Javljam se na osnovu člana 101. i komentarišem mišljenje Vlade Republike Srbije zašto ne može da prihvati ovaj amandman.
Vlada kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što Ustavni sud odlučuje u vezi sa predmetom spora tek nakon pokretanja postupka, tako da sudija Ustavnog suda ne može znati unapred šta sve može biti predmet spora pred Ustavnim sudom, pa smo zato mišljenja da predloženi amandman ne treba prihvatiti.
Ovo obrazloženje, u najmanju ruku, vređa inteligenciju svih pismenih ljudi u ovoj zemlji, a pogotovo pravnika.
Ovo jednostavno nije tačno, jer članom 167. Ustava Republike Srbije tačno su određene nadležnosti Ustavnog suda i sudije Ustavnog suda tačno znaju šta može biti predmet spora pred Ustavnim sudom i svaka od ovih nadležnosti... Kroz Ustav ili kroz zakone usklađene sa Ustavom (još nisu neki, ali biće valjda) tačno se određuje rok u kojem se pred Ustavnim sudom pokreće odgovarajući postupak. To je taj rok u kojem sudija Ustavnog suda ne može i ne sme da komentariše.
Mi smo imali ovih dana vrlo aktuelnu situaciju - raspisivanje izbora u Beogradu. Dakle, da smo imali Ustavni sud, mi bismo podneli Ustavnom sudu odavno zahtev za preispitivanje odluke predsednika parlamenta Olivera Dulića zašto nije raspisao izbore u gradu Beogradu, a bio je u obavezi. To je bila jedna situacija koju iznosim kao primer gde bi svaki sudija Ustavnog suda, da smo imali Ustavni sud, znao da će to biti tema na Ustavnom sudu i da o tome ne bi smeo da govori.
Pravna praksa, na neki način, tiče se upravo odluka Ustavnog suda. Ono što presudi Ustavni sud obavezuje svakoga i to postaje na izvestan način pravna praksa.
Dakle, nema potrebe... Neko je ovde rekao - sudije Ustavnog suda ne smeju ništa da komentarišu. Faktički i ne, nemaju oni šta da komentarišu. Oni dobiju zahtev, reše po zahtevu. Odluka Ustavnog suda se objavljuje, objavljuje se i obrazloženje i nema oni sada nama šta da pričaju zašto su odlučili baš ovako, a nisu ovako, čak ni nakon donete odluke, a kamoli pre toga.
Kada sam se već javila, gospodine ministre, evo za vas jednog pitanja, pošto ste rekli da ste podneli zahtev za razrešenje dvoje sudija ili troje-četvoro sudija u dva predmeta, zbog nesavesnog rada. Ja vas pitam, da li možete da se zakunete da su to jedina dva predmeta u našem pravosuđu gde su sudije nesavesno postupale? Ako jesu, podržavamo vas u takvoj odluci. Ako nisu, ako nećete sada, jednog dana ćete morati da objasnite zašto baš ta dva predmeta.

Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn, takođe po Poslovniku. Da li je to ono što smo se dogovorili? Dakle, dogovorili smo se da poslanička pitanja idu na kraju.

Zamolio bih ministra da nam objasni jednu stvar. U poslednjem stavu člana 3. piše, govorim o Predlogu zakona koji vi sada ovde zastupate: "Sudija ne može javno iznositi svoje mišljenje po pitanju koje je predmet spora pred Ustavnim sudom". Šta to znači?
Dakle, da li po okončanju postupka pred Ustavnim sudom sudije mogu u javnosti da govore ili ne? Potrebno mi je da mi prvo odgovorite na to pitanje i da mi date tumačenje, da bismo onda kvalitetno mogli da nastavimo raspravu, zato što postoje različita tumačenja, vezano i za ovo o čemu vi govorite i za nešto drugo.
Samo bih to hteo, da ne bi posle tumačila Skupština, jer očigledno formulacija nije sto posto precizna.
Neko može da kaže ovako: pitanje koje je predmet spora pred Ustavnim sudom, kada je okončan postupak, više nije predmet spora pred Ustavnim sudom, jer postoji o njemu konačna odluka, ovakva ili onakva. Interesuje me samo tumačenje, da li smatrate da je predmet spora pred Ustavnim sudom do okončanja postupka ili i posle okončanja postupka, određenim rešenjem koje je obrazloženo ili odlukom, da li se i posle toga smatra ili ne, da bismo mogli kasnije da govorimo i o mom amandmanu i o ovom o čemu je kolega pričao.

Da li još neko želi reč? Izvolite. Reč ima ministar u Vladi Srbije gospodin Dušan Petrović.

