Zahvaljujem. Da li se još neko javlja po amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov i Aleksandar Marton.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo poslanici, vratiću se samo kratko na obrazloženje amandmana na član 7, da bih još samo jednom rečenicom pokušala da ubedim narodne poslanike da je ovo dobar amandman i da skrenem pažnju da ovde nije u pitanju, da ne budem pogrešno shvaćena, interes SRS, nego zaista interes pravilno sprovedenih i zakonito sprovedenih izbora.
Jer, kada sam govorila o nekim opštinama gde nije bilo u radnim telima članova SRS, to se moglo desiti i možda se dešavalo i u nekim opštinama gde su radikali na vlasti. Hoćemo da se zakonski to uredi, bez obzira na koga se odnosi.
Nije baš dobro obrazloženje Vladino. Kaže ne prihvata amandman zato što koncepcija Predloga zakona jeste da uspostavi jedinstven sistem organa za sprovođenje izbora u izborima za narodne poslanike i u izborima za predsednika Republike. Ovo zaista nije dobro obrazloženje, jer Zakon o izboru narodnih poslanika nije sveto pismo. Ako ovde to promenimo, možemo da promenimo i u tom zakonu.
Pogotovo nije tačno, kaže: ''Stoga je Predlog zakona tako postavljen da automatski omogućava praćenje promena u osnovnom zakonu (zakonu kojim se uređuju izbori za narodne poslanike)...''
Nije to osnovni zakon. Poseban je Zakon o izboru narodnih poslanika, poseban je zakon o izboru predsednika. To što smo mi do sada imali zakon o izboru predsednika koji nije sveobuhvatno ovu materiju razrađivao, onda smo normalno, a to je u pravu, normalno, supsidijarno koristili taj zakon, koji se inače odnosi na sprovođenje izbora.
Ovaj amandman je upravo s ciljem da se što manje koristi taj drugi zakon i ako je moguće da uredimo ovaj zakon o izboru predsednika da nam ne treba nikakav zakon na koji ćemo se oslanjati ili koji ćemo supsidijarno koristiti, nego sve da bude u ovom zakonu. Zato sam imala potrebu da ovo pročitam, ne bih li vas ubedila da je ovo zaista dobro.
Kao što mislim da je obrazloženje na amandman kolege Aleksandra Martinovića, kako kaže Vlada, da nije pružio dovoljno argumenata, zašto bi bilo dobro da se predsednički kandidati podržavaju sa 50.000 sa 10.000 potpisa građana. Možda i nije bilo dovoljno argumentovano u samom amandmanu. Uobičajeno je, kada se piše amandman, da se obrazloženje piše u jednoj ili dve rečenice, samo da se skrene pažnja na šta se odnosi. Mislim da su kolega Martinović i Oto Kišmarton nakon njega toliko dobro obrazložili ovaj amandman, da Vlada više nema razloga da kaže da nema dovoljno argumenata za prihvatanje ovog amandmana.
Zapravo sam se javila da govorim o amandmanu na član 10. stav 4, koji su podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov i Aleksandar Marton. Član 10. govori o potpisima podrške predlogu kandidata. Ovo dvoje naših kolega predlažu da se briše stav 4. člana 10. Predloga zakona.
Stav 4: ''Birač može potpisom podržati samo jednog kandidata.'' Gospođa Aleksandra Jerkov i gospodin Aleksandar Marton predlažu da se to briše, sa obrazloženjem da se ne može ograničiti pravo građana da potpisom podrže više od jednog kandidata za predsednika Republike Srbije. Podrška kandidata je, kažu oni, odvojena od izbora za predsednika, kada svaki punoletan i poslovno sposoban državljanin Republike Srbije, koji ima aktivno i pasivno biračko pravo, može svoje poverenje da ukaže samo jednom kandidatu sa liste.
Naravno, ovaj amandman je, ne želim da budem gruba, ali zaista moram da kažem - besmislen. Potpuno je besmislen, neutemeljen ni u Ustavu, niti u bilo kom propisu. Sasvim sigurno je u suprotnosti sa zdravom pameti.
