Reč ima narodni poslanik Vlada Vučićević, a neka se pripremi Dejan Rajčić.

Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedavajući, set zakona koji danas treba da usvojimo svakako je značajan za Republiku Srbiju i za sve građane. Želeo bih kao i moj prethodni kolega da kažem da je ovo vrlo bitno za građane Srbije, znači, sam zakon o viznim olakšicama. Kada se setimo kako je bilo lepo u prošlosti, kada je bila bivša Jugoslavija, kada su građani Srbije imali onaj crveni pasoš, koji nije imao ograničenja na granicama i kada smo mogli da putujemo. Naravno, ono što se odigralo u prošlosti, došli smo u jednu situaciju vrlo tešku  da ne možemo izaći iz zemlje.
Kada čovek živi u jednom okruženju, a iz zemlje ne može izaći, onda ne može ni napredovati. Ne može napredovati ni kultura, ni nauka, ni tehnika, ni privreda. Jednostavno, stopira se život i razvoj jedne države.
Ovaj zakon treba da omogući da istaknuti privrednici ove države mogu lakše izaći iz države, da vide novu tehnologiju, kupe, puno toga nauče, donesu ovde u Srbiju i pomognu razvoju privrede. Da zdravstveni radnici mogu lakše i na bezbolniji način da posećuju kongrese, da se posavetuju sa svojim kolegama, da novu zdravstvenu tehnologiju dovedu u ovu zemlju, a opet, naravno, da se to inkorporira i vrati korisnicima zdravstvenih usluga.
Ono što bih posebno napomenuo, u Srbiji ima dosta ljudi koji su bolesni i koji moraju potražiti pomoć i van granica naše Srbije i naše države. Strašno je teško kada imate bolesnika u kući, a kada morate da čekate da li ćete dobiti vizu ili nećete i tim ljudima će se omogućiti, što se kaže, jedna laganija procedura i komunikacija sa lekarima, institucijama koje se nalaze van ove države, a tu su i sportski radnici, novinari i ostali. Tu je i veliki deo mlade populacije, studenata koji će moći da izađu iz zemlje i vide da van okruženja ove države postoji neki drugi svet koji možda drugačije radi, razmišlja, kao i da razmene iskustva sa svojim kolegama mladim ljudima koji, takođe, studiraju u Evropskoj zajednici i u državama okruženja i da vide da postoji neki drugi svet.
Sve to treba da omogući ovaj prvi korak. Dakle, to je jedna lakša komunikacija sa svetom, sa Evropskom unijom. Iz tih razloga, Nova Srbija daje podršku ovim zakonima, glasaćemo, jer smatramo da je i ovaj sporazum o pridruživanju i stabilizaciji na dohvat ruke, dakle, da je tu i da treba da se potpiše, da je to sve jedan napredak koji treba učiniti i koji će se inkorporirati kao boljitak za građane Srbije. Znači, da u ovoj našoj Srbiji konačno počne da se razmišlja da treba da živimo kao savremeni svet i kao sve ostale moderne evropske zemlje, sasvim drugačije, na drugim osnovama, da nam bude puno lakše i bolje, kako u komunikaciji, tako i u životnom standardu.
Zato će poslanici Nove Srbije apsolutno glasati i zadovoljstvo nam je. Na kraju, želim da kažem, vrlo često je ovde bilo priče da postoje neki bitniji zakoni. Uvek ima neki bitniji zakon od zakona koji se donosi, ali za one ljude koji su danima čekali ispred ambasada, koji su provodili i dane i noći i po kiši i po snegu, i po vrućini, sigurno je da je ovo bitno, a takvih ljudi ima dosta i mislim da je ovo nešto sa čim Vlada Srbije može biti zadovoljna.