Smisao ovog člana je da odstrani iz našeg javnog života jedan, kako je to zakon ovde i rekao, način koji ubuduće ne bi trebalo da bude dopustiv. Oni koji imaju veliku moć u svojim rukama, a to će biti sudije Ustavnog suda, veliku moć zbog toga što imaju pravo i obavezu da ocenjuju ustavnost, zakonitost i da odlučuju o svim drugim pitanjima koja su im stavljena u nadležnost, tu svoju moć iskazuju i iscrpljuju kroz donošenje ovih odluka. Te odluke se, u najvećem broju slučajeva, uvek kada se radi o ustavnosti i zakonitosti zakona, sa jedne strane, podzakonskih akata, objavljuju, i tu se završava mogućnost koju sudija Ustavnog suda ima, jer on svojom presudom i odlukom iskazuje svoj definitivan stav. Iskazuje sud, sudije mogu da glasaju različito, i to se poslovnikom uređuje šta se i na koji način radi. Dakle, sudijama, ukoliko ovaj zakon stupi na snagu, neće biti dozvoljeno da svoja stanovišta iznose u javnost.
Kada sam već izašao i, naravno, neću više o ovoj stvari polemisati, uvek je problem kada jedna norma nije dovoljno određena, zbog toga što sudije Ustavnog suda po definiciji treba da budu ljudi koji su sposobni da doprinesu, u različitim situacijama, razrešavanju određenih društvenih dilema i određenih tema koje se pojave na dnevnom redu. Ukoliko bismo usvojili ovaj amandman koji se odnosi na svako pitanje koje može da bude bilo kada, u bilo kom trenutku predmet ocenjivanja, naravno u skladu sa Ustavom, to su zakoni, to su podzakonski akti, to znači da bismo sudijama Ustavnog suda onemogućili da učestvuju u javnim raspravama, što može da bude politički stav.
Vlada smatra da to nije celishodno, da je dobro da kada se donose suštinski važni zakoni sudije Ustavnog suda imaju mogućnost da kažu o tome svoje mišljenje, jer to doprinosi kvalitetu takvih zakonskih projekata.
Ovo je jedna od tema gde mogu da postoje sasvim legitimno različite pozicije. Vlada Republike Srbije je svoju poziciju zauzela predlogom koji je stavila.
Zaista želim da uverim i javnost i, pre svega, narodne poslanike da daleko od toga da se radi o bilo kakvom inatu, ovo je jedno stanovište koje drži da je pronašlo pravu meru da bismo zakonom onemogućili da se određene pojave koje smo do sada imali dalje dešavaju, a da otvorimo mogućnost da učesnici u ovako važnim procedurama, kao što su procedure pred Ustavnim sudom, u određenim situacijama mogu da iskažu svoja stanovišta.

Reč ima poslanik Dragan Todorović.

Član 101. Ministre, čini mi se da pogrešno tumačite naše primedbe koje smo izneli. Ovde se radi o praksi koja se odomaćila do sada i koja ne da pomaže, nego šteti situaciji u kojoj se mi nalazimo. Evo, da izvršite običnu anketu među građanima Srbije, verujem, od njih 10 koje biste pitali da li je Slobodan Vučetić još uvek sudija Ustavnog suda bar devet bi reklo da jeste. Zbog čega? Zato što on komentariše sve, od Guče do "Egzita". Nema teme za koju on nije ekspert i koju ne komentariše. Mi smo pri stavu da sudije Ustavnog suda treba da se bave isključivo predmetima koji dođu u Ustavni sud. Mogu da se bave teorijom, mogu da učestvuju u stručnim raspravama, ali kada su u pitanju aktuelne političke dileme, onda sudije Ustavnog suda apsolutno ne bi trebalo nijednog momenta da iznose svoje stavove. Izneli smo vam problem koji je još uvek aktuelan. To je grad Beograd. Ne samo raspisivanje izbora za gradonačelnika, jer ovde je osnovni razlog zbog čega izbori nisu raspisani uverenje i celishodnost da ne treba da budu raspisani, zato što će biti raspisani u roku manjem od šest meseci.
Kao što je i izbor predsednika skupštine, potpredsednika skupštine i onog čuvenog v.d. gradonačelnika. To su problemi koji bi eventualno... Oni su već krenuli u javnost i sada samo treba da se pojavi neki sudija Ustavnog suda... Recimo, da je Slobodan Vučetić još uvek predsednik tog suda, pa mi ne bismo živi ostali od njegovog tumačenja i branjenja stavova onoga ko ga je tamo poslao. Zbog toga mislimo da sudije Ustavnog suda ne smeju da se izjašnjavaju o predmetima koji mogu da budu predmet rešavanja na Ustavnom sudu.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Šajn.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? Izvolite.

