primer sam navela da bi predlagačima bilo jasno da materiju ovog amandmana apsolutno ne treba stavljati u ovaj zakon, već treba da ga reguliše jedan novi sistemski zakon koji će tek biti donet, a znam da je u pripremi i da se njegovo usvajanje očekuje.

Reč ima narodni poslanik Bojana Aleksić, po amandmanu.

Neću da ponavljam ono što je rekla moja koleginica Milica Radović, naravno, to podržavam, želim samo da postavim svima nama jedno pitanje.
Jasno je da su sve stranke u ovoj skupštini za to da se pripadnicima nacionalnih manjina daju najveće moguće slobode i da postoji raspoloženje da se donese jedan zakon koji će regulisati materiju koja se tiče praznika koje će slaviti nacionalne manjine i to njihovo pravo niko ne spori. Samo smo govorili o tome da to nije materija koja je sadržana u ovom zakonu.
Ono što je meni palo u oči kada govorimo o ovom amandmanu i što mi se čini čudno, to je da stranke koje predstavljaju nacionalne manjine, znači zvanične stranke koje predstavljaju nacionalne manjine, tu je Savez vojvođanskih Mađara, tu su muslimanske stranke, tu su dve romske stranke, nisu pokrenule ovo pitanje, nisu podnele ovaj amandman, pošto im je jasno da to treba da bude predmet nekog drugog zakona, a istovremeno poštuju sva prava i slobode koje im je država Srbija omogućila, jer to jeste i njihova država, isto koliko i naša, nego to pitanje pokreću članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine, za koju se ipak ne može reći da je nacionalna stranka.

Reč ima narodni poslanik Laslo Varga.