Reč ima narodni poslanik Dejan Rajčić i to je poslednji diskutant koji se javio za ovu tačku dnevnog reda, a posle toga idemo na glasanje.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  imam tu čast da sam poslednji diskutant u ovom setu rasprave o predloženim zakonima. Imam i tu priliku da možda dam neku završnicu dosadašnje rasprave koja je vođena o ovim predloženim zakonima, o kojima smo raspravljali prethodnih dana.
Čuli smo za ovom govornicom oprečne stavove, zavisi ko iz kog političkog tabora dolazi, dakle, od onih afirmativnih diskusija i stavova do onih krajnjih negativnih. Ali i ovi drugi koji su iz tog ugla pristupili analizi ovih zakonskih predloga, siguran sam da su u krajnjoj liniji i u dubini svoje duše zadovoljni što će se na ovaj način omogućiti da se približi i olakša dobijanje viza u postupku izdavanja za naše građane. Sigurno da je ovo prvi korak u vidu davanja ovih olakšica i da predstavlja jedan korak ka daljem davanju i ukidanju, odnosno ostvarivanju bezviznog režima Srbije ka zemljama Evropske unije, a tako i ka svim ostalim zemljama u celokupnom svetu.
Korist od ovog predloženog zakona, odnosno, seta ovih zakona o kojima smo vodili jedinstvenu raspravu, imaće pored svih onih nabrojanih kategorija, koje smo imali prilike da spoznamo u materijalu i tokom same diskusije, naučnici, učenici, studenti i svi ostali, ali sigurno i privreda, odnosno preduzeća koja ostvaruju bilo kakvu komunikaciju sa uvoznim i izvoznim poslovima. Njihovi vozači će, znači, vozači u drumskom i železničkom robnom i putničkom saobraćaju imati prilike da lakše, brže i za kraće vreme dođu do potrebnih viza kako bi omogućili što brži protok ljudi, roba i kapitala u celini.
Napomenuo bih, da se zna, koliko da znaju i poslanici u ovom domu, toliko i zbog građana Srbije koji gledaju i prate ovaj prenos, da je ove godine, u odnosu na prethodnu godinu, robni saobraćaj između Srbije i Rumunije povećan za više od 300 odsto u odnosu na isti period od pre godinu dana. Zamislite sada koliko će to biti olakšanje našim privrednicima koji posluju upravo sa ovom zemljom, koja je od prošle godine i članica EU.
Istovremeno, u ovoj godini je za više od 400 odsto, ili četiri puta, povećana količina robnog prometa sa Italijom, tako da je Italija sada, fakat, ostala drugi spoljnotrgovinski partner naše zemlje, a svi smo svesni šta znači sam taj podatak.
Na kraju, mislim da ne treba posebno reći da je pored ovog sporazuma o viznim olakšicama, koji je Srbija potpisala sa zemljama EU, isto to učinila Albanija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora i da je sigurno naša želja i namera da naša zemlja ne bude izolovano pusto ostrvo na teritoriji jugoistočne Evrope, ili kako smo mi to doskora govorili, na području Balkana.
Mislim da je i današnji događaj koji je vezan za potpisivanje, odnosno parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa zemljama EU ogroman napredak i pomak i da do njega ne bi došlo da predstavnici EU nisu shvatili da se država Srbija nalazi na ozbiljnom reformskom putu. Jedan od parametara je sigurno i ovaj predlog zakona o kojem smo mi raspravljali prethodna dva dana i o kojem će se Skupština izjasniti, koliko već sutradan.
Poslanici Nove Srbije glasaće za ovaj set predloženih zakona sa velikim zadovoljstvom. Koristim priliku i kao poslednji diskutant na današnjoj raspravi da pozovem sve poslanike ovog doma, bez obzira na stranačku pripadnost, da, takođe, glasaju bez ikakvih ideoloških ili bilo kakvih drugih predrasuda za predložene predloge zakona. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Dejanu Rajčiću.