Samo da iznesem par argumenata u tom pravcu da ipak ovaj član 3. nije dovoljno dobro definisan. Prihvatam određene stavove Vlade da možda treba da ga definišemo preciznije u tom pravcu na koji način govore sudije Ustavnog suda, da ne bile političke ličnosti posle donošenja konačne odluke, međutim, neprihvatljiv je stav da sudije Ustavnog suda posle donesene konačne odluke na bilo koji način jednostavno o tome više ne mogu da govore.
Sledeće argumente ću da iznesem u prilog tome. Zamislite sudije Ustavnog suda koje napišu jednu knjigu, a to su radile u istoriji i sudije ustavnog suda Amerike, bivše Srbije i SFRJ. Javno iznošenje stava jeste i pisanje u knjigama. Ukoliko ta knjiga bude prodata u više od 15 ili 20 primeraka, kao što je to u nekim zemljama u praksi, šta to znači - iznošenje mišljenja u javnosti, onda je to odmah javno i mi tog sudiju Ustavnog suda moramo da kaznimo, jer on postupa suprotno ovom zakonu.
Zamislimo drugu situaciju, dali smo mogućnost sudijama Ustavnog suda da govore na pravnom fakultetu, da predaju studentima i sada zamislite jednog studenta koji će da pita sudiju Ustavnog suda koji je profesor - kakvo je vaše mišljenje, a on ne sme ni da iznese svoje mišljenje, niti da obrazlaže presudu Ustavnog suda, jer to je u suprotnosti sa zakonom.
Zamislite treću situaciju... Sudije Ustavnog suda donose vrlo važne odluke, koje nisu samo odluke koje se tiču pojedinca; Ustavni sud donosi odluke koje se tiču svih građana Srbije. Zamislite situaciju kada predsednik Ustavnog suda ne može u duhu obrazloženja, ne govorim o nekakvim političkim situacijama, da prezentira odluku Ustavnog suda. Šta je alternativa? Alternativa je iskorišćavanje Ustavnog suda u političke svrhe, jer svi ostali političari mogu da komentarišu odluke Ustavnog suda, a sam Ustavni sud ne može, odnosno predsednik Ustavnog suda. Alternativa jeste tutorstvo, jer predsednik Ustavnog suda, koji je najpozvaniji da govori o toj odluci (govorim sada u pozitivnom smislu te reči, ne govorim sada o tome da on iznosi), da govori u duhu obrazloženja, to ne može da uradi.
Jer, ako sam ja dobro shvatio ovaj prethodni stav... Ja sam u tom smislu i ponudio ministru da zajedno, eventualno na sednici Odbora, dogovorimo i da se redefiniše ovaj amandman koji sam predložio. Prihvatam da ga redefinišemo u smislu da sudije Ustavnog suda, nakon što se donese konačna odluka, mogu da govore isključivo u smislu obrazloženja kojim je definisana odluka Ustavnog suda.
Međutim, ovako oni ne mogu da govore o tome, ako sam ja vaše prethodno izlaganje dobro razumeo; ukoliko nisam, ja se onda izvinjavam. To nema nikakve veze sa javnošću u radu. Javnost rada se ne definiše na taj način - sad će da nas snimaju kamere ili će neko javno da prenese to i to, tačka. Javnost rada je pitanje stalnosti.
Ako mi dozvoli predsedavajući još 30 sekundi, samo da završim. Dajte da mi postavimo pitanje na koji način shvatamo javnost rada, na koji način se plašimo loše političke prakse u Srbiji. Ne možemo mi na osnovu loše političke prakse da se oslobodimo nekakvih dobrih rešenja. Moramo da pođemo od ove osnove da je Ustavni sud nezavisan, da su sudije Ustavnog suda lica koja nisu politički opredeljena. Ne želim da ulazim uopšte u to da li jesu ili nisu.
Ukoliko to ne priznamo i zadržimo ovu poziciju, onda priznajmo da Ustavni sud nije nezavisan, da su sudije Ustavnog suda članovi političkih partija i onda se to kosi jedno sa drugim. Mislim da moramo da prihvatimo polazište Ustava da je Ustavni sud nezavisan, da su sudije Ustavnog suda nezavisne i da će sa tih pozicija oni da govore po donošenju konačnog rešenja. Hvala.

Zahvaljujem Srđanu Šajnu. Reč ima ministar gospodin Dušan Petrović, pa potom, po amandmanu, gospodin Žarko Obradović.