Obrazloženje nije ništa bolje. Zamislite sada koja bi svrha bila prikupljanja potpisa podrške predsedničkih kandidata ako bi jedan građanin mogao da potpiše koliko god hoće tih lista.
Svi ti potpisi se overavaju sudski i plaćaju se takse. Kada bi to bilo tako, onda sasvim sigurno svako od nas bi u svom komšiluku, u najbližem nekom okruženju, evo da ode svako od nas ko živi u istom okruženju na vrata, svako će dobiti potpis, zato što komšija neće da se zamera sa svojim komšijom. Ako ga to ništa ne košta, potpisaće i Marku i Janku. To nije svrha prikupljanja tih potpisa.
Suprotno od toga, hoćemo da uozbiljimo političku scenu, hoćemo da ukrupnimo političku scenu. To valjda jeste bitno i to valjda jeste svrha ovih dvadesetak godina parlamentarnog života u Srbiji. Valjda treba da unapređujemo parlamentarni život i parlamentarni rad. Čini mi se, ovaj amandman kao da je, eto, palo nekom na pamet da neko napiše nešto iz inata, jer zaista ne mogu da verujem da je onaj ko je pisao ovaj amandman mislio da ovako nešto može da bude prihvaćeno.
Ubeđena sam da narodni poslanici neće glasati za ovaj amandman, ali sam imala potrebu da radi javnosti kažem o čemu se radi, da se ne desi da neko od ovih dvoje kolega negde u nekom mediju ili ne znam, kaže, eto mi smo podnosili amandmane, niko nam amandmane ne prihvata.
To kažemo i mi, jer nam zaista ne prihvataju amandmane. Ali, svaki put imamo i obrazloženje, i u tekstu amandmana, a naravno i naknadno sa ovog mesta obrazlažemo svaki amandman.
Dakle, predlažem i ministru i narodnim poslanicima da ovaj besmisleni amandman na član 10. ne prihvate.

Da li se još neko javlja po ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

SPS neće podržati ovaj amandman. Kada bi bio prihvaćen ovaj amandman, imali bismo kategoriju takozvanih profesionalnih potpisivača kandidatura, koje bi to mogli naplaćivati po nekoliko puta, kao što i sada naplaćuju.
Iniciraćemo zakon o političkim strankama i ponudićemo vam ga, da one stranke koje se kandiduju na bilo kom nivou za bilo koje izbore, a dobiju manje glasova nego što je bilo potrebno potpisa za tu kandidaturu na narednim izborima, više ne mogu da se kandiduju ili ne mogu da kandiduju svoje liste u toj izbornoj jedinici, ako se radi o lokalnim izborima.
Podsetiću vas, i za predsednika Republike i za parlamentarne izbore najmanje 10 stranaka ostvarilo je manje glasova od neophodnog broja potpisa za podržavanje kandidature. To je sramota.
Osim što prave gužvu, što prave metež na političkoj sceni Srbije, te male političke stranke najčešće uopšte i ne postoje. Bile su ove neke stranke koje je Udba formirala, sad imala ova vaša, kada je Pavković kandidovan i drugi, i onda on čovek dobije četiri i po puta manje glasova nego što ste mu obezbedili potpisa. Dakle, to nije dopušteno.
Prema tome, dobro ste rekli gospođo Radeta, ovaj amandman je besmislen i bilo bi ne samo rđavo, već i opasno da ga prihvatimo.
S druge strane, kao šef izbornog štaba SPS u Moravičkom okrugu, pre nekoliko godina upozorio sam da su neke političke stranke za podršku svojim izbornim listama imale spiskove čitavih protokola medicinskih ustanova, SUP-a, Zavoda za zapošljavanje, i to od jedan pa do koliko treba. To je krivično delo. O tome smo obavestili javnost. Bili smo obećali tužbu, pa smo se predomislili, ali nismo zaboravili.
Dakle, to su stranke takozvanog demokratskog bloka. Pre svega stranka G17. Molim vas, to je nešto što nije dopušteno i, ako bi ovaj amandman bio prihvaćen, onda bi ovo postao jedan metež u Srbiji, gde bi neki manje-više fino zarađivali, a drugi stvarali utisak, koji inače nije stvarni, da oni egzistiraju na političkoj sceni Srbije, a u stvari ne predstavljaju ništa.
