Dame i gospodo narodni poslanici, amandman narodnog poslanika Miletića Mihajlovića je apsolutno pravno moguć, apsolutno je u skladu sa Ustavom, u skladu je sa nekim elementarnim ljudskim i moralnim standardima.
Kao što je rekla narodni poslanik Vjerica Radeta, istorija u Srbiji ne počinje od 5. oktobra 2000. godine. Bilo je i do tada predsednika Republike koji su birani takođe po nekim zakonima, čak je prvi predsednik Republike Srbije, pokojni Slobodan Milošević, 1990. godine za predsednika Republike izabran sa tolikim brojem glasova da nijedan dosovski kandidat nije taj broj glasova dobio ni u polovini.
Mi ovom prilikom ne branimo lik i delo Mirjane Marković, niti bilo koje druge supruge bilo kojeg bivšeg predsednika Republike. Radi se o jednom elementarnom principu. U Republici Srbiji višestranački demokratski sistem uspostavljen je 1990. godine. Te iste godine donet je tada važeći Ustav i u decembru 1990. godine bili su prvi izbori za narodne poslanike i za predsednika Republike. Valjda bi bio neki elementarni red da, kada je reč o pravima bivših predsednika Republike, odnosno njihovim suprugama, ta prava teku od 1990. godine.
Što se tiče, gospođo Jagoda, vi ste lekar, vi se slabo razumete u retroaktivnost, ali evo pokušaću da vam objasnim. Dobro, vi "žuti" znate sve, samo ne znate ono što treba da znate. Kada je u ovoj skupštini usvajan Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, gospođo Jorga, za vašu informaciju, onda je gospodin Milan Marković ovde javno priznao: pa jeste, kaže, da je retroaktivnost, ali znate, šta ćete, nemamo vremena, nisu raspisani konkursi za državne službenike, svesno ćemo da pogazimo ustavnu normu koja zabranjuje retroaktivnost, ali, eto, šta ćete, u vremenskom smo tesnacu i to tako mora da bude. To je bilo njegovo glavno obrazloženje. Tada ste ćutali.
Sada, kada govorimo o pravima bivših predsednika Republike, vi se smejete, ali vam govorim da je jedan bivši predsednik Republike Srbije mučki ubijen u Haškom tribunalu. Vama je to možda smešno, nama nije smešno. Taj čovek je junački branio Srbiju i srpski narod. Bez obzira na sve ono šta smo mi o njemu govorili dok smo bili opozicija, činjenica je - dok je bio u Haškom tribunalu apsolutno nije optužio ni jednog jedinog Srbina. Branio je srpski narod, branio je pozicije Srbije i zbog toga je u Haškom tribunalu i ubijen.
Što se tiče prava na penziju, dame i gospodo demokrate, da vas podsetim, današnja SR Nemačka, koja je vaš veliki politički mentor, iz svog budžeta i dan-danas isplaćuje penzije bivšim pripadnicima Vermahta, dakle, nemačke vojske u vreme Hitlera, koja je činila masovne zločine, između ostalog, i u Srbiji. Ne znam kako vam to ne smeta. Ne znam kako su to Slobodan Milošević i Mirjana Marković veća opasnost od bivših pripadnika Vermahta, koji su streljali u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcu itd.
Vidite, ovde se digla velika polemika oko toga da ne treba priznati prava bivšeg predsednika Republike Slobodana Miloševića. Na drugoj strani, videli ste juče, brani se lik i delo Nataše Kandić. Juče sam samo citirao one atribute koje joj je u naslovu svoje najnovije knjige dao predsednik SRS dr Vojislav Šešelj, i to u političkom smislu.
Inače, reč je o toj gospođi koja je, između ostalog, dala i sledeće izjave - ja sam za jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu bez entiteta, sa velikom lokalnom autonomijom; Kosovo je de fakto nezavisno od Srbije od juna 1999. godine, ali to mora da nosi zvanični pečat; neću da glasam za Ustav Republike Srbije jer on podrazumeva teritorijalnu pretenziju Srbije prema drugima, tu pre svega mislim na Kosovo.
Dame i gospodo, to je ta Nataša Kandić, čiji se lik i delo ovde brani i eto nju je profesor doktor Vojislav Šešelj izabrao kao primer onog zla koje je 1992. godine iskonstruisalo lažnu aferu Hrtkovci, ne bi li se uspostavila ravnoteža između ustaškog režima Franje Tuđmana i političkog režima koji je tada važio, odnosno bio na snazi u Beogradu.