Izvinjavam se, poslednji poslanik koji diskutuje je, ipak, gospodin Laslo Varga, izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, što se Sporazuma o viznim olakšicama tiče, složio bih se sa prethodnim govornikom u tome da su izlaganja tokom jučerašnjeg i današnjeg dana išla u dva pravca. Sa jedne strane mnogi su govorili o tome da ovaj sporazum ne donosi praktično nikakve olakšice, a sa druge strane, sa strane vladajuće koalicije, pokušano je da se stvori slika da smo maltene na pragu EU.
Naravno, još jednom i u ime poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici i u ime Saveza vojvođanskih Mađara želimo da pozdravimo činjenicu da će ovaj sporazum biti ratifikovan. Želim da ponovim da smo svesni toga da ovaj sporazum donosi velike olakšice za mnoge građane, međutim, moramo i to reći da vizni režim i dalje ostaje pravilo, a ove olakšice će značiti i dalje samo izuzetak.
Praktično, želim još jednom da podvučem, članice vladajuće koalicije su, i DS i DSS, pa i G17 plus, dva dana pokušavale da stvore jednu sliku da smo praktično ovim sporazumom stigli barem do bele šengenske liste.
Naravno da to nije tačno. Ni današnji čin parafiranja Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji ne znači ni izbliza to. Bilo je reči o tome, da od parafiranja do potpisa tog Sporazuma nama predstoji još dug put.
Želim samo da vam kažem jednu informaciju. Naime, Mađarska, Poljska i Češka su ovaj sporazum, znači Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, potpisale 13. decembra 1991. godine, a postale članice EU 1. maja 2004. godine, tako da, molio bih sve poslanike vladajuće koalicije da govore i o tome koliko je dug onaj put koji je još pred nama, a ne da pokušavaju stvoriti sliku da se danas nešto epohalno događa.
Očekivao sam od vladajuće koalicije tokom jučerašnjeg ili današnjeg dana da ipak u jednoj ili dve rečenice prizna zasluge onim državama, inače prijateljima Srbije, koje su se izborile za to da cena viza i dalje ostane 35 evra, da se ne poveća na 60 evra. Naime, namera EU je bila da poveća cenu viza na 60 evra, a zahvaljujući energičnom i odlučnom lobiranju, sa jedne strane Republike Mađarske, a sa druge strane Republike Poljske, ovo je ostalo 35 evra. Zato mislim da bi bilo pošteno i za ovom govornicom ovu činjenicu saopštiti.
Što se Sporazuma o readmisiji tiče, posle ove rasprave, još više smo ubeđeni da ne smemo da podržimo ratifikaciju ovog sporazuma. Naime, i dalje smo ubeđeni, i u tome nas niko nije demantovao, da strategija za sprovođenje ovog sporazuma ne postoji, da akcioni plan nije usvojen. Od strane poslanika DS smo čuli dosta oprečne stavove, sa jedne strane, stavovi koji govore u prilog ovome što sam rekao. Naime, jedna poslanica je rekla da je potrebno da se precizira strategija, da je potrebno stvaranje mehanizama za reintegraciju.
Sa druge strane, gospođa Jelena Marković je rekla da je praktično strategija doneta i da je Kancelarija za pridruživanje EU ovu strategiju usvojila. Ako je to urađeno, onda mislim da je prekršena Uredba o obrazovanju ove kancelarije. Kancelarija sigurno nije imala i nema tu nadležnost da usvaja, kao Vladina služba, bilo kakvu strategiju.
Dalje, naravno, i to nas niko nije demantovao, da ne postoje sredstva za sprovođenje ovog sporazuma. Niko nam nije objasnio, niko nam nije dao objašnjenje zašto stoji u obrazloženju Predloga zakona da za sprovođenje ovog sporazuma nisu potrebna finansijska sredstva kad svi dobro znamo da su potrebna.
