Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Šajn.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? Izvolite.

Samo da iznesem par argumenata u tom pravcu da ipak ovaj član 3. nije dovoljno dobro definisan. Prihvatam određene stavove Vlade da možda treba da ga definišemo preciznije u tom pravcu na koji način govore sudije Ustavnog suda, da ne bile političke ličnosti posle donošenja konačne odluke, međutim, neprihvatljiv je stav da sudije Ustavnog suda posle donesene konačne odluke na bilo koji način jednostavno o tome više ne mogu da govore.
Sledeće argumente ću da iznesem u prilog tome. Zamislite sudije Ustavnog suda koje napišu jednu knjigu, a to su radile u istoriji i sudije ustavnog suda Amerike, bivše Srbije i SFRJ. Javno iznošenje stava jeste i pisanje u knjigama. Ukoliko ta knjiga bude prodata u više od 15 ili 20 primeraka, kao što je to u nekim zemljama u praksi, šta to znači - iznošenje mišljenja u javnosti, onda je to odmah javno i mi tog sudiju Ustavnog suda moramo da kaznimo, jer on postupa suprotno ovom zakonu.
Zamislimo drugu situaciju, dali smo mogućnost sudijama Ustavnog suda da govore na pravnom fakultetu, da predaju studentima i sada zamislite jednog studenta koji će da pita sudiju Ustavnog suda koji je profesor - kakvo je vaše mišljenje, a on ne sme ni da iznese svoje mišljenje, niti da obrazlaže presudu Ustavnog suda, jer to je u suprotnosti sa zakonom.
Zamislite treću situaciju... Sudije Ustavnog suda donose vrlo važne odluke, koje nisu samo odluke koje se tiču pojedinca; Ustavni sud donosi odluke koje se tiču svih građana Srbije. Zamislite situaciju kada predsednik Ustavnog suda ne može u duhu obrazloženja, ne govorim o nekakvim političkim situacijama, da prezentira odluku Ustavnog suda. Šta je alternativa? Alternativa je iskorišćavanje Ustavnog suda u političke svrhe, jer svi ostali političari mogu da komentarišu odluke Ustavnog suda, a sam Ustavni sud ne može, odnosno predsednik Ustavnog suda. Alternativa jeste tutorstvo, jer predsednik Ustavnog suda, koji je najpozvaniji da govori o toj odluci (govorim sada u pozitivnom smislu te reči, ne govorim sada o tome da on iznosi), da govori u duhu obrazloženja, to ne može da uradi.
Jer, ako sam ja dobro shvatio ovaj prethodni stav... Ja sam u tom smislu i ponudio ministru da zajedno, eventualno na sednici Odbora, dogovorimo i da se redefiniše ovaj amandman koji sam predložio. Prihvatam da ga redefinišemo u smislu da sudije Ustavnog suda, nakon što se donese konačna odluka, mogu da govore isključivo u smislu obrazloženja kojim je definisana odluka Ustavnog suda.
Međutim, ovako oni ne mogu da govore o tome, ako sam ja vaše prethodno izlaganje dobro razumeo; ukoliko nisam, ja se onda izvinjavam. To nema nikakve veze sa javnošću u radu. Javnost rada se ne definiše na taj način - sad će da nas snimaju kamere ili će neko javno da prenese to i to, tačka. Javnost rada je pitanje stalnosti.
Ako mi dozvoli predsedavajući još 30 sekundi, samo da završim. Dajte da mi postavimo pitanje na koji način shvatamo javnost rada, na koji način se plašimo loše političke prakse u Srbiji. Ne možemo mi na osnovu loše političke prakse da se oslobodimo nekakvih dobrih rešenja. Moramo da pođemo od ove osnove da je Ustavni sud nezavisan, da su sudije Ustavnog suda lica koja nisu politički opredeljena. Ne želim da ulazim uopšte u to da li jesu ili nisu.
Ukoliko to ne priznamo i zadržimo ovu poziciju, onda priznajmo da Ustavni sud nije nezavisan, da su sudije Ustavnog suda članovi političkih partija i onda se to kosi jedno sa drugim. Mislim da moramo da prihvatimo polazište Ustava da je Ustavni sud nezavisan, da su sudije Ustavnog suda nezavisne i da će sa tih pozicija oni da govore po donošenju konačnog rešenja. Hvala.

Zahvaljujem Srđanu Šajnu. Reč ima ministar gospodin Dušan Petrović, pa potom, po amandmanu, gospodin Žarko Obradović.

