Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, ovo je skandalozno, vaše ponašanje, i ja se javljam zbog povrede Poslovnika, čl. 104, 101. i 27.
Znači, potpuno je neprimereno da predsedavajući u ovoj skupštini ne želi da reč da poslaniku koji se javio po Poslovniku i poslaniku koji je tražio repliku.
Potpuno je neprimereno da predsedavajući govori poslanicima da se vrate radu, da nastavimo sa radom.
Koliko vidim, svi poslanici koji su izlazili za ovu skupštinsku govornicu rade i govore o temi i ne možete vi sebi da uzmete za pravo da takve kvalifikacije izričite.
Drugo, mislim da je ovo skandalozno, da nije hteo da da reč poslaniku Rizi Halimiju. Čovek se javio po Poslovniku, vikao je – replika, i predsedavajući je sa osmehom prešao preko svega toga i dao reč onome ko ide po redosledu po temi.
Gospodine Albijaniću, prekršili ste Poslovnik veoma oštro i grubo i ja zahtevam da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje o ovome. Mislim da vam ovo prelazi u naviku i da je to pogrešno, jer sigurno ima ljudi koji će bolje znati da vode ovu skupštinu od vas i gospodina Dulića.

Hvala gospodine Maraš. Zloupotrebili ste Poslovnik jer ste proizvoljno naveli tu situaciju. Ovde imam spisak redosleda narodnih poslanika koji su se javili po Poslovniku. Riza Halimi je bio iza narodnog poslanika Donke Banović. Ja sam sugerisao da se više narodni poslanici ne javljaju po Poslovniku, što je njihova volja, ako žele da postupe po sugestiji, a ako ne žele, nemam ja nikakve mogućnosti da nekome ne dozvolim javljanje za reč.
Za reč su se javili narodni poslanici Riza Halimi i Nemanja Šarović, po Poslovniku. Molim vas da samo tačne i precizne podatke iznosimo za skupštinskom govornicom.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, povreda Poslovnika, i gospodin Šarović i gospodin Baralić su opet vratili onu temu oko naziva Albanac i Šiptar. Hajde sada da nastavimo temu, odnosno ono što je počeo maločas gospodin Baralić. Albanac i u preševskoj dolini i na Kosovu i u Albaniji sebe naziva Šiptar, i onda na osnovu čega Albance u Albaniji nazivamo Albancima, a nas u Preševu i na Kosovu neko naziva Šiptarima.
I Mađare nazivamo Mađarima, iako oni imaju termin Hungara, Grci imaju Heleni, a svi mi, bilo da žive u Srbiji, bilo da žive u Grčkoj, nazivamo ih Grcima, znači, i Mađare bilo da žive u Vojvodini ili u Mađarskoj, mi taj narod nazivamo Mađarima.
Po kom osnovu sada Albance možemo i ovako i onako. Mislim da je neozbiljna ova tema. Uvredljiva je i neozbiljna.
Kod gospodina Šarovića, mislim da je problem neinformisanosti, jer je jedan dan rekao, prevelika udaljenost, jer dok se pređe 400 kilometara, stvari se deformišu kao kod pokvarenog telefona. Šta sada?
Mi smo izašli na ovim izborima kao koalicija Albanaca preševske doline. Radikali su to osporili u vreme kada je bio postupak i to je završeno.
Po čemu se sada dalje nastavlja ta priča, da li će za preševsku dolinu neko da kaže – kotlina? Mi smo izabrali preševska dolina i kome je sada stalo da čitavu priču ponovo izvrće iz početka.
Druga stvar, zašto se kod radikala javljaju iste pobude, kao na primer i kod pojedinih partija na vlasti, kao u onom slučaju kada je trebalo da se sprečava privatizacija, kada je Albanac bio u pitanju, pa ispada da su radikali na vlasti, a ne opozicija.
Sada opet ono što smo čuli od gospodina Šarovića, pre neki dan, da treba integrisati Srbe u državnim strukturama u Bujanovcu, a isto to kažu i ovi ljudi iz Koordinacionog tela.
Zamislite, molim vas, po svim relevantnim podacima u Bujanovcu broj zaposlenih u državnim institucijama i u lokalnoj samoupravi je preko 70% Srba. Sada ako treba dalje integrisati znači napraviti 100%, onda bi bili etnički čisti organi. S druge strane, Albanaca u Bujanovcu ima 55% po poslednjem popisu.