Niko nije izašao iz vladajuće koalicije za ovu govornicu i niko nije dao garancije da Vlada ni u kom slučaju neće prekršiti odredbe iz člana 78. Ustava Republike Srbije. Nije demantovana ni činjenica, i ne može da bude demantovana, da će doći do masovnog povratka. Godinama se govorilo o tome da neće biti masovnog povratka. Sada smo svesni da će toga biti. Na kraju, nije demantovana ni činjenica da će lica poreklom sa Kosova i Metohije biti vraćena ili u centralnu Srbiju ili u Beograd, ili u Vojvodinu.
Dakle, ja bih na kraju mog izlaganja još jednom istakao da će poslanici SVM i poslanici poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici podržati Sporazum o viznim olakšicama i da će glasati protiv Sporazuma o readmisiji zbog svih ovih razloga koje smo naveli. Još jednom pozivam i pripadnike nacionalnih manjina koji sede u redovima poslaničkih klubova vladajuće koalicije da i oni glasaju protiv ovog sporazuma, jer ako se obistine ove moje, odnosno naše prognoze i naše strepnje, onda će se sigurno stideti pred svojim biračima.

Reč ima narodni poslanik Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe DS.

Gospodine predsedavajući, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, DS će naravno glasati za sva tri zakona. Mi ne pokušavamo nikoga da uverimo da je ovo važnije no što zaista jeste važno. Za nas ovo jeste važno zbog toga što to pokazuje da smo učinili jedan veliki korak ka evropskim integracijama. Niko nije tvrdio da smo stigli pred vrata EU, ali u svakom slučaju stvorili smo pretpostavke da u narednoj fazi ti koraci budu vidljiviji sa stanovišta interesa građana Srbije, odnosno da građani Srbije vide u kojoj meri proces evropskih integracija njima život čini lakšim i jednostavnijim.
Neću sada uopšte posebno da govorim o važnosti evropskih integracija i važnosti brzine kojom bi Srbija trebalo da ide na tom putu, jer o tome je bilo dosta reči. Ono što je ovde, na neki način, osporavano kada je u pitanju Sporazum o viznim olakšicama jeste činjenica da se ovaj sporazum odnosi na ograničen broj ljudi.
Procene pokazuju da se Sporazum odnosi bar na dva puta više ljudi nego što danas ima pasoše. Dakle, apsolutno se odnosi na sve one koji imaju pasoše i na mnoge od onih koji nemaju pasoše. U tom smislu mislim da to nije tako mali broj, da ovaj krug ljudi nije ograničen. Znači, po raznim kriterijumima ogroman broj ljudi potpada pod ovaj sporazum, jer se on odnosi i na one ljude koji imaju rodbinu u inostranstvu, koji treba da se leče, koji poslovno sarađuju, studente, učenike, na jedan zaista izrazito širok krug ljudi. To nije isto što i bela šengenska lista i naravno da je naš interes da Srbija dođe na belu šengensku listu gde bi pitanje viza bilo skinuto sa dnevnog reda.
Takođe, ono što je za nas jako važno jeste da je sama procedura izdavanja viza znatno pojednostavljena. Dakle, pitanje količine papira koji su potrebni svedeno je na apsolutni minimum, a istovremeno pitanje rokova za izdavanje viza je značajno smanjeno. Građani sada mogu da računaju na to koliko im je potrebno da bi došli do vize i da je u izuzetnim slučajevima taj rok smanjen čak na tri dana. Ono što je osporavano a, zapravo, ne stoji, jeste činjenica da se ovim sporazumom oslobađaju od plaćanja taksi sve kategorije na koje se odnosi ovaj sporazum, izuzev poslovnih ljudi i onih koji putuju kao diplomatski predstavnici. Dakle, na sve ove druge kategorije, učenike, studente, umetnike itd, odnosi se izuzimanje iz plaćanja takse.