Dakle, kao što sam rekao, moguće je zastupati vrlo različita stanovišta o ovom pitanju i to je sasvim prirodno, jer se radi o važnoj stvari i o važnom pitanju. Ne samo zbog iskustva koje smo imali, i to ne u poslednjih nekoliko godina, znamo već decenijama unazad, zato što to zaista jeste bitna stvar, mera stvari mora da bude pronađena. Ta mera se na nekoj tački kristalizuje i ona se iskaže kroz zakonsku normu.
Neću ponavljati ono što sam već rekao. Odluke Ustavnog suda su obrazložene. Ukoliko postoji potreba da se iznose nekakvi drugi razlozi, znači da to obrazloženje nije dobro, a onda imamo problem svi zajedno.
Dakle, Ustavni sud, sudije Ustavnog suda svoju reč kazuju onog trenutka kada donose odluku, kada za tu odluku daju razloge, dakle kada je obrazlažu. Ta odluka u najvećem broju slučajeva se objavljuje u državnim novinama, dakle u "Službenom glasniku", i ona je svima poznata.
Sudije Ustavnog suda, još jednom da kažem, jesu lica koja imaju veliku moć, koju crpe iz Ustava, iz ovog zakona, i njihovo javno pojavljivanje ima jednu sasvim posebnu i specifičnu težinu. Ono što sam malopre govorio odnosi se na njihovu mogućnost da govore o načelnim stvarima.
Te načelne stvari u nekom trenutku mogu da prerastu u nekakve predmete u Ustavnom sudu i ja ostajem pri stanovištu koje sam rekao: posle završenog postupka nema potrebe i nije dobro da se oni pojavljuju u javnosti kao osobe koje brane određena stanovišta.

Zahvaljujem gospodinu ministru Dušanu Petroviću. Reč ima narodni poslanik dr Žarko Obradović. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege narodni poslanici, nama u poslaničkoj grupi SPS čini se da je ovaj amandman kolege Šajna apsolutno logičan i da ima puno smisla. Neću ulaziti u to što govori ministar, ali čini mi se da potvrđuje ovu tezu koju je rekao ranije gospodin Cvetković, mi ćemo stvarno imati zaštićenu vrstu, bez uvrede po bilo koga od njih.
Sad, znači, Vlada daje obrazloženje, molim vas, obratite pažnju, Vlada daje obrazloženje da se amandman ne može prihvatiti, citiram – nije jasno o čemu bi sudije Ustavnog suda iznosile mišljenje posle donete odluke Ustavnog suda, jer je sve sadržano u obrazloženju.
Čini mi se da je ovo što je kolega Šajn predložio vrlo korektno: dok je spor, nema javnog pojavljivanja, a posle, izvolite, gospodine sudijo Ustavnog suda, izađite pa odbranite svoj stav.
Zašto ovo pričam? Čuli ste koliko su kolege narodni poslanici diskutovali o kandidatima za sudije Ustavnog suda. Vidite šta piše u njihovim biografijama. Pričam o živim ljudima. Oni će, njih 10, koje odredi predsednik i Narodna skupština Republike Srbije, biti... Znamo, što se kaže, od A do Š, bar prema ovim papirima, šta su radili i šta rade. Nisam uveren, bez namere da bilo koga pojedinačno opominjem, da bi svi mogli izdržati pritisak javnog pojavljivanja i obrazlaganja svoje odluke. Nisam siguran, na osnovu onoga što ovde piše. Nisam ubeđen da bi mogli izdržati snagu sučeljavanja sa nekim ko drugačije misli od sudije Ustavnog suda.
Ako ministar ceni da će obrazloženje odluke Ustavnog suda biti mera za sve i da se time priča završava, mislim da to nije jak argument. Zašto? Isti ovaj Predlog zakona o Ustavnom sudu, u čl. od 37. do 40 i nešto, govori o javnoj raspravi.
Znači, biće javna rasprava, sudije će moći da učestvuju u tome, zainteresovana lica, treća lica itd. Meni se čini da je ovaj deo zakona dobar zato što daje mogućnost javnosti da bude upoznata sa onim što Ustavni sud radi po određenom predmetu.
Sada se postavlja jedno logično pitanje - ako će ljudi moći da učestvuju u radu sednica Ustavnog suda, raspravljaju o vrlo konkretnim pitanjima... Molim vas, kolege narodni poslanici, pogledajte članove 37, 38, 39, 40, koji govore o javnoj raspravi Ustavnog suda. Stvarno ne vidim, bar ja, meni se čini da ne vidim, logičan razlog da, pošto se donese odluka Ustavnog suda, neki sudija koji je učestvovao u tome ne izađe (naravno, ako je predmet takvog karaktera da, da tako kažem, izaziva pažnju javnosti) da kaže koji su to argumenti.