Hvala, gospodine Halimi. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, po Poslovniku, a time smo, valjda, završili javljanje po Poslovniku, pa možemo da omogućimo govornicima da se izjasne o zakonu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Riza Halimi, vi pitate zašto ne može da se kaže preševska dolina, a inače, s jedne strane tražite to pravo za sebe, a sa druge strane zabranjujete nama da govorimo Šiptari i tražite da govorimo Albanci. Zašto?
Zato što je to, gospodine Halimi, isključivo politički motivisano. Dakle, geografski pojam preševska dolina ne postoji i vi iz političkih razloga, da biste opet neke svoje druge pretenzije na osnovu izmišljenog geografskog pojma mogli da uspostavite, insistirate da uvedete taj pojam u politički život Srbije.
Mi to ne želimo, mi se tome protivimo i to je naše demokratsko pravo, gospodine Halimi, a i to je protivustavno.
Dakle, ne možete vi po svojoj volji izmišljati baš sve. Vama Ustav i zakoni daju određenu slobodu, ali ne apsolutnu slobodu. Dakle, ne možete reći baš šta god vam na pamet padne – evo, od sada je to tako zato što mi kao nacionalna manjina želimo tako da se izražavamo.
Drugo, ne znam zašto vama smeta da vas neko nazove Šiptarom. To nije pogrdno. Tako vekovima Šiptari na Kosovu sami sebe nazivaju. Vi ste, gospodine Halimi, valjda odrasli na toj komunističkoj literaturi. Juče sam čitao ovde jednu knjigu Fadila Hodže i kaže – preveo sa šiptarskog taj i taj.
U knjizi se nigde ne pominje Albanac, a doneću to, pa ću da vam citiram, osim kada se govori o ljudima u Albaniji pa kaže tamo su Albanci, ali na Kosovu i Metohiji su Šiptari, gospodine Riza Halimi.
Vi ste stariji čovek koji je odrastao na toj literaturi, bili ste u toj partiji zajedno sa nekima. Nemojte to da vam smeta.
Gospođi Donki Banović da odgovorim, možemo i stenografske beleške da pogledamo, nisam rekao da je Srbija koncentracioni logor, nego sam rekao da će ti ljudi koji će na silu biti dovedeni doživeti Srbiju kao koncentracioni logor. Šta mislite, u krajnjoj liniji, kada su tražili politički azil, šta su oni govorili. Da li su govorili da im je lepo u Srbiji? Ne, nego su govorili sve najgore, govorili su da im je život ugrožen, egzistencija, sve živo. Prema tome, ne možete vi reći, oni neće biti dovedeni na silu. Kako će biti dovedeni? Hoće li biti dovedeni milom? Naravno da neće.
Radi se, ponavljam još jedanput, o najsiromašnijim ljudima koji nisu uspeli da se integrišu u društva u tim zemljama u kojima sada borave. Da li borave nezakonito? Naravno da borave nezakonito. Oni nisu direktno vezani za Srbiju. Oni nemaju naše pasoše, nemaju naša dokumenta, jer da imaju bili bi deportovani po redovnom postupku.
(Predsedavajući: Hvala, gospodine Šaroviću.)
Završavam. Ne bi nam bio potreban poseban Sporazum o readmisiji. Primićete ovde stotine hiljada ljudi, kažete moramo se potruditi da ih prihvatimo, moramo se pripremiti. Da li ste se pripremili? Niste. Šta očekuje te ljude ovde? Ništa. Vi niste u stanju da rešite ni probleme onih u Srbiji, a kamoli stotina hiljada onih čije probleme ni EU ne može da reši. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radovan Milovankić, zatim Milan Đokić. Izvolite.

Poštovana gospodo poslanici, pre nego što pređem na temu ne mogu a da ne prokomentarišem nešto, bez obzira koliko se poslanici vladajuće koalicije trudili da ovo prikažu kao sporazum, dogovor ili nešto. Nazovite stvari pravim imenom, ovo je jedna politička ucena, ništa drugo nego politička ucena, kako ga i nazvaste, beli paket.
Dakle, beli paket vam je čista politička ucena. EU ne treba da se boji za perspektivu, pošto ima takve advokate u vašem liku, sigurno će dobro da traje.
Još nešto, nijedan poslanik SRS nije rekao da ove ljude ne treba prihvatiti, već je rečeno da ovaj sporazum ne treba prihvatiti zato što je loš. Zato treba da prihvatite sve predloge i kritike SRS da ga vratite na analizu i da ga potom pustite u proceduru.