Najviše osporavanja ovde je bilo vezano za Sporazum o readmisiji. Može se reći da su ovde ključne primedbe zašto Srbija na svoju štetu prihvata ovakav jedan sporazum. Moram samo da vas podsetim da zemlje naše građane koji u tim zemljama borave bez zakonskog osnova već i inače vraćaju, da je skoro 20 hiljada ljudi vraćeno i bez ovog sporazuma. Moram da vam kažem da će te zemlje, te građane nama vraćati bez obzira da li mi potpišemo ovaj sporazum ili ga ne potpišemo. To je pravo tih zemalja i one to svoje pravo koriste, kao i što Srbija koristi svoje pravo kada u zemlji ima ljude koji bez pravnog osnova borave u zemlji. Da vas podsetim, Srbija je, takođe, vraćala građane Rumunije i nekih drugih država koji su bez pravnog osnova boravili u ovoj zemlji.
Drugi prigovor je da država nije spremna da te građane primi i da nije obezbedila finansijska sredstva – kao što je obaveza svake države da brine o svim građanima i da u granicama sopstvenih ekonomskih mogućnosti obezbedi egzistenciju drugim građanima, tako je u obavezi i prema ovim građanima. Zato mislim da to nije nekakvo posebno pitanje, to nisu građani posebni u odnosu na inače građane Srbije, oni imaju sva prava kao i drugi građani Srbije i u tom smislu država će se brinuti o njihovom položaju.
Ono što je bila jedna od primedbi, u izvesnoj meri tačka razlike u primedbama, jeste bila primedba da postoji opasnost da se vraćanjem ovih građana narušava nacionalna struktura u pojedinim zemljama i tu ja zaista moram da kažem da je evropski standard, ljudi imaju pravo da biraju gde će da žive. Ovde se eventualno može govoriti o tome da neko strepi da će država svojom organizovanom akcijom namerno narušavati nacionalnu ravnotežu. To sigurno država neće raditi. Dakle, ne postoji nikakav plan, niti strategija u ove države u kojoj bi se to dešavalo i u tom smislu mislim da su te strepnje potpuno neosnovane.
Zaista mislim da je za Srbiju od izuzetne važnosti da se potpišu ova tri sporazuma i opet napominjem to nije korak koji nas je odveo do samih vrata EU, ali je značajan korak nakon koga verujem da će sledeći koraci biti veći i efekti po građane mnogo uočljiviji.

Reč ima narodni poslanik gospođa Suzana Grubješić, šef poslaničke grupe G17 plus.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da starije generacije naših sugrađana pamte da su mogli u jednom danu i da rezervišu kartu i uzmu pasoš i otputuju u bilo koju zemlju EU, ali mladim ljudima ovde koji su rođeni u doba najveće izolacije i krize kroz koju je Srbija prošla to svakako nije poznato. Danas se  građani Srbije ne osećaju stanovnicima Evrope, jer im se ograničava jedno od osnovnih prava na kojima počiva EU, a to je pravo slobode, odnosno to je sloboda kretanja. Situacija postaje sve teža za Srbiju zato što se taj šengenski zid, koji je zamenio Berlinski zid, sve više približava našim granicama.
Pitanje svrstavanja na pozitivnu listu viznog sistema EU u našoj javnosti je predstavljeno isključivo kao političko pitanje. To je samo delimično tačno, jer svaka odluka koju donosi ovlašćeni organ, bilo EU ili pojedine države, zavisi od političke volje. Ta politička volja mora da bude utemeljena na nekim određenim činjenicama koje zadovoljavaju određene kriterijume. EU te kriterijume je odredila, ali oni, nažalost, nisu formulisani u jasnu listu uslova koji kada se ispune automatski svrstavaju neku državu na pozitivnu listu viznog režima EU.