Postoji izborna lista u Čačku koja je za predsednika opštine na poslednjim izborima za lokalnu samoupravu dobile 7-8 puta manje glasova nego što je bilo potrebno potpisa. To je politički život u Srbiji i ovaj amandman bi bio krajnje delikatan, i ove posledice o kojima govorim učinio bi još težim i nadam se da ovo neće niko podržati.

Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao i kada sam obrazlagao prethodni amandman, izbori za predsednika Republike treba da budu maksimalno ozbiljni.
To treba da bude ozbiljna politička utakmica i svima onima koji učestvuju na tim izborima treba dati dovoljno vremena da svoja prava i obaveze ostvare na sve moguće kvalitetnije načine. Tu mislim kako na kandidate za predsednika Republike, tako i na organe koji sprovode izbore.
Naime, narodni poslanik Momir Marković je predložio amandman na stav 1. člana 11. Predloga zakona o izborima za predsednika Republike.
Sada ovaj stav glasi ovako: ''Predlog kandidata podnosi se Republičkoj izbornoj komisiji najkasnije 20 dana pre dana izbora''. Narodni poslanik Momir Marković je predložio da se ovo "20 dana" preformuliše u "25 dana".
Amandman treba prihvatiti iz više razloga. Pre svega, amandmanom se omogućava organima za sprovođenje izbora da imaju dovoljno vremena da pripreme sve potrebne materijale za sprovođenje izbora.
Inače, ovaj amandman je u vezi s amandmanom koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Zaista je nedopustivo da u Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike ne postoji odredba koja reguliše koji organi su zaduženi za sprovođenje izbora. Zaista, amandman narodnog poslanika Vjerice Radete je pravnički perfektno sastavljen, potpuno je jasan, precizan, nedvosmislen i u praksi može samo da olakša sprovođenje izbora.
Zato vas pozivam, gospodine ministre, meni je žao što niste bili tu kada je gospođa Vjerica Radeta obrazlagala svoj amandman, ali evo imate ga u materijalu. Videćete da je amandman zaista idealan, ako išta može biti idealno, i mislim da je Vlada Republike Srbije bila dužna da taj amandman prihvati.
Dakle, organima za sprovođenje izbora, a koji su to organi, to vam je predložila gospođa Vjerica Radeta u svom amandmanu, ostavljanjem roka od 25 dana, daje se dovoljno vremena da pripreme sav materijal koji je neophodan za sprovođenje izbora.
Takođe, biračima, odnosno građanima Republike Srbije koji imaju biračko pravo, ostavlja se dovoljno vremena da se upoznaju sa činjenicom ko su kandidati, kakvi su njihovi izborni programi i da onda svaki građanin Republike Srbije ima dovoljno vremena da se odluči za kog kandidata će se opredeliti na izborima.
Ovim rokom od 25 dana omogućava se dovoljno vremena i kandidatima za predsednika Republike da se predstave biračima, da prestave svoje izborne programe i da pokušaju da uvere građane Republike Srbije da su oni baš ti koji mogu na najbolji mogući način da ostvare interese države i njenih građana. Konačno ostavljanjem roka od 25 dana daje se dovoljno vremena za okončanje postupka za zaštitu izbornih prava, i to kako pred organima za sprovođenje izbora, tako i pred nadležnim sudovima.
Budući da je ovaj amandman u vezi sa amandmanom koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta i budući da oba amandmana i te kako imaju smisla, pozivam vas, gospodine ministre, da oba ova amandmana prihvatite.
Inače, vaše obrazloženje, odnosno obrazloženje Vlade za amandman narodnog poslanika Vjerice Radete i za amandman narodnog poslanika Momira Markovića zaista je šturo i zaista mi nije jasno zbog kojih suštinskih razloga Vlada Srbije ova dva amandmana nije prihvatila.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se, vratiću se na amandman Vjerice Radete vezano za član 7.
Izbore za predsednika Republike sprovode organi koji sprovode izbore za narodne poslanike.