Zašto? Zato što je pitanje na koji će način biti napisano ovo obrazloženje odluke Ustavnog suda. Da li će biti napisano na način da ga šira javnost može razumeti ili će samo biti deo ekspertskog mišljenja, koje je sigurno utemeljeno u zakonu, ali objektivno ostaje logično obrazloženo samo jednom užem krugu ljudi koji se razumeju u pitanje. Ne treba zaboraviti, Ustavni sud ima mnogo toga što je deo njegove nadležnosti i o čemu će odlučivati.
Ovaj amandman koji je podneo kolega Srđan Šajn se nama iz SPS-a čini potpuno logičnim.
U redu, dok je predmet, dok Ustavni sud ne donese odluku, ćuti se i ne priča se, i to je dobro, pošto smo do sada imali, nažalost, drugačiju praksu, da sudije Ustavnog suda unapred kažu šta je njihov stav i formiraju javno mnjenje a propo buduće odluke. Ali, ne vidimo razlog zašto, kad se donesu odluke Ustavnog suda, ne bi rekao još nešto vezano za predmet koji će biti pred Ustavnim sudom. Ako to ne uradi, onda potvrđuje reči kolege Cvetkovića da sudija Ustavnog suda ne sme ništa da kaže posle odluke i da će moći to da saopšti on ili neko drugi, eventualno, ako se bavi profesurom na pravnom fakultetu, pa kad bude obrazlagao neke slučajeve iz sadržaja rada Ustavnog suda.
Ovo što je kolega Šajn predložio čini mi se potpuno logičnim. Znam da Vlada ima drugi koncept i čini mi se da je taj koncept bio u suprotnosti sa odredbama članova 37, 38, 39, gde govori o javnoj raspravi. Ako je moguće da tada javnost bude upoznata sa ovim i, naravno, sa obrazloženjem koje sudija izvestilac bude iznosio pred kolegama i pred ostalim zainteresovanim o nekom sporu, onda nema razloga da posle presude, odnosno posle donete odluke on ne bude deo onoga što se zove rasprava o tom pitanju. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Žarku Obradoviću. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Izvolite, narodni poslanik Petar Cvetković.

Biću vrlo kratak. Ipak se radi o drugom amandmanu, gospodine Obradoviću. Po prethodnom amandmanu smo razmatrali situaciju kada je amandmanom zahtevano da se spreči iznošenje stavova o pitanju koje bi moglo biti predmet spora pred Ustavnim sudom. Tamo sam istakao svoj stav da bi to praktično značilo zabraniti istupanje sudijama Ustavnog suda, da bi bolje bilo da amandman glasi – zabranjuje se istupanje javno.
Međutim, obrazloženje amandmana gospodina Šajna je potpuno u redu i tu nemam mnogo zamerki, ali nema mnogo dodirnih tačaka sa članom na koji se amandman podnosi.
Podsećam, ovo što je gospodin Šajn rekao je u redu, i to sve prihvatamo, ali sa stavom 5. člana 3. Predloga zakona nema mnogo veze, upravo zbog toga što je stavom 5. predviđeno: ''Sudija ne može javno iznositi svoje mišljenje o pitanju koje je predmet spora pred Ustavnim sudom''.
Amandmanom se traži da se posle tačke unosi tekst: ''pre konačno donete odluke''. Upravo ovaj deo unosi zabunu, iz nekoliko razloga. Prvo, to upućuje na to da bi na odluku Ustavnog suda mogla da se upućuje žalba. Konačno se završava spor pred Ustavnim sudom upravo tom odlukom. Zašto ponovo unositi ovo ''pre konačno donete odluke'', kada je to već rečeno u tekstu Predloga zakona? Znači, ove reči su višak, upravo stvaraju zabunu.
Argumenti koje ste vi dali potpuno su prihvatljivi, kao i argumenti gospodina Šajna, ali nije ovom amandmanu mesto ovde, jer je stav 5. člana 3. u potpunosti jasan i precizan. Usvajanjem amandmana bismo stvorili određene zabune. Nastojim da budem vrlo kratak, pa zbog toga možda i preskočim neke reči. Kao što znate, odluke Ustavnog suda su konačne. Uvodite nove termine upravo iz nekih drugih procesnih zakona, gde su moguće žalbe na prvostepenu odluku ili dalji postupak po žalbi.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, obrazloženje koje je dala Vlada, vezano za predlog narodnog poslanika gospodina Srđana Šajna, glasi ovako: ''Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je mišljenja da se razlozi za donošenje odluke Ustavnog suda nalaze u obrazloženju odluke, tako da nije jasno o čemu bi sudija Ustavnog suda iznosio mišljenje posle donete odluke Ustavnog suda.''