Prvi put se dešava u ovom sazivu Skupštine da mislimo da objedinjena rasprava ima smisla, jer su usko vezani predlozi sva tri ova sporazuma, odnosno zakona. Zato mislimo da je trebalo pored ministra Jočića, sada ga nema, nije problem, da bude prisutan i ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, kasnije ću vam reći i zbog čega bi trebalo da bude prisutan. Sve ih je manje.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koja nezakonito borave leži praktično na tri stuba, i iz izlaganja se može zaključiti, i iz materijala koji smo dobili, to je organizacija recipročnosti i planirani povratak. Sva tri principa postavljaju mnogo više pitanja nego što daju rešenja u datom materijalu.
Kao prvo, najvažnije pitanje koje se ovde ne obrađuje, iako je ministar izneo podatak, jeste pitanje koliko je stvarno lica na koje se odnosi ovaj sporazum. Podsetiću vas da je Savet Evrope 2003. godine rekao vrlo paušalno, od 50-100 hiljada lica, a Nemačka, u izjavama nemačkih zvaničnika rečeno je da ima oko 100 hiljada takvih lica. Pomoćnik ministra, gospođa Marković, rekla da je preko 200 hiljada takvih lica. Dakle, mi ne znamo ovde o kom se broju lica radi, znamo da je oko 23 hiljade pripremljenih dokumenata.
Drugo, pitanje je, po meni možda i najvažnije pitanje, kako će se integrisati ove osobe koje se budu vratile u Srbiju. Da li stihijski, planski ili postupno? Postoje dokumenta koja mi nismo imali na uvid, koja ima samo Vlada za sebe. Verovatno će ovo krenuti po onom principu, skupštinska većina će izglasati, Vlada preneti na ministarstva, spustiti na lokalni nivo, a tada će nevladine organizacije i nevladin sektor da preuzme brigu o ovim licima. Upravo tu i jeste problem što projekti koji dođu kod pojedinih nevladinih organizacija uglavnom i služe onima koji pišu projekte, a ne stvarno korisnicima koje treba da obrade ovi projekti.
Poplava nevladinih organizacija iz Rasinskog okruga, dolazim iz Kruševca, upravo potvrđuje ovo da se već spremaju nevladine organizacije koje treba da prihvate takve ljude. Dakle, ide se korak unapred, iako se ne zna, bar do danas se ne zna, da li će se prihvatiti Sporazum, odnosno Predlog zakon o readmisiji.
Zabunu unosi i pitanje lica iz trećih zemalja, praktično mnogo više pitanja, a to se može podeliti u tri nivoa. Ovaj prvi krug nije sporan, a drugi i treći su vrlo sporni. Lica iz tranzita kako treba prihvatiti? Da li se vraća ono staro, što je bilo nekad, dovedete dva svedoka i oni kažu da ste vi bili u Srbiji i da ste vi stvarno došli iz Srbije.
Plan integracije mora da uvaži prevashodno neka pitanja, a to su pitanja koja ne postoje u ovom sporazumu. Vrlo je jasno rečeno da su osobe koje dotiče ovaj sporazum siromašne, siromašne porodice, siromašne grupe ili siromašni pojedinci, bez imovine, a često i gotovo uvek bez dokumenata. Ako bi pokušao da dam neki zaključak svemu ovome, definitivno se može reći da je ovo politička direktiva koja je došla sa Zapada, vi ćete je većinom izglasati, to je nesumnjivo, a u suštinu problema se niste upustili.
Trebalo je obraditi ovaj zakon o potvrđivanju sporazuma o readmisiji kroz principe ekonomije i socijalne politike. Zašto? Zato što je najveći broj ovih lica iz ekonomskih razloga i socijalne nesigurnosti napuštao teritorije.
Još nešto želim da kažem, da tzv. demokratske vlade od 2000. godine nisu uspele da se dublje pozabave ovim problemom, nisu uspele da podignu kvalitetniji život u Srbiji, blagostanje nije na vidiku, tako da možemo reći da jeste na silu deportacija ljudi koji se ovde vraćaju.
Ova lica su nekada više Zapadu koristila da kažu, kada su ih prihvatali, kako zlo dolazi iz Srbije – "vruć krompir" im više ne treba, sada ga vratite u Srbiju.
