Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kao što znamo, na dnevnom redu je zakon o azilu, zakon koji po meni ne bi trebalo da bude ni po čemu sporan za poslanike Narodne skupštine Republike Srbije.
Problemi sa azilantima postoje u mnogim zemljama i jedinstven stav demokratskih država u svetu jeste da svaki stranac koji u svojoj zemlji osnovano, citiram, "strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja" može da nađe utočište u nekoj od tih demokratskih zemalja. Citat je iz Ustava Republike Srbije, kojim smo ponovo dokazali da imamo proevropsko opredeljenje.
Ovaj zakon se, kao što je već rečeno, donosi iz razloga što je prevaziđen postojeći Zakon o kretanju i boravku stranaca, koji je donet pre 27 godina, 1980. godine. Potreban je novi pravi okvir, imajući u vidu razne međunarodne obaveze naše zemlje i aktuelne evropske standarde, i to ovaj zakon i jeste, taj pravni okvir. Zakon o azilu se takođe usaglašava sa mnogim međunarodnim aktima koji se bave ljudskim pravima i slobodama, statusom izbeglica, pravima deteta, opredeljenjima protiv necivilizovanih postupaka i mnogim drugim.
Problem azilanata u Srbiji nije naročito izražen. Godišnje, u proseku, tek nekoliko desetina ljudi zatraži azil u Srbiji. Sa zemljama EU je nešto drugačije.
Mislim da je rasprava o ovom zakonu idealan momenat da se spomene jedan slučaj koji je kako u Evropi, tako i u svetu uzburkao javnost. To je slučaj albanske devojčice sa Kosova, 15-godišnje Arigone Zogaj, koja je postala, kako se kaže, simbol otpora proterivanju izbeglica u Austriji, gde se oko ovog pitanja dobrano lome koplja.
Arigona Zogaj je sa Kosova došla u mesto koje se zove Frankenburg, kod Linca, 2002. godine, kada je njen otac platio za nju, sebe i četvoro braće 8.000 evra da bi se prebacili u Austriju. Mnoge stranke, austrijski "zeleni" najviše su pozivali na humanost i na to da Arigona Zogaj ostane u Austriji, dok je, recimo, ministar unutrašnjih poslova Ginter Plater bio veoma decidiran – država ne sme da dozvoli da bude ucenjena pretnjama Arigone Zogaj, država ne sme da padne na kolena pred bilo kakvim pretnjama i ucenama.
Veoma je interesantno da je porodica Zogaj napustila Kosovo kada je tamo već uveliko administrirala misija UN, a za bezbednost na terenu bile su zadužene snage KFOR-a.
Postavlja se pitanje da li je u pitanju ekonomski faktor ili šta je uopšte nagnalo porodicu Zogaj da zatraži politički azil u Austriji 2002. godine?
Kada se ispostavi da mnoge izbeglice nisu izbeglice, kada se sa Kosova ide na Zapad zbog boljeg i sigurnijeg života, kada jedna albanska devojčica ne želi da se vrati na Kosovo, a tamo ne vladaju Srbi, već njeni sunarodnici i međunarodna zajednica, onda možemo da pričamo o klasičnoj zloupotrebi azila. Mislim da nije dobro što se u Srbiji o ovom slučaju jako malo pričalo i pisalo, a u svim evropskim medijima, pisanim, štampanim, elektronskim, bilo kojim, bilo je mnogo reči o ovome, izazvalo je veliku buru.
Srbija iz mnogih razloga nema ovakvih problema, zakon je usklađen sa evropskim standardima, sa evropskom zakonskom regulativom, predstavlja jedan od uslova za pridruživanje EU. Ne vidim ni jedan jedini razlog za neizglasavanje ovog zakona, pa samim tim pozivam kolege da glasaju za ovaj zakon.