Što se tiče SRS, mi mislimo da je to u redu. Kada se donese odluka, sve piše u donetoj odluci i posle toga nema više komentarisanja, ko je bio za, ko je bio protiv, sve je to završeno kada se donese odluka.
Ima jedna stvar oko koje nema diskusije: svaka profesija donosi određene prednosti i donosi neke stvari kojih čovek mora da se odrekne. Neko se odluči za oficirski i policijski poziv i zna da mora da nosi uniformu. Nema dileme. Hoće-neće, mora. To što se sada prešlo na civilno služenje vojnog roka, zato se nose pelene na pranje itd.
Sudija Ustavnog suda ovde ne postaje po sili zakona i ne tera se na to. On daje svoju saglasnost i on unapred treba da zna šta ne može. Onaj ko nije spreman da prihvati ta ograničenja, jednostavno, ne treba da bude sudija Ustavnog suda.
Šta je naš imperativ? Da dobijemo nezavisan Ustavni sud. Ljudi, vidite da je zemlja zbog toga u haosu. Nije bilo bolje ni do 2000. godine, da se razumemo, ne mnogo bolje, ali kroz određen vremenski period neke stvari su se, na neki način, formirale kao standard i nije bilo ovako drastičnog kršenja Ustava i prihvatanja od strane Ustavnog suda da je to potpuno normalna stvar.
Setite se samo šta je vama uradio Slobodan Vučetić kada je rekao da mandati pripadaju listi sa koje su poslanici izabrani. Nije kriv Boško Ristić što je bio u pravnoj zabludi, njega je u pravnu zabludu doveo Slobodan Vučetić, sudija Ustavnog suda. Mi smo u jednom momentu imali ovde 346 poslanika, koliko smo imali.
To je ono što je problem i mi pokušavamo da na ovakav način sprečimo sudije Ustavnog suda da na bilo koji način učestvuju u politici i da formiraju javno mnjenje, da se opredeljuju, ne na osnovu struke, tu već ne bi bilo problema.
Znate, struka podrazumeva određene norme, pravila i mogu stručnjaci da se o tome spore, ali ovde se radi o ljudima koji bi svoje mišljenje donosili na osnovu političkih zahteva i politički ih bojili. To je za nas najveći problem. Pa, zbog čega trošimo ovoliko vremena povodom ovih amandmana? Baš zbog toga.
Ako vam je stvarno namera, kao što ste rekli, da Ustavni sud bude nezavisan, onda na neki način ova ograničenja unapred pretpostavljaju da će biti ne nezavisni, ali bar da neće moći preko određene granice da utiču na donošenje određenih odluka, odnosno formiranje javnog mnjenja. Ovo bi svakom sudiji Ustavnog suda unapred stavilo do znanja da on o predmetima koji mogu biti na Ustavnom sudu nema šta javno da komentariše, nema šta da se izražava.
Razlozi zbog kojih ste vi odbili amandman Srđana Šajna potpuno se uklapaju da prihvatite ovaj predlog, znači, i za predmete koji mogu biti predmet rasprave na Ustavnom sudu. Nemojte da zamagljujemo, vrlo je jasno i precizno u Ustavu rečeno šta je nadležnost Ustavnog suda. Za sve se znaju rokovi i oni su vrlo kratki. Gospodine ministre, vi to treba da znate. Znači, u tako kratkom roku, kada se nešto desi, trče novinari po zadatku i pitaju sudiju Ustavnog suda - šta vi mislite o tom i tom slučaju? Onda krene obrazloženje, pa ćete doći u situaciju da će one sudije koje su izabrane na predlog DS-a imati jedno mišljenje, oni koji su izabrani na listi DSS-a će imati drugo mišljenje, oni koji su iz neke treće stranke... Postoji tu i jedna rezerva koja podrazumeva da, eventualno, treba, za svaki slučaj, neke stvari držati u rezervi, tako da nikada ne bih rekao da neće...
Šta mi sada dobijamo? Da li mi dobijamo stvarno nezavisan Ustavni sud? Da li stvarno dobijamo odluku koja će se temeljiti na pravu? Ne, dobijamo odluku koja će se temeljiti, prvo, na političkim odlukama i drugo, na većini u tom samom Ustavnom sudu. Onaj ko ima više kandidata ili više sudija, takva će odluka i biti.
Zbog toga nije ništa tragično, niti problem da se na bilo koji način ograničavaju sudije Ustavnog suda. Jednostavno, ovim amandmanom, govorim o prethodnom amandmanu, vi biste na neki način unapred onemogućili sudije da donose političke odluke zato što ih je neko izabrao na mesto sudija Ustavnog suda. Hvala.