Hteo bih, gospodine ministre, da vam ukažem na neke činjenice za koje mislim da bi trebalo da usvojite i mislim da ne bi trebalo da bude problematično. Amandmani mogu da se podnesu iz dva razloga. Jedan je da se poboljša zakon, da se da rešenje koje bi moglo da bude bolje od predloženog Vladinog i drugi, iz nekih političkih razloga. Tvrdim da je ovaj amandman koji je podnela Vjerica Radeta baš vezano za ovaj prvi razlog.
Jer, ovo što je predložila Vjerica Radeta omogućava svim političkim strankama u svim situacijama, bez obzira da li bili u poziciji ili opoziciji, da izbornu proceduru prate na najbolji mogući način. Iskreno mislim da smo mi došli do konsenzusa da izbori treba da budu pošteni, odnosno da na izborima sprečimo mogućnost manipulacije.
Da ne budem lažno skroman, bavim se izborima zadnjih 15 godina intenzivno i mislim da smo kao stranka, baš zbog toga što smo u najvećoj meri ili skoro sve vreme bili u opoziciji, mogli da sagledamo sve probleme sa kojima se suočavamo kao opoziciona stranka u vreme izbora, bez obzira da li oni bili za predsednika ili bili parlamentarni ili lokalni izbori.
Šta je osnovni problem na svim izborima? Mogućnost da kontrolišete izbornu proceduru. Šta je šansa da se kontroliše izborna procedura? Zastupljenost onih koji učestvuju u izborima da mogu da kontrolišu. Znači, treba posmatrati situaciju, ne samo kada si na vlasti. Valjda nije interes vlasti da spreči kontrolu. Valjda je njen prevashodni interes da omogući kontrolu izborne procedure, kako bi pokazala da su izbori potpuno legalni, da se poštuje zakon i da ne postoji mogućnost zloupotrebe izborne procedure.
Mislim da je i vama interes da omogućite svima koji učestvuju na izborima takvu mogućnost, da mogu da kontrolišu izbornu proceduru, jer samom činjenicom da dajete pravo, vi stavljate do znanja građanima Srbije da nemate nameru na bilo koji način da zloupotrebite vlast da bi eventualno na izborima dobili glasove koje inače ne biste dobili ukoliko se poštuje izborna procedura.
Kada pogledate ovaj predlog, vidite da je do detalja sve razrađeno i da se uopšte nije vodilo računa ko je pozicija, a ko opozicija, nego se vodilo računa samo o izbornoj proceduri, da se izborna procedura kontroliše.
Mislim da nikome ne treba situacija koju smo imali u bližoj ili daljoj prošlosti, kada je izborna procedura zloupotrebljavana, kada, da tako kažem, na neki način, izborni rezultati, nisu dobijani preko biračke kutije, nego na drugi način.
Zašto vi, koji ste se nekada zalagali za mogućnost da dođemo do izborne procedure koja će to onemogućiti, sada ne prihvatate ovo? Ovde apsolutno nema ni jedne jedine tačke koja je vezana za stranku. Uopšte ne gledamo poziciju i opoziciju, vlast i opoziciju. Gledamo samo izbornu proceduru. Predlažemo način koji će onemogućiti zloupotrebu te izborne procedure, tako što će kompletan izborni proces preko organa za sprovođenje izbora predsednika Republike da se prati, od izborne komisije, radnih tela i biračkih odbora.
Jedino to možete da uradite ukoliko usvojite ovaj amandman. Ovde na Skupštini izneo sam primer glasanja za predsednika Skupštine grada Beograda i zamenika, gde nažalost, predstavnici DS-a i DSS-a ne znaju pojam ili svesno krše tajno glasanje.
Kako to možete vi da sprečite? Možete da sprečite tako što ćete u biračkim odborima, u radnim telima da imate predstavnike onih stranaka koje se nalaze u parlamentu i vi time dajete potpuni legitimitet tim izborima. Dovodite izbornu proceduru, da ne kažem, do savršenstva, ali u proces gde neće moći da bude zloupotrebljena.
Mislim da bi trebalo, imate vremena do kraja dok se ne usvoji ovaj zakon, da dobro pogledate i da ako ima nešto što tu nije eventualno odgovarajuće, da se izmeni, ali mislim da je sve precizno razrađeno, i to do detalja, i ne bi ni na koji način narušio ovaj zakon, samo bi ga poboljšao i, ako usvojite ovaj amandman, siguran sam da će budući predsednički izbori proteći na najbolji mogući način.