Koristeći jezik projekata koji će krenuti u narednom periodu, želim da kažem da evaluacija ili primena nije predvidela ni broj ljudi koji će se obuhvatiti ovim sporazumom, pogotovu nije obuhvatila termine ili po mesecima, tromesečjima ili kako već, kako će se prihvatati. Ono što je najbitnije, nije se pristupilo stvarnoj analizi kako će ti ljudi naći svoje mesto u društvu.
Dakle, iz svega iznetog, mogu da kažem da je ovaj sporazum unapred osuđen na neuspeh, a sve na štetu i srpskog društva i ovih nesrećnika na koje se on odnosi.

Reč ima narodni poslanik Milan Đokić,  zatim Miletić Mihajlović.

Uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo, zakon o potvrđivanju sporazuma između Srbije i Evropske zajednice o olakšanoj proceduri za dobijanje viza, svakako je od velikog značaja za sve one kategorije stanovništva na koje se odnosi. To su ljudi iz poslovnog sveta, učenici, studenti, naučnici, ljudi koji rade u oblasti kulture, sportisti, predstavnici verskih zajednica, predstavnici nevladinih organizacija i mnoge druge kategorije.
Indirektno, ovaj sporazum je od velikog značaja i za sve druge kategorije stanovništva, pa i za čitavu državu, može se reći.
Naime, znamo da je do potpune liberalizacije viznog režima i do dolaska Srbije na belu šengensku listu potrebno uraditi još dosta posla.
Pred nama je i zakon o potvrđivanju Sporazuma o readmisiji, potrebno je izdati nove putne isprave, potrebno je pokrenuti jedan sveobuhvatni dijalog o liberalizaciji viznog režima, potrebno je raditi na povećanju bezbednosti na zapadnom Balkanu sa svim onim zemljama koje pretenduju da jednog dana budu na beloj šengenskoj listi.
Međutim, potpisivanjem samo ovog sporazuma i te kako je uprošćena procedura za dobijanje šengenskih viza za sve one kategorije stanovništva koje su Sporazumom obuhvaćene.
Naime, umesto do sada komplikovane i zaista složene procedure koja je bila mukotrpna i obeshrabrujuća za sve one koji su hteli da putuju u zemlje EU, sada je ova procedura, zahvaljujući, može se čestitati pregovaračkom timu, svedena na neophodnost pribavljanja svega dva dokumenta. Jednim dokumentom se dokazuje status lica koje putuje u zemlje EU. Za studente su to obično indeksi, za ljude iz poslovnog sveta je to potvrda iz privredne komore. Drugi dokument koji je neophodno pribaviti je pozivno pismo iz institucije, organizacije ili firme iz zemlje EU u koju se putuje.
Mogli smo danas čuti komentare da je ovim sporazumom obuhvaćena mala populacija stanovništva, svega nekoliko kategorija. Mogli smo čuti i primedbe da je, nažalost, zbog loše finansijske situacije mali procenat naših građana u situaciji da putuje po inostranstvu, čak i da ima šengensku vizu. Međutim, upravo jedna od velikih prednosti ovog sporazuma jeste što će on indirektno, kroz omogućavanje direktnog kontakta ljudi iz svih ovih kategorija stanovništva sa svojim poslovnim partnerima, sa svojim kolegama iz zemalja EU, doprineti jednom bržem i eksplozivnijem razvoju čitave zemlje i svih ostalih kategorija stanovništva.
Možemo zamisliti koliko je bilo komplikovano ljudima iz poslovnog sveta, koji su hteli da ostvare kontakte sa svojim kolegama i partnerima iz EU, da dođu do viza za putovanje u EU. Međutim, sa ovom olakšanom procedurom oni će u direktnim kontaktima sasvim sigurno obezbediti za svoje firme nove poslovne partnere, obezbediti mogućnost za poboljšanje i ojačavanje svog posla. Možemo zamisliti koliko će koristi imati čitava država i ceo narod od toga što će naši studenti, postdiplomci i naučni radnici moći da, u direktnim kontaktima sa svojim kolegama iz inostranstva, razmene znanja i vrednosti koje i sami izučavaju.
Zbog svega ovoga, poslanička grupa G17 plus će glasati za oba ova zakona o potvrđivanju ovih sporazuma, jer smatramo da je i sloboda kretanja po inostranstvu, praktično, jedan od važnih parametara za dokazivanje kvaliteta života, kao što su, između ostalog, životni standard, zdravstvo i sve ostalo. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović, zatim Branislav Nedimović, pa Nikola Savić, pa Jelena Marković.