Oni su po svojoj strukturi opšti, pružaju veliku mogućnost diskrecione ocene, ali pokazuju na određene oblasti u kojima treba napraviti jasan pomak u reformama i primeni zakonskih i podzakonskih rešenja. Ti kriterijumi su formulisani u Uredbi Evropskog saveta broj 539 od 15. marta 2001. godine
Procesi i tranzicije koji, zapravo, znače prilagođavanje našeg ekonomskog i društvenog sistema standardima koje je utvrdila EU jesu veoma bolni za građane Srbije. Nizak životni standard, visoka stopa nezaposlenosti, organizovani kriminal, korupcija, kao i drugi problemi sa kojima se ovo društvo susreće kod građana Srbije stvaraju utisak da nema nikakvog napretka, te da evropska budućnost zemlje predstavlja samo jedan san koji se nikada neće ostvariti.
Upravo bi pojavljivanje Srbije na beloj šengenskoj listi predstavljalo veliki podsticaj ovoj veri u evropske integracije, koja postoji. To bi bio najopipljiviji rezultat evropskih integracija, jer znamo da izolacija donosi ksenofobiju, distancu prema strancima, pothranjuje teorije zavere, pa čak i mržnju.
Biti na beloj šengenskoj listi znači dosegnuti jednu od ključnih vrednosti EU, a to je sloboda kretanja ljudi. Odsustvo redova ispred ambasada zapadnoevropskih država i slobodan prelaz granica kod građana Srbije bi stvorili osećaj da konačno i pripadaju zajednici evropskih naroda.
Srbija i EU su 18. septembra ove godine potpisale Sporazum o viznim olakšicama koji raznim kategorijama naših građana omogućava da od Nove godine brže, jednostavnije i jeftinije dobiju dozvolu za ulazak u zemlje šengena. Lista je znatno proširena u odnosu na prvobitan predlog i obuhvata dve trećine građana Srbije koji poseduju važeći pasoš, ali to je i dalje tek petina ukupnog stanovništva, imajući u vidu da svega 11,7% građana, tek svaki deveti, ima važeću putnu ispravu. Znači, da bi putovali Evropom većina građana Srbije ipak će pričekati na liberalizaciju viza, odnosno ukidanje viznog režima, a da bi mogli otpočeti ozbiljni pregovori o belom šengenu Srbija ne samo da mora da usvoji još niz zakona, već i da uloži nekoliko stotina miliona evra u modernizaciju svojih graničnih prelaza.
Istovremeno sa Sporazumom o viznim olakšicama potpisali smo i Sporazum o readmisiji koji nalaže Srbiji da prihvati povraćaj svojih građana iz zemalja EU koji su tamo ušli bez valjanih dokumenata, kao i državljana trećih zemalja koji su direktno iz Srbije nelegalno ušli na teritoriju države EU. Konačnu reč o tim Sporazumima daće ministri pravosuđa i unutrašnjih poslova EU na zasedanju 8. i 9. novembra, a Evropski parlament se već izjasnio po skraćenoj proceduri, tako da bi ovi sporazumi stupili na snagu 8. januara 2008. godine.
Zajedno sa Srbijom Sporazume o viznim olakšicama i readmisiji potpisale su i druge zemlje potencijalne članice Unije – Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Makedonija, dok je Albanija potpisala samo Sporazum o viznim olakšicama budući da odranije ima potpisan Sporazum o readmisiji. Građani Hrvatske koja je od svih zemalja u regionu najbliža prijemu u EU već godinama slobodno, bez viza, ulaze na teritoriju EU. Novina je i to da su ministri EU odobrili građanima Hrvatske da samo sa ličnim kartama putuju u Italiju, Sloveniju i Mađarsku.
Vizne olakšice se odnose na sve zemlje u regionu, dok će liberalizacija viza zavisiti od toga kojom brzinom svaka od zemalja bude ispunjavala neophodne uslove kao što su bezbednost dokumenata, zaštita spoljnih granica, borba protiv organizovanog kriminala, krijumčarenja i ilegalne trgovine.