Vašu pažnju bih samo usmerio na jednu stvar. Setite se Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je usvojen konsenzusom u novembru 2000. godine. Taj zakon je predložila SRS, baš na osnovu iskustva iz opozicionog delovanja. Pogledajte, do dana-današnjeg skoro da ništa nije promenjeno u tom zakonu.
Ima nekih stvari, kao što je glasanje iz inostranstva, jer normalno je da neke stvari mogu i treba da se promene, ali suštinski, ništa nije promenjeno. Zbog čega? Iz jednostavnog razloga, jer zakon je pravljen tako da vam je, i ako ste u poziciji i ako ste u opoziciji, odgovara. Ako pravite takav zakon, onda budite sigurni da će taj zakon biti nešto dužeg veka i da neće samo služiti dok ste na vlasti, a prva promena vlasti biće i promena ovakvog zakona. Hvala vam.

Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik dr Paja Momčilov.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima dr Paja Momčilov.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi raspravljamo već deveti sat u ovom jesenjem danu o dva zakona praktično, i ono što želim na samom početku da kažem, već je jasno iskristalisano, da mi ovde imamo dva nekvalitetna zakona, koja su na brzinu doneta i nama ponuđena na usvajanje.
Već su pre mene moje kolege iz SRS rekle, a bogami i iz drugih političkih stranaka, šta je razlog da mi imamo ovako nekvalitetne zakone i zbog čega žurba. Potrebno je što pre izaći na predsedničke izbore. To je prvi razlog.
Drugi, bogami, treba ponovo izabrati istog predsednika. Znamo događaj koji će uslediti sigurno, a i samo vreme bez nekih loših događaja neće biti saveznik sadašnjem predsedniku države.
Ispred SRS podneo sam amandman na član 11. i taj član 11, kao što ste mogli da vidite, govori o podnošenju predloga za kandidata, šta treba da sadrži predlog i nabraja se, pored generalija kandidata, treba da imate pismenu izjavu kandidata da je prihvatio kandidaturu, imate uverenje o državljanstvu, uverenje o izbornom pravu kandidata, potvrdu o prebivalištu kandidata i još nekoliko stavki. I onda smo mi u SRS smatrali da je logično da iza tačke 4. dodamo tačku 5. koja će glasiti da treba dati i "uverenje o zdravstvenom stanju, izdato od strane VMA".
Obrazloženje je bilo kratko. Mislili smo da je to logično i razumljivo, da smatramo veoma bitnim i neophodnim da kandidat za predsednika Republike podnosi uverenje o zdravstvenom stanju. Kakav smo odgovor dobili, pošto nam je amandman odbijen. Kaže se ovako: ''Zdravstveno uverenje nije uslov za kandidovanje na funkciju narodnog poslanika ili člana Vlade, pa ne treba da bude ni uslov za kandidovanje za predsednika Republike''.
Odgovor je, je l' tako, može čovek slobodno da kaže nelogičan, a može da se kaže i da je pokušaj jedne male lukavosti. Nelogičan je zato što analogiju uspostavlja za pojmove koji nisu isti. Mislim da ne može da se poistoveti funkcija narodnog poslanika sa funkcijom predsednika države. To je nešto što je meni elementarna logika.
Sa druge strane, mogu da razumem onog koji je pisao odgovor da, došavši u poziciju da može da odgovara, smatra da može da eto jednog dana bude i predsednik države. Nije to ništa neobično, možda nije ni za zameriti, ali je sumnjivo. Međutim, društvo u kojem mi živimo, da jedan ministar za sebe kaže da je na putu za dobijanje Nobelove nagrade i da on očekuje da će to i da dobije, opravdava i ovakvo možda gledište.
Isti ministar, doduše, dobija neku drugu nagradu. Naravno, kasnije saznajemo da je za to morao i platiti, a onda kad pogledamo slavodobitnike u zadnjih deset godina, vidimo da ni iz jedne države koja ima ozbiljnu ekonomiju nemate nijednu osobu koja je dobila tu nagradu i, naravno, da su to sve osobe iz tranzicionih zemalja. Ako bih hteo da budem maliciozan, mogao bih da kažem i banana država.
Elem, da se mi vratimo predmetu mog izlaganja. Šta ja treba da dokažem? Treba da dokažem dve stvari ovde, da obrazložim. Prvi stav, da je predsednik države po meni jedna od najviših u hijerarhiji svih funkcija političkih u ovoj zemlji, da predsednik države predstavlja, kad postane to, izvesnu počast za osobu koja je izabrana za predsednika Republike.
Predsednik Republike ima i izuzetno važna ovlašćenja. Predsednik Republike nas predstavlja i pred međunarodnom zajednicom i zastupa. Znači, ne može svako ko je i možda slučajno izabran za narodnog poslanika baš da uvek postane i predsednik države. To je prvi stav koji ja dokazujem.
Drugi stav koji dokazujem, da za kvalitetno obavljanje takve funkcije je neophodno da imamo zdravu osobu. Podsetiću vas sad, biću toliko slobodan, šta je to zdravlje. Mnogi to, nažalost, ne znaju, a nije ni tako strašno ne znati. Zdravlje nije samo odsustvo bolesti, nego je psihičko, fizičko i mentalno blagostanje. I socijalno, dabome, da dodamo još i socijalno blagostanje.
Znači, to je zdravlje. Tvrdim da predsednik treba da bude zdrav, pogotovo psihički i mentalno, da bi mogao kvalitetno da odgovori ovom svom zadatku. Meni onaj ko je odgovorio izgleda smatra da to nije potrebno, jer njemu je dovoljno da ti uletiš na listu bilo koje stranke, možda i slučajno, možda i zasluženo i ti si se već kvalifikovao da budeš predsednik.
E, sad, u civilizovanom društvu, kada dete krene u školu, mora roditelj da izvuče lekarsko uverenje za dete. Zašto? Da bi zaštitilo dete prvenstveno i kad dete psihički i mentalno ne može da prati ono što je nastava, ono ide u posebnu školu. Znači, gde god je mentalna funkcija u pitanju, neophodno je imati i potvrdu psihofizičkog zdravlja. Za našeg predsednika nije mentalna funkcija bitna, njemu i ne treba potvrda zdravlja.
Idemo dalje, ako gledaš vozačku dozvolu, ako upravljaš vozilom, nešto što je mehanički naučeno, naravno, potrebno je da imaš i psihičko i drugo rasuđivanje, u redu, takođe ti treba lekarsko uverenje. Neko ko je zaposlen u upravi, organu uprave, ne znam da li može bez lekarskog uverenja da se zaposli danas.
Mada, naš zakon koji je ovde je tako izglasan pre par godina, ne zahteva izričito da se mora imati lekarsko uverenje pri zapošljavanju, ali kaže da ako su specifična zanimanja u pitanju onda je i to potrebno dostaviti.
Adamović Vladimir, psiholog, bavio se poznatim ličnostima, političarima i umetnicima, i on je iznosio patobiografije tih ličnosti. On ih je posmatrao kroz njihovu bolest i lepo kaže Hitler je imao napade noću, vrištanja, buđenja iz sna, paničnog vrištanja i da se ne bavim sad Hitlerom, znamo šta je proisteklo iz Hitlerove vladavine.
Bavio se ovaj autor isto i Staljinom. Staljin je imao poremećen bioritam, on je noću bio budan. To je isto poznato. Posledice toga takođe su poznate. Naravno, neću da kažem da i mi sada počinjemo polako da menjamo bioritam i da noću počinjemo da radimo. E, sad, kaže mi jedan kolega - skrati. Ne, neću skratiti, jer mislim da je ovo i te kako važno da se kaže što treba da se kaže.
Naime, da li psihički treba da bude stabilna ličnost predsednika države? Evo, jedan događaj iz naše zemlje. Sastanak ambasadora, ovog američkog, koji je otišao pre izvesnog vremena i potpredsednika srpske Vlade. U jednom trenutku potpredsednik srpske Vlade zaplače, bez određenog razloga. Da li je to u redu?