Da bi Srbija dospela na tzv. belu šengensku listu moraće da ispuni čitav niz tehničkih uslova, odnosno da usvoji odgovarajuće zakone usklađene sa evropskim propisima. U oblasti viznog sistema to znači izdavanje sigurnih putnih isprava i dokumenata i usklađivanje sistema izdavanja viza prema standardima EU. Pored ostalog, to podrazumeva i donošenje zakona o strancima, a drugi zadatak, efikasna kontrola granica, podrazumeva uspostavljanje civilne kontrole granica. Zakon o policiji je već usvojen, potom tu je tehničko opremanje graničnih prelaza i obuka ljudstva, a za to treba usvojiti zakon o nadzoru državne granice.
Tu je onda efikasna primena dva postojeća, Zakona o državnoj upravi i državnim službenicima, kao i koordinacija rada unutar i između službi na granici. Znamo i čuli smo da je strategija o integrisanom upravljanju granicom usvojena početkom prošle godine.
Treći zahtev je izgradnja sistema azilantske zaštite, donošenje zakona o azilu, o kome ćemo raspravljati na narednoj sednici, a čija primena počinje od 1. aprila i primena Sporazuma o readmisiji sa EU, to su bilateralni sporazumi sa 18 evropskih zemalja koji su već na snazi.
Sačinjen je Nacrt državne strategije za reintegraciju povratnika, ali za to treba obezbediti sredstva. Nije samo politička volja EU prepreka da se naša zemlja priključi onima čiji građani putuju slobodno širom EU. Od toga kada i koliko uspešno ispunimo ove navedene kriterijume zavisiće i kada će Savet Evropske unije odobriti prelazak Srbije na belu šengensku listu, a kasnije i potpunu liberalizaciju viznog režima.
Što se tiče Sporazuma o readmisiji do sada su zemlje EU uputile oko 24 hiljade zahteva za vraćanje državljana Srbije. To ne znači da će ta lica biti vraćena odjednom, već planirano, a Sporazum definiše sam postupak povratka. Povratak građana Srbije realizuje se u kontekstu evropskih integracija, ali je neophodno da država što pre usvoji strategiju za reintegraciju povratnika i plan pomoći svojim građanima. Najveći problem sa readmisijom je to što je većina povratnika veoma siromašna, bez imovine i bez sredstava za život, a često i bez ličnih dokumenata.
U toku ratnih zbivanja u prethodnoj deceniji veliki broj izbeglica iz Srbije, a među njima veliki broj Roma, pronašao je privremeno utočište u zemljama zapadne Evrope.
Mnogi od njih nisu dobili izbeglički status ili im je ukinuta privremena zaštita, tako da su uslovi pod kojima se ovi ljudi vraćaju i pod kojima započinju novi život u nekadašnjoj otadžbini više nego teški.
U posebno teškom položaju su Romi koji u Srbiji inače čine posebno ugroženu grupu. Tu su i neki drugi problemi od kojih mogu da izdvojim sledeće – nepostojanje tačnih podataka o broju povratnika, o njihovom teritorijalnom razmeštaju, o strukturi porodica povratnika, o broju dece samohranih roditelja, potom, usled nedostatka ličnih dokumenata povratnici neće moći da ostvare osnovna prava kao što su pravo na zdravstvenu zaštitu, uključivanje dece u obrazovni sistem, ostvarivanje socijalne zaštite, a tu je i nedostatak programa privremenog i trajnog smeštaja porodica povratnika.
Dakle, osim izgradnje strategije za pomoć povratnicima potrebno je otvoriti i lokalne kancelarije za prihvat, potom, prihvatne centre, proširiti akcioni plan za Rome povratnike na celu populaciju povratnika. Za povratak i prihvat nadležna je, kao što smo čuli, Služba za ljudska i manjinska prava.
Na kraju, potvrđivanjem Sporazuma o readmisiji i viznim olakšicama Srbija se nalazi, to možemo slobodno reći, na pola puta do stavljanja na belu šengensku listu, ali treba učiniti sve da ovu drugu polovinu puta pređemo do kraja naredne godine. Poslanička grupa G17 plus će svakako glasati za ova tri zakona.