Šta se događa sa mišljenjem i o državi, ne govorimo o toj ličnosti? Psihička ličnost predsednika mora da bude stabilna. Ne treba zabranjivati psihički labilnim osobama da se bave politikom, ali ako hoće da budu najviši funkcioneri, onda oni moraju biti psihički stabilni.
E sad, ovde se postavlja jedan problem. Neko može da mi kaže: ti sad raspravljaš da li zdravlje javne ličnosti može da bude opšti problem ili javne ličnosti imaju pravo na privatnost. Vidite, u tom zapadnom svetu kome vi težite, barem pričate, već je donet stav da javna ličnost nema prava na privatnost, pogotovo političari. Zašto? Upravljaju sudbinom mnogih drugih ljudi. Kad je u pitanju zdravlje, o tome govorim.
Pa onda u Americi, mi znamo da je Buš bio teški alkoholičar, i da se lečio i da se izlečio. Onda, mi znamo za gomilu drugih političara, sa njihovim boljkama i bolestima. Sad ih neću ovde nabrajati.
Na kraju krajeva, imate primer Đinđića. Zašto je Đinđić poveo ministre 2000. godine na pregled i zašto mi ni dan-danas ne znamo šta je sve tamo nađeno, a znamo da izvesni nisu mogli da dobiju neke resore baš zbog tih nalaza tog pregleda.
Ako gledate političare u svetu kako se ponašaju, i u našoj okolini, različito, neki ne kriju svoju bolest, i u našoj okolini. Ako hoćete da kažete da je balkanski mentalitet nešto drugo, nije.
Imate, evo, ovog gospodina Tihića, lepo operisao čovek kuk, kaže: produžio sam nogu pet santimetara - ne krije. Nije ni Račan krio svoju bolest, nije ni Jaser Arafat, pa nije, na kraju, ni Kastro krio svoju bolest i bili smo obaveštavani o toku lečenja Kastra.
Znači, bio je suprotan primer jedino Miterana. On baš nije voleo da priča o svojoj bolesti, on je krio svoju bolest, međutim sve se sazna. Upravo zbog toga se na Zapadu političari utrkuju da daju izveštaj o svom zdravstvenom stanju.
Neko bi mogao da kaže: pa ti si lekar, šta ti sad govoriš, može da se zna i o nečijoj bolesti. Znate šta, tu je stvar potpuno jasna, mi polažemo Hipokratovu zakletvu i za nas je to profesionalna tajna. Prema tome, ako se složi osoba koja je u pitanju, koja je bolesna, onda se tek može od lekara saopštiti nešto ovako. A ovo što mi predlažemo, upravo hoćemo da regulišemo zakonski i da trasiramo put da tako nešto bude i potpuno legalno, ne samo normalno, možda ispravno, nego i legalno. To je za legaliste deo.
DSS je pre izvesnog vremena predsedniku dao predlog da se počnemo kontrolisati i na narkotike, da nam se uzima urin i da nas kontrolišu. To je podmladak DSS-a predložio.
U Italiji je nedavno 50 njih kontrolisano, 12 su bili pozitivni na marihuanu, četiri na kokain. U Nemačkoj 2000. godine, afera, u urinu našli narkotike. Nije besmisleno. Možda ima razloga zašto na Zapadu i u Australiji, zašto su u Engleskoj građani počeli da potpisuju peticiju, da se i njihovim poslanicima i funkcionerima rade testovi na narkotike.
Da završim, vreme ide svojim tokom, samo kažem ovako, šta mislite kad bi se na narednim izborima usvojio ovaj amandman i da vidimo ove kandidate koji se već naziru uveliko, koji će se pojaviti na izborima, pa jedan sa ovolikom istorijom bolesti sa VMA zbog stalnih lečenja, jedan opet, ne daj bože ako mu neko zatraži i test na narkotike, i šta onda ostaje srpskom narodu?
Ostaje jedino logično i pravilno narodsko razmišljanje, pošto vi ovo nećete usvojiti, da glasa za psihički, fizički, mentalno normalnog čoveka, a ne znam za druge, al' sigurno znam da je ta osoba apsolutno gospodin Tomislav